Marko Ivaniš Sandra Nešiæ POSLOVNE FINANSIJE

Transcription

1 Marko Ivaniš Sandra Nešiæ POSLOVNE FINANSIJE

2 UNIVERZITET SINGIDUNUM Prof. dr Marko Ivaniš Doc. dr Sandra Nešić POSLOVNE FINANSIJE Prvo izdanje Beograd, 2011.

3 POSLOVNE FINANSIJE Autori: Prof. dr Marko Ivaniš Doc. dr Sandra Nešić Recenzenti: Prof. dr Ljiljana Jeremić Doc. dr Dragan Nikolić Izdavač: UNIVERZITET SINGIDUNUM Beograd, Danijelova 32 Za izdavača: Prof. dr Milovan Stanišić Lektura i korektura: Aleksandra Milićević Tehnički urednik: Novak Njeguš Dizajn korica: Aleksandar Mihajlović Godina izdanja: Tiraž: 1200 primeraka Štampa: Mladost grup Loznica ISBN: Copyright: Univerzitet Singidunum Izdavač zadržava sva prava. Reprodukcija pojedinih delova ili celine ove publikacije nije dozvoljena.

4 Udžbenik Poslovne finansije napisan je prema nastavnom planu i programu istoimenog predmeta za studente druge godine studija, fakulteta Univerziteta Singidunum u Beogradu. Poslovne finansije danas, predstavljaju modernu teorijsku i praktičnu disciplinu koja proučava finansijsko upravljanje u preduzeću. Sledstveno tome, u udžbeniku je zastupljen upravljački pristup izučavanju poslovnih finansija koji je karakterističan za savremene uslove. Sadržaj udžbenika upoznaje studente sa osnovnim elementima koji čine sistem finansijskog upravljanja u preduzeću, a koji je koncipiran i prikazan u svetlu sistematskog razmatranja problema finansijske funkcije preduzeća preko koje se i ostvaruje sistem upravljanja finansijama preduzeća. Pri tome, u samom pristupu obradi materije, autori su se rukovodili uverenjem da je problematiku poslovnih finansija potrebno prikazati sa različitih aspekata, da bi se u potrebnoj meri mogla osvetliti sva mnogostranost i heterogenost pojedinih finansijskih pitanja iz domena složene i aktuelne finansijske discipline kao što su poslovne finansije. Sledstveno tome, u obradi materije predmeta Poslovne finansije, i dobroj međusobnoj saradnji, dr Marko Ivaniš napisao je glave: I, II, III, IV i V, dok je dr Sandra Mašić napisala glavu VI. Način i stil izlaganja, kao i terminologija koja je korišćena u ovom udžbeniku, prilagođeni su studijama druge godine fakulteta Univerziteta Singidunum u Beogradu, s tim što će zbog različitih specifičnosti pojedinih oblasti koje udžbenik sadrži, studenti moći da se upoznaju i sa čitavim nizom novih pojmova i sadržaja koji su ovde obrađeni na sasvim primeren način. Analogno tome, fond informacija koje udžbenik sadrži, predstavlja izuzetno značajnu i ujedno solidnu osnovu u smislu potrebe studenata za određenim znanjima iz oblasti poslovnih finansija, a sa druge strane takođe može poslužiti i studentima drugih, srodnih fakulteta i visokih škola. Polazeći od usvojene metodologije i namene ovog udžbenika, celokupna njegova materija raspoređena je na različite oblasti poslovnih finansija, odnosno finansija preduzeća. Analogno tome, udžbenik se sastoji od šest poglavlja ili delova, od kojih svaki tretira posebno područje poslovnih finansija i to sledećim redosledom: Glava 1: Sistem finansijskog upravljanja u preduzeću, Glava 2: Finansijska politika preduzeća i pravila finansiranja, Glava 3: Finansijsko planiranje u preduzeću, Glava 4: Finansijska analiza preduzeća, Glava 5: Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima u preduzeću, Glava 6: Restrukturiranje i sanacija preduzeća. PREDGOVOR III

5 Respektujući značaj navedenih problema koji spadaju u domen finansijske funkcije preduzeća, autori su pristupili zadatku da izlože ciljeve, principe, metode i mere kojima se finansijska funkcija služi u procesu upravljanja finansijama preduzeća. Zbog toga udžbenik može poslužiti i svima onima koji se na bilo koji način bave problematikom poslovnih finansija, odnosno finansijskim menadžmentom uopšte. Dužni smo reći da udžbenik načelno tretira samo fundamentalne, odnosno trajne osnove finansijskog upravljanja u preduzeću, pa se stoga korisnicima ovoga štiva preporučuje da za dopunu koriste i odgovarajuće priručnike. Autori koriste ovu priliku da se posebno zahvale na dragocenim sugestijama i stručnoj pomoći koju su im prilikom pisanja teksta dali recenzenti udžbenika, priznati naučnici i eksperti u oblasti finansija, sa čijim je autoritetima stručna javnost dovoljno upoznata. Takođe, autori se posebno zahvaljuju lektoru, Aleksandri Milićević koja je približila tekst ovog udžbenika duhu našeg jezika. Prvo izdanje udžbenika uvek nosi i određene slabosti. Svesni toga, autori će sa zahvalnošću prihvatiti svake dalje sugestije i dobronamerne kritike koje bi mogle doprineti tome da ovaj udžbenik u svojim narednim izdanjima, još više ispuni svrhu kojoj je namenjen. Beograd, januar Autori I POSLOVNE F NANS JE

6 PREDGOVOR GLAVA - I SISTEM FINANSIJSKOG UPRAVLJANJA U PREDUZE U Rezime 2 1. Pojam i definisanje poslovnih finansija 4 2. Geneza poslovnih finansija 6 3. Poslovne finansije - upravljanje finansijama 9 4. Ciljevi upravljanja finansijama preduzeća Upravljanje finansijama preduzeća - najvažnije odluke Finansijska funkcija preduzeća Zadaci finansijske funkcije preduzeća Primarni zadaci finansijske funkcije Sekundarni zadaci finansijske funkcije Organizacija finansijske funkcije preduzeća Načela organizacije finansijske funkcije Faktori organizacije finansijske funkcije Opšti model organizacije finansijske funkcije Osnovni finansijski ciljevi preduzeća Optimalna struktura sredstava Trajno finansijsko poslovanje Ostvarivanje finansijskog rezultata Finansijska snaga preduzeća Struktura sistema upravljanja finansijama u preduzeću 46 Pitanja za proveru znanja Napomene 47 GLAVA - II FINANSIJSKA POLITIKA PREDUZE A I PRAVILA FINANSIRANJA Rezime Finansijska politika preduzeća Pojam i definisanje finansijske politike Ciljevi i instrumenti finansijske politike Finansijska politika i finansijski procesi Klasifikacija finansijske politike Načela finansijske politike Faktori finansijske politike Finansijska politika i finansijska strategija Pravila finansiranja Vertikalna pravila finansiranja Horizontalna pravila finansiranja Zlatno bankarsko pravilo finansiranja Zlatna bilansna pravila finansiranja Ostala pravila finansiranja Pravilo finansijske poluge 77 Pitanja za proveru znanja 80 Napomene 81 ADRŽAJ

7 GLAVA - III FINANSIJSKO PLANIRANJE U PREDUZE U Rezime Planiranje kao bazična aktivnost upravljanja preduzećem Osnovni pristupi u poslovnom planiranju Pojam i funkcije finansijskog planiranja Osnovne vrste finansijskih planova Operativni finansijski plan Kratkoročni (godišnji) finansijski plan Dugoročni finansijski plan Ostali finansijski planovi Metodologija izrade finansijskog plana Načela izrade finansijskog plana Svodno finansijsko planiranje u preduzeću Planski bilans uspeha i planski bilans stanja Planski bilans uspeha Planski bilans stanja Prva varijanta planskog bilansa uspeha Prva varijanta planskog bilansa stanja Ocena finansijskog položaja preduzeća Utvrđivanje ciljnog dobitka Ispitivanje mogućnosti ostvarenja ciljnog dobitka Konačna varijanta planskog bilansa uspeha Konačna varijanta planskog bilansa stanja Vrste rizika i dejstvo leveridža Poslovni rizik (leveridž) Finansijski rizik (leveridž) Složeni rizik (levridž) Plan novčanih tokova Plan dugoročnih (kapitalnih) ulaganja Biznis plan u funkciji finansijskog odlučivanja Rezime biznis plana Marketing segment biznis plana Proizvodni segment biznis plana Finansijski segment biznis plana 163 Pitanja za proveru znanja 165 Napomene 166 GLAVA - IV FINANSIJSKA ANALIZA PREDUZE A Rezime Pojam i predmet finansijske analize Ciljevi finansijske analize Vrste finansijske analize Pretpostavke finansijske analize Materijalne pretpostavke finansijske analize Upotrebljivost bilansnih podataka Eliminisanje negativnih uticaja inflacije Konsolidovanje bilansa stanja i uspeha Formalne pretpostavke finansijske analize 191 I POSLOVNE F NANS JE

8 Klasifikacija pozicija bilansa stanja Klasifikacija pozicija bilansa uspeha Priprema bilansa novčanih tokova za analizu Racio analiza Pokazatelji (racia) likvidnosti Pokazatelji (racia) aktivnosti Pokazatelji (racia) finansijske strukture Pokazatelji (racia) rentabilnosti Pokazatelji (racia) tržišne vrednosti Analiza neto obrtnog fonda Pojam i sadržaj neto obrtnog fonda Visina i promene neto obrtnog fonda Upotreba neto obrtnog fonda Cash flow analiza Ciljevi i predmet cash flow analize Sačinjavanje bilansa novčanih tokova Bilans novčanih tokova i ključni pokazatelji Funds flow analiza Sadržina i forma bilansa tokova sredstava Metodologija izrade bilansa tokova sredstava Ostali instrumenti finansijske analize Sistemi pokazatelja i sintetički pokazatelji Du Pont sistem analize ZETA model analize. 257 Pitanja za proveru znanja 261 Napomene 262 GLAVA - V FINANSIJSKO UPRAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA U PREDUZE U Rezime Potrebe za upravljanjem obrtnim sredstvima Pojam i oblici obrtnih sredstava Analitički aspekti obrtnih sredstava Klasifikacija obrtnih sredstava Kružno kretanje obrtnih sredstava Veličina i struktura obrtnih sredstava Potrebna veličina obrtnih sredstava Optimalna veličina obrtnih sredstava Upravljanje gotovinom Uloga i značaj gotovine Gotovinski ciklus Minimalno potreban saldo gotovine Strategija upravljanja gotovinom Upravljanje potraživanjima od kupaca Kreditna politika preduzeća Kreditni uslovi Politika naplate potraživanja Upravljanje zalihama Vrste zaliha Relevantni troškovi zaliha Osnovne odluke o zalihama Optimalna veličina porudžbine Optimalna veličina proizvodne serije Optimalni momenat za plasiranje porudžbine Sistem upravljanja zalihama 327 ADRŽAJ II

9 9.5. Pokazatelji efikasnosti upravljanja zalihama 329 Pitanja za proveru znanja 331 Napomene 332 GLAVA - VI RESTRUKTURIRANJE I SANACIJA PREDUZE A Rezime Uvodna razmatranja o aktivnostima restrukturiranja Merdžeri i akvizicije Definisanje i karakteristike merdžera i akvizicija Determinante sprovođenja merdžera i akvizicija Tržišna ekspanzija Sinergija Tržišna snaga Hubris hipoteza Poslovni aspekti merdžera i akvizicija Planiranje procesa merdžera i akvizicija Proces i faze akvizicije Finansijski aspekti merdžera i akvizicija Merdžeri i akvizicije u kontekstu aktuelne finansijske krize Divesticije i dekomponovanje kompanija Finansijsko restrukturiranje LBO (leveraged buyout) programi MBO (management buyout) programi ESOP programi Finansijsko restrukturiranje neuspešnih kompanija Vansudska procedura sanacija neuspešnih kompanija Sudska procedura sanacije neuspešnih kompanija 370 Pitanja za proveru znanja 375 Napomene 375 LITERATURA 377 III POSLOVNE F NANS JE

10 STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 1

11 Pojam i definisanje poslovnih finansija Upoznavanje sa genezom razvoja poslovnih finansija Razumevanje predmeta izučavanja poslovnih finansija Sagledavanje osnovnih problema upravljanja finansijama preduzeća Definisanje osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća Razumevanje osnovnih finansijskih procesa u preduzeću Upoznavanje sa najvažnijim finansijskim odlukama u preduzeću Upoznavanje sa finansijskom funkcijom preduzeća Definisanje primarnih zadataka finansijske funkcije preduzeća Definisanje sekundarnih zadataka finansijske funkcije preduzeća Upoznavanje sa organizacijom finansijske funkcije preduzeća Razumevanje osnovnih načela organizacije finansijske funkcije Objašnjenje najvažnijih finansijskih ciljeva preduzeća Upoznavanje sa ulogom i značajem finansijske snage preduzeća Sagledavanje celine sistema upravljanja finansijama u preduzeću 1. Pojam i definisanje poslovnih finansija 2. Geneza poslovnih finansija 3. Poslovne finansije - upravljanje finansijama 4. Ciljevi upravljanja finansijama preduzeća 5. Upravljanje finansijama preduzeća - najvažnije odluke 6. Finansijska funkcija preduzeća 7. Zadaci finansijske funkcije preduzeća 7.1. Primarni zadaci finansijske funkcije 7.2. Sekundarni zadaci finansijske funkcije 8. Organizacija finansijske funkcije preduzeća 8.1. Načela organizacije finansijske funkcije 8.2. Faktori organizacije finansijske funkcije 8.3. Opšti model organizacije finansijske funkcije 9. Osnovni finansijski ciljevi preduzeća 9.1. Optimalna struktura sredstava 9.2. Trajno finansijsko poslovanje 9.3. Ostvarivanje finansijskog rezultata 9.4. Finansijska snaga preduzeća 10. Struktura sistema upravljanja finansijama preduzeća Poslovne finansije, kao poseban deo nauke o finansijama (mikrofinansije), predstavljaju relativno mladu naučnu disciplinu čiji je dosadašnji razvoj bio neravnomeran i sa veoma promenljivom dinamikom. Kao naučna disciplina, poslovne finansije se ozbiljnije javljaju tek početkom pedesetih godina XX veka. Za razliku od većine drugih naučnih disciplina, za poslovne finansije je karakteristično da probleme rešava tako što iznalazi naučne postavke koje su, pre svega, održive u praksi. 2 POSLOVNE F NANS JE

12 U savremenoj finansijskoj teoriji i praksi koriste se različiti termini za finansije preduzeća koji su uglavnom ekvivalentni i međusobno zamenljivi, kao što su: poslovne finansije, mikrofinansije, finansijsko upravljanje, upravljanje finansijama, upravljačke finansije, finansijski menadžment i korporativne finansije. Pri tome, od svih termina najviše se koristi izraz finansijski menadžment, dok većina finansijskih menadžera preferiraju da se koriste terminom finansijsko upravljanje ili upravljanje finansijama. Polazeći od usvojene metodologije i namene ovog udžbenika, u njemu je problematika poslovnih finansija obrađena sa aspekta upravljačkog koncepta u preduzeću, što predstavlja savremeni pristup izučavanju poslovnih finansija. Osnovna karakteristika ovakvog pristupa jeste razmatranje poslovnih finansija sa stanovišta preduzeća, odnosno korisnika sredstava. Analogno tome, ovakav pristup omogućava praćenje finansijskih odluka preduzeća koje se odnose na finansijska ulaganja sredstava radi povećanja profita preduzeća i ostvarenja njegovih dugoročnih razvojnih ciljeva. Glavni cilj upravljanja poslovnim finansijama jeste oplodnja finansijskog kapitala preduzeća po maksimalnoj stopi rentabilnosti ulaganja, bez obzira da li se radi o raspoloživom (likvidnom) kapitalu u novčanom obliku ili o angažovanom kapitalu. Ovo ujedno predstavlja i centralni motiv finansijskog preduzetništva, koji u stvari diriguje finansijskom menadžmentu da vodi računa, s jedne strane o ugledu preduzeća na tržištu, a s druge strane o njegovoj kreditnoj sposobnosti. Zbog toga, kreiranje i ostvarivanje politike optimalnih finansijskih plasmana uz dinamičko održavanje optimalnog stepena likvidnosti preduzeća predstavlja fundamentalni cilj upravljanja poslovnim finansijama. Poslovne finansije, odnosno finansijsko upravljanje treba da obezbedi realizaciju finansijskih ciljeva preduzeća. Međutim, za potpunije razumevanje upravljanja finansijama preduzeća, neophodno je imati u vidu ne samo finansijske ciljeve preduzeća, već i osnovne finansijske procese na kojima se baziraju aktivnosti finansijskog upravljanja. Na osnovu shvatanja suštine finansijskih ciljeva i finansijskih procesa dolazi se i do odgovarajućeg shvatanja pojma poslovnih finansija, odnosno finansijskog upravljanja u preduzeću, i to u smislu da je to kontinuirana operativna aktivnost koja se sastoji u adekvatnom utvrđivanju kvantuma potrebnih finansijskih sredstava, njihovom pribavljanju iz najpovoljnijih izvora, racionalnoj upotrebi tih sredstava i stalnom praćenju, usmeravanju i kontroli kretanja tj. obrta finansijskih sredstava, radi ostvarivanja finansijskih ciljeva preduzeća. U kontekstu prethodno navedenog, treba naglasiti činjenicu da raspravljati i određivati sadržinu pojma poslovnih finansija, pre svega, znači iznalaziti odgovarajuće metode i instrumente za optimalno delovanje finansijske funkcije u preduzeću. To znači da je i problematika poslovnih finansija u stvari opredeljena smislom i sadržinom same finansijske funkcije preduzeća u okviru kompleksnog mehanizma i ukupnog zadatka preduzeća. Zbog toga, upravljanje poslovnim finansijama obuhvata upravljanje svim poslovima koji spadaju u zadatke finansijske funkcije preduzeća. STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 3

13 1. POJAM I DEFINISANJE POSLOVNIH FINANSIJA Poslovne finansije predstavljaju relativno mladu naučnu disciplinu. Pojam se već dugo koristi u teoriji i praksi SAD, gde su poslovne finansije nastale kao posledica rastućih potreba njihove privrede. Međutim, kao naučna disciplina poslovne finansije se ozbiljnije javljaju tek početkom pedesetih godina XX veka. Kroz više definicija ovaj pojam je počeo da poprima višestruka značenja. 1) Naime, u savremenoj finansijskoj teoriji i praksi koriste se mnogobrojni termini za finansije preduzeća koji su uglavnom ekvivalentni i međusobno zamenljivi, kao što su: poslovne finansije, mikrofinansije, finansijsko upravljanje, upravljačke finansije, finansijski menadžment i korporativne finansije. Pri tome, od svih termina najviše se koristi izraz finansijski menadžment, dok većina finansijskih menadžera preferiraju da se koriste terminom finansijsko upravljanje ili upravljanje finansijama. 2) U navedenom etimološkom sklopu, mi smo se opredelili za upotrebu termina upravljanje finansijama i to iz najmanje dva razloga. Prvo, što se svako preduzeće, između ostalog, može shvatiti i kao svojevrstan pul sredstava kojima treba upravljati, a koje će u zavisnosti od kvaliteta upravljanja ostvariti bolje ili slabije poslovne rezultate. 3) Drugo, što se poslovne finansije najčešće definišu: (a) kao upravljanje novčanim poslovima privrednog subjekta, zatim (b) kao funkcija prikupljanja i obezbeđivanja finansijskih sredstava radi dugoročnih ulaganja, i (c) kao obezbeđivanje novčanih sredstava za komercijalne svrhe. 4) Analogno navedenom, mišljenja smo da je za potrebe ovoga rada korišćenje termina upravljanje finansijama najcelishodnije. U oskudnom broju datih definicija poslovnih finansija kao naučne discipline, smatramo veoma uspelom onu koja poslovne finansije definiše kao naučnu disciplinu koja se bavi teorijom i metodologijom finansijskog poslovanja u preduzeću kao ekonomskopravnom subjektu privređivanja u robno-novčanoj privredi. 5) Ova definicija upućuje na tri bitna kompleksa poslovnih finansija. Prvo, neosporna je činjenica da se radi o naučnoj disciplini koja ima zadatak teorijske i metodološke prirode. Drugo, navedenom definicijom se poslovne finansije u stvari poistovećuju sa finansijskim upravljanjem. Treće, finansijsko upravljanje se locira na preduzeće kao ekonomsko-pravni subjekt u robno-novčanoj privredi. Generalno gledano, ovde se poslovne finansije posmatraju kao kategorija koja obuhvata teorijske i metodološke aspekte u vezi sa obezbeđenjem i alokacijom sredstava radi ostvarivanja ciljeva preduzeća. Takođe, uz ove dve osnovne poluge finansijskog upravljanja u preduzeću, nameće se i treća koja zahteva određenu sinhronizaciju između obezbeđenja i alokacije sredstva kako bi se obezbedilo uredno i blagovremeno izvršenje obaveza preduzeća. 6) Drugim rečima, poslovno finansiranje mora pratiti konstantna likvidnost. 4 POSLOVNE F NANS JE

14 Bilo bi veoma teško dati na ovom mestu jedan širi prikaz pokušaja definisanja poslovnih finansija od strane različitih autora. Isto tako, još je teže utvrditi njihov pojedinačan doprinos razvoju poslovnih finansija kao naučne discipline. Međutim, ono što je realno moguće i ujedno nužno, jeste navođenje još nekoliko definicja ove naučne discipline, koje po našem mišljenju ipak zavređuju pažnju. U vezi s tim, treba imati u vidu sledeće aspekte pokušaja definisanja poslovnih finansija kao naučne discipline. Kao jedna od esencijalnih aktivnosti preduzeća, poslovne finansije predstavljaju u stvari sinonim za finansijski menadžment ili finansijsko upravljanje, pa se otuda mogu definisati i kao proces kreiranja finansijskih uslova za efikasno postizanje odabranih finansijskih ciljeva. 7) Shodno tome, druga grupa autora smatra da se pod pojmom poslovnih finansija podrazumeva obezbeđenje novčanih sredstava za komercijalne potrebe. 8) Respektujući iste kriterijume za definisanje, u široj literaturi se poslovne finansije definišu i kao upravljanje poslovima entiteta, odnosno privrednog subjekta. 9) Imajući u vidu veoma različito definisanje poslovnih finansija od strane različitih autora, nameće se potreba da se na ovom mestu posebno naglasi i navede mogućnost podele poslovnih finansija. Naime, iako poslovne finansije imaju jedinstven predmet izučavanja one se iz čisto pragmatičnih razloga mogu podeliti na dve velike oblasti: (a) poslovne finansije kao akademska disciplina, i (b) poslovne finansije kao upravljački koncept. 10) Kada se govori o poslovnim finansijama kao akademskoj oblasti, onda treba imati u vidu da se u fokus izučavanja stavljaju tri osnovna aspekta poslovnih finansija, a to su: (1) finansijsko upravljanje, (2) investiranje i analiza rizika, i (3) finansijska tržišta i institucije. 11) Kada se ima u vidu drugi aspekt posmatranja poslovnih finansija, onda treba posebno istaći da on podrazumeva upravljački koncept u preduzeću, pa shodno tome, akcenat se stavlja na izučavanje sledećih aspekata poslovnih finansija: (1) finansijsko okruženje, (2) finansijski instrumenti, i (3) upravljanje finansijama. 12) Nesumnjivo je da nas poslovne finansije najviše interesuju sa aspekta upravljačkog koncepta u preduzeću, odnosno upravljačkog pristupa u izučavanju poslovnih finansija, što u osnovi predstavlja savremeni pristup razmatranja poslovnih finansija. Ovakav pristup omogućava praćenje finansijskih odluka preduzeća koje se odnose na finansijska ulaganja sredstava radi povećanja profita preduzeća i ostvarenja njegovih dugoročnih razvojnih ciljeva. U vezi s tim, ako pođemo od činjenice da se pod poslovnim finansijama podrazumevaju odnosi i procesi reprodukovanja finansijskog kapitala preduzeća u funkciji ostvarivanja njegovih poslovnih i razvojnih ciljeva, onda proizlazi da ukupan finansijski kapital kojim raspolaže preduzeće predstavlja predmet finansijskog upravljanja. Analogno tome, zadatak upravljanja poslovnim finansijama preduzeća jeste da se kreira i ostvaruje politika optimalnog finansijskog plasmana uz očuvanje pune likvidnosti preduzeća. Pri tome, pod optimalnim plasiranjem finansijskog kapitala smatra se ono ulaganje kapitala koje u datim uslovima obezbeđuje da se on oplođava po najvišoj mogućoj stopi rentabilnosti uz istovremeno najniže troškove i minimalne rizike. 13) STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 5

15 Prema tome, glavni cilj upravljanja poslovnim finansijama jeste oplodnja finansijskog kapitala preduzeća po maksimalnoj stopi rentabilnosti ulaganja, bez obzira da li se radi o raspoloživom (likvidnom) kapitalu u novčanom obliku ili o angažovanom kapitalu. Ovo ujedno predstavlja i centralni motiv finansijskog preduzetništva, koji u stvari diriguje finansijskom menadžmentu da vodi računa o ugledu preduzeća na tržištu i o njegovoj kreditnoj sposobnosti. Zbog toga, kreiranje i ostvarivanje politike optimalnih finansijskih plasmana uz dinamičko održavanje optimalnog stepena likvidnosti preduzeća predstavlja fundamentalni cilj upravljanja poslovnim finansijama. 14) 2. GENEZA POSLOVNIH FINANSIJA Razvoj poslovnih finansija kao naučne discipline bio je neravnomeran i sa veoma promenljivom dinamikom. Za razliku od većine drugih naučnih disciplina, za poslovne finansije je karakteristično da probleme rešava tako što iznalazi naučne postavke koje su, pre svega, održive u praksi. Inače, poslovne finansije se kao naučna disciplina ozbiljnije javljaju tek početkom XX veka. Sa razvojem tehnoloških inovacija i novih industrija dvadesetih godina prošlog veka, preduzeća su imala potrebu za većim obimom finansijskih sredstava, što je imalo za posledicu stavljanje naglaska na problematiku finansiranja preduzeća. Pri tome, pažnja je usmeravana na opisivanje metoda eksternog finansiranja, a vrlo malo na interno upravljanje preduzećem. Početkom tridesetih godina prošlog veka, u fokus finansijske problematike stavljaju se aspekti vezani za opstanak preduzeća. Zbog toga najveća pažnja izučavanja poslovnih finansija usmerava se na preventivne mere za očuvanje likvidnosti, probleme bankrotstva, likvidacije, reorganizacije preduzeća i zaštite zajmodavaca od rizika. Međutim, izlazak iz privredne recesije bio je praćen pojačanom kontrolom poslovanja preduzeća od strane države, što je uslovilo i potrebu preduzeća za većim brojem podataka i informacija. Po logici stvari, ovo je stavilo poseban akcenat na finansijsku analizu u preduzeću. Tokom četrdesetih i ranih pedesetih godina još uvek je preovladavao tzv. tradicionalni pristup u finansijama koji se uopšte nije bavio problematikom donošenja finansijskih odluka u preduzeću. Međutim, krajem pedesetih godina prošlog veka, polje interesovanja poslovnih finansija se usmerava ka planiranju sredstava i izvora sredstava preduzeća. Pri tome, razvijaju se nove metode i tehnike za selekciju odluka koje se odnose na finansijska ulaganja sredstava u preduzeće. Shodno tome, može se reći da nastaje upravljački pristup u finansijama, gde se sva pažnja u preduzeću iz domena finansijske problematike, usmerava na donošenje prave odluke kojom će se izvršiti efikasna alokacija kapitala preduzeća. Kao rezultat razvoja poslovnih finansija u ovom vremenskom razdoblju, bila je i potreba da se dobro poznaje prilaz vrednovanju preduzeća od strane vlasnika i kreditora, što je dovelo do razvoja modela procene vrednosti preduzeća i njihovog 6 POSLOVNE F NANS JE

16 korišćenja u finansijskom odlučivanju. 15) Ovaj period se naziva periodom upravljačkog pristupa izučavanju poslovnih finansija. Početkom šezdesetih godina prošlog veka, u poslovnim finansijama su sve više prisutni statistički i ekonometrijski modeli. Posebno se razvijaju i primenjuju modeli u vezi sa funkcionisanjem finansijskih tržišta. Tokom šezdesetih godina dominantnom postaje teorija portfelja i njena primena na finansijsko upravljanje. Osim toga, naglašava se i teorija poslovnih rizika i njihov uticaj na investitore i akcionare preduzeća. 16) Period sedamdesetih godina prošlog veka je period naglog razvoja finansijskog upravljanja. U ovom razdoblju se u poslovnim finansijama posebno naglašava vrednovanje finansijskih potraživanja uz primenu tržišnih opcija sa deonicama putem kojih se eliminiše poslovni rizik. U ovom periodu na značaju dobijaju cenovni modeli za vrednovanje finansijske tražnje, odnosno za donošenje odluka vezanih za akcije na primer, da li prodati ili kupiti akciju, po kojoj ceni i kada. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, poslovne finansije u velikoj meri primenjuju računarsku tehnologiju pri donošenju poslovnih odluka. Razvijena računarska tehnologija omogućila je da se na promenljivom finansijskom tržištu efikasno upravlja finansijama korporacija, odnosno korporacijskim preduzećima. U tom kontekstu, različite finansijske odluke se proučavaju u svetlu njihovog signalizirajućeg učinka puštanje vrednosnih papira u opticaj, politika dividendi, investiranje u imovinu, nabavke i drugi oblici korporacijskog restrukturiranja itd. U ovom vremenskom razdoblju poslovne finansije potpuno ulaze u fazu upravljanja finansijskim sredstvima i fazu tržišta novca i kapitala. 17) Tokom devedesetih godina dolazi do globalizacije poslovnih tokova što je uslovilo i evoluciju samih poslovnih finansija. Shodno tome, poslovne finansije dobijaju strategijsku ulogu unutar korporacija. Finansijska tržišta u svetu postaju sve više integrisana, a globalizacija uslovljava potrebu da se traži najbolja cena, i to van granica nacionalnih privreda. U vezi s tim, izvanredan značaj dobija tzv. globalna konkurentnost što je direktno vezano za opadanje internacionalnih barijera. Na osnovu izloženog, razvojna i problemska geneza poslovnih finansija kao naučne discipline na pojednostavljen način daje se u tabeli 1.1. Što se tiče budućeg razvoja poslovnih finansija kao naučne discipline, nesumnjivo je da će poslovne finansije širom sveta još dugo biti pod dominantnim uticajem savremenih dostignuća privrede SAD. Pri tome, i dalje će biti prisutan naglasak na donošenje odluka, što je sasvim logično, s obzirom na to da se ono oslanja na verovanje da su postupci budžetiranja kapitala zasnovani na zdravoj osnovi i da zahtevaju tačno vrednovanje kapitala. Uz to, takođe će i dalje u žiži interesovanja biti sva pitanja vezana za spajanja, kupovine, prodaje i preuzimanje preduzeća putem berzanskih tokova i instrumenata. I na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, treba pomenuti i sve veću ulogu međunarodnih poslovnih finansija. Ova oblast predstavlja teoriju i praksu poslovnih finansija primenjenu na savremene međunarodne tokove preduzetničkog kapitala i zajednička ulaganja. 18) STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 7

17 Tabela 1.1. P IH I I P I P I P IH I I Konsolidovanje, ekonomska merila An trustovska poli ka Har je od vrednos Maksimizacija bogatstva deoni ara, tradicionalni pristup Analiza sredstava i upravljanje preduze em Finansijski mix, sta s ki i ekonometrijski modeli Ponašanje inves tora i tržišta kapitala Rizik, korpora vna kontrola, nansijski deriva Globalizacija, upravljanje promenama Strateško upravljanje zasnovano na pouzdanijoj misiji i viziji razvoja Restrukturiranje i oblikovanje novih potencijala i u inaka 2020.??? Međutim, bez obzira na sve rezerve u pogledu osnovnih pravaca daljeg razvoja poslovnih finansija kao naučne discipline, ipak se sa sigurnošću može reći da će taj razvoj biti veoma dinamičan i sa posebnim naglašavanjem sledećeg: (1) procesa donošenja finansijskih odluka, (2) procesa upravljanja finansijama, (3) procesa kupovine, prodaje, spajanja i razdvajanja preduzeća posredstvom berzanskih tokova, (4) procesa zajedničkog ulaganja sa inostranstvom, (5) procesa primenjivosti poslovnih finansija na međunarodne tokove preduzetničkog kapitala (uz naglašavanje deviznih kurseva, rizika ulaganja i međunarodnog bankarstva). Na kraju, u najkraćim crtama treba pomenuti i to da su se poslovne finansije u našoj domicilnoj praksi pojavile tek početkom pedesetih godina. U početku one su obuhvatale istraživanja koja su definisana kao zadaci finansijske funkcije preduzeća i to: (a) pribavljanje novčanih sredstva, (b) ulaganje novčanih sredstava, i (c) likvidnost preduzeća. Zatim su se bavile opisivanjem osnovnih finansijskih instrumenata (novčanih sredstava, depozita, hartija od vrednosti, kreditnih sredstava itd). Dalji razvoj poslovnih finansija kod nas karakteriše se primenom matematičkih modela, da bi se tek sredinom osamdesetih godina prošlog veka, poslovne finansije u našim domicilnim uslovima počele baviti sledećim istraživanjima: (1) upravljanjem finansijama preduzeća, (2) strategijom i taktikom finansiranja, (3) oblicima finansiranja, (4) finansijskom situacijom i strukturom preduzeća, (5) finansijskim tržištem, (6) finansijskim rizicima ulaganja, i najzad (7) tokovima preduzetničkog i bankarskog kapitala. 19) 8 POSLOVNE F NANS JE

18 Respektujući sve navedeno, kao zaključak sledi da su poslovne finansije do sada prešle veoma dug evolutivni put na kojem su se konstantno transformisale i to: (a) od pretežno deskriptivne nauke u rigoroznu pouzdanu analizu i normativnu teoriju, (b) iz područja koje se pretežno bavilo pribavljanjem tj. pronalaženjem sredstava (kapitala), u upravljanje sredstvima i alokacijom kapitala, i (c) iz oblasti usmerene ka eksternoj analizi preduzeća u oblast okrenutu ka analizi za potrebe finansijskog odlučivanja u preduzeću. 3. POSLOVNE FINANSIJA - UPRAVLJANJE FINANSIJAMA Finansijski menadžment ili upravljanje finansijama preduzeća, ispoljava se kao uticaj na rad, poslovanje i razvoj preduzeća putem raspoloživog obima novčanih sredstava. U skladu s tim, može se reći da upravljanje finansijama obuhvata sledeće: (a) planiranje potrebnih novčanih sredstava, (b) organizovanje prikupljanja potrebnih novčanih sredstava, (c) donošenje odluka o raspoređivanju novčanih sredstava, i (d) kontrolu načina korišćenja novčanih sredstava. Pri tome, brojna literatura iz finansijskog menadžmenta daje nešto preciznije definisanje osnovnih podprocesa upravljanja finansijama. U vezi s tim, prema jednoj podeli finansijski menadžment sadrži tri osnovne funkcije, a to su: (1) finansijsko predviđanje i planiranje, (2) prikupljanje potrebnih novčanih sredstava, i (3) priprema i donošenje finansijskih odluka. 20) Efektivno upravljanje finansijama zahteva postojanje neke namere ili cilja, jer se ocenjivanje efektivnosti odluka o finansiranju mora sprovoditi prema određenim standardima. 21) Ovo ujedno znači da je sa aspekta finansijskog menadžmenta izuzetno značajno diferenciranje između pojmova efikasnosti i efektivnosti. Naime, reč efikasnost znači uspešnost i ona se izražava odnosom efekata i sredstava. Drugim rečima efikasnost znači raditi stvari na pravi način, dok efektivnost znači raditi prave stvari. Pri tome, efektivnost je osnova uspeha, dok je efikasnost minimalni uslov za opstanak kada je uspeh već postignut. 22) Na osnovu sagledavanja značaja suštinskih razlika u pojmovima efikasnosti i efektivnosti, može se reći da su ciljevi finansijskog menadžmenta dvostruki, odnosno postizanje i efikasnosti i efektivnosti, a sve to posmatrano dinamički. Zbog toga, nije igra reči kada se ukazuje na potrebu da se bude dinamički efikasno efektivan. 23) Na osnovu izloženog, nesumnjivo proizlazi da je finansijsko upravljanje deo ukupnog upravljanja preduzećem i da se ono svodi na usmeravanje, regulisanje i menjanje finansijskih tokova u cilju maksimalnog ostvarenja ukupnih ciljeva preduzeća (privrednih i društvenih), kao i radi postizanja optimalnih poslovnih rezultata. Drugim rečima, finansijsko upravljanje treba da obezbedi realizaciju finansijskih ciljeva preduzeća. Problematikom finansijskih ciljeva i njihovim definisanjem bavili su se mnogi domaći i strani autori. Pri tome, njihovi stavovi veoma se razlikuju, pre svega, zbog toga što ih formulišu u zavisnosti od prihvatanja određenih teorijskih koncepata i modela upravljanja preduzećem. STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 9

19 Međutim, najčešće definicije finansijskih ciljeva preduzeća uglavnom obuhvataju sledeće najznačajnije oblasti: (a) obezbeđenje potrebnih finansijskih sredstava, (b) obezbeđenje likvidnosti, i (c) maksimizacija rezultata. 24) S druge strane, sublimirajući veoma različite definicije i pristupe finansijskim ciljevima preduzeća, po našem mišljenju najcelishodnije rešenje je izvršiti određenu sistematizaciju tj. njihovo grupisanje i to na način koji će izražavati suštinu upravljački orijentisanih finansija preduzeća. Analogno tome, na slici 1.1. na pojednostavljen način prikazujemo grupisanje osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća, odnosno: 1. Početni finansijski ciljevi 2. Prelazni finansijski ciljevi 3. Krajnji finansijski ciljevi. I I I CI I PO ETNI A) Op malna struktura sredstava B) Op malna struktura izvora sredstava C) Likvidnost D) Racionalnost ulaganja PRELAZNI A) Finansijska stabilnost B) Minimizacija troškova i maksimizacija prihoda C) Solventnost D) Brz obrt sredstava KRAJNJI A) Finansijska snaga B) Finansijska nezavisnost C) Maksimizacija pro tabilnos D) Uve anje imovine Slika 1.1. Finansijski ciljevi preduzeća Sa aspekta prikazane sistematizacije osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća moguće je dati i relativno određenje pojma upravljanja finansijama i to u smislu da upravljanje finansijama označava takvu operativno-stručnu delatnost koja korišćenjem odgovarajućih metoda i instrumenata, obezbeđuje blagovremeno i optimalno izvršavanje osnovnih ciljeva preduzeća. 25) Takođe, imajući u vidu finansijske ciljeve, upravljanje finansijama može se definisati i kao dispozitivna delatost koja uz pomoć odgovarajućih sredstava (instrumenata) nastoji da obezbedi realizaciju zadataka koji proizlaze iz područja finansijske funkcije, a povezani su sa izvršenjem ciljeva preduzeća. 26) Međutim, za potpunije definisanje upravljanja finansijama u preduzeću neophodno je imati u vidu ne samo finansijske ciljeve preduzeća, već i osnovne finansijske procese na kojima se baziraju aktivnosti upravljanja finansijama. Naime, osnovni finansijski procesi ogledaju se u sledećem: 10 POSLOVNE F NANS JE

20 1. Utvrđivanje potreba za finansijskim sredstvima 2. Pribavljanje finansijskih sredstava 3. Upotreba finansijskih sredstava 4. Praćenje, usmeravanje i kontrola kretanja finansijskih sredstava. Analitički posmatrano, navedeni osnovni finansijski procesi mogu se za potrebe izlaganja ove tačke rada najcelishodnije prikazati grafički, kao što se vidi na slici 1.2. I P B I I I I P IB I I IH TEKU E - Nabavka - Proizvodnja - Prodaja - Istraživanje i razvoj - Kadrovi RAZVOJNE INTERNO EKSTERNO - Zadržan pro t - Tržište novca - Rezerve - Tržište kapitala - Radnici - Devizno tržište - Poslovni partneri - Pojedinci - Ostali P, I TEKU E POSLOVANJE - Poštovanje pravila nansiranja - Brzina obrta - Finansijska stabilnost - Finansijska nezavisnost RAZVOJ P B I I IH TEKU E POSLOVANJE - Sirovine i materijali - Energija - Oprema - Propaganda i promocija - Kadrovi - Har je od vrednos - Finansijski plasmani RAZVOJ Slika 1.2. Sadržaj osnovnih finansijskih procesa u preduzeću Na osnovu prikazanih osnovnih finansijskih procesa moguće je dati i odgovarajuće određenje pojma upravljanja finansijama u smislu da je upravljanje finansijama kontinuirana operativna aktivnost koja se sastoji u adekvatnom utvrđivanju kvantuma potrebnih finansijskih sredstava, njihovom pribavljanju iz najpovoljnijih izvora, racionalnoj upotrebi tih sredstava i stalnom praćenju, usmeravanju i kontroli kretanja, tj. obrta finansijskih sredstava, radi ostvarivanja finansijskih ciljeva preduzeća. 27) STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 11

21 Na osnovu svega izloženog, proizlazi zaključak da raspravljati i određivati sadržinu pojma finansijskog upravljanja, pre svega, znači iznalaziti odgovarajuće metode i instrumente za optimalno delovanje finansijske funkcije u preduzeću. To znači da je problematika upravljanja finansijama preduzeća u stvari opredeljena smislom i sadžinom same finansijske funkcije u okviru kompleksnog funkcionalnog mehanizma i ukupnog zadatka preduzeća. Zbog toga, upravljanje finansijama se može posmatrati samo u kontekstu povezanosti finansijske funkcije sa nabavnom, proizvodnom i prometnom funkcijom preduzeća. Prema tome, upravljanje finansijama obuhvata upravljanje svim poslovima koji spadaju u zadatke finansijske funkcije preduzeća. 4. CILJEVI UPRAVLJANJA FINANSIJAMA PREDUZE A Na osnovu prethodnih razmatranja, videlo se da proces aktivnosti preduzeća uvek podrazumeva realizaciju njegovih osnovnih ciljeva. Analogno tome, ukupna poslovna aktivnost preduzeća mora biti podređena tim ciljevima, u smislu maksimalnog doprinosa njihovoj realizaciji. U vezi s tim, sa aspekta finansijskog upravljanja u preduzeću i donošenja relevantnih odluka uvek se srećemo sa određenim veličinama koje je potrebno ili maksimizirati (dobit, vrednost,) ili minimizirati (troškovi, rizik). U takvoj situaciji, nesumnjivo je da se radi o više zahteva istovremeno ili tzv. setu ciljeva preduzeća, koje je potrebno realizovati. Međutim, podređivanje odluka brojnom setu ciljeva preduzeća otvara mnoge nedoumice i probleme, odnosno neretko čini nemogućim izbor i rangiranje različitih alternativa sa aspekta njihove ekonomske efektivnosti. Otuda, u finansijskoj teoriji preovladava mišljenje da je u takvoj situaciji neophodno formulisati jedan uži cilj preduzeća, koji bi služio kao kriterijum za ocenu i rangiranje različitih investicionih i finansijskih alternativa preduzeća. Sledstveno tome, pojavio se problem tzv. opšteg cilja poslovne aktivnosti preduzeća koji je već dugo otvoren i koji čini predmet veoma oprečnih diskusija. U svetlu ovog problema, razmotrićemo dva osnovna zahteva (cilja) preduzeća koji se alternativno najčešće ističu kao mogući kriterijumi za sve investicione i finansijske odluke u preduzeću: prvo, zahtev za maksimiziranjem dobitka (profita), i drugo, zahtev za maksimiziranjem vrednosti preduzeća. Maksimiziranje dobitka (profita) predstavlja težnju za maksimiziranjem prinosa za vlasnike kapitala (preduzeća). U tom kontekstu, zahtev za maksimiziranjem profita može se shvatiti kao zahtev za što efektivnijim korišćenjem raspoložive imovine preduzeća. Analogno tome, profitu kao opštem cilju poslovne aktivnosti preduzeća načelno se ne može ništa prigovoriti. Međutim, s druge strane postavlja se opravdano pitanje: Da li profit, pre svega, kao vlasnički koncept može biti prihvaćen kao pouzdan kriterijum za ocenu i rangiranje različitih investicionih i finansijskih alternativa, sa aspekta njihove ekonomske efektivnosti? 12 POSLOVNE F NANS JE

22 Na žalost, odgovor na postavljeno pitanje je negativan. To znači da postoji nepodobnost maksimiziranja profita kao isključivog kriterijuma kojem se podređuju sve investicione i finansijske odluke u preduzeću. Osnovni razlog za ovakav stav leži u činjenici što se profit kao isključivi cilj poslovne aktivnosti preduzeća pojavljuje u doba razvoja kapitalizma kada su dominirala preduzeća inokosnog ili ortačkog tipa. U takvoj situaciji, inokosni vlasnik oslonjen na sopstveni kapital i neograničeno odgovoran za obaveze preduzeća imao je potpunu slobodu u formiranju ciljeva poslovnih aktivnosti, kao i slobodu u raspolaganju imovinom i dobitkom preduzeća. Takvom preduzetniku je imanentna težnja da iz procesa poslovne aktivnosti izvuče najveću korist za sebe tj. da maksimizira profit. Takvo shvatanje opšteg cilja preduzeća danas je relevantno samo za pojedine pravne forme preduzeća (društva lica ili korporacije porodičnog tipa). U savremenim uslovima, velika preduzeća koja su dominantna po vrednosti angažovanih sredstava i efektima poslovnih aktivnosti, uglavnom su korporativnog tipa što znači da su organizovana u formi akcionarskih društava. Takva preduzeća karakteriše razdvajanje vlasništva nad preduzećem i funkcije upravljanja u njemu. To znači, briše se jednakost preduzeća i vlasnika. Preduzeće (korporacija) u poslovne odnose stupa nezavisno od ličnosti vlasnika kao poseban pravno-ekonomski subjekt (entitet). Pri tome, centralno mesto u upravljanju korporacijom ima profesionalna uprava (menadžment), koja uopšte ne mora imati udela u vlasništvu nad preduzećem. Za razliku od inokosnog preduzetnika koji je sledio samo svoj interes (profit), profesionalna uprava preduzeća (korporacije) u svom delovanju mora da uvažava interese veoma različitih interesnih grupa (vlasnika, države, zaposlenih, kreditora, dobavljača, kupaca itd.). Budući da se interesi pomenutih grupa obično ne podudaraju, menadžment korporacije je prinuđen da traži kompromisna rešenja u cilju zadovoljenja interesa svake grupe, ili da samostalno određuje prioritetne ciljeve. Dakle, pluralizam interesa koji okružuje savremeno preduzeće determiniše i svu kompleksnost formulisanja opšteg cilja preduzeća. Analogno tome, u savremenoj finansijskoj teoriji postoji opšta saglasnost o tome da sve investicione i finansijske odluke moraju biti podređene, pre svega, uvećanju vrednosti tj. maksimiziranju bogatstva preduzeća. Maksimiziranje vrednosti (rentabilnosti) preduzeća znatno je složenije od maksimiziranja profita, budući da se pored rezultata aktivnosti u razmatranje uzimaju i resursi koji su uloženi u stvaranje tih rezultata. Pri tome, relativni odnos efekata aktivnosti (dobitka) i uloženog kapitala smatra se izrazom rentabilnosti. U apsolutnom smislu, rentabilnost postoji samo ako se kroz proces aktivnosti stvori vrednost veća od one koja je uložena u proces aktivnosti. U tom kontekstu, zahtev za maksimiziranjem vrednosti (bogatstva) preduzeća nije ništa drugo, nego zahtev za maksimiziranjem rentabilnosti poslovnih ulaganja, tj. zahtev za stvaranjem što veće nove vrednosti. U vezi s tim, svaka odluka (investiciona, finansijska) koja povećava vrednost preduzeća smatra se dobrom, dok svaka odluka koja smanjuje vrednost preduzeća smatra se lošom. Međutim, treba imati u vidu da opšta saglasnost o maksimiziranju vrednosti (bogatstva) kao ciljnoj funkciji finansijskog upravljanja nije lišena određenih dilema, budući da se bogatsvo može odnositi na vlasnike (akcionare) i na preduzeće kao celinu. STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 13

23 Finansijska teorija raspolaže sa više različitih metodologija kvantifikovanja vrednosti (bogatsva) preduzeća. Međutim, ako se akcije preduzeća kotiraju na berzi, onda se smatra da cena običnih akcija izražava tržišnu procenu vrednosti preduzeća. Takođe, smatra se da je tržišna cena ujedno prava mera i objektivna ocena svih akcija menadžmenta preduzeća na planu investiranja, finansiranja i raspodele sredstava. 5. UPRAVLJANJE FINANSIJAMA PREDUZE A - NAJVAŽNIJE ODLUKE Poslovne finansije, odnosno finansijsko upravljanje podrazumeva donošenje poslovnih odluka koje neposredno utiču na finansije preduzeća. U tom smislu, generalno gledano sve odluke koje se donose u okviru poslovnih finansija (finansija preduzeća) uslovno bi se mogle svrstati u tri osnovne grupe, to su: Odluke o investiranju Odluke o finansiranju Odluke o dividendi. 1. Odluke o investiranju - odnose se na odluke koje omogućavaju ostvarenje prihoda i dobitka, ali i one koje omogućavaju ostvarenje ušteda. Ove odluke su važne zbog toga što je za preduzeće karakterističan nedostatak kapitala, koji zbog toga trebada bude alociran tamo gde može biti najefikasnije iskorišćen. Analogno tome, jedna od osnovnih funkcija poslovnih finansija jeste da se stvori okvir za racionalno donošenje investicionih odluka. Od sve tri glavne navedene odluke, odluka o investiranju predstavlja najvažniju odluku u preduzeću jer podrazumeva gotovinsko ulaganje kapitala u realnu ili finansijsku imovinu sa osnovnim ciljem da buduća vrednost bude veća od sadašnjih ulaganja i da se pri tome ostvari izvesna zarada. 44) Poslovne finansije nastoje da izmere prinos od konkretne investicione odluke i da ga uporede sa minimalnom (zahtevanom) stopom prinosa koja uključuje rizičnost projekta, kako bi se mogla doneti odluka o tome da li je investicioni projekat prihvatljiv ili ne. 45) 2. Odluke o finansiranju - odnose se na odluke o tome kako pribaviti dodatni kapital za finansiranje opstanka, rasta i razvoja preduzeća. Generalno gledano, preduzeće do nedostajućih sredstava može doći iz sopstvenih ili pozajmljenih izvora, pri čemu je osnovna razlika između ovih izvora, činjenica da se na pozajmljena sredstva plaća kamata i da se ona moraju vratiti u utvrđenom roku. Poslovne finansije pomažu preduzeću da odluči o tome da li će, ili neće koristiti pozajmljene izvore, odnosno da se uspostavi najbolja kombinacija finansiranja (struktura kapitala). Odluke o finansiranju izuzetno su važne i mogu se donositi odvojeno od odluka o investiranju. Međutim, postoje određene situacije kada se 14 POSLOVNE F NANS JE

24 ove odluke moraju razmotriti i doneti zajedno sa odlukom o investiranju, budući da između njih postoje sličnosti, ali i razlike. Ako je reč o sličnostima, onda svakako treba nastojati da se i jedne i druge odluke donose na osnovu istih kriterijuma. 46) 3. Odluke o dividendi - odnose se na odluke koje se tiču dividende kao prinosa na akcije preduzeća. U vezi s tim, svako preduzeće mora doneti odluku o tome koliki deo dobitka će reinvestirati u poslovanje, odnosno koliki deo dobitka će isplatiti u vidu dividende akcionarima. U vezi s tim, većina preduzeća prati stopu isplate dividende drugih preduzeća unutar iste grane, posebno onih koja imaju sličnu stopu rasta. Međutim, treba imati u vidu da veliki broj faktora utiče na dividendnu politku akcionarskog preduzeća, među kojima treba pomenuti: (a) problem nelikvidnosti, (b) stabilnost neto dobitka, i (c) stepen rentabilnosti poslovanja preduzeća. a) Problem nelikvidnosti, pre svih, može presudno da utiče na visinu dividende. Ako se ovaj problem javi onda preduzeće neće moći da isplati dividende čak i ako ostvari značajan iznos neto dobitka. Ovaj problem je posebno prisutan kod preduzeća koja se naglo razvijaju te su im stalno potrebna dodatna novčana sredstva. b) Preduzeća koja ostvaruju relativno stabilan godišnji neto dobitak moći će da isplaćuju veći procenat neto dobitka u obliku dividende, dok će preduzeća sa nestabilnim godišnjim neto dobitkom morati da akumuliraju veći deo neto dobitka da bi se održao relativno stabilan nivo dividendi ako bi neto dobitak u perspektivi opao. c) Preduzeća koja ostvaruju visok stepen rentabilnosti izraženo stopom prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopom prinosa na sopstvena sredstva, moći će lakše i pod povoljnijim uslovima da na finansijskom tržištu pribavljaju dodatni kapital. To će im omogućiti da veći procenat neto dobitka isplaćuju akcionarima u obliku dividende. Na kraju, treba pomenuti činjenicu da visina dividende po akciji bitno utiče i na tržišnu cenu akcija, u smislu: viša dividenda po akciji - veća tržišna vrednost akcije, i obrnuto. Naravno, interes akcionara je da tržišna cena akcija bude što viša, jer prodajom istih po tržišnoj ceni akcionari ostvaruju veći dobitak (razlika između tržišne i nominalne vrednosti akcija). STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 15

25 6. FINANSIJSKA FUNKCIJA PREDUZE A Finansijska funkcija predstavlja jednu od četiri osnovne poslovne funkcije u preduzeću, to su: (1) nabavna funkcija, (2) proizvodna funkcija, (3) prodajna funkcija, i (4) finansijska funkcija. Ako se zna da je ovim funkcijama neophodno upravljati, onda se dolazi do logičnog zaključka da se mora upravljati i poslovima finansijske funkcije, odnosno postoji i finansijsko upravljanje. U tom smislu, finansijsko upravljanje obuhvata upravljanje svim poslovima koji spadaju u zadatke finansijske funkcije. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da finansijsko upravljanje ne obuhvata samo probleme finansiranja tj. pribavljanja finansijskih sredstava, već zadire u celokupno poslovanje preduzeća, odnosno u sve ostale poslovne funkcije preduzeća. Zbog toga, upravljanje finansijama se može posmatrati samo u kontekstu povezanosti nabavne, proizvodne, prometne i finansijske funkcije. 28) Analogno tome, uspešno obavljanje poslova nabavne, proizvodne i prodajne funkcije uvek pretpostavlja i dejstvo finansijskog upravljanja preko ovih funkcija. Ako se prihvati ovakav koncept finansijske funkcije, onda se dolazi do shvatanja da postoji nekoliko povezanih segmenata finansijskog upravljanja i to: (a) finansijsko upravljanje procesom nabavke, (b) finansijsko upravljanje procesom proizvodnje, i (c) finansijsko upravljanje procesom realizacije (prodaje). 29) Imajući u vidu značaj finansijske funkcije, pre svega, za uspešno izvršavanje njenih zadataka i ujedno zadataka ukupne reprodukcije preduzeća, u okviru izlaganja u ovom odeljku rada napravićemo pokušaj, bez ikakvih pretenzija na sveobuhvatnost, da u elementarnim crtama iznesemo osnovne zadatke finansijske funkcije preduzeća. To proizlazi iz logične činjenice da se sadržina i uloga finansijske funkcije najbolje može sagledati upravo preko saznanja o njenim zadacima. Takođe, treba posebno naglasiti da suštinu poslovnih finansija čini upravo izvršavanje finansijske funkcije preduzeća u sklopu integralnog procesa individualne reprodukcije u preduzeću. 30) Analogno tome, iz konceptualno-metodoloških razloga, u vezi sa nizom kasnijih izlaganja u okviru ove glave rada, navedenu tvrdnju potrebno je u najkraćim crtama i konkretnije pojasniti. Naime, za tržišne uslove privređivanja karakteristično je da svaki privredni proces započinje i završava se novcem, odnosno ulaganjem u pojedine faze procesa reprodukcije. Pri tome, pitanje preobražaja novca u procesu reprodukcije predstavlja područje cirkulacije sredstava, a pitanje nabavke i vraćanja novčanih sredstava predstavlja područje finansijskih odnosa. 31) Cirkulacija reprodukcionih sredstava, odnosno ceo proces reprodukcije može se iskazati sledećim obrascem: 16 POSLOVNE F NANS JE

26 U navedenom obrascu, iskazane su tri osnovne sfere procesa reprodukcije: (1) prva prometna sfera (N R), (2) proizvodna sfera (P), i (3) druga prometna sfera (R 1 N 1 ). Prema tome, vidi se da proces reprodukcije obuhvata neposredni proces proizvodnje, kao i obe faze prometnog procesa reprodukcije. U prvoj prometnoj sferi vrši se nabavka materijalnih faktora proizvodnje, odnosno N R, i to pretvaranjem čistog novčanog oblika u odgovarajuće robne oblike (sredstva za proizvodnju i predmeti rada). U drugoj prometnoj sferi vrši se prodaja gotovih proizvoda, odnosno realizacija R 1 N 1, i to pretvaranjem čistog robnog oblika ponovo u čisti novčani oblik. Između ove dve prometne sfere, ili tržišta dobavljača i tržišta kupaca, odvija se proizvodna funkcija preduzeća u proizvodnoj sferi (P), na jednostavan ili složen višefazni način zavisno od tipa i složenosti proizvodno-tehnološkog procesa. Pri tome, bez obzira kako se posmatra cirkulacija reprodukcionih sredstava (N N 1 ), neposredni proces proizvodnje je samo deo kružnog kretanja kapitala u procesu reprodukcije. Međutim, u uslovima savremene tržišne robno-novčane privrede nemoguće je ostvarivati poslovne odnose u obe prometne sfere kao i proizvodnoj sferi, bez istovremenog odvijanja i finansijske funkcije. Naime, u prvoj prometnoj sferi ne uspostavlja se samo kupoprodajni odnos između nabavne funkcije preduzeća i dobavljača već i novčanorobni odnos, jer se za robu koju prodaje dobavljač, daje odgovarajući iznos novca. Isto tako, u drugoj prometnoj sferi ne uspostavlja se samo kupoprodajni odnos između prodajne funkcije preduzeća i kupca, već i robno-novčani odnos, jer se za prodatu robu dobija odgovarajući iznos novca. Takođe, u proizvodnoj sferi paralelno sa proizvodnom funkcijom, odvijaju se i novčane transakcije jer se u toku obavljanja procesa proizvodnje, moraju isplaćivati svi troškovi poslovanja kao i plate zaposlenih radnika. Dakle, finansijska funkcija je prisutna i u proizvodnoj sferi. Sve ovo upućuje na zaključak da nema i ne može biti materijalnih tokova u procesu reprodukcije bez istovremenog odvijanja i finansijskih (novčanih) tokova. Drugim rečima, ne mogu se odvijati nabavna, proizvodna i prodajna funkcija preduzeća bez istovremenog odvijanja i finansijske funkcije preduzeća. Štaviše, može se reći da finansijska funkcija preduzeća dobija prvorazrednu ulogu u sklopu integralnog sistema poslovnih funkcija preduzeća, jer upravo ona čini centralnu funkciju toka reprodukcije. U cilju potvrde ovakvog stava, treba pomenuti da su novčana sredstva potrebna za nabavku sredstava za rad, nabavku predmeta rada, kao i isplate zarada zaposlenih. Takođe, međusobni ekonomsko-finansijski odnosi između privrednih subjekata regulišu se posredstvom finansijskih sredstava koja se u kružnom toku transformišu u robu, usluge, radnu snagu i ostale faktore kružnog toka finansijskih sredstava. Na osnovu iznetog, nesumnjivo se može zaključiti da je finansijska funkcija jedna od osnovnih funkcija u preduzeću koja ima i svoje posebne zadatke. Analogno tome, od izvršenja njenih zadataka zavisi i izvršenje zadataka svih drugih funkcija preduzeća, kao što je to na pojednostavljen način prikazano na slici 1.3. STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 17

27 Slika 1.3. Međusobna povezanost poslovnih funkcija preduzeća 7. ZADACI FINANSIJSKE FUNKCIJE PREDUZE A Polazeći od prethodno iznetih stavova u okviru posmatranja pojedinih faza procesa reprodukcije, može se reći da finansijsku funkciju preduzeća treba posmatrati u međusobnoj povezanosti sa ostalim primarnim reprodukcionim funkcijama: nabavnom, proizvodnom i prodajnom funkcijom. Analogno tome, zadaci finansijske funkcije preduzeća sa ovog aspekta međusobne povezanosti odnose se uglavnom na sledeće: (1) planiranje finansijskih sredstava, (2) obezbeđenje finansijskih sredstava (za nabavnu i proizvodnu funkciju), i (3) realizaciju proizvoda i naplatu potraživanja po tim osnovama. Navedeni zadaci finansijske funkcije ukazuju da se tokovi reprodukcije kreću u sledećem nizu: finansijska nabavna proizvodna prodajna finansijska funkcija (vidi sliku boj 3). Takođe, praktična iskustva pokazuju da je moguće reprodukcioni tok usmeriti bez proizvodne funkcije, tako da se on tada kreće u sledećem nizu: finansijska nabavna proizvodna finansijska funkcija. Isto tako reprodukcioni tokovi mogu biti usmereni na finansijske odnose između nabavne i finansijske funkcije kada su u pitanju avansi i rabati za veće količine nabavke, odnosno između prometne i finansijske funkcije ako je u pitanju kasa-skonto za prevremenu naplatu potraživanja. 32) Međutim, treba imati vidu činjenicu da su u literuturi prisutni veoma različiti pristupi u definisanju zadataka finansijske funkcije preduzeća. To proizlazi iz logične činjenice da se sadržina i uloga finansijske funkcije preduzeća najbolje može sagledati upravo preko saznanja o njenim zadacima. Analogno tome, a polazeći od savremenih uslova poslovanja preduzeća, korisno je na ovom mestu pomenuti nekoliko glavnih zadataka finansijske funkcije preduzeća koji se ogledaju u sledećem: 33) 1. Pribavljanje novčanih sredstava preduzeća - potrebnih za normalan tok poslovanja preduzeća kao prvi zadatak finansijske funkcije polazi od zahteva da se obezbeđuju novčana sredstva iz sopstvenih izvora tj. samofinansiranjem, a da se samo dodatna novčana sredstva obezbeđuju iz tuđih izvora. 18 POSLOVNE F NANS JE

28 2. Korišćenje novčanih sredstava u poslovanju preduzeća kao drugi zadatak finansijske funkcije polazi od zahteva da se svakodnevno ispostavlja čitav niz naloga za isplatu, odnosno, obaveza finansijske funkcije jeste da se svako plaćanje obavlja najracionalnijm instrumentima plaćanja, pri čemu ta plaćanja treba da budu izvršena brzo i efikasno. 3. Usklađivanje dinamike priliva novčanih sredstava sa rokovima dospeća obaveza plaćanja prema njihovim izvorima kao treći zadatak finansijske funkcije odnosi se u stvari na likvidnost preduzeća. U tom smislu, praktična iskustva pokazuju da se uspešnost rada finansijske funkcije meri upravo stepenom likvidnosti, odnosno nelikvidnosti preduzeća. Međutim, nelikvidnost preduzeća može biti izazvana i poremećajima u robnim tokovima, tako da se dejstvom finansijske funkcije ona može privremeno otkloniti. 4. Regulisanje novčanih tokova i praćenje finansijskih odnosa u preduzeću kao četvrti zadatak finansijske funkcije odnosi se uglavnom na sledeće: (a) podmirivanje kratkoročnih i dugoročnih potreba za novčanim sredstvima, (b) ulaganje viškova slobodnih novčanih sredstava, i (c) korišćenje sredstava iz zajedničkih fondova formiranih na nivou preduzeća. 5. Kontrola upotrebe novčanih sredstava u kružnom toku preduzeća kao peti zadatak finansijske funkcije odnosi se u stvari na kontrolu racionalne upotrebe novčanih sredstava. Pri tome, kontrola upotrebe novčanih sredstava posebno akcentira sledeće činjenice: (a) da li se novčana sredstva u poslovanju preduzeća koriste u smislu zakonskih propisa i akata poslovne politike preduzeća, i (b) da li se novčana sredstva koriste racionalno u svim fazama procesa reprodukcije. U cilju uspostavljanja optimalne kombinacije veličine i strukture sredstava i njihovih izvora, finansijska funkcija treba da kontroliše angažovana novčana sredstva u svim fazama njihovog kružnog kretanja. Za razliku od navedenog pristupa u vezi sa klasifikacijom zadataka finansijske funkcije, treba naglasiti da u finansijskoj literaturi egzistiraju takođe i teorijski pristupi koji drugačije sistematizuju osnovne zadatke finansijske funkcije. Naime, postoje autori koji smatraju da zadatke finansijske funkcije preduzeća treba grupisati u dve osnovne grupe i to: (a) primarne (osnovne ili temeljne) zadatke, i (b) sekundarne (tekuće ili operativne) zadatke finansijske funkcije. 34) Primarni zadaci finansijske funkcije preduzeća jesu oni zadaci koji su neposredno vezani za proces reprodukcije. Drugim rečima, to su zadaci od čijeg izvršenja direktno zavisi odvijanje procesa reprodukcije. Ovi zadaci finansijske funkcije obuhvataju sledeće: a) Pribavljanje novčanih sredstava b) Upotreba (ulaganje) novčanih sredstava c) Usklađivanje roka imobilizacije sredstava i rokova raspoloživosti izvora. Sekundarni zadaci finansijske funkcije jesu oni zadaci koji su posredno vezani za proces reprodukcije. Drugim rečima, to su oni zadaci čijim izvršenjem se ostvaruju potrebni STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 19

29 uslovi za izvršenje navedenih primarnih zadataka finansijske funkcije. Sekundarni zadaci finansijske funkcije obuhvataju sledeće: a) Disponiranje novca; b) Kontrola novčanih dokumenata i nadzor racionalne upotrebe novčanih sredstava; c) Vođenje operativne (vanknjigovodstvene) evidencije; d) Finansijsko planiranje; e) Finansijska analiza; f) Finansijsko informisanje. U kontekstu izlaganja problematike osnovnih zadataka finansijske funkcije preduzeća, svakako treba pomenuti i to da treba praviti jasnu razliku između finansijske funkcije i računovodstvene funkcije preduzeća, s obzirom na to da postoje autori koji povezuju finansijsku funkciju sa računovodstvenom funkcijom i govore o finansijskoračunovodstvenoj funkciji preduzeća. 35) Međutim, treba imati u vidu da je povezanost finansijske i računovodstvene funkcije samo tehničke, ali ne i sadržajne prirode. Naime, kod finansijske funkcije u pitanju je finansijsko poslovanje, dok je računovodstvena funkcija samo vrednosni izraz finansijskog poslovanja. Zbog toga, računovodstvena funkcija je po svojoj prirodi pasivnog karaktera jer se svodi na stručno evidentiranje svih poslovnih promena, dok je finansijska funkcija preduzeća po svojoj prirodi i ulozi aktivna jer se ona ispoljava u brojnim i složenim transakcijama i operacijama PRIMARNI ZADACI FINANSIJSKE FUNKCIJE Iz dosadašnjeg izlaganja moguće je sagledati svu složenost finansijske funkcije preduzeća koja prvenstveno proizlazi iz složenosti njenih zadataka. Iako se pokazalo da su zadaci finansijske funkcije obimni i složeni, ipak je činjenica da su oni u dovoljnoj meri i homogeni što daje mogućnost jasnog razgraničenja finansijske funkcije od ostalih funkcija u preduzeću. Sa druge strane, određena homogenost zadataka finansijske funkcije omogućila je i njihovo grupisanje u odgovarajuće grupe zadataka i to: primarne i sekundarne zadatke finansijske funkcije preduzeća. Analogno navedenom, u okviru ove tačke izlaganja našu pažnju ćemo dalje usmeriti na prikaz primarnih zadataka finansijske funkcije preduzeća. U tom cilju, najpre treba reći da primarni zadaci finansijske funkcije obuhvataju one zadatke koji su neposredno vezani za proces reprodukcije, odnosno to su oni zadaci od čijeg izvršenja direktno zavisi odvijanje procesa reprodukcije. Ovi zadaci finansijske funkcije preduzeća obuhvataju sledeće: 1. Pribavljanje novčanih sredstava 2. Upotreba (ulaganje) novčanih sredstava 3. Usklađivanje roka imobilizacije sredstava i rokova raspoloživosti izvora. 20 POSLOVNE F NANS JE

30 1. Pribavljanje novčanih sredstava predstavlja prvi i osnovni zadatak finansijske funkcije da bi se uopšte mogao otpočeti proces reprodukcije transformacijom novčanog u robni oblik sredstava. U vezi s tim, zadatak finansijske funkcije jeste da pribavi novčana sredstva (N) u obimu koji će biti dovoljan da se angažuju (nabave) potrebna sredstva (R) u cilju izvršavanja procesa reprodukcije. Stoga, jedan od najvažnijih zadataka finansijske funkcije jeste upravo obezbeđenje novčanih sredstava koja su potrebna za odvijanje procesa proste i proširene reprodukcije preduzeća. U procesu pribavljanja novčanih sredstava zadatak finansijske funkcije je da vodi računa o sledećem: Ukupno potrebnom obimu novčanih sredstava, što se utvrđuje pomoću različitih metoda finansijskog planiranja, a na bazi realno utvrđenih potreba preduzeća za novčanim sredstvima; Momentu potrebe za sredstvima i vremenu imobilizacije sredstava, što se utvrđuje razradom dinamike podmirivanja potreba za sredstvima i predviđanjem vremena imobilizacije sredstava. Analogno tome, za kratkoročne imobilizacije potrebno je obezbediti kratkoročne izvore, a za dugoročne imobilizacije dugoročne izvore finansiranja; Mogućim potencijalnim izvorima finansiranja, u smislu internih i eksternih izvora finansiranja, odnosno vlastitih i tuđih izvora. Pri tome, interni izvori potiču iz akumulacije i amortizacije preduzeća, dok eksterni izvori po pravilu potiču iz kreditnih sredstava dugoročnih i kratkoročnih, lizing i faktoring aranžmana, kao i autonomnih izvora; Ceni i drugim uslovima pribavljanja sredstava, u smislu visine kamatne stope, roka vraćanja sredstava, instrumenata obezbeđenja plaćanja, merama sankcionisanja u slučaju kašnjenja povraćaja sredstava itd. Ovo je posebno važno ako se koriste tuđi izvori novčanih sredstava. 2. Upotreba (ulaganje) novčanih sredstava po svom značaju svakako predstavlja isto tako važan zadatak finansijske funkcije kao što je i pribavljanje sredstava. Naime, finansijska funkcija preduzeća mora voditi računa o tome da se pribavljena novčana sredstva što racionalnije ulože i upotrebe u sopstvenom ili u tuđem procesu reprodukcije putem kratkoročnih ili dugoročnih finansijskih plasmana, jer se neracionalna upotreba sredstava negativno odražava na rentabilnost poslovanja preduzeća. Pribavljena novčana sredstva se ulaganjem u sopstvenom procesu reprodukcije transformišu u materijalne vrednosti (N R), dok se kod finansijskih plasmana transformišu u kratkoročna i dugoročna potraživanja po tom osnovu. 36) Da bi se ostvario ovaj zadatak, finansijska funkcija preduzeća pre ulaganja novčanih sredstava mora da vodi računa o sledećem: Obliku upotrebe sredstava, s obzirom na to da namena, odnosno upotreba sredstava određuje i njihov izvor. U vezi s tim, za finansijsku funkciju je od posebne važnosti oblik upotrebe ili namene pribavljenih novčanih sredstava, odnosno da li će se sredstva upotrebiti za dugoročna ulaganja u osnovna sredstva, ulaganja u trajna obrtna sredstva, za kratkoročne ili dugoročne finansijske plasmane, kratkoročna ulaganja u povremene zalihe, finansiranje kupaca itd; STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 21

31 Vremenu upotrebe novčanih sredstava (imobilizacije), što predstavlja važno pitanje jer od njega zavise rokovi vraćanja uloženih sredstava i vreme mobilizacije imobilisanih sredstava (kratkoročnim ulaganjima do jedne godine i dugoročnim ulaganjima preko jedne godine); Očekivanom prinosu na uložena sredstva, u smislu činjenice da finansijska funkcija mora nastojati da se upotrebom novčanih sredstava ostvari maksimalan prinos (rentabilnost) uloženih sredstava, što doprinosi ukupnoj rentabilnosti poslovanja preduzeća; Mogućem riziku ulaganja, s obzirom da je rizik važan limitirajući faktor upotrebe novčanih sredstava. Da bi se mogući rizik sveo na najmanju meru potrebno je da finansijska funkcija preduzeća prethodno proveri bonitet i kreditnu sposobnost korisnika novčanih sredstava, njegovu zaduženost, finansijski rezultat poslovanja, kratkoročnu i dugoročnu finansijsku ravnotežu, reproduktivnu sposobnost, vreme imobilizacije sredstava itd. 3. Usklađivanje roka imobilizacije sredstava i rokova raspoloživosti izvora sredstava predstavlja važan primarni zadatak finansijske funkcije preduzeća, s obzirom da svaka njihova neusklađenost najčešće ima za posledicu nelikvidnost preduzeća i povećanje troškova finansiranja. Vremenski posmatrano novčana sredstva se različito imobilišu: (a) na kratak rok (do 1 godine), (b) na srednji rok (1 do 5 godina), i (c) na dugi rok (preko 5 godina). Sa druge strane, za rokove raspoloživosti izvora sredstava takođe je karakteristično da mogu biti kratkoročni, srednjoročni i dugoročni. Imajući u vidu činjenicu da su rokovi imobilisanih sredstava često neusklađeni sa rokovima raspoloživosti izvora sredstava, ključni i centralni zadatak finansijske funkcije jeste konstantno usklađivanje rokova imobilizacije sredstava sa rokovima izvora sredstava. U takvim uslovima zadatak finansijske funkcije jeste da deluje na sredstva u aktivi i na izvore sredstava u pasivi radi njihovog konstantnog usklađivanja. Na osnovu izloženog, vidi se da u pomenutim okolnostima osnovni ili primarni zadatak finansijske funkcije jeste da deluje i na sredstva i na izvore, tako da se neprekidno usklađuju rokovi imobilizacije sredstava i raspoloživosti izvora. Kontinuitet njihovog usklađivanja finansijska funkcija postiže na više načina: 37) Transformacijom ulaganja iz jednog oblika u drugi, pri čemu se menja i vreme imobilizacije, odnosno ono se skraćuje ili produžava; Ubrzavanjem ili usporavanjem mobilizacije istog oblika ulaganja, jer se preko ubrzavanja mobilizacije sredstava takođe skraćuje i vreme u kojem se uložena novčana sredstva ponovo vraćaju u novčani oblik u kružnom toku procesa reprodukcije. Takođe važi i obrnuto, odnosno da se preko usporene mobilizacije sredstava produžava i vreme u kojem se uložena novčana sredstva ponovo vraćaju u novčani oblik; Transformacijom jednog oblika izvora u drugi oblik izvora sredstava, čime se produžavaju ili skraćuju rokovi raspoloživosti izvora na primer, transformacijom kratkoročnog kredita u dugoročni produžava se rok raspoloživosti tog izvora; 22 POSLOVNE F NANS JE

32 Promenom roka raspoloživosti istog oblika izvora na primer, produženje roka vraćanja dugoročnog kredita; Supstitucijom postojećeg izvora sa novim izvorom na primer supstitucija kredita sa finansiranjem iz sredstava fondova i sl.; Planiranjem i usklađivanjem potrebnih sredstava i raspoloživih izvora i to sa aspekta imobilizacije i strukture izvora sredstava, kao i sa aspekta roka raspoloživosti sredstava, kako bi na osnovu toga finansijska funkcija mogla oceniti buduću finansijsku situaciju sa ciljem blagovremenog delovanja u pravcu ostvarivanja željene finansijske situacije preduzeća. Imajući u vidu činjenicu da promene raspoloživosti sredstava i raspoloživosti izvora sredstava nisu uvek istog smera, s obzirom da se jedne povećavaju a druge smanjuju i obrnuto, to implicira pojavu manjkova i viškova sredstava koje treba da eliminiše upravo finansijska funkcija. Pri izvršavanju ovog primarnog zadatka usklađivanja roka imobilizacije sredstava i roka raspoloživosti izvora, finansijska funkcija preduzeća oslanja se na sledeće: Horizontalna i vertikalna pravila finansiranja Planski i stvarni bilans uspeha i bilans stanja Plan neto tokova ukupnih sredstava Plan neto tokova novca Plan tokova obrtnog fonda Plan priliva i odliva novca. Na osnovu ovde izloženog, nesumnjivo se može zaključiti da osnovne ili primarne zadatke finansijske funkcije čini, pre svega, obezbeđenje potrebnih novčanih sredstava za normalno poslovanje preduzeća kao i racionalna upotreba ovih novčanih sredstava u procesu reprodukcije. Drugim rečima, realizacija primarnih zadataka finansijske funkcije treba i mora da obezbedi najracionalniju cirkulaciju novčanih sredstava u preduzeću, kako bi ono što efikasnije poslovalo i postiglo što bolje finansijske rezultate. 38) 7.2. SEKUNDARNI ZADACI FINANSIJSKE FUNKCIJE Na osnovu dosadašnjih izlaganja jasno se uočava značaj finansijske funkcije preduzeća. Analogno tome, pokušali smo apostrofirati samo one najznačajnije aspekte ove centralne poslovne funkcije. S obzirom da se sadržaj i uloga finansijske funkcije preduzeća najbolje mogu sagledati preko elementarnih saznanja o njenim zadacima, pažnja je bila usredsređena upravo na prikaz osnovnih ili primarnih zadataka finansijske funkcije. Stoga, preostaje da se u okviru ove tačke izlaganja objasne još i sekundarni (tekući, operativni) zadaci finansijske funkcije preduzeća. U tom cilju, najpre treba reći da sekundarni zadaci finansijske funkcije obuhvataju one zadatke koji su samo posredno vezani za proces reprodukcije. Drugim STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 23

33 rečima, to su oni zadaci čijim se izvršenjem stvaraju potrebni uslovi za izvršenje primarnih zadataka finansijske funkcije. U sekundarne zadatke finansijske funkcije preduzeća spadaju: 39) 1. Disponiranje novca 2. Kontrola novčanih dokumenata i nadzor racionalne upotrebe sredstava 3. Vođenje operativne evidencije 4. Finansijsko planiranje 5. Finansijska analiza 6. Finansijsko informisanje 1. Disponiranje novca obavlja finansijska funkcija preduzeća. Postupci i instrumenti disponiranja sredstava sa pojedinih depozitnih računa su različiti, što zavisi od namene sredstava i zakonskih propisa u zemlji. Pri tome, u zavisnosti od namene sredstava zavise i instrumenti disponiranja sredstava. U oblasti platnog prometa instrumenti mogu biti bezgotovinski i gotovinski. Kod bezgotovinskih instrumenata isplate se vrše preknjižavanjem novčanog iznosa sa računa dužnika na račun poverioca. Kod gotovinskih isplata novac prelazi fizički i neposredno od jednog ekonomskog subjekta drugom. Analogno navedenom, u praksi privrednih preduzeća disponiranje novca vrši se po nekoliko različitih osnova: Sa jednog na drugi depozitni račun na primer sa žiro-računa na račun rezervnih sredstava i obratno; Sa žiro-računa u blagajnu preduzeća i obrnuto; Disponiranje novčanih sedstava u domaćoj valuti radi kupovine deviznih sredstava i obrnuto; Radi isplate obaveza poveriocima, odnosno vraćanje sredstava njihovim izvorima na primer, isplata dospelih obaveza dobavljačima, kreditorima, fondovima preduzeća, korisnicima van preduzeća, radnicima putem zarada itd. Radi finansijskog plasiranja novčanih sredstava, odnosno disponiranje novca u potraživanja na primer oročavanje novčanih sredstava kod banaka, odobravanje kredita drugim preduzećima, zajednička ulaganja u zemlji i inostranstvu i sl. Disponiranje novca u hartije od vrednosti na primer, menice, obveznice, komercijalni zapisi, akcije, certifikati, itd. 2. Kontrola novčanih dokumenata i nadzor upotrebe sredstava kao zadatak finansijske funkcije vrši se pre svakog disponiranja novčanih sredstava. Pri kontroli novčanih dokumenata finansijska funkcija se koristi zakonskim propisima, ugovorima i normativima koji bliže regulišu oblast disponiranja novčanih sredstava. Zadatak finansijske funkcije sastoji se u vršenju nadzora nad upotrebom novčanih sredstava, odnosno da li se promene oblika sredstava vrše u granicama predviđenog obima i strukture sredstava. Pored vlastitih saznanja o navedenim kretanjima sredstava, finansijska funkcija 24 POSLOVNE F NANS JE

34 se oslanja i na brojne informacije iz računovodstvene funkcije kao i drugih poslovnih funkcija preduzeća. Pri tome, za finansijsku funkciju preduzeća su od posebne važnosti sledeći oblici kontrole i nadzora: 40) Kontrola novčanih dokumenata kojima se disponiraju sredstva sa raznih depozitnih računa, odnosno kontrola platnog prometa; Kontrola blagajničkog poslovanja preduzeća; Kontrola stanja i naplate potraživanja od kupaca; Kontrola dospeća i isplate obaveza prema dobavljačima, ulagačima sredstava, bankama i drugim poveriocima; Kontrola ostalih obaveza i potraživanja; Kontrola primljenih i izdatih instrumenata osiguranja plaćanja; Nadzor nad zalihama sirovina i materijala, gotovih proizvoda, stanjem potraživanja i drugim oblicima imobilizacije sredstava. 3. Vođenje operativne evidencije vrši finansijska funkcija, pre svega, u cilju ostvarivanja stalnog uvida u stanje i kretanje novčanih sredstava, odnosno radi ostvarivanja uvida u finansijske informacije koje su relevantne za izvršavanje njenih ostalih primarnih i sekundarnih zadataka. Obim evidencije zavisi od razgraničenja aktivnosti između finansijske i računovodstvene funkcije, kao i od ažurnosti knjigovodstvene evidencije. Primeri iz prakse ukazuju da u slučajevima gde je knjigovodstvena evidencija neažurna, da tamo finansijska funkcija vodi posebnu evidenciju i to najčešće u vezi sa kratkoročnim i dugoročnim obavezama i potraživanjima. Iako ovakve evidencije sa aspekta racionalnosti poslovanja preduzeća predstavljaju čistu neracionalnost, one uglavnom predstavljaju nužnost u cilju efikasnog vođenja poslovne (finansijske) politike preduzeća. U praksi, finansijska funkcija preduzeća najčešće vodi sledeću evidenciju: Stanje depozitnih računa; Stanje hartija od vrednosti i polisa osiguranja; Odobreni a neiskorišćeni krediti kod poslovnih banaka; Primljena novčana dokumenta; Zajednička ulaganja sa stranim licima; Dugovanja i potraživanja prema poveriocima i dužnicima; Blaganički dnevnik. 4. Finansijsko planiranje kao sekundarni zadatak finansijske funkcije preduzeća odnosi se na planiranje potrebnog obima sredstava, potrebnog vremena imobilizacije sredstava, potencijalne izvore sredstava kao i cenu pribavljenih sredstava za reprodukcioni tok preduzeća. U delu ulaganja finansijskih sredstava neophodno je planirati namenske oblike upotrebe sredstava, prinose koji se očekuju od uloženih sredstava i moguće rizike ulaganja sredstava. 41) STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 25

35 Svaki finansijski plan treba da se zasniva na racionalnom korišćenju novčanih sredstava u procesu reprodukcije preduzeća. Od kvaliteta finansijskog planiranja u velikoj meri zavisi izvršavanje primarnih i sekundarnih zadataka finansijske funkcije, a time i izvršavanje procesa reprodukcije preduzeća. Za finansijsku funkciju i izvršenje njenih zadataka od posebne je važnosti planiranje likvidnosti i planiranje dugoročnih ulaganja. Međutim, finansijsko planiranje često se svodi samo na sastavljanje planskog bilansa stanja, planskog bilansa uspeha i plana novčanih tokova. Pri tome, planiranje novčanih tokova obuhvata: 42) Plan neto toka ukupnih sredstava Plan neto toka novca Plan tokova obrtnog fonda Plan priliva i odliva novca 5. Finansijska analiza kao sekundarni zadatak finansijske funkcije treba da obezbedi neophodne informacije za donošenje budućih finansijskih odluka. Njen značaj posebno se ogleda u obezbeđenju relevantnih informacija koje se odnose na pribavljanje i ulaganje novčanih sredstava i usklađivanje rokova imobilizacije sredstava sa rokovima raspoloživosti izvora sredstava. Međutim, radi bližeg određivanja finansijske analize neophodno je razgraničiti predmet finansijske analize od računovodstvene analize. U vezi s tim, može se reći da finansijska analiza u praksi obuhvata uglavnom sledeće: 43) Analizu bilansa stanja i bilansa uspeha preduzeća; Analizu finansijske efikasnosti izvršenih ulaganja u osnovna sredstva i trajna obrtna sredstva; Analizu vlastitih i tuđih izvora sredstava kao stepen zaduženosti preduzeća; Analizu uslova likvidnosti i potencijalnih izvora nelikvidnosti; Analizu finansijskih plasmana uslova za plasmane sredstava, bonitet korisnika plasmana, povraćaj plasiranih sredstava itd. Analizu tokova novca, obrtnog fonda, priliva i odliva novca itd. 6. Finansijsko informisanje kao sekundarni zadatak finansijske funkcije od izuzetne je važnosti za vođenje finansijske poslovne politike preduzeća. Finansijskim informisanjem neophodno je obuhvatiti sve one finansijske informacije koje su sadržajne i korisne za primenu savremenog načina finansijskog odlučivanja u preduzeću. Bez kvalitetnih, brzih i redovnih finansijskih informacija ne može se ni zamisliti uspešno poslovanje preduzeća. Izvore podataka za finansijske informacije čine bilansi i evidencije: bilans stanja, bilans uspeha, knjigovodstvene i računovodstvene evidencije. U skladu sa navedenim, može se reći da među informacijama finansijske funkcije preduzeća poseban značaj imaju sledeće: 44) Informacije o finansijskoj situaciji preduzeća; Informacije o likvidnosti preduzeća; 26 POSLOVNE F NANS JE

36 Informacije o rentabilnosti ulaganja i poslovanja; Informacije o tokovima novčanih sredstava; Informacije o stanju depozitnih računa; Informacije o stanju dugovanja i potraživanja; Informacije o tokovima finansiranja. 8. ORGANIZACIJA FINANSIJSKE FUNKCIJE Adekvatna organizacija finansijske funkcije preduzeća predstavlja veoma značajnu komponentu upravljanja finansijama, s obzirom na to da omogućava direktno sprovođenje finansijskog upravljanja u preduzeću. Kao što bez dobre organizacije poslovanja nema dobrog upravljanja poslovanjem, tako i bez finansijske organizacije nema upravljanja finansijama preduzeća. U vezi s tim, osnovni zadatak organizacije finansijske funkcije jeste da obezbedi što racionalnije vođenje finansijske politike preduzeća, efikasno izvršavanje finansijskih planova, vršenje finansijske analize i kontrole, kao i obezbeđenje potrebnih finansijskih informacija. 45) U skladu sa prethodno navedenim, postavlja se pitanje: Kakav treba da bude model organizacije finansijske funkcije preduzeća? U vezi s tim, treba imati u vidu činjenicu da izbor modela organizacije finansijske funkcije uglavnom zavisi od veličine i složenosti preduzeća. Takođe, veličina preduzeća je po pravilu u direktnoj srazmeri sa obimom zadataka finansijske funkcije. Međutim, ostavljajući ovde po strani uticaj različitih i mnogobrojnih faktora, ipak se može reći da organizacija finansijske funkcije predominantno zavisi od: (a) vrste poslova, i (b) obima i učestalosti poslova u preduzeću. Ova dva činioca najčešće opredeljuju način organizovanosti finansijske funkcije. 46) a) Imajući u vidu prvi navedeni činilac tj. vrste poslova, organizacija finansijske funkcije treba da se projektuje polazeći od obima, strukture i složenosti poslova koji postoje u ovom delu radnog procesa. U vezi s tim, najcelishodnije rešenje jeste da se poslovi finansijske funkcije svrstaju u osnovna tri segmenta: (1) obezbeđivanje finansijskih sredstava, (2) alokacija finansijskih sredstava, i (3) poslovi koje treba obaviti za uspešno obezbeđivanje i alokaciju finansijskih sredstava. 47) Prva grupa poslova, najčešće obuhvata obezbeđivanje finansijskih izvora kao što su: kreditni poslovi i poslovi finansijskih aranžmana. Druga grupa poslova, uglavnom obuhvata poslove platnog prometa preko žiro-računa, likvidiranje finansijske dokumentacije, blagajničke poslove i poslove vezane za dužničkopoverilačke odnose. Treća grupa poslova, sadrži poslove iz domena finansijskog planiranja, finansijske analize, finansijske kontrole i finansijskih informacija. 48) STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 27

37 b) Imajući u vidu drugi navedeni činilac tj. obim i učestalost poslova, treba reći da razvrstavanje poslova sa ovog aspekta u mnogome zavisi od veličine i složenosti preduzeća. Pri tome, manja preduzeća imaju najmanju učestalost, dok srednja i velika preduzeća imaju veću učestalost poslova. Ovakva podela poslova finansijske funkcije sugeriše i njenu organizaciju koja će biti takva da se u grupama poslova gde je učestalost veća konstituiše i određena organizaciona forma u zavisnosti od veličine preduzeća. 49) Generalno posmatrano, finansijska funkcija se organizuje u skladu sa načelima organizovanja finansijske funkcije koja mogu biti: (1) centralizovana, (2) decentralizovana i (3) kombinovana. Sva tri načela organizacije finansijske funkcije imaju svoje specifičnosti koje im objektivno pružaju prednosti, odnosno stvaraju nedostatke. Shodno tome, potrebno je u najkraćim crtama svako od navedenih načela posebno pojasniti. U vezi s tim, slede dalja izlaganja NA ELA ORGANIZACIJE FINANSIJSKE FUNKCIJE U okviru prethodnih izlaganja već smo pomenuli da se finansijska funkcija u preduzeću organizuje u skladu sa osnovnim načelima organizovanja finansijske funkcije. U tom smislu, postoje tri osnovna načela organizacije finansijske funkcije preduzeća, a to su: 1. Načelo centralizacije 2. Načelo decentralizacije 3. Načelo kombinovane organizacije. 1. Načelo centralizacije zahteva da se svi primarni i sekundarni zadaci finansijske funkcije obavljaju centralizovano, što znači da ih vrši samo jedna finansijska služba, po pravilu, za jednog ili za više privrednih subjekata. Centralizovana organizacija finansijske funkcije preduzeća ima svojih prednosti u odnosu na decentralizovanu organizaciju finansijske funkcije. Te prednosti ogledaju se u sledećem: 50) Finansijska funkcija predstavlja jedinstvenu organizacionu celinu što omogućava jedinstven nastup prema finansijskim partnerima kao što su banke i svi ostali privredni i neprivredni subjekti; Brže i efikasnije se izvršavaju pojedini krupniji finansijski zadaci koji se odnose na pribavljanje i ulaganje novčanih sredstava; Postiže se bolja koncentracija i iskorišćenost finansijskih kadrova, prostora i opreme, a omogućava se i racionalnije korišćenje savremenih informacionih tehnolgija; Omogućava se postizanje višeg stepena podele rada i specijalizacije unutar finansijske službe; Ostvaruje se bolji pregled izvršavanja zadataka finansijske funkcije i uvid u stanje i kretanje novčanih sredstava; 28 POSLOVNE F NANS JE

38 Prisutna je mogućnost smanjenja administracije i pojeftinjenja organizacije izvršavanja zadataka finansijske funkcije; Omogućava se bolja saradnja sa drugim poslovnim funkcijama preduzeća (upravljačkom i poslovodnom funkcijom). 2. Načelo decentralizacije zahteva da se svi primarni i sekundarni zadaci finansijske funkcije obavljaju u više decentralizovanih finansijskih službi za jednog ili za više privrednih subjekata. Decentralizovana organizacija finansijske funkcije preduzeća ima određene prednosti u odnosu na centralizovanu organizaciju finansijske funkcije. Te prednosti ogledaju se u sledećem: 51) Decentralizacijom finansijske funkcije raspodeljuje se teret izvršavanja zadataka finansijske funkcije na veći broj organizacionih jedinica koje mogu efikasnije da rešavaju zadatke na licu mesta, a što je znatno složenije i teže u jednom udaljenijem centru; Decentralizovana finansijska funkcija multiplicira i stimuliše finansijsku inicijativu, kao i sposobnost i smisao za odgovornost; Decentralizovana finansijska funkcija poseduje prednosti koje proizlaze iz izvršavanja zadataka na licu mesta tj. odmah; Decentralizovani model organizacije finansijske funkcije uprošćava i ubrzava izvršavanje pojedinih zadataka finansijske funkcije; Decentralizovana finansijska funkcija preduzeća omogućava stvaranje sposobnih i nezavisnih finansijskih menadžera, i sl. Međutim, u skladu sa navedenim, treba imati u vidu da prednosti decentralizovanog oblika organizacije finansijske funkcije istovremeno čine i nedostatke centralizovanog oblika organizacije. Važi i obrnuto: Prednosti centralizovanog oblika organizacije predstavljaju istovremeno nedostatke decentralizovanog oblika organizacije finansijske funkcije preduzeća. U vezi s tim, treba reći da decentralizacija finansijske funkcije ima dve osnovne slabosti koje se ogledaju u sledećem: prvo, prisustvo nerealne konkurencije između izvršilaca finansijskih zadataka, i drugo, stvaraju se suvišni troškovi zbog potrebe za većim brojem zaposlenih, kao i većim potrebama za tehničkom opremom. 52) 3. Načelo kombinovane organizacije zahteva da se jedan deo zadataka finansijske funkcije izvršava centralizovano, a da se ostali deo zadataka finansijske funkcije izvršava decentralizovano. Dakle, kombinovani način organizovanja finansijske funkcije u stvari predstavlja spoj centralizovanog i decentralizovanog načina organizovanja, a zavisi od postojećih konkretnih privrednih okolnosti. Ovaj kombinovani oblik organizacije finansijske funkcije najviše je prisutan kod složenih preduzeća i holding organizacija. Analogno navedenom, centralizovano se izvršavaju zadaci i poslovi koji su od zajedničkog interesa za sve ili većinu privrednih subjekata (na primer, poslovi pribavljanja sredstava, devizni poslovi i sl). Ostali deo zadataka i poslova finansijske funkcije STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 29

39 izvršavaju se decentralizovano u okviru finansijske službe svakog privrednog subjekta zasebno. Ovaj oblik organizacije finansijske funkcije u datim uslovima nesumnjivo omogućava da se iskoriste prednosti i izbegnu nedostaci centralizovanog i decentralizovanog oblika organizacije. Pri tome, ovde je veoma važno pitanje kako postići optimalni odnos između stepena centralizacije i stepena decentralizacije finansijske funkcije. U vezi s tim, treba naglasiti činjenicu da bez obzira na kojem se načelu temeljila organizacija finansijske funkcije preduzeća, važi pravilo da se upravljačkoj funkciji mora obezbediti nesmetano upravljanje i raspolaganje finansijskim sredstvima datog privrednog subjekta FAKTORI ORGANIZACIJE FINANSIJSKE FUNKCIJE Organizacija finansijske funkcije preduzeća ne zavisi samo od unutrašnjih, već i od niza spoljnih faktora koji deluju iz okruženja, a koji mogu ponekad imati presudan uticaj na tok organizacije i izvršenje zadataka finansijske funkcije. Otuda, konkretan oblik organizacije finansijske funkcije preduzeća determinišu mnogi faktori, a među njima posebno se ističu sledeći faktori: 53) 1. Organizaciona struktura preduzeća u smislu njenih osnovnih karakteristika, a koje se odnose na veličinu, složenost, organizacioni sastav i dislociranost pojedinih poslovnih celina. U vezi s tim, veća dislociranost ide u prilog organizaciji kombinovanog oblika organizacije finansijske funkcije. 2. Vrsta privredne delatnosti preduzeća predstavlja veoma važan faktor organizacije finansijske funkcije. U vezi s tim, nesumnjivo je da se privredni subjekti u poljoprivredi, industriji i trgovini međusobno znatno razlikuju po većoj ili manjoj zastupljenosti pojedinih finansijskih zadataka i poslova. Zbog toga se organizacioni oblici finansijske funkcije pojedinih preduzeća iz različitih privrednih delatnosti međusobno veoma razlikuju. 3. Obim zadataka i poslova finansijske funkcije najneposrednije utiče na organizaciju finansijske funkcije. U vezi s tim, ako finansijska funkcija obavlja veći obim poslova, onda u njenom sastavu moraju biti organizacione jedinice koje će te poslove izvršavati. To znači da veći broj i obim poslova zahteva i razvijeniju organizaciju finansijske funkcije preduzeća. 4. Važeće zakonske odredbe predstavljaju usmeravajući faktor organizacije finansijske funkcije. U vezi s tim, pojedina zakonska rešenja iz oblasti finansijskog i deviznog poslovanja mogu značajno uticati na sistem upravljanja i raspolaganja finansijskim sredstvima preduzeća. 5. Troškovi izvršavanja finansijske funkcije predstavljaju značajan faktor njene organizacije. U vezi s tim, kod izbora organizacionog oblika finansijske funkcije treba voditi računa o ekonomskim koristima i efektima koje pružaju pojedini organizacioni oblici organizacije finansijske funkcije. 30 POSLOVNE F NANS JE

40 6. Raspoloživi izvori finansiranja imaju značajan uticaj na izbor organizacionog oblika finansijske funkcije. U tom smislu, veća zastupljenost vlastitih izvora finansiranja preduzeća ide u prilog organizaciji posebne finansijske službe, s obzirom da postoji manji broj kontakata sa tuđim izvorima na tržištu novca. S druge strane, veća orijentacija na tuđe izvore finansiranja ide u prilog organizaciji koja će imati češće kontakte sa finansijskim posrednicima. 7. Raspoloživi kadrovski potencijal značajno determiniše organizaciju finansijske funkcije preduzeća. Naime, nedostatak odgovarajućeg finansijskog kadra stvara teškoće u sprovođenju decentralizovane i kombinovane organizacije finansijske funkcije preduzeća. 8. Tehnička opremljenost finansijske funkcije doprinosi racionalnijem i bržem izvršavanju finansijskih zadataka. Zato se organizacija finansijske funkcije koja je opremljena savremenim tehničkim sredstvima znatno razlikuje od one koja ne raspolaže takvim sredstvima. Dakle, konkretan oblik organizacije finansijske funkcije preduzeća, pre svega, zavisi od navedenih faktora organizacije i određenih uslova u kojima se poslovanje odvija. To svakako podrazumeva situacije da u jednom slučaju može biti odlučujući jedan faktor, a u drugom slučaju to može biti neki drugi. Međutim, uvek treba voditi računa o ekonomskoj opravdanosti i efikasnosti organizacija pojedinih oblika organizacije finansijske funkcije, kao i njihovom stalnom razvoju i usavršavanju OPŠTI MODEL ORGANIZACIJE FINANSIJSKE FUNKCIJE Finansijskoj funkciji se danas daje sve veći značaj i uloga, ne samo sa aspekta njene osnovne sadržine, već i strukture njenih celokupnih poslova u funkciji preduzeća. U vezi s tim, očigledno je da se složeno finansijsko poslovanje u savremenim uslovima ne može ni zamisliti bez kompleksnog vođenja finansijske funkcije preduzeća i njenog osnovnog nosioca samostalne finansijske službe. S druge strane, činjenica je da su poslovi finansijske funkcije, ma koliko bili obimni i mnogobrojni, u priličnoj meri homogeni. Takođe je činjenica da je odnos između finansijske funkcije i ostalih poslovnih funkcija u većini njenih poslova precizno razgraničen. Iz ove dve činjenice proizlazi visok stepen jedinstva poslova finansijske funkcije, kao i mogućnost njenog jasnog razgraničenja od ostalih funkcija. Upravo na ovim činjenicama zasniva se izgradnja organizacione strukture finansijske funkcije, koja je bez obzira na vrstu delatnosti preduzeća u velikoj meri uglavnom ustaljena. O organizacionom obliku finansijske funkcije, odnosno o tzv. finansijskoj organizaciji, relativno dosta se polemisalo u stručnoj literaturi. Pri tome, iznošena su veoma različita mišljenja, da bi sve do danas ovaj problem ipak ostao nedovoljno definisan i precizno određen. Analogno tome, može se reći da je dobar svaki onaj oblik organizacije finansijske funkcije koji omogućava efikasno upravljanje finansijama u preduzeću i time STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 31

41 doprinosi racionalnom upravljanju ukupnog poslovnog sistema. Drugim rečima, treba ustanoviti takav oblik organizacije finansijske funkcije, koji će obezbediti efikasno upravljanje svim procesima i aktivnostima finansijske funkcije preduzeća. 54) Finansijski poslovi i zadaci uglavnom se obavljaju u okviru organizacionog oblika finansijske službe finansijskog sektora. U okviru ove organizacione celine obavlja se nekoliko grupa finansijskih poslova. Prva grupa poslova finansijske funkcije obuhvata obezbeđivanje finansijskih sredstava. Ovde najčešće spadaju poslovi u vezi sa izvorima finansiranja kao što su sopstveni izvori sredstava i finansijski aranžmani u vezi sa raznim kreditima. Druga grupa poslova finansijske funkcije obuhvata alokaciju sredstava koja se uglavnom vrši preko platnog prometa. Ovde spadaju finansijske transakcije preko žiro i drugih računa preduzeća, isplate i uplate preko blagajne, poslovanje s hartijama od vrednosti, likvidatura finansijske dokumentacije i evidencija dužničko-poverilačkih odnosa. Treća grupa poslova finansijske funkcije obuhvata finansijsko planiranje, finansijsku analizu, finansijsku kontrolu i finansijsko izveštavanje. Ova grupa poslova se najčešće organizuje u zavisnosti od obima poslova. 55) U okviru prethodnih tačaka izlaganja ovog rada, već je rečeno, da osnovne finansijske procese koji čine sadržaj finansijske funkcije čini sledeće: (1) utvrđivanje potreba za finansijskim sredstvima, (2) pribavljanje finansijskih sredstava, (3) korišćenje finansijskih sredstava, i (4) praćenje, usmeravanje i kontrola kretanja finansijskih sredstava. Sledstveno tome, polazeći od osnovnih procesa imanentnih finansijskoj funkciji, moguće je dati opšti model njenog organizacionog ustrojstva koji predstavlja relativno dobar okvir za sve upravljačke aktivnosti finansija preduzeća. U vezi s tim, slika 1.4. daje šematski prikaz univerzalnog modela organizacije finansijske funkcije preduzeća. I I CI P I P IB I P P I P P I I I P I I I P Finansijsko poslovanje Finansiranje razvoja (inves cije) Poslovi na nansijskom tržištu Potraživanja od kupaca Obaveze prema dobavlja ima Likvidatura Finansijsko planiranje Finansijska kontrola Finansijska analiza Poslovi osiguranja sredstava Blagajna Finansijsko izveštavanje Slika 1.4. Opšti model organizacije finansijske funkcije preduzeća 32 POSLOVNE F NANS JE

42 Na osnovu prikazanog opšteg modela finansijske organizacije može se zaključiti da je zadatak organizacije finansijske funkcije preduzeća da obezbedi što racionalnije vođenje finansijske politike, kao i efikasno izvršavanje finansijskih planova, vršenje finansijske analize i kontrole, i obezbeđenje finansijskog izveštavanja, tj. finansijskih informacija. Međutim, organizacija finansijske funkcije ne može biti shvaćena kao mehanički zbir njenih delova, već pre svega, kao organska celina. Takođe, organizacija finansijske funkcije predstavlja ujedno osnovni uslov i polaznu pretpostavku za ostvarenje finansijskih ciljeva preduzeća. To znači da efektivna struktura finansijske organizacije preduzeća treba da sledi ne samo osnovne finansijske procese, već i osnovne finansijske ciljeve preduzeća. 9. OSNOVNI FINANSIJSKI CILJEVI PREDUZE A Definisanje osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća nije tako jednostavno kao što se to u prvom momentu čini. Naime, najčešće definisanje finansijskih ciljeva uglavnom se svodi na sledeće: (a) obezbeđenje potrebnih finansijskih sredstava, (b) obezbeđenje likvidnosti, i (c) maksimizacija finansijskog rezultata. Ovako postavljeni ciljevi mogu se prihvatiti ili odbaciti, pogotovo što predstavljaju veoma široko definisanje. Međutim, detaljnijim razmatranjem u okviru ovog odeljka rada, pokazaće se da racionalno prihvatanje definisanja finansijskih ciljeva suštinski vodi ka jačanju finansijske snage preduzeća kao jednog široko postavljenog finansijskog cilja. Naime, stvaranje i jačanje finansijske snage preduzeća predstavlja u stvari svojevrstan proces koji se može podeliti na niz parcijalnih ciljeva. Sledstveno tome, ovo možemo povezati u skup ciljeva koji nas vodi do sklopa široko postavljenih osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća, a koje je moguće sistematizovati na sledeći način: 56) 1. Polazni ciljevi optimalizacija struktura: Optimalizacija konstitucione strukture; Optimalizacija strukture likvidnosti; Optimalizacija finansijske strukture. 2. Ciljevi dejstvovanja trajno finansijsko poslovanje: Racionalno finansiranje; Optimalna likvidnost; Smanjenje rizika. 3. Ciljevi učinaka finansijski rezultat: Prinos iz uloženih sredstava (rentabilnost); Uspešnost finansiranja; STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 33

43 4. Krajnji ciljevi finansijska snaga: Trajna sposobnost plaćanja; Trajna sposobnost finansiranja; Očuvanje i povećanje imovine. Iz navedene sistematizacije finansijskih ciljeva preduzeća jasno se vidi da se na kraju svi finansijski ciljevi povezuju u jedan veoma širok konačan cilj, a to je finansijska snaga preduzeća. Pri tome, optimalizacijom finansijskih struktura uspostavljaju se osnovne finansijske pretpostavke i uslovi. Dalje, realizacijom ciljeva dejstvovanja omogućava se ostvarenje onog dela krajnjih ciljeva koji se odnose na trajnu sposobnost plaćanja i finansiranja. Na kraju, kroz postizanje ciljeva učinaka omogućava se realizacija konačnog cilja očuvanja i povećanja imovine. 57) Svakako, sve ovo treba posmatrati i dinamički, odnosno sa aspekta razvoja, s obzirom na to da se kriterijumi vremenom menjaju i da se pojavljuju novi koje treba implementirati u sklop već definisanih finansijskih ciljeva preduzeća OPTIMALNA STRUKTURA SREDSTAVA Struktura finansijskih ulaganja, odnosno oblici sredstva i izvora sredstava su neka vrsta određenih finansijskih karakteristika preduzeća. Suštinski posmatrano strukture se menjaju na osnovu odluka o investicijama tj. sa njihovom realizacijom, a slično je i sa odlukama o finansiranju. U vezi s tim, moguće je govoriti o optimalnosti struktura što ujedno čini prvu grupu ciljeva u okviru prethodno navedene sistematizacije osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća. Pri tome, uglavnom se diferenciraju tri oblika struktura, to su: (1) konstituciona struktura, (2) struktura likvidnosti, i (3) finansijska struktura. 1. Optimalizacija konstitucione strukture. Konstituciona struktura sredstava suštinski predstavlja agregatni odnos zbirova i strukture pojedinih oblika ulaganja u poslovna sredstva. Na primer, dovoljno značajan agregat su sredstva rada koja su uslov za određeni obim poslovanja, s jedne strane, i određena optimalna obrtna sredstva, s druge strane. Međutim, između ovih kategorija najčešće postoji izvestan raskorak koji vodi ka preobimnosti ili suvišnosti jedne kategorije sredstava. U skladu s tim, optimalizacija konstitucione strukture je moguća, pre svega, putem investicionih odluka ali pod uslovom da pri investiranju znamo da postavimo takav cilj koji će biti i kasnije, pri korišćenju investicije svestrano uzet u obzir. Međutim, ako je odstupanje od cilja trajnije prirode onda su potrebne odgovarajuće korektivne mere. To je obično prodaja sredstava rada zbog neiskorišćenosti kapaciteta, s tim da se dobijena sredstva ponovo ulože u one oblike koji će obezbediti bolju konstitucionu strukturu. 58) 2. Optimalizacija strukture likvidnosti. Struktura likvidnosti se odnosi na strukturu pojedinačnih oblika ulaganja u poslovna sredstva, pri čemu se radi o sredstvima u novčanom obliku i o obrtnim sredstvima sa različitim stepenom likvidnosti, u smislu 34 POSLOVNE F NANS JE

44 njihove sposobnosti da se u što kraćem roku i bez gubitka pretvore u novčani oblik. Posmatrano sa ovog aspekta, odgovarajuća je ona struktura likvidnosti sredstava koja omogućava realizaciju optimalne likvidnosti. Pri tome, mora se maksimalno uvažavati i kriterijum dinamike što podrazumeva sledeće: prvo, uzimanje u obzir svih ciklusa pojedinačnih oblika sredstava, odnosno njihovu transformaciju, i drugo, izračunavanje strukture dinamike likvidnosti sredstava pri donošenju odluka o investicijama. 59) 3. Optimalizacija finansijske strukture. Finansijska struktura odnosi se na izvore sredstava i njihov raspored po rokovima. U vezi s tim, svakom roku mora da odgovara adekvatno obezbeđenje sredstava. Najtrajniji izvori sredstava su bespovratna sredstva koja se uglavnom označavaju kao sopstvena sredstva. Tuđa sredstva se razlikuju u zavisnosti od izvora finansiranja. U skladu s tim, finansijska struktura se menja obezbeđenjem sredstava iz tuđih izvora i ulaganjem u bespovratna sredstva. Dakle, vremenski postavljen cilj optimalne finansijske strukture veoma je značajan i koristan, pogotovo ako postoji težnja za idealnom finansijskom strukturom u smislu enormno velikog učešća bespovratnih sredstava (sopstvenih), što se ni u kom slučaju ne bi moglo smatrati racionalnim strukturnim rešenjem. Međutim, treba reći da novije definicije optimalnosti finansijske strukture polaze i od aspekta rentabilnosti. Shodno tome, optimalna finansijska struktura se postiže onda kada su troškovi finansiranja najniži, kada su izvori finansiranja pogodni i kada je data dovoljna sigurnost u pogledu rizika TRAJNO FINANSIJSKO POSLOVANJE U okviru date sistematizacije finansijskih ciljeva preduzeća, drugu grupu ciljeva čine ciljevi dejstvovanja. Pod ciljevima dejstvovanja podrazumevamo postizanje određenih stanja u finansijskim procesima koja su potrebna za nesmetano poslovanje i za ostvarivanje željenih ciljeva njihovih učesnika. Ovde se u fokus posmatranja stavljaju tri osnovna finansijska cilja: (1) racionalno finansiranje, (2) optimalna likvidnost, i (3) smanjenje rizika. 60) 1. Racionalno finansiranje. Suština cilja racionalnog finansiranja, svodi se na realizaciju obezbeđivanja finansijskih sredstava, tako što se iznađe najbolja kombinacija izvora finansiranja (sopstvenih i tuđih), sa nastavkom na ubrzanoj cirkulaciji finansijskih sredstva koja istovremeno predstavljaju vezu sa strukturom likvidnosti. Shodno tome, obično se u praksi pod najpovoljnijom kombinacijom izvora finansiranja podrazumeva tzv. optimalna kombinacija finansiranja. U vezi s tim, pod optimalnom kombinacijom izvora finansiranja treba podrazumevati takvu kombinaciju internih i eksternih izvora finansiranja koja obezbeđuje optimalne rezultate, pre svega, sa aspekta likvidnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti finansiranja i poslovanja preduzeća. STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 35

45 Sa aspekta likvidnosti optimalno finansiranje preduzeća postiže se ako je preduzeće svakodnevno sposobno da izmiri sve svoje dospele obaveze plaćanja bez ograničenja u smislu visine i roka, sa održavanjem minimalne likvidne rezerve koja obezbeđuje potpunu platežnu sposobnost i minimalno smanjuje rentabilnost u odnosu na maksimalno moguću. Sa aspekta ekonomičnosti optimalno finansiranje preduzeća postiže se ako su ostvareni najmanji troškovi pribavljanja novčanih sredstava i troškova korišćenja novčanih sredstava po jedinici pribavljenih novčanih sredstava. Pri tome, utvrđuje se ekonomičnost sopstvenih izvora i ekonomičnost tuđih izvora. Sa asepkta rentabilnosti optimalno finansiranje preduzeća postiže se ako su sva pribavljena novčana sredstva uložena tako da se ostvaruje maksimalno moguća stopa rentabilnosti, a da to istovremeno ne dovodi do nelikvidnosti i nestabilnosti, već stvara uslove za optimalan razvoj preduzeća. 2. Optimalna likvidnost. Suština likvidnosti kao finansijskog cilja jeste realizacija platežne sposobnosti u odnosu između likvidnih sredstava i dospelih obaveza. U vezi s tim, idealan (optimalan) koeficijent likvidnosti trebao bi da bude 1 u svakom momentu, što svakako nije realno i ostvarljivo. Naime, likvidnost samo teorijski ima vrednost 1, a praktično je uvek prisutno odstupanje od 1. Pri tome, obično se radi o rasponu sledećih gradacija likvidnosti: potpuna sigurnost, ograničeni rizik, potpuno pokriće obaveza i improvizovana likvidnost. U starijem konceptu likvidnosti prednost se davala tzv. sigurnoj likvidnosti, dok je u savremenom konceptu likvidnosti prisutna optimalizacija likvidnosti na bazi rentabilnosti u smislu ostvarenja željenog rezultata (najveći mogući rezultat, potreban rezultat i zadovoljavajući rezultat). 3. Smanjenje rizika. Posmatranje finansijskih ciljeva preduzeća sa aspekta rizika i sigurnosti spada u tzv. područje zaštite preduzeća. Naime, smanjenje rizika ima za cilj sigurnost u poslovanju. Drugim rečima, ovde se radi o štetnom delovanju negativnih faktora i o naknadi štete ako je ona nastala. Posmatrano sa finansijskog aspekta, radi se o riziku kod platežne sposobnosti, kao i o rizicima koji se vezuju za finansijski rezultat i imovinu preduzeća. Sredstva za realizaciju ciljeva smanjenja rizika spadaju u sredstva rezervi. Ova sredstva bi trebalo da obezbede intervencije kod neuspelih rizika za pokriće nastalih gubitaka. Pri tome, ovde treba uzeti u obzir i osiguranje kod osiguravajućih organizacija. Osim navedenog, značajne mogućnosti smanjenja rizika treba tražiti i na području odlučivanja i informatike. To podrazumeva da osim determinističkog pristupa u odlučivanju treba praktikovati i stohastičke hipoteze kod kojih se uvek računa na rizik i verovatnoću OSTVARIVANJE FINANSIJSKOG REZULTATA Ciljevi učinaka predstavljaju posledicu delovanja poslovanja preduzeća. Ovi ciljevi čine treću grupu finansijskih ciljeva navedenih u okviru prethodno prihvaćene njihove sistematizacije. Najopštije definisanje ove grupe finansijskih ciljeva uslovljeno je pojmom 36 POSLOVNE F NANS JE

46 rezultat koji se može izraziti na više načina. U zapadnim uslovima poslovanja to je najčešće profit ili dobit. U vezi s tim, postavlja se pitanje koja od ove dve kategorije može predstavljati finansijski cilj preduzeća. Naravno mišljenja su oprečna i podeljena, pri čemu je finansijskom razmišljanju ipak mnogo bliža kategorija dobit. Međutim, sa preduzetničkog finansijskog aspekta mnogo je interesantniji deo dobiti koji zadržava preduzeće. Ova dobit (zadržana dobit) izdvaja se u fondove i naziva se akumulacijom. Ona povećava čistu imovinu preduzeća, te se može tretirati kao konačan cilj preduzeća. Takođe, sa aspekta finansijskih ciljeva značajna je još jedna kategorija rezultata koju ovde označavamo sa cash flow (novčani tok). U američkoj literaturi ovaj pojam se tretira kao dobit nakon oporezivanja uvećana za iznose amortizacije, što se u stvari upotrebljava za investiranje i za održavanje i povećanje imovine. Otuda, novčani tok je obavezno predmet finansijskih analiza i posebnih prikaza kretanja novčanih sredstava. Na ovaj način dolazimo do veoma raznolikih kriterijuma, a u vezi s tim i do postavljanja ciljeva u pogledu rezultata sa finansijskog aspekta, u smislu: profit, dobit, akumulacija i cash flow. U skladu sa prethodno navedenim, pri postavljanju ciljeva učinaka veoma važno mesto zauzima pitanje željene veličine finansijskog rezultata. U vezi s tim, osnovni koncept svakako predstavlja maksimizacija rezultata (profita) kao najvećeg mogućeg rezultata. Međutim, s druge strane, većina savremenih autora odbacuje maksimizaciju profita kao opšti cilj preduzeća. Po njima, bolje rešenje predstavlja sklop osnovnih ciljeva kao što su: usluge i njihova realizacija na tržištu, lično zadovoljstvo kupaca, opstanak preduzeća i zadovoljavajući profit. Međutim, pri kvantitativnom merenju finansijskih ciljeva preduzeća najčešće se služimo različitim odnosima. U tom smislu, kao finansijski cilj rezultata možemo da tretiramo rentabilnost u već poznatom odnosu između rezultata i uloženih sredstava, odnosno u raščlanjenom obliku stepena rezultata i koeficijenta obrta sredstava. Rentabilnost u suštini predstavlja težnju preduzeća da ostvari što povoljniji rezultat poslovanja dobit, u odnosu na angažovana sredstva. Naime, što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći, to je i rentabilnost veća i obrnuto. To znači da rentabilnost pokazuje koliko svaka novčana jedinica angažovanih sredstava donosi zarade preduzeću. Takođe, za merenje finansijskog cilja rezultata i ocenu finansiranja može da bude veoma interesantan i finansijski indikator čiji se koncept naziva finansijalnost. Naime, koncept finansijalnosti polazi od ostvarenog pozitivnog finansijskog rezultata koji se bazira na smanjenim finansijskim troškovima i korišćenju najpovoljnije kombinacije finansijskih izvora. Pri tome, finansijalnost se često identifikuje kao spoj rentabilnosti i racionalnosti finansiranja. Koncept finansijalnosti sadrži zajedničke imenioce finansijskih sredstava u rezultatu. Pri tome, kao rezultat se mogu uzimati njegovi zajednički vidovi (dobit, cash flow), ali da bi se postigla mogućnost upoređivanja, treba poći od bruto rezultata. To je rezultat uvećan za troškove finansiranja koje je potrebno ostvariti poslovanjem. STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 37

47 9.4. FINANSIJSKA SNAGA PREDUZE A Svi, do sada detaljnije razmotreni parcijalni finansijski ciljevi preduzeća, na kraju se povezuju u širok i konačan cilj, a to je finansijska snaga preduzeća. Naime, preko optimalizacije finansijskih struktura uspostavljaju se osnovne finansijske pretpostavke i uslovi. Zatim se preko realizacije ciljeva dejstvovanja omogućava ostvarenje jednog dela krajnjih ciljeva koji se odnose na trajnu sposobnost plaćanja i finansiranja. Na kraju, kroz postizanje realizacije ciljeva učinaka, koji sa finansijskim rezultatom ostvarenim na osnovu cash flow, odnosno akumulacije, omogućava se realizacija konačnog cilja očuvanja i povećanja imovine. Međutim, treba imati u vidu da se finansijska snaga preduzeća može posmatrati u dvostrukom smislu: kvantitativno i kvalitativno. U kvantitativnom smislu pod finansijskom snagom preduzeća podrazumeva se obim sredstava, dok u kvalitativnom smislu finansijska snaga preduzeća obuhvata sledeće: (1) trajnu sposobnost plaćanja, (2) trajnu sposobnost finansiranja, (3) očuvanje imovine, i (4) povećanje imovine. 1. Trajna sposobnost plaćanja podrazumeva da je preduzeće u svakom trenutku sposobno da plati sve dospele obaveze. Sa svoje strane, ovo nužno pretpostavlja da su novčana sredstva uvek jednaka ili veća od dospelih obaveza. 2. Trajna sposobnost finansiranja podrazumeva da preduzeće može da finansira dugoročna ulaganja iz sopstvenih i pozajmljenih izvora, kao i da finansira kratkoročna ulaganja iz pozajmljenih izvora, pri čemu se ne ugrožava likvidnost, rentabilnost i autonomija preduzeća. 3. Očuvanje imovine podrazumeva u uslovima stabilne novčane jedinice poslovanje bez poslovnog gubitka, a u uslovima inflacije podrazumeva očuvanje nesmanjene vrednosti sopstvenih sredstava. 4. Povećanje imovine podrazumeva ostvarivanje akumulacije, što sa svoje strane omogućava sposobnost finansiranja iz sopstvenih izvora. S obzirom na to da finansijska snaga preduzeća ima kvantitativno i kvalitativno obeležje, pri čemu kvantitet ne znači automatski i kvalitet, niti kvalitet automatski podrazumeva i kvantitet, nameće se opravdano pitanje: Šta je primarno za finansijsku snagu preduzeća kvantitet ili kvalitet? Posmatrano sa finansijskog aspekta, kvantitet finansijske snage u stvari uslovljava obim poslovanja preduzeća, dok kvalitet finansijske snage uslovljava mogućnost poslovanja preduzeća. Pri tome, mogućnost poslovanja postoji samo ako postoji kvalitet finansijske snage (likvidnost, sposobnost finansiranja, očuvanje imovine). Analogno tome, proizlazi zaključak da se egzistencija preduzeća može zasnivati samo na kvalitetu finansijske snage, što praktično znači da kvalitet ima prevagu nad kvantitetom finansijske snage preduzeća. Na osnovu dosadašnjih razmatranja u okviru ovog odeljka rada, u vezi sa osnovnim finansijskim ciljevima preduzeća, mogao bi se formulisati jedan generalni zaključak koji bi de facto obuhvatao sve najvažnije aspekte prethodno sistematizovanih finansijskih 38 POSLOVNE F NANS JE

48 ciljeva preduzeća. Naime, iako se finansijski ciljevi preduzeća mogu definisati na različite načine, ipak je neosporna činjenica da je najcelishodniji pristup u njihovom definisanju ako se to radi u sklopu široko definisanih i međusobno povezanih ciljeva, i to: Stvaranje osnovnih finansijskih uslova optimalizacijom konstitucione strukture, strukture likvidnosti i finansijske strukture. Obezbeđenje nesmetanog poslovanja i uspešnog dejstvovanja finansijske funkcije racionalnim finansiranjem, optimalnom likvidnošću i smanjenjem rizika. Postizanje učinaka u rezultatima merenim kao cash flow, dobit i akumulacija, a sve to posmatrano sa finansijskih aspekata rentabilnosti i finansijalnosti. Pri tome, finansijalnost je novi koncept koji se vezuje za odnose između troškova finansiranja i ostvarenog rezultata, a koji služi za ocenjivanje finansijske uspešnosti i korišćenja izvora (financial leverage). Konačan finansijski cilj, kao posledica ostvarivanja posrednih ciljeva jeste finansijska snaga preduzeća kroz trajnu sposobnost plaćanja, trajnu sposobnost finasiranja, očuvanje imovine i povećanje imovine. 10. STRUKTURA SISTEMA UPRAVLJANJA FINANSIJAMA Preduzeće predstavlja kategoriju poslovne ekonomije tj. mikroekonomije što znači da ga treba tretirati kao složeni poslovni sistem, čiji je osnovni cilj i zadatak vršenje određenih privrednih poslova u sklopu individualne reprodukcije kao sastavnog dela integralne društvene reprodukcije. Pri tome, ovaj složeni poslovni sistem je u isto vreme i dinamički složeni sistem. 61) Naime, u savremenom shvatanju preduzeća polazi se od tzv. kibernetske koncepcije čija je osnovna suština u sistemskom pristupu preduzeću. U vezi s tim, preduzeće treba tretirati kao složeni dinamički poslovni sistem u čiji sastav ulaze brojni podsistemi, među kojima i podsistem upravljanja. Ovakav pristup preduzeću oslanja se na teoriju sistema gde se najpre identifikuju svi bitni elementi upravljanja, a zatim se ti elementi posmatraju u svojoj međusobnoj logičkoj povezanosti i jedinstvu. Takvo jedinstvo (složeno i dinamičko) različitih elemenata upravljanja, kao i njihova međusobna zavisnost prikazana je u šematski pojednostavljenom vidu, na slici 1.5. Navedena šema na pojednostavljen način prikazuje osnovne tokove materijalnih procesa (funkcija) reprodukcije preduzeća, a njihova kružna forma u stvari izražava nužnost neprekidnog odvijanja tih procesa i to po poznatoj formuli N R P R 1 N 1. Pri tome, između pojedinih faza upravljanja vladaju odnosi međusobne kauzalne zavisnosti u dvostrukom smislu: prvo, svaka faza izvire iz prethodne, i drugo, svaka faza je uslovljena prethodnom fazom. Analogno tome, do raskida između pojedinih faza upravljanja ne sme doći. Drugim rečima, raskid ne sme nastati, bilo da se radi o metodološkoj, STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 39

49 organizacionoj ili sistemskoj strani funkcionisanja svake od karika upravljanja ili sistema upravljanja u celini. To ujedno znači da se svaka faza upravljanja može tretirati kao poseban sistem. NABAVNA FUNKCIJA 1 FINANSIJSKA FUNKCIJA P P ROIZVODNA FUNKCIJA 1 PRODAJNA FUNKCIJA P Slika 1.5. Sistem upravljanja u preduzeću Kibernetska koncepcija upravljanja preduzećem zahteva da se na sve faze upravljanja gleda kao na složeno dinamičko jedinstvo. Pri tome, jednom postavljena koncepcija sistema upravljanja deluje nužno na sve strukture preduzeća. Otuda, ponašanje ukupnog sistema upravljanja uslovljava i ponašanje upravljanja pojedinim reprodukcionim funkcijama, među kojima i finansijskom funkcijom preduzeća. Naime, radi se o zakonomernosti odnosa između podsistema i sistema u celini, tj. odnosa između upravljanja pojedinim funkcijama reprodukcije i upravljanja ukupnom reprodukcijom preduzeća. Shodno tome, logično je razrađivati komponente upravljanja pojedinim reprodukcionim funkcijama dosledno prihvaćenoj koncepciji o sistemu upravljanja ukupnim procesom reprodukcije preduzeća. Prema tome, bilo da je reč o funkciji nabavke, funkciji proizvodnje ili drugim poslovnim funkcijama, uvek podsisteme upravljanja pojedinim funkcijama reprodukcije preduzeća treba izgrađivati na principima koji su prihvaćeni i na nivou sistema upravljanja ukupnim poslovnim sistemom. U skladu sa prethodno navedenim, proizlazi da efikasno upravljanje preduzećem podrazumeva uspešno povezivanje poslovnog i finansijskog aspekta tj. skladan odnos upravljanja poslovnim transakcijama i finansijama preduzeća. Pri tome, problematika upravljanja finansijama u preduzeću opredeljena je smislom i sadržinom same finansijske funkcije preduzeća u okviru kompleksnog funkcionalnog mehanizma i ukupnog zadatka preduzeća. Međutim, upravljanje finansijama ne obuhvata samo aspekte 40 POSLOVNE F NANS JE

50 finansiranja već zadire i u sve ostale poslovne funkcije preduzeća. To znači da uspešno obavljanje poslova nabavne, proizvodne i prodajne funkcije uvek pretpostavlja i dejstvo finansijskog upravljanja preko ovih funkcija. U vezi s tim, prihvatajući ovakav koncept po logici stvari proizlazi da onda postoji i sledeće: (1) finansijsko upravljanje procesom nabavke, (2) finansijsko upravljanje procesom proizvodnje, i (3) finansijsko upravljanje procesom prodaje (realizacije). Međutim, da bi se na ovom mestu mogla adekvatno definisati osnovna struktura sistema upravljanja finansijama u preduzeću potrebno je, pre svega, imati u vidu sve one značajne elemente prethodnih izlaganja u okviru ove glave rada, a koji su tretirali sledeće komplekse pitanja: finansijske ciljeve, finansijske procese, zadatke finansijske funkcije i organizaciju finansijske funkcije. U vezi s tim, sistematska razrada navedenih elemenata upravo nas dovodi i do mogućnosti sagledavanja osnovne strukture sistema upravljanja finansijama u preduzeću. U tom kontekstu, moglo bi se reći da osnovnu strukturu sistema upravljanja finansijama u preduzeću uglavnom čini sledeće: 1. Finansijski ciljevi preduzeća 2. Organizacija finansijske funkcije 3. Finansijska politika 4. Finansijsko planiranje 5. Finansijska kontrola 6. Finansijska analiza 7. Finansijsko izveštavanje 8. Finansijski informacioni sistem 9. Finansijsko odlučivanje. U skladu sa ovako koncipiranom strukturom sistema upravljanja finansijama preduzeća, takođe se daje i grafička interpretacija veza i odnosa pojedinih elemenata u okviru definisanog sistema upravljanja finansijama preduzeća, slika 1.6. STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 41

51 I I I CI I Po etni Prelazni Krajnji ORGANIZACIJA FINANSIJSKE FUNKCIJE FINANSIJSKA POLITIKA FINANSIJSKO FINANSIJSKA FINANSIJSKA FINANSIJSKO PLANIRANJE KONTROLA ANALIZA IZVEŠTAVANJE FINANSIJSKI INFORMACIONI SISTEM FINANSIJSKO ODLU IVANJE Slika 1.6. Struktura sistema upravljanja finansijama preduzeća 1. Finansijski ciljevi predstavljaju veoma značajnu komponentu u strukturi sistema upravljanja finansijama, pre svega, zbog činjenice da finansijsko upravljanje prevashodno treba da obezbedi realizaciju finansijskih ciljeva preduzeća. Međutim, s obzirom na to da smo prethodno u ovom poglavlju detaljnije već razmotrili problematiku finansijskih ciljeva preduzeća, ovom prilikom nema potrebe da se njima posebno bavimo. 2. Organizacija finansijske funkcije takođe predstavlja izuzetno značajnu komponentu u strukturi sistema upravljanja finansijama, s obzirom na činjenicu da upravo ona direktno omogućava sprovođenje finansijske funkcije preduzeća. Pri tome, zadatak finansijske funkcije jeste da obezbedi što racionalnije vođenje finansijske politike, efikasno izvršavanje finansijskih planova, vršenje finansijske analize i kontrole, kao i obezbeđenje potrebnih finansijskih informacija. Međutim, imajući u vidu da smo organizaciju finansijske funkcije prethodno u ovom poglavlju već razmotrili u dovoljnoj meri, nema potrebe da se njome na ovom mestu posebno bavimo. Stoga, iz čisto metodoloških razloga ovde je navodimo u već formulisanom kontekstu. 42 POSLOVNE F NANS JE

52 3. Finansijska politika je veoma značajna komponenta u strukturi sistema upravljanja finansijama preduzeća. Takođe, ona je izuzetno kompleksna aktivnost koja se u domenu finansijskog poslovanja preduzeća sprovodi u određenom vremenu, koristeći se određenim metodama, principima i sredstvima, a sve to u cilju ostvarenja najpovoljnijih efekata u oblasti finansijskog poslovanja preduzeća. Zbog toga, finansijska politika u sistemu upravljanja finansijama predstavlja njegovu osnovnu ishodišnu delatnost. U tom kontekstu, finansijska politika najčešće podrazumeva sledeće: (a) svesno traženje i stvaralačko odlučivanje o osnovnim finansijskim ciljevima, (b) izbor odgovarajućih finansijskih strategija za detaljnije opredeljivanje ciljeva i izbor pravaca akcija sa svrsishodnom alokacijom resursa za njihovo poslovanje, (c) oblikovanje optimalnih struktura sredstava i njihovih izvora, i (d) poštovanje pravila finansijskog ponašanja po osnovu finansijskih načela. 62) Zbog svog izuzetnog značaja u strukturi sistema finansijskog upravljanja, finansijska politika će u skladu sa metodološkim postavkama ovog rada biti predmet razmatranja u okviru za to posebno predviđenog poglavlja. 4. Finansijsko planiranje čini važnu komponentu u strukturi sistema upravljanja finansijama. Ono predstavlja konkretizaciju finansijske politike preduzeća kroz finansijske planove, a izraženo u finansijskim pokazateljima u određenom vremenu i prostoru. Ti planovi se odnose na funkciju nabavke, funkciju proizvodnje, funkciju prodaje i funkciju razvoja. Sve ove poslovne funkcije međusobno su povezane. Pri tome, planiranje finansijskih sredstava sintetizuje se u finansijskom planu preduzeća. Finansijskim planom kao instrumentom finansijske politike preduzeća, pored planiranja finansijskih tokova i strukture sredstava i izvora sredstava, neophodno je predvideti još i sledeće: (a) dinamiku nabavke finansijskih sredstava, (b) dinamiku potreba za finansijskim sredstvima, (c) dinamiku usmeravanja i raspoređivanja finansijskih sredstava, i (4) dinamiku vraćanja tih sredstava svojim izvorima. Zbog ogromnog značaja u sistemu finansijskog upravljanja, finansijsko planiranje ćemo kasnije detaljno obraditi u okviru za to posebno predviđenog poglavlja. 5. Finansijska kontrola čini značajan element u strukturi sistema upravljanja finansijama. Njen osnovni zadatak jeste praćenje, ispitivanje, ocenjivanje i korigovanje svih poslova koje obavlja finansijska funkcija preduzeća. To znači da je predmet kontrolne funkcije celokupno finansijsko poslovanje preduzeća. 63) Međutim, treba imati u vidu činjenicu da se finansijska kontrola u stvari zasniva na utvrđivanju odstupanja između stvarnih i planskih veličina i utvrđivanju uzroka njihovog odstupanja. Pri tome, značaj finansijske kontrole raste sa veličinom preduzeća i obimom finansijske funkcije, što je inače slučaj i sa finansijskim planiranjem. U vezi s tim, treba imati u vidu da je ova logika sasvim razumljiva, s obzirom da finansijska kontrola ujedno predstavlja samo jednu fazu finansijskog planiranja. Ovako shvaćena finansijska kontrola vezuje se za tzv. upravljački pristup finansijama u preduzeću. Imajući u vidu predominantan značaj finansijske kontrole u ukupnoj strukturi sistema upravljanja finansijama, nesumnjivo je da se nameće potreba za njenim detaljnijim razmatranjem. Međutim, u skladu sa STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 43

53 postavljenim metodološkim okvirima ovog rada, finansijska kontrola bez obzira na njen značaj, ipak neće biti predmet posebnih razmatranja, s obzirom da se neka pitanja iz ove sfere mnogostruko prepliću sa problematikom finansijske analize. 6. Finansijska analiza predstavlja element strukture sistema upravljanja finansijama koji se vezuje za analizu finansijskog poslovanja u preduzeću. Kao što je finansijsko planiranje deo integralnog planiranja, a finansijska kontrola deo integralne kontrolne funkcije, tako je i finansijska analiza sastavni deo kompleksne poslovne analize preduzeća. 64) Predmet finansijske analize determinišu tri osnovna kriterijuma: prvo, finansijska analiza služi upravljanju finansijama, drugo, finansijska analiza polazi od rezultata finansijske politike preduzeća, i treće, finansijska analiza mora rezultirati u relevantnim informacijama koje su neophodne za potrebe odlučivanja o problemima finansija preduzeća. Analogno navedenom, ispravan pristup u tretiranju problematike finansijske analize jeste onaj koji polazi od shvatanja da ona treba da podvrgne posmatranju, ispitivanju, ocenjivanju i formulisanju dijagnoze svih onih poslovnih procesa i situacija koji spadaju u domen integralne finansijske funkcije preduzeća. Respektujući izuzetan značaj finansijske analize u sistemu upravljanja finansijama preduzeća, ona će kasnije biti predmet detaljnog razmatranja u okviru za to posebno predviđenog poglavlja. 7. Finansijsko izveštavanje predstavlja sastavni deo sistema upravljanja finansijama. Osnovni cilj finansijskog izveštavanja jeste da menadžmentu preduzeća pruži relevatne podatke koji su neophodni za donošenje ne samo finansijskih odluka, već i opštih poslovnih odluka vezano za upravljanje preduzećem. Pri tome, oblik i sadržina finansijskih izveštaja veoma je različita u zavisnosti od potreba kojima služe, kao i konkretnih zahteva menadžmenta preduzeća. Međutim, u skladu sa metodološkim okvirima i postavkama ovog rada, finansijsko izveštavanje bez obzira na njegov značaj, neće biti predmet posebnih razmatranja. 8. Finansijski informacioni sistem predstavlja u stvari informacioni sistem finansijske funkcije preduzeća. To ujedno znači da on treba da služi njenom boljem i efikasnijem delovanju. Drugim rečima on treba da upravljanje finansijama preduzeća učini efikasnijim i fleksibilnijim. Ovako shvaćena uloga i funkcija finansijskog informacionog sistema podrazumeva traženje odgovora na tri ključna pitanja: (1) koje informacije ovaj sistem treba da obezbeđuje, (2) iz kojih izvora, i (3) na koji način. Pravi odgovor na sva tri ovako postavljena pitanja moguće je naći samo pomoću identifikovanja zadataka finansijske funkcije uopšte, a posebno utvrđivanjem potreba u svemu onome što doprinosi optimalnom odvijanju finansijskog upravljanja, ostvarivanju usvojene finansijske politike i efikasnijem procesu donošenja finansijskih odluka. U kontekstu navedenog, treba imati u vidu činjenicu da su ciljevi i zadaci finansijskog informacionog sistema veoma brojni i različiti. Zato on pretpostavlja postojanje široke sopstvene (interne) i tuđe (eksterne) evidencione baze i tehničkog instrumentarijuma, 44 POSLOVNE F NANS JE

54 bez kojih ne može biti objektivnih uslova za njegovo egzistiranje i efikasno funkcionisanje. Međutim, respektujući utvrđene metodološke okvire ovog rada finansijski informacioni sistem ipak neće predstavljati područje posebnih razmatranja. 9. Finansijsko odlučivanje čini značajan element u strukturi sistema finansijskog upravljanja preduzećem. Pri tome, ono predstavlja kreativnu finalizaciju složenog procesa finansijske funkcije preduzeća. Međutim, kao što je finansijsko upravljanje sastavni deo globalnog upravljanja preduzećem, a finansijska politika integralni deo globalne poslovne politike, tako je i finansijsko odlučivanje samo funkcionalni deo globalnog procesa poslovnog odlučivanja u preduzeću. Stoga, za uspešno donošenje finansijskih odluka neophodno je poznavanje svih motiva, principa, metoda i instrumenata na kojima se temelji opšta funkcija globalnog poslovnog odlučivanja. 65) Ako se prihvati ovakav koncept da je poslovna odluka instrument za regulisanje funkcionisanja preduzeća kao celine, onda se iz toga može izvesti sledeći važan zaključak: proces finansijskog odlučivanja predstavlja proces donošenja odluka kojima se reguliše pravilno funkcionisanje finansijskog podsistema u preduzeću radi uspešnog izvršavanja reprodukcije preduzeća. Pri tome, pravilno funkcionisanje finansijskog podsistema u preduzeću podrazumeva obezbeđenje postizanja osnovnih i drugih ciljeva finansijskog upravljanja, kao i optimalno realizovanje svih vidova usvojene finansijske politike preduzeća. 66) U skladu sa metodološkim postavkama ovog rada finansijsko odlučivanje neće biti predmet posebnih razmatranja u okviru nekog od poglavlja ovog udžbenka, ali će se ono zato razmatrati kontinualno u sklopu svih prethodno navedenih elemenata koji čine sistem finansijskog upravljanja u preduzeću, a koji će u ovom udžbeniku biti detaljno obrađeni, naročito u okviru poglavlja vezano za finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima u preduzeću. U skladu sa do sada navedenim, vidi se da je struktura sistema upravljanja finansijama preduzeća veoma složena, pogotovo što finansijsko upravljanje obuhvata upravljanje svim poslovima koji spadaju u zadatke finansijske funkcije preduzeća. Analogno tome, respektujući prethodno definisanu strukturu sistema finansijskog upravljanja u preduzeću, kao i osnovne metodološke postavke i analitičke okvire ovog udžbenika, naša namera je da u narednim izlaganjima izložimo osnovne ciljeve, principe, metode i mere kojima se finansijska funkcija služi u procesu upravljanja finansijama preduzeća. Pri tome, težište je na finansijskom planiranju kao instrumentu upravljanja i finansijskoj analizi kao instrumentu kontrole finansijske politike preduzeća. Međutim, imajući u vidu značaj i ostalih poslova iz domena aktivnosti finansijske funkcije preduzeća, nužno se nameće potreba razmatranja i nekih drugih pitanja od značaja za upravljanje finansijama preduzeća, kao što su: upravljanje obrtnim sredstvima, upravljanje investicijama u preduzeću, izvori finansiranja i izbor optimalne finansijske strukture preduzeća, procena vrednosti preduzeća, restrukturiranje i sanacija preduzeća itd. U kontekstu navedenog, nije realno da se sva navedena pitanja u celosti obuhvate ovim udžbenikom, pa otuda, iz didaktičkih i metodoloških razloga opredelili smo se da pažnju posvetimo samo onim STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 45

55 najznačajnijim kompleksima pitanja koja će se dalje razmatrati u okviru za to posebno predviđenih poglavlja. Među njima izdvajamo sledeće: Finansijska politika preduzeća i pravila finansiranja; Finansijsko planiranje u preduzeću; Finansijska analiza preduzeća; Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima u preduzeću; Restrukturiranje i sanacija preduzeća. P 1. Šta čini predmet izučavanja poslovnih finansija? 2. Koje su karakteristike razvoja (geneze) poslovnih finansija? 3. Koja su dva osnovna pristupa u izučavanju poslovnih finansija? 4. Koje su osnovne karakteristike savremenih poslovnih finansija? 5. Kakav je odnos poslovnih finansija i upravljanja finansijama preduzeća? 6. Koji su osnovni ciljevi upravljanja finansijama preduzeća? 7. Koje su najznačajnije odluke u finansijskom upravljanju preduzećem? 8. Koje su četiri osnovne poslovne funkcije u preduzeću? 9. U čemu se ogleda značaj finansijske funkcije u preduzeću? 10. Šta čini primarne zadatke finansijske funkcije preduzeća? 11. Šta čini sekundarne zadatke finansijske funkcije? 12. U čemu se ogleda značaj sekundarnih zadataka finansijske funkcije? 13. Koja su osnovna načela organizacije finansijske funkcije preduzeća? 14. Koji faktori determinišu organizaciju finansijske funkcije preduzeća? 15. Šta čini tzv. opšti model organizacije finansijske funkcije preduzeća? 16. Šta obuhvataju osnovni finansijski ciljevi preduzeća? 17. Kako se klasifikuju osnovni finansijski ciljevi preduzeća? 18. Šta čini dva osnovna aspekta finansijske snage preduzeća? 19. Šta obuhvata finansijska snaga preduzeća sa kvalitativnog aspekta? 20. Navedite šta čini strukturu sistema upravljanja finansijama u preduzeću? 46 POSLOVNE F NANS JE

56 N A P O M E N E 1) Dragan Mikerević: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Fakultet za spoljnu trgovinu Bijeljina, Bijeljina, 1994, str. 16 2) Charles R. Moyer, James R. McGuigan, William J. Kretlow: CONTEMPORARY FINANCIAL MANAGEMENT, West Publishing Company, St. Paul, 1982, str. 10 3) Dragana Đurić: UVOD U FINANSIJSKI MENADŽMENT, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1999, str. 2 4) Aleksandar Živković i Žarko Ristić: UP- RAVLJANJE FINANSIJSKIM I DEVIZNIM POSLOVANJEM, Ekonomski Fakultet Beograd, Beograd, 2000, str ) Grupa autora: LEKSIKON RAČUNOVODSTVA I POSLOVNIH FINANSIJA, Savez računovodstvenih i finansijskih radnika Srbije, Beograd, 1983, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomika, Beograd, 1992, str ) Richar. C. Merton: CONTINUALS TIME FINANCE, Basil Blckwel, Oxford, 1990, str. 18 8) G. Bannock, R. Bather and R. Rees: THE PENGUIN DICTIONARY OF ECONOM- ICS, Penguin Books, Harmondsworth, 1973, str. 53 9) D.H. Adam: LONGMAN CONCISE DICTIONARY OF BUSINESS ENGLISH, Longman, 1985, str ) Nevenka Žarkić Joksimović: UPRAVL- JANJE FINANSIJAMA, Grafoslog, Beograd, 2003, str. 7 11) Isto, str. 7 12) Isto, str. 7 13) Žarko Ristić i Slobodan Komazec: GLOBALNI FINANSIJSKI MENADŽMENT, Viša poslovna škola Beograd, Beograd, 2000, str ) Isto, str ) Nevenka Žarkić Joksimović: UPRAVL- JANJE FINANSIJAMA, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Proleter-Bečej, Milen- Subotica i Unireks- Podgorica, Subotica, 2002, str. 8 17) Isto, str. 9 18) Žarko Ristić i Branko Ljutić: FINANSIJE PREDUZEĆA, Privredni pregled, Beograd, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Petar Jovanović: MENADŽMENT-Teorija i praksa, Grafoslog, Beograd, 1996, str ) James Van Horne: OSNOVE FINANSI- JSKOG MENADŽMENTA, (deveto izdanje prevod sa engleskog), Mate, Zagreb, 2002, str ) Marko Ivaniš: MENADŽMENT, Viša politehnička škola Beograd, Beograd, 2002, str ) Isto, str ) Janko Kralj: FINANSIJSKI CILJEVI PREDUZEĆA, u zborniku radova: Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) Nevenka Žarkić Joksimović: UPRAVL- JANJE FINANSIJAMA, Cit. delo, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINANSI- JAMA PREDUZEĆA, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 1995, str ) Nevenka Žarkić Joksimović: UPRAVL- JANJE FINANSIJAMA, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Stanoje Vukić: POJAM FINANSIJSKOG UPRAVLJANJA, u zborniku radova: Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) Vojislav Zeremski: UPRAVLJANJE FINAN- SIJSKIM SISTEMOM U UDRUŽENOM RADU, Književne novine, Beograd, 1982, str. 5 STEM F NANS JSKOG U RAVLJANJA U REDUZE U 47

57 31) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995, str ) Isto, str ) Gtrupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Radivoj Tepšić, Informator, Zagreb, 1974, str. 5 34) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, Beograd, 1982, str ) Štefan Ivanko: METODOLOGIJA UNAPREĐIVANJA ORGANIZACIJE, Zavod za produktivnost, Zagreb, 1982, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str. 5 37) Isto, str. 7 38) Petar Jovanović: MENADŽMENT Teorija i praksa, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Proleter-Bečej, Milen- Subotica i Unireks- Podgorica, Subotica, 2002, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str. 9 41) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Vojislav Zeremski i Nevenka Žarkić Joksimović: UPRAVLJANJE FINANSIJA- MA PREDUZEĆA, Fakultet organizacionih nauka Beograd, Beograd, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Nevenka Žarkić Joksimović: UPRAVL- JANJE FINANSIJAMA, Grafoslog, Beograd, 2003, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Janko Kralj: FINANSIJSKI CILJEVI PREDUZEĆA, u zborniku radova: Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nevenka Žarkić Joksimović: UPRAVL- JANJE FINANSIJAMA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Vojislav Zeremski i Nevenka Žarkić Joksimović: UPRAVLJANJE FINANSI- JAMA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str POSLOVNE F NANS JE

58

59 Definisanje finansijske politike preduzeća Upoznavanje sa pravilima finansiranja i njihovim definisanjem Upoznavanje sa sadržajem finansijske politike preduzeća Definisanje i razumevanje vertikalnih pravila finansiranja Sagledavanje ciljeva i instrumenata finansijske politike preduzeća Definisanje i razumevanje horizontalnih pravila finansiranja Razumevanje finansijske politike sa aspekta finansijskih procesa u preduzeću Definisanje i razumevanje ostalih pravila finansiranja Prikaz podele i kategorizacije finansijske politike preduzeća Definisanje i razumevanje pravila finansiranja - finansijske poluge Definisanje i razumevanje osnovnih načela finansijske politike preduzeća Definisanje i objašnjenje tačke indiferencije finansiranja Definisanje i objašnjenje načela finansijske snage preduzeća Sagledavanje faktora koji determinišu finansijsku politiku preduzeća Definisanje i objašnjenje finansijske strategije preduzeća 1. Finansijska politika preduzeća 2. Pojam i definisanje finansijske politike 3. Ciljevi i instrumenti finansijske politike 4. Finansijska politika i finansijski procesi 5. Klasifikacija finansijske politike 6. Načela finansijske politike 7. Faktori finansijske politike 8. Finansijska politika i finansijska strategija 9. Pravila finansiranja 9.1. Vertikalna pravila finansiranja 9.2. Horizontalna pravila finansiranja Zlatno bankarsko pravilo finansiranja Zlatna bilansna pravila finansiranja Ostala pravila finansiranja 9.3. Pravilo finansijske poluge Finansijska politika pokriva finansijski aspekt u kompleksu globalne poslovne politike preduzeća koji se, pre svega, odnosi na osnovne finansijske ciljeve preduzeća. Zbog toga, za finansijsku politiku može se reći da predstavlja osnovu upravljanja finansijama preduzeća. Međutim, finansijska politika nije orijentisana samo na utvrđivanje osno- 50 POSLOVNE F NANS JE

60 vnih finansijskih ciljeva preduzeća, već i na iznalaženje najpovoljnijih metoda i postupaka kojima se ti ciljevi ostvaruju. Zbog toga, finansijsku politiku treba shvatati u dvostrukom smislu: kao praksu i kao naučnu disciplinu. Kao naučna disciplina, ona se temelji na principima kojima se rukovode finansijski organi u preduzeću prilikom donošenja finansijskih odluka. S druge strane, kao deo prakse finansijska politika predstavlja svakodnevnu aktivnost preduzeća vezano za utvrđivanje finansijskih ciljeva i mera za realizaciju tih ciljeva. Kada se govori o utvrđivanju i izboru ciljeva finansijske politike preduzeća, onda treba imati u vidu njihovu varijabilnost i to u dvostrukom smislu: prvo, u različitim okolnostima, svaki cilj dobija različit kvantitativni izraz, i drugo, u zavisnosti od okolnosti menja se i ponder pojedinog cilja finansijske politike preduzeća. Analogno tome, prihvaćenu sistematizaciju osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća, što je obrađeno u prethodnom poglavlju, treba posmatrati relativno tj. kao moguća područja utvrđivanja ciljeva finansijske politike preduzeća. Pri tome, sam proces izbora i kvantifikacije finansijskih ciljeva spada u najuže područje formulisanja finansijske politike preduzeća, a uslovljen je brojnim faktorima veoma različite prirode o kojima će biti reči u okviru ovog poglavlja. Za potpunije shvatanje finansijske politike preduzeća neophodno je imati u vidu ne samo finansijske ciljeve preduzeća, već i osnovne finansijske procese na kojima se baziraju aktivnosti upravljanja finansijama. Posmatrano sa ovog aspekta, finansijska politika obuhvata dva odvojena finansijska procesa, to su: prvo, pribavljanje finansijskih sredstava, i drugo, upotreba finansijskih sredstava tj. njihov plasman. Osim navedenog, finansijska politika kroz proces usklađivanja priliva i odliva sredstava, javlja se i kao politika likvidnosti preduzeća ili politika permanentnog izmirenja obaveza uz porast rentabilnosti ulaganja sredstava. Ciljevi finansijske politike proizlaze iz ciljeva integralne poslovne politike preduzeća. Shodno tome, osnovni ciljevi svake finansijske politike treba da se odnose na pribavljanje i korišćenje finansijskih sredstava, finansijsku stabilnost, likvidnost preduzeća i ostvarivanje najpovoljnijih finansijskih rezultata u konkretnom preduzeću. Budući da finansijska politika predstavlja sastavni deo poslovne politike preduzeća, zadaci, mere i aktivnosti na sprovođenju finansijske politike moraju biti usaglašeni sa nastojanjima i potrebama globalne poslovne politike preduzeća. U tom kontekstu, savremena privredna praksa pokazuje da se poslovna politika preduzeća direktno prilagođava finansijskoj politici, u uslovima kada finansijske mogućnosti preduzeća predstavljaju osnovni okvir u kojem je objektivno moguće razvijati proces poslovanja. Osim razmatranja problematike finansijske politike preduzeća, u okviru ovog poglavlja udžbenika bavićemo se i čitavim nizom pitanja iz domena pravila ili normi finansiranja. Pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća nastala su kao rezultat pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i postave univerzalne norme ili standarde koji bi važili za sve privredne subjekte i sve uslove privređivanja. NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 51

61 1. FINANSIJKA POLITIKA PREDUZE A Polazeći od opšteg stava da je politika nauka o veštini upravljanja, pri čemu upravljanje uvek teži ostvarivanju nekog cilja, proizlazi da se politika može shvatiti kao nauka o ciljevima i načelima kao osnovnim izvorima saznanja koja se primenjuju da bi se ostvarili ciljevi. Sledstveno tome, proizlazi da politika uvek mora da ima definisan cilj, a zatim mora da izabere ona načela kao osnovne izvore saznanja po kojima će se raditi da bi se ostvario cilj. Dakle, mora da postoji izbor načela, ali taj izbor mora da bude takav da se izaberu ona načela po kojima se najlakše, najbrže i najdoslednije ostvaruje cilj. Da bi se ovaj izbor pravilno izvršio, mora da postoji određena korelaciona veza između cilja, sa jedne strane, i odgovarajućeg načela, sa druge strane. Zbog toga, za konkretan cilj mora se izabrati samo ono načelo koje ima najčvršću korelacionu vezu sa ciljem. Finansijska politika kao politika finansijske funkcije preduzeća ima svoj cilj i načela. U tom kontekstu, finansijska politika ima za cilj postizanje i održavanje finansijske snage preduzeća pomoću utvrđenih načela kojih se pridržava u izvršavanju svojih zadataka. 1) U kvantitativnom smislu, pod finansijskom snagom preduzeća podrazumeva se obim sredstava, dok u kvalitativnom smislu, finansijska snaga obuhvata: (a) trajnu sposobnost plaćanja, (b) trajnu sposobnost finansiranja, (c) očuvanje imovine, i (d) povećanje imovine. 2) Trajna sposobnost plaćanja podrazumeva da je preduzeće u svakom trenutku sposobno da plati sve dospele obaveze. Sa svoje strane, ovo pretpostavlja da su novčana sredstva uvek jednaka ili veća od dospelih obaveza. Trajna sposobnost finansiranja podrazumeva da preduzeće može da finansira dugoročna ulaganja iz sopstvenih i pozajmljenih izvora, kao i da finansira kratkoročna ulaganja iz pozajmljenih izvora pri čemu se ne ugrožava likvidnost, rentabilnost i autonomija preduzeća. Očuvanje imovine podrazumeva u uslovima stabilne novčane jedinice poslovanje bez poslovnog gubitka, a u uslovima inflacije podrazumeva očuvanje nesmanjene vrednosti sopstvenih sredstava. Povećanje imovine podrazumeva ostvarivanje akumulacije, što sa svoje strane omogućava sposobnost finansiranja iz sopstvenih izvora. Na osnovu prethodno izloženog, vidi se da ciljevi finansijske politike proizlaze iz ciljeva globalne politike preduzeća. Pri tome, finansijska politika de facto predstavlja polaznu delatnost finansijskog upravljanja u preduzeću. S druge strane, ona je takođe i funkcijska politika u smislu usmeravanja dejstvovanja finansijske funkcije i finansijskih odnosa u preduzeću. Pri tome, centralna pitanja finansijske politike jesu osnovne odluke o poslovanju preduzeća, posmatrano sa finansijskog aspekta. Zbog toga, finansijska 52 POSLOVNE F NANS JE

62 politika preduzeća u sistemu finansijskog upravljanja čini njegovu ishodišnu delatnost. To ujedno znači da finansijska politika nije rutinska delatnost i da se ona ne može koncipirati i realizovati korišćenjem samo praktičnih znanja i iskustava. Po logici stvari, to nužno podrazumeva da se u savremenim tržišnim uslovima poslovanja mora primenjivati konzistentan i objektivan naučno-stručni tretman svih problemskih aspekata finansijske politike preduzeća. 2. POJAM I DEFINISANJE FINANSIJSKE POLITIKE Finansijska politika je teorijska disciplina i praktična delatnost koja se sastoji u traženju i donošenju odluka o osnovnim ciljevima preduzeća, kao i usmeravanju preduzeća prema tim ciljevima. Stoga, finansijska politika pokriva finansijski aspekt u kompleksu globalne poslovne politike preduzeća koji se de facto odnosi na osnovne finansijske ciljeve preduzeća. 3) Analogno tome, za finansijsku politiku se može reći da predstavlja osnovu upravljanja finansijama preduzeća. Pri tome, sama sadržina finansijske funkcije najčešće se posmatra u dvostrukom smislu: u širem i u užem smislu. U širem smislu finansijska politika obuhvata sve one mere koje utiču na promenu aktive i pasive u bilansu stanja preduzeća, dok se u užem smislu, finansijska politika odnosi na pribavljanje i alokaciju finansijskih sredstava (kapitala). 4) Iz osnovnog sadržaja finansijske politike proizlazi da je ona orijentisana ne samo na utvrđivanje osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća, već i na iznalaženje najpovoljnijih metoda i postupaka kojima bi se ti ciljevi ostvarili. Otuda, finansijska politika se shvata i kao praksa i kao naučna disciplina. Kao naučna disciplina, ona se temelji na principima kojima se rukovode finansijski organi u preduzeću prilikom donošenja finansijskih odluka. S druge strane, finansijska politika kao deo prakse, predstavlja svakodnevnu aktivnost preduzeća u vezi sa utvrđivanjem finansijskih ciljeva i mera za ostvarivanje tih ciljeva. S obzirom na navedene momente, nesumnjivo je da se finansijska politika preduzeća može interpretirati i definisati na veoma različte načine. U vezi s tim, u stručnoj literaturi postoje veoma različita mišljenja u vezi definisanja finansijske politike preduzeća. Među brojnim definicijama postoje značajne razlike i to posebno u obuhvatnosti elemenata koji bliže determinišu finansijsku politiku. Otuda, teško je precizno definisati pojam i suštinu finansijske politike preduzeća. Međutim, bez obzira na brojnost definicija neke od njih ipak zaslužuju pažnju da se navedu. Pod finansijskom politikom se podrazumeva utvrđivanje finansijske situacije koju preduzeće u jednom određenom vremenskom periodu treba da ostvari, način njenog ostvarivanja i mere koje treba preduzimati, što predstavlja posebnu vrstu delatnosti preduzeća, odnosno njegovih organa u oblasti finansija, a koja se naziva finansijska politika preduzeća. 5) NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 53

63 Takođe, može se reći da finansijska politika predstavlja aktivnost preduzeća na iznalaženju najpovoljnijih finansijskih rešenja u cilju postizanja maksimalnih finansijskih rezultata u ukupnom poslovanju preduzeća. 6) Uvažavajući različite pokušaje definisanja pojma i suštine finansijske politike preduzeća, ipak se čini da se jedan značajan aspekt aktivnosti finansijske funkcije može i nešto preciznije interpretirati. Shodno tome, treba imati u vidu činjenicu da se finansijska politika ne može posmatrati izolovano sama za sebe, s obzirom na to da je ona jedan od značajnih instrumenata upravljanja finansijama, odnosno finansijskom funkcijom kao podsistemom složenog poslovnog sistema. To praktično znači da se finansijska politika mora posmatrati samo u sklopu integralne poslovne politike preduzeća. 7) Ako se ima u vidu ovakav pristup u sistemu finansijskog upravljanja, onda bi se finansijska politika preduzeća mogla definisati na sledeći način: 8) kao svesno traženje i stvaralačko odlučivanje o osnovnim finansijskim ciljevima, kao izbor odgovarajućih finansijskih strategija za detaljnije opredeljivanje ciljeva i izbor pravaca akcija, uz svrsishodnu alokaciju resursa za njihovo poslovanje, kao oblikovanje optimalnih struktura sredstava i izvora sredstava, kao i struktura finansijskog odlučivanja za primenu strategija i realizaciju osnovnih finansijskih ciljeva, kao poštovanje pravila finansijskog ponašanja po finansijskim načelima i poslovnim konceptima, ali sa punim uvažavanjem finansijskog koncepta. Pored ovde navedenih ima i drugih definicija, ali bez obzira na njihov sadržaj i način definisanja pojma i suštine finansijske politike preduzeća, ipak je činjenica da se svi autori slažu u činjenici da se finansijska politika preduzeća ne može i ne sme posmatrati odvojeno od poslovne politike preduzeća, jer je ona njen sastavni deo. Bolje rečeno, ne može se finansijska politika posmatrati izolovano, odnosno sama za sebe. Naime, ona je jedna od značajnih aktivnosti finansijske funkcije kao sastavnog dela integralnog funkcionalnog mehanizma preduzeća, pa analogno tome, finansijska politika se mora posmatrati u sklopu integralne poslovne politike preduzeća. S obzirom na to da je problematika poslovne i finansijske politike identična, proizlazi potpuno ispravan zaključak da je finansijska politika samo novčani izraz poslovne politike preduzeća. Bez obzira na činjenicu da finansijska politika predstavlja funkcionalni i korelativni deo integralne poslovne politike preduzeća, ipak treba imati u vidu da ona sama ne predstavlja jednostavnu već veoma složenu kategoriju i aktivnost preduzeća. Naime, problematika finansijske politike ne ispoljava se u prostom sagledavanju finansijskih transakcija i njihovih reperkusija na tzv. perspektivne finansijske situacije preduzeća, već je problematika finansijske politike mnogo složenija i teža za rešavanje nego što to na prvi pogled izgleda. Sledstveno tome, širok dijapazon finansijskih problema i poslova implicira i širok domen finansijske politike. Zbog toga, nameće se potreba utvrđivanja brojnih parcijalnih finansijskih politika koje treba da se kvalitativno i kvantitativno konsoliduju u jedinstvenu finansijsku poliitku preduzeća. Imajući ovo u vidu, određeni broj autora 54 POSLOVNE F NANS JE

64 polazi od decentralizacije finansijske politike na uže parcijalne segmente. Pri tome, pod parcijalnim finansijskim politikama podrazumeva se sledeće: 9) 1. Politika pribavljanja finansijskih sredstava 2. Politika finansiranja tokova reprodukcije 3. Politika plasmana viška finansijskih sredstava 4. Politika finansiranja investicija 5. Politika zajedničkih ulaganja. U svojoj suštini, sve ove parcijalne finansijske politike predstavljaju delove integralne finansijske politike preduzeća, pri čemu između njih samih kao i između njih i celovite finansijske politike, deluje zakon povratne sprege integralnog sistema. 3. CILJEVI I INSTRUMENTI FINANSIJSKE POLITIKE Kada je reč o politici onda se uglavnom misli na načela kojima se rukovodi neka akcija usmerena na ostvarivanje određenih ciljeva. Pri tome, utvrđivanje cilja uvek označava izbor nekog budućeg poželjnog stanja. Analogno tome, utvrditi ciljeve finansijske politike preduzeća u stvari znači izvršiti izbor neke buduće orijentacije u finansijskom poslovanju. To praktično znači da preduzeće vodeći određenu finansijsku politiku polazi od pretpostavke da ide ka izboru one finansijske situacije kojom treba da se ostvari konačan cilj preduzeća, a to je postizanje najpovoljnijeg finansijskog rezultata. 10) Međutim, ako se imaju u vidu ukupna finansijska sredstva preduzeća onda se ovaj zahtev multiplikuje što pretpostavlja i obezbeđivanje trajne likvidnosti i finansijske stabilnosti preduzeća. Parcijalno gledano, jedno su ciljevi kojima se želi postići optimalna struktura sredstava i izvora, a drugo su ciljevi kojima se postiže optimalna likvidnost, odnosno ciljevi kojima se postiže najpovoljniji finansijski rezultat. 11) Drugim rečima, od ostvarenja ovih ciljeva zavisi i realizacija konačnih ciljeva finansijske politike preduzeća u smislu trajne sposobnosti plaćanja, trajne sposobnosti finansiranja i očuvanja i povećanja imovine. Respektujući grupisanje ili sistematizaciju osnovnih finansijskih ciljeva preduzeća što smo u okviru prethodnog poglavlja već razmotrili, proizlazi da polazni finansijski ciljevi preduzeća definišu onu finansijsku situaciju u pogledu strukture sredstava i njihovih izvora koja omogućava da se racionalnim finansiranjem ostvari odgovarajući finansijski rezultat, odnosno zadovoljavajući stepen rentabilnosti i finansijelnosti kao pretpostavki trajnog i stabilnog razvoja preduzeća. Drugim rečima, iz polaznih ciljeva proizlaze ciljevi delovanja, što je opet pretpostavka za ostvarenje određenih ciljeva učinaka i konačnog cilja preduzeća u smislu očuvanja i jačanja njegove reprodukcione sposobnosti. 12) NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 55

65 Međutim, kada je reč o izboru i utvrđivanju ciljeva finansijske politike preduzeća, onda treba imati u vidu njihovu varijabilnost i to u dvostrukom smislu: prvo, u različitim okolnostima, svaki cilj nužno dobija različit kvantitativni izraz, i drugo, u zavisnosti od okolnosti, menja se i ponder pojedinog cilja finansijske politike. Analogno tome, prihvaćenu sistematizaciju osnovnih finansijskih ciljeva ovde treba posmatrati kao moguće područje utvrđivanja ciljeva finansijske politike. Pri tome, sam proces izbora i kvantifikacije ciljeva spada u najuže područje formulisanja finansijske politike, a uslovljen je brojnim faktorima veoma različite prirode o kojima ćemo govoriti u okviru jedne od narednih tačaka izlaganja. Međutim, bitno je istaći da osnovni finansijski ciljevi ipak ostaju veoma široko definisani i predmet su finansijske politike preduzeća. Pri ostvarivanju utvrđenih ciljeva, nosioci finansijske politike se služe različitim instrumentima (sredstvima) i merama. Imajući u vidu činjenicu da je svaka politika, pa i finansijska, usmerena u pravcu budućnosti, onda po logici stvari proizlazi da planska komponenta ovde ima predominantan značaj. To znači da je finansijski plan jedan od najvažnijih instrumenata ostvarivanja finansijske politike preduzeća. Međutim, imajući u vidu činjenicu da će problematika finansijskog planiranja u preduzeću biti predmet posebnog razmatranja u okviru odgovarajućeg poglavlja, ne postoji realna potreba da se na ovom mestu finansijskim planiranjem detaljnije bavimo. 4. FINANSIJSKA POLITIKA I FINANSIJSKI PROCESI Finansijska politika predstavlja skup mera koje se odnose na izbor najoptimalnije varijante ravnoteže finansijskog poslovanja preduzeća. Njen zadatak je da reguliše najoptimalnije pribavljanje finansijskih sredstava i njihovo sigurno i rentabilno ulaganje u cilju uspostavljanja ravnoteže između suprotnih kretanja robe i novca. Uspostavljanje sklada između ovih suprotnih kretanja praktično znači uspostavljanje stabilne finansijske situacije. Otuda se finansijsko poslovanje ne može odvijati stihijski. Ono mora predstavljati sistem koji će funkcionisati po unapred utvrđenom planu koji mora predstavljati konkretizaciju unapred koncipirane finansijske politike preduzeća. Međutim, za potpunije shvatanje finansijske politike neophodno je imati u vidu ne samo finansijske ciljeve preduzeća, već i osnovne finansijske procese na kojima se baziraju aktivnosti upravljanja finansijama. Posmatrano sa ovog aspekta, finansijska politika obuhvata dva odvojena finansijska procesa, to su: prvo, pribavljanje finansijskih sredstava, i drugo, upotreba finansijskih sredstava, odnosno njihov plasman. Osim navedenog, finansijska politika kroz proces usklađivanja priliva i odliva sredstava, javlja se i kao politika likvidnosti ili politika permanentnog izmirenja obaveza uz porast rentabilnosti ulaganja sredstava. Shodno tome, u nastavku izlaganja ćemo razmotriti osnovne aspekte 56 POSLOVNE F NANS JE

66 finansijske politike u svetlu najznačajnijih finansijskih procesa, to su: (1) Politika pribavljanja finansijskih sredstava; (2) Politika plasmana finansijskih sredstava; i (3) Politika likvidnosti. 1. Politika pribavljanja finansijskih sredstava obuhvata fazu u kojoj se donose finansijske odluke o sledećem: potrebnom volumenu sredstava, odnosu osnovnih i obrtnih sredstava, izvorima odakle ta sredstva treba pribaviti, odnosu sopstvenih i tuđih sredstava, kao i terminima angažovanja sredstava uz uvažavanje odnosa dugoročnih i kratkoročnih sredstava. Cilj ovakve finansijske politike jeste ostvarivanje permanentne ravnoteže između pribavljenih sredstava sa njihovim ulaganjem u sledećoj fazi. Pribavljanje novčanih sredstava vrši se iz više izvora. Pri tome, osnovni i najvažniji izvor jeste realizacija robe, odnosno poslovni fond. Ostali izvori su tuđa sredstva. Međutim, u uslovima nužne potrebe stalnog proširenja reprodukcije, izuzetno je teško poslovati isključivo sa postojećim volumenom finansijskih sredstava. Zbog toga, finansijska politika mora da obezbedi potrebna obrtna i osnovna sredstva. Potrebna obrtna i osnovna sredstva, po svom karakteru spadaju u investicije. Otuda, svako njihovo pokriće kratkoročnim sredstvima izaziva nesklad u vremenskom trajanju i teškoće u poslovanju. Smatra se da preduzeće pravilno posluje ako iz dugoročnih izvora pokriva oko 70% trajnih obrtnih sredstava i sva osnovna sredstva. Pri tome, odnos sopstvenih i tuđih sredstava predstavlja poseban vid konstitucije sredstava. Uslov za pravilnu konstituciju bio bi zadovoljen ako bi procentualno učešće likvidnih sredstava u ukupnim sredstvima bilo obrnuto srazmerno procentualnom učešću sopstvenih sredstava u ukupnim sredstvima. 13) Pri tome, odnos između osnovnih i obrtnih sredstava takođe mora biti u određenoj proporciji. 14) 2. Politika plasmana finansijskih sredstava obuhvata fazu u kojoj se donose finansijske odluke o rentabilnosti ulaganja pribavljenih finansijskih sredstava. Osnovni cilj ovakve finansijske politike jeste ostvarenje permanentne ravnoteže između uloženih sredstava i vraćanja tih sredstava. Plasman finansijskih sredstava predstavlja izuzetno važno područje finansijske politike preduzeća. Zbog toga, on se najčešće reguliše sledećim finansijskim načelima: (a) načelom sigurnosti, (b) načelom rentabilnosti, i (c) načelom likvidnosti. Načelo sigurnosti, ukazuje na to da sredstva treba ulagati tamo odakle će se ona sigurno vratiti. Realizacija načela sigurnosti vidljiva je kroz posmatranje koeficijenta obrta koji se dobija odnosom obima prometa i vrednosti angažovanih sredstava. Ako se ovaj koeficijent povećava, to je znak da se sredstva vraćaju. 15) Načelo rentabilnosti, ukazuje da sredstva treba ulagati u one poslovne poduhvate gde se ona mogu oploditi. Realizacija načela rentabilnosti vidljiva je kroz posmatranje stepena efektivnosti proizvodnje (stope dobiti). Ova efektivnost se ostvaruje kroz dva osnovna načina: prvo, sniženjem troškova poslovanja, i drugo, visinom cene proizvoda koju određuje tržište. Cene su pored plana osnovni regulator rentabilnosti ulaganja. Otuda, one treba da se kreću na nivou koji dovodi u ravnotežu ponudu i tražnju. Ako NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 57

67 cene padaju, onda nije moguće ostvariti potrebnu efektivnost i izlaz treba tražiti u sniženju troškova. 16) Načelo likvidnosti, ukazuje na to da finansijska sredstva treba ulagati tako da se ona vraćaju u rokovima potrebnim za izmirenje obaveza. 3. Politika likvidnosti podrazumeva ostvarenje permanentne optimalne likvidnosti preduzeća kao celine. Otuda, finansijska politika se u suštini svodi na politiku likvidnosti. Naime, to je skup mera koje se odnose na obezbeđenje platežne sposobnosti preduzeća, odnosno obezbeđenje ravnoteže rokova priliva i rokova odliva sredstava u bilo kojoj fazi kružnog kretanja sredstava po poznatom obrascu N-R-P-R 1 -N 1, koji time obezbeđuje ostvarenje postavljenih ciljeva preduzeća kao celine. Međutim, posmatranjem obrta sredstava za preduzeće u celini ne može se dobiti siguran pokazatelj likvidnosti. U vezi s tim, potrebno je posmatrati koeficijente obrta sredstava u svakoj pojedinačnoj fazi kružnog toka sredstava. Tek ostvarena sinhronizacija priliva i odliva sredstava u svim fazama, daje koeficijentu obrta potrebnu realnu vrednost koja garantuje da preduzeće neće postati nelikvidno. 17) Takođe, likvidnost treba posmatrati i dinamički, odnosno u više stepeni. Tako, prvi stepen likvidnosti preduzeća može biti sa rokom do mesec dana. Drugi stepen likvidnosti može se posmatrati kvartalno i godišnje, pa i više godina. Analogno tome, dovođenjem u sklad različitih stepena likvidnosti ne samo za preduzeće u celini već i za pojedine faze reprodukcije, moguće je stalno planirati i utvrđivati dinamiku likvidnosti i preuzimati blagovremeno odgovarajuće mere kako bi se održala finansijska stabilnost preduzeća što je ujedno i osnovni zadatak finansijske politike preduzeća. Prema tome, pribavljanje sredstava vrši se u skladu sa mogućnostima, a njihov plasman prema potrebama reprodukcije preduzeća. Pri tome, neophodno je da se planski uskladi reprodukciona potrošnja sa realnim mogućnostima preduzeća da bi se likvidnost mogla kretati oko optimuma tj. sa koeficijentom oko 1. Realne mogućnosti za takvo stanje likvidnosti u praksi uvek postoje, ali ih treba dostići jer su teško ostvarljive. 5. KLASIFIKACIJA FINANSIJSKE POLITIKE Na osnovu dosadašnjih razmatranja, moglo se videti da ciljevi finansijske politike proizlaze iz ciljeva integralne poslovne politike preduzeća. U tom smislu, osnovni ciljevi svake finansijske politike treba da se odnose na pribavljanje i korišćenje finansijskih sredstava, finansijsku stabilnost, likvidnost preduzeća i ostvarivanje najpovoljnijih finansijskih rezultata u konkretnom preduzeću. S obzirom na to da finansijska politika nesumnjivo predstavlja sastavni deo poslovne poliitke preduzeća, zadaci, mere i akti- 58 POSLOVNE F NANS JE

68 vnosti na sprovođenju finansijske politike usaglašeni su sa nastojanjima i potrebama poslovne politike preduzeća. U tom kontekstu, savremena privredna praksa pokazuje da se poslovna politika preduzeća upravo prilagođava finansijskoj politici u uslovima kada finansijske mogućnosti predstavljaju osnovni okvir u kojem je objektivno moguće razvijati proces poslovanja. U stručnoj literaturi postoje brojni modeli klasifikacije finansijske politike preduzeća. Zavisno od ugla posmatranja i različitih kriterijuma, finansijska poliitka preduzeća se može klasifikovati na različite načine. U tom kontekstu, respektujući njene dinamičke kategorije integralna finansijska politika preduzeća može se raščlaniti na svoje posebne domene. Sledstveno tome, u cilju ilustracije navodimo jedan od mogućih modela koji sa dinamičkog aspekta bliže determiniše pojedine segmente finansijske poliitike: 18) 1. Osnovna (konstitutivna) finansijska politika Politika osnovnih načela finansijskog poslovanja (stabilnost, likvidnost, rentabilnost, finasijska elastičnost, nezavisnost itd.); Politika finansijske snage (struktura finansijskih elemenata i njihova efikasnost); Politika upravljanja finansijskim sredstvima (struktura finansijskog odlučivanja). 2. Poslovna (tekuća) finansijska politika Tekuća politika finansiranja; Politika raspolaganja sredstvima; Politika likvidnosti; Politika sticanja prihoda, dobiti i njihove raspodele (sa finansijskog aspekta). 3. Razvojna finansijska politika Politika akumuliranja i mobilizacije finansijskih sredstava; Politika finansiranja tržišnog razvoja; Politika finansiranja tehničkog razvoja; Politika finansiranja kadrovskog razvoja; Politika finansijskih ulaganja. 1. Osnovna (konstitutivna) finansijska politika odnosi se na poštovanje i primenu osnovnih pravila finansijskog ponašanja u vezi sa utvrđivanjem veličine i strukture sredstava i izvora sredstava, kao i na održavanje određenih odnosa u raspodeli finansijskog rezultata preduzeća na akumulaciju i potrošnju. Stoga, ona je trajnije prirode, a determinisana je osnovnim karakteristikama preduzeća, prihvaćenom finansijskom strategijom i sistematskim rešenjima koja se odnose na ovu oblast. 2. Poslovna (tekuća) finansijska politika odnosi se na tekuće odluke u vezi sa kratkoročnim finansiranjem, tekuću naplatu potraživanja i plaćanje obaveza, raspodelu finansijskog rezultata u određenoj godini i druge kratkoročne finansijske odluke. Drugim rečima, ovde uglavnom spadaju sve one finansijske odluke koje se odnose na prilagođavanje konkretnoj finansijskoj situaciji preduzeća. NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 59

69 3. Razvojna finansijska politika kao deo razvojne strategije preduzeća, odnosi se na politiku formiranja sopstvenih finansijskih sredstava za finansiranje proširene reprodukcije (politiku akumulacije), politiku angažovanja eksternih izvora finansiranja, način otplate preuzetih dugoročnih kredita, izbor najprihvatljivijih investicionih alternativa, politiku dugoročnih finansijskih plasmana itd. 19) Međutim, iako se finansijske odluke po svojim konsekvencama (trajanju efekata) i po elastičnosti mogu bitno razlikovati, ipak je činjenica da je veoma teško preciznije odrediti šta od toga spada u osnovnu, tekuću ili razvojnu finansijsku politiku preduzeća. Ovome doprinose najmanje dva osnovna razloga: prvo, što su sve finansijske odluke najčešće međuzavisne, i drugo, što se konstantno menjaju uslovi poslovanja koji menjaju i ponder pojedinih finansijskih odluka. Ali generalno gledano, može se reći da osnovna finansijska politika čini osnovni okvir razvojnoj finansijskoj politici, koja ujedno čini osnovni okvir tekućoj finansijskoj politici. Drugim rečima, osnovna i razvojna finansijska politika su trajne prirode, dugoročnijih pogleda i orijentacija, te kao takve čine deo strategije poslovne politike preduzeća. S druge strane, tekuća finansijska politika spada u domen kratkoročnog prilagođavanja datim uslovima poslovanja konkretnoj finansijskoj situaciji, te se može smatrati delom taktike u poslovnoj politici preduzeća. 20) Na kraju, treba naglasiti bitnu činjenicu da većina modela koji se bave klasifikacijom finansijske politike, pre svega, respektuje najvažnije specifične principe ili načela koncipiranja zdrave finansijske politike preduzeća. Pri tome, problemsko područje finansijske politike zahteva naučno-stručni tretman. S obzirom na problemsko područje delovanja, moguće je praviti razliku među sledećim finansijskim politikama: (a) politika pribavljanja finansijskih sredstava, (b) politika korišćenja (plasmana) finansijskih sredstava, i (c) poliitka likvidnosti. Ove aspekte finansijske politike detaljnije smo već razmotrili u okviru prethodne tačke izlaganja. Samim tim, ne postoji realna potreba da se na ovom mestu njima posebno bavimo. 6. NA ELA FINANSIJSKE POLITIKE Načela ili principi finansijske politike predstavljaju ključnu osnovu u vezi sa saznanjima koja determinišu načine rada u cilju ostvarivanja ciljeva finansijske politike preduzeća, odnosno njegove finansijske snage. Zajednička karakteristika svih načela finansijske politike jeste da se ona nalaze u međusobnoj sprezi jer su interaktivno povezana, uz respektovanje činjenice da ona međusobno konkurišu. Stoga, prioritetni zadatak finansijske politike sastoji se u nužnoj potrebi njihovog optimalnog usaglašavanja. Osnovna načela finansijske politike mogu se klasifikovati na sledeći način: 1. Načelo finansijske stabilnosti 60 POSLOVNE F NANS JE

70 2. Načelo likvidnosti 3. Načelo rentabilnosti 4. Načelo finansijske elastičnosti 5. Načelo finansijske nezavisnosti 6. Načelo finansijske snage. 1. Načelo finansijske stabilnosti polazi od odnosa između dugoročno vezanih sredstava i sopstvenog kapitala uvećanog za dugoročno pozajmljeni kapital. Ovaj odnos treba da iznosi maksimalno 1, ili da je manji od 1. Ako njihov međusobni odnos iznosi 1, onda su dugoročno vezana sredstva pokrivena sopstvenim i pozajmljenim kapitalom. Drugim rečima, u takvoj situaciji prisutna je dugoročna finansijska ravnoteža. Međutim, ako je njihov međusobni odnos manji od 1, onda su dugoročno vezana sredstva manja od sopstvenog i pozajmljenog kapitala. U takvoj situaciji dugoročna finansijska ravnoteža pomera se prema izvorima sredstava. Na taj način, stvara se sigurnost za održavanje likvidnosti preduzeća u oblasti dugoročnog finansiranja i obrnuto. Sigurnost za održavanje likvidnosti je prisutna zato što se višak dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih) nad dugoročnim sredstvima upotrebljava za finansiranje kratkoročno vezanih sredstava. 21) Da bi se uspostavila odgovarajuća finansijska ravnoteža u preduzeću, pre svega, neophodno je učiniti sledeće: (a) definisati dugoročno vezana sredstva, i (b) definisati odnos sopstvenog i tuđeg kapitala. Pri tome, dugoročno vezana sredstva obuhvataju: (1) osnovna sredstva, (2) dugoročne plasmane (finansijska ulaganja), i (3) trajno vezana sredstva. Finansijsku stabilnost preduzeća lakše je održati ako su trajno vezana sredstva pokrivena trajnim (sopstvenim) kapitalom. Međutim, ako su trajno vezana sredstva pokrivena tuđim dugoročno pozajmljenim kapitalom, onda je održavanje finansijske stabilnosti preduzeća jedino moguće pod uslovom da se dospela glavnica dugoročno pozajmljenog kapitala u potpunosti pokrije prirastom sopstvenog kapitala iz ostvarenog finansijskog rezultata preduzeća. Sa druge strane, kada su u pitanju osnovna sredstva i dugoročni plasmani, onda treba reći da ako su rokovi mobilizacije osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana jednaki rokovima raspoloživosti dugoročnog pozajmljenog kapitala onda egzistira tzv. održiva finansijska situacija preduzeća. Međutim, mnogi primeri iz savremene prakse pokazuju da su najčešće rokovi dugoročno pozajmljenog kapitala kraći od rokova dugoročno vezanih sredstava. Sa svoje strane, ovo istovremeno uslovljava finansijsku nestabilnost preduzeća i ujedno stabilnost pokrivanja (supstitucije) pozajmljenog kapitala sa prirastom sopstvenog kapitala. Analogno navedenom, odnos sopstvenog i dugoročno pozajmljenog kapitala treba definisati tako da sopstveni kapital ostvaruje dominantan uticaj u izvorima sredstava preduzeća. Ovo otuda, što je za sopstveni kapital karakteristično da je trajno raspoloživ, osim u slučajevima kada preduzeće iskazuje gubitak. 22) NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 61

71 2. Načelo likvidnosti predstavlja princip finansijske politike koji se definiše kao sposobnost preduzeća da u svakom trenutku može da izmiri dospele obaveze. Pored ovakvog definisanja principa likvidnosti u stručnoj literaturi se može sresti i izraz likvidnost sredstava. U vezi s tim, likvidna sredstva su novac, dok se ostali oblici sredstava kategorizuju u različite grupe prema brzini njihovog pretvaranja u novac. Prema tome, mogućnost plaćanja dospelih obaveza u momentu njihovog dospeća zavisi od brzine pretvaranja imobilisanih sredstava u novac kao i od brzine dospeća obaveza za plaćanja. U vezi s tim, brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka u kome su sredstva imobilisana i upotrebljena, kao i od rizika njihovog pretvaranja u novac, dok brzina dospeća obaveza zavisi od roka raspoloživosti pojedinih izvora. Pri tome, održavanje konstantne likvidnosti svodi se na to da struktura imobilizacije sredstava odgovara raspoloživosti izvora sredstava i to po obimu i roku, a da se istovremeno rizik pretvaranja imobilisanih sredstava u novac svede na nulu. Međutim, rizik se ne može nikada u potpunosti eliminisati što uslovljava potrebu iznalaženja mogućnosti da se likvidnost održi i u momentu nastanka samog rizika. Naravno, takvih mogućnosti ima više u zavisnosti od različitih faktora. Takođe, treba imati u vidu činjenicu da između načela likvidnosti i načela finansijske stabilnosti postoji međusobna uslovljenost. Naime, ako je koeficijent finansijske stabilnosti preduzeća jednak jedinici, onda je i likvidnost preduzeća jednaka jedinici, odnosno postoji odnos 1:1. Naravno, ovo važi samo pod pretpostavkom da je likvidnost uvećana za kratkoročno vezana sredstva i kratkoročne obaveze. Međutim, primeri iz prakse pokazuju da u takvim okolnostima održavanje likvidnosti ne zavisi isključivo od finansijske stabilnosti preduzeća, već i od usklađenosti rokova vezivanja kratkoročno vezanih sredstava i rokova raspoloživosti kratkoročnih obaveza. Analogno tome, ako su rokovi vezivanja kratkoročno vezanih sredstava jednaki rokovima raspoloživosti kratkoročnih obaveza, onda će se pojaviti i tzv. likvidna rezerva koja potiče iz sopstvenog i tuđeg kapitala. Likvidna rezerva predstavlja razliku između sopstvenog kapitala uvećanog za dugoročno pozajmljeni kapital i dugoročno vezana sredstva. Rezervna likvidna sredstva uvek smanjuju rizik nelikvidnosti bez obzira otkuda ona dolaze. Mada se sa jedne strane, preko likvidne rezerve stvaraju uslovi za sigurnost u održavanju likvidnosti, ipak je činjenica da se sa druge strane, preko nje istovremeno umanjuje rentabilnost preduzeća, s obzirom na to da rezervna likvidna sredstva nisu uključena u proces reprodukcije i tako ne doprinose ostvarenju finansijskih rezultata poslovanja preduzeća. Zbog toga, može se reći da ovde vlada sukob interesa između načela likvidnosti, sigurnosti i rentabilnosti preduzeća. 3. Načelo rentabilnosti u osnovi znači uvećanje ili prirast angažovanih sredstava preduzeća. S obzirom na to da se radi o uvećanju sredstava, obično se podrazumeva ostvarivanje osnovnih pretpostavki za prostu i proširenu reprodukciju preduzeća. Stoga, bez rentabilnosti nema ni proste ni proširene reprodukcije preduzeća, što samim tim direktno uslovljava ogroman značaj rentabilnosti sa aspekta razvoja preduzeća. Rentabilnost u suštini predstavlja težnju preduzeća da ostvari što povo- 62 POSLOVNE F NANS JE

72 ljniji rezultat poslovanja dobit, u odnosu na angažovana sredstva. Naime, što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći, to je i rentabilnost veća i obrnuto. Na osnovu izloženog, proizlazi da rentabilnost zavisi od razlike između ukupnih prihoda i rashoda koji su ostvareni u određenom vremenskom periodu, kao i od ukupne mase angažovanih sredstava na izvršenju konkretnog posla. Drugim rečima, rentabilnost pokazuje koliko svaki dinar angažovanih sredstava donosi zarade preduzeću. Analogno tome, rentabilnost se utvrđuje odnosom dobiti i angažovanih sredstava, s obzirom na to da dobit u suštini predstavlja zaradu preduzeća, odnosno pokazatelj uspešnosti njegovog poslovanja. 23) Na osnovu prethodno izloženog, nesumnjivo se može zaključiti da načelo rentabilnosti preduzeća u suštini polazi od maksimiziranja dobitka u kraćem i dužem roku poslovanja preduzeća. Pri tome, maksimiziranje dobitka u dužem roku nemoguće je ostvariti kao krajnji cilj poslovne politike preduzeća, ako se ne maksimizira dobitak u kraćem vremenskom roku. Za razliku od načela finansijske stabilnosti koje se zalaže za maksimiziranje stope prinosa na sopstveni kapital, načelo rentabilnosti pored maksimiziranja stope prinosa na sopstveni kapital, zahteva i jačanje dugoročno pozajmljenog kapitala. U vezi s tim, navedeni zahtevi će se posebno potencirati u uslovima kada je prosečna kamatna stopa niža od prinosa na ukupni kapital. Međutim, opasnost u prenaglašavanju značaja načela rentabilnosti leži upravo u činjenici da stopa prinosa na ukupni kapital može biti znatno niža od kamatne stope, što se najčešće dešava usled različitih tržišnih ograničenja. U takvim okolnostima, stopa prinosa na sopstveni kapital i neto dobitak preduzeća biće manji uz prisustvo značajnijeg obima pozajmljenog dugoročnog kapitala. Stoga, logično je da u takvoj situaciji preduzeće teži prevremenoj otplati pozajmljenog kapitala. Međutim, kojem načelu će preduzeće dati prioritet (rentabilnosti, sigurnosti, likvidnosti), zavisi prvenstveno od pravilne procene kao i niza objektivnih i subjektivnih okolnosti. 24) 4. Načelo finansijske elastičnosti polazi od pretpostavke da preduzeće u finansijskom poslovanju mora pribaviti dopunske izvore finansiranja (tuđi izvori), pri čemu će morati prevremeno otplaćivati pozajmljeni kapital u uslovima kada on ne bude više potreban u procesu finansiranja, ili ako je postao suviše skup za preduzeće. Načelo elastičnost preduzeća ogleda se upravo na relaciji sposobnosti pribavljanja jeftinih izvora finansiranja (tuđih), u pravo vreme i u potrebnom obimu, kao i povraćaju tih sredstava kreditorima bez kratkoročnih, odnosno dugoročnih posledica na likvidnost preduzeća i njegovo kontinuirano poslovanje. Mogućnosti pribavljanja dopunskih izvora finansiranja zavisi od dva ključna faktora: (a) stanja ponude i tražnje kapitala na finansijskom tržištu, i (b) kreditne sposobnosti preduzeća. U uslovima kada je na finansijskom tržištu veća ponuda od tražnje za kapitalom, onda cena (kamata) dopunskih izvora finansiranja pada i obrnuto. Međutim, ocena kreditne sposobnosti preduzeća nalazi se u domenu interesa davaoca kredita i ona direktno zavisi od finansijskog položaja preduzeća, rentabilnosti, buduće likvidnosti preduzeća, njegove konkurentnosti sa sličnim preduzećima u istoj NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 63

73 grani delatnosti itd. Ocena kreditne sposobnosti preduzeća treba da pruži odgovor na pitanje kakve će promene nastati u pogledu finansijskog rezultata i finansijskog položaja preduzeća nakon pribavljanja dopunskih izvora finansiranja. Analogno tome, ocena kreditne sposobnosti preduzeća u suštini treba da utvrdi da svako dodatno zaduženje preduzeća odbacuje povećani neto dobitak, jer u protivnom nema nikakvog realnog ekonomskog osnova da se odobri dodatno ulaganje (kredit) i preduzeće proglasi kreditno sposobnim. 25) Imajući u vidu činjenicu da kreditori najčešće obezbeđuju svoje potraživanje putem upisa hipoteke na nekretnine, proizlazi da ovaj momenat u velikoj meri umanjuje elastičnost preduzeća, iz prostog razloga što ovaj deo imovine preduzeće ne može otuđiti sve dok se dodatno ulaganje ne otplati. Sa druge strane, ako preduzeće posluje u okolnostima gde su dodatni izvori finansiranja postali suviše skupi, onda se elastičnost preduzeća ogleda u činjenici da te izvore preduzeće mora prevremeno otplatiti, i to delimično ili u celini, u zavisnosti od trenutne finansijske snage preduzeća. Finansijski zahvat ovakve vrste uvek je lakše uraditi ako je sopstveni kapital preduzeća veći od pozajmljenog kapitala, zatim ako u preduzeću postoje izraženi skriveni oblici samofinansiranja (potcenjena aktiva precenjena pasiva) i ako preduzeće poseduje dobru kreditnu sposobnost. Isto tako, u cilju prevremenog povraćaja postojećeg skupog kapitala preduzeće može eventualno pribeći pozajmljivanju novog jeftinijeg izvora kapitala. 5. Načelo finansijske nezavisnosti polazi od zahteva da preduzeće treba da bude u što većoj meri nezavisno od poverilaca preduzeća. Načelo nezavisnosti u direktnoj je sprezi sa načelom finansijske stabilnosti, rentabilnosti, likvidosti i elastičnosti vođenja finansijske politike preduzeća. Stoga, njihova veća međuzavisnost ima kao rezultat veću nezavisnost menadžmenta preduzeća i obrnuto. Analogno tome, u takvim uslovima poverioci preduzeća se opredeljuju da se ne mešaju u poslovnu i finansijsku politiku preduzeća kao dužnika. Razlog ovakvog ponašanja poverilaca, leži u činjenici da je rizik naplate njihovih potraživanja sveden na minimum. Takođe, nezavisnost preduzeća zavisi i od načina dobijanja kredita i instrumenata njegovog obezbeđenja. Ako se dopunski izvori finansiranja pribavljaju uz hipoteku, onda preduzeće nema slobodu disponiranja založene imovine u obrnuto. Nezavisnost preduzeća u velikoj meri zavisi i od obaveza preduzeća prema dobavljačima. U vezi s tim, ako je broj dobavljača veći onda je manja zavisnost preduzeća u sprovođenju poslovne politike dobavljača i obrnuto. Stepen nezavisnosti u vođenju poslovne i finansijske politike preduzeća, uslovljen je i sa neto dobitkom i rentabilnošću preduzeća. Naime, nedostatak neto dobitka, povećava dužničku zavisnost od postojećih poverilaca, smanjuje preduzeću manevarski prostor za prihvatanje novih zaduženja i smanjuje ukupni kapital, čime se u stvari onemogućava maksimiziranje dobitka na duži rok kao krajnjeg cilja poslovne politike preduzeća. 26) 6. Načelo finansijske snage podrazumeva određeni skup više načela koja se mogu grupisati i to na sledeći način: (1) načelo racionalnog finansiranja, (2) načelo likvid- 64 POSLOVNE F NANS JE

74 nosti, (3) načelo sigurnosti, (4) načelo rentabilnosti, (5) načelo finansijalnosti, i (6) načelo akumulacije i mobilizacije finansijskih sredstava. 27) Načelo racionalnog finansiranja polazi od najpovoljnije kombinacije izvora finansiranja (sopstvenih i tuđih) i ubrzane cirkulacije finansijskih sredstava. Ovo načelo ima direktnog uticaja na načelo likvidnosti, sigurnosti i rentabilnosti finansiranja. Načelo likvidnosti polazi od nastojanja da se unutar privrednog subjekta obezbede optimalna potrebna novčana sredstva za izmirenje dospelih obaveza. Respektujući ovo načelo obezbeđuje se pravilno usklađivanje finansijskih odnosa i racionalno poslovanje preduzeća. Ovo načelo ima direktnog uticaja na načelo sigurnosti i rentabilnosti. Načelo sigurnosti polazi od nužne potrebe obezbeđenja nesmetanog finansijskog poslovanja preduzeća u određenom vremenskom intervalu. Načelo sigurnosti se zasniva na izdvojenim finansijskim sredstvima u obliku finansijskih rezervi i smanjenom riziku finansijskih ulaganja. Ovo načelo ima direktnog uticaja na načelo rentabilnosti. Načelo rentabilnosti polazi od potrebe uspešnog poslovanja preduzeća i optimalne kombinacije finansijskog ulaganja sa izraženom sigurnošću uloženih sredstava i ostvarenim pozitivnim finansijskim efektima. Ovo načelo ima direktnog uticaja na načelo finansijalnosti, akumuliranja i mobilizacije finansijskih sredstava. Načelo finansijalnosti polazi od ostvarenog pozitivnog finansijskog rezultata koji se bazira na smanjenim finansijskim troškovima i korišćenju najpovoljnije kombinacije finansijskih izvora. Načelo finansijalnosti se često identifikuje kao spoj načela rentabilnosti i načela racionalnog finansiranja. Ovo načelo ima direktnog uticaja na načelo racionalnog finansiranja i načelo akumulacije i mobilizacije finansijskih sredstava. Načelo akumulacije i mobilizacije finansijskih sredstava polazi od potrebe povećanja sopstvenih nad tuđim izvorima sredstava putem povećane stope akumulacije, većeg koeficijenta obrta sredstava, većeg udruživanja (ulaganja) sredstava i većeg obima zajedničkih domaćih i inostranih ulaganja. Načelo akumulacije i mobilizacije sredstava je izvedeno načelo iz načela racionalnog finansiranja, načela rentabilnosti i načela finansijalnosti. Ovo načelo ima direktnog uticaja na načelo racionalnog finansiranja preduzeća. Na kraju, treba posebno naglasiti da su sva prethodno navedena načela međusobno povezana i da u svojoj interaktivnoj povezanosti čine načelo finansijske snage preduzeća. Pri tome, ovde treba imati u vidu da se finansijska snaga preduzeća može posmatrati u dvostrukom smislu: kvantitativno i kvalitativno. U kvantitativnom smislu pod finansijskom snagom preduzeća podrazumeva se obim sredstava, dok u kvalitativnom smislu finansijska snaga preduzeća obuhvata sledeće: (a) trajnu sposobnost plaćanja, (b) trajnu sposobnost finansiranja, (c) očuvanje imovine, i (d) povećanje imovine. NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 65

75 7. FAKTORI FINANSIJKE POLITIKE Faktori finansijske politike preduzeća predstavljaju posebno područje sa kojim treba da budu upoznati nosioci finansijske politike preduzeća. Naime, poznavanje faktora relevantnih za koncipiranje i realizovanje finansijske politike preduzeća označava realan pristup i objektivan okvir za njeno strukturiranje, dimenzionisanje i dinamiziranje. U vezi s tim, ako se želi efikasna realizacija određene finansijske politike preduzeća, onda ne samo da postoji nužna potreba upoznavanja svih postojećih faktora, već se nužno moraju respektovati i svi oni potencijalni faktori finansijske politike. U skladu sa navedenim, može se reći da je sve relevantne faktore finansijske politike moguće podeliti na dve osnovne grupe: (1) eksterni ili spoljni faktori, i (2) interni ili unutrašnji faktori. U spoljne faktore finansijske politike preduzeća spadaju oni faktori na koje preduzeće ne može uticati. Za ove faktore se kaže da su objektivnog karaktera, odnosno da su dati kao veličine. Samim tim, finansijska politika preduzeća mora se njima prilagođavati. Njihovo eventualno nepoznavanje, kao i svesno ili nesvesno ignorisanje, moglo bi ugroziti osnovne poluge zdrave finansijske politike preduzeća. Stoga, ova činjenica je već sama po sebi dovoljna za prihvatanje obaveze proučavanja ovih faktora kao unapred datih koordinata unutar kojih treba da se nalaze kvalitativne i kvantitativne dimenzije koherentne finansijske politike preduzeća. Mada su spoljni faktori finansijske politike preduzeća izuzetno brojni, neophodno je posvetiti posebnu pažnju sledećem: (a) privredno-finansijskom sistemu, i (b) tržišnim uslovima privređivanja. Privredno-finansijski sistem kao spoljni faktor finansijske politike preduzeća, od posebne je važnosti, jer se merama ovog sistema obezbeđuje realizacija planova i programa preduzeća, odnosno i šire društvene zajednice. Ovde treba posebno istaći, da se stabilnost finansijske politike preduzeća nalazi u direktnoj zavisnosti od postojanosti i stabilnosti mera privredno-finansijskog sistema. Praksa pokazuje, da su česte i značajne promene mera privrednog i finansijskog sistema negativno uticale na održavanje trajnije stabilnosti finansijske politike preduzeća. Posledica ovakvih kretanja bila je smanjena racionalnost pri korišćenju finansijskih sredstava, kao i promenljiva rentabilnost u poslovanju preduzeća. Putem privredno-finansijskih faktora društvena zajednica utvrđuje svoju finansijsku politiku. U tom kontekstu, privredno-finansijski faktori najčešće se izražavaju putem društvenih planova, kreditno-bankarskih instrumenata, deviznih i poreskih propisa, i drugih sistemskih zakona koji direktno utiču na razvoj finansijske politike preduzeća. Dakle, nesumnjivo je da privredno-finansijski sistem predstavlja eksterni faktor koji najsnažnije deluje na koncipiranje i mogućnost dosledne realizacije finansijske politike preduzeća. Privredno-finansijski sistem mera deluje na finansijsku politiku preduzeća restriktivno ili liberalno. Restriktivni oblik dejstva je prisutan u uslovima kada društvena za- 66 POSLOVNE F NANS JE

76 jednica svesno otežava razvoj nekih delatnosti sa ciljem uspostavljanja realne finansijske ravnoteže i finansijske stabilnosti privrednog sistema. Liberalni oblik dejstva prisutan je u uslovima kada društvena zajednica merama privrednog i finansijskog sistema svesno olakšava poslovni razvoj nekih privrednih delatnosti (grana) u cilju finansijske stabilnosti i usklađivanja osnovnih smernica društvenog razvoja. Tržišni uslovi privređivanja u najširem smislu reči, takođe predstavljaju veoma značajan eksterni faktor finansijske politike preduzeća, s obzirom na to da spadaju u grupu relativno ograničavajućih faktora ponašanja preduzeća u svim njegovim aktivnostima, pa sledstveno tome i u koncipiranju njegove finansijske politike. Ovo se podjednako odnosi kako na domaće tako i inostrano tržište. Analogno tome, treba imati u vidu činjenicu da na tržištu deluju mnogi faktori koji se moraju sa dužnom pažnjom respektovati prilikom sačinjavanja odgovarajućeg modela finansijske politike preduzeća. Pomenućemo samo one najvažnije kao što su: tržište dobavljača, tržište kupaca, novčano tržište i tržište kapitala, devizno tržište, inostrani zajmovi, inostrana ulaganja u domaću privredu, participacioni poslovi, kooperativni i koprodukcioni poslovi itd. Na osnovu navedenog, nesumnjivo je da tržište u najširem smislu reči predstavlja izuzetno važnu determinantu realnog razvoja finansijske politike preduzeća. Međutim, za upoznavanje svih njegovih relevantnih uticaja od ogromnog je značaja i istovremeno obezbeđenje kanala za priticanje odgovarajućih tržišnih informacija, kao i potrebne prateće dokumentacije. U nedostatku ovoga, nema sumnje da je nemoguće intuitivnim putem ugrađivati sve relevatne uticaje tržišta u koncept finansijske politike preduzeća. U unutrašnje faktore finansijske politike preduzeća spadaju sva ona dejstva koja su izazvana u okviru preduzeća. O ovim faktorima, preduzeće po pravilu samostalno odlučuje. Otuda, njihov uticaj na finansijsku politiku preduzeća u direktnoj je vezi sa ostvarenjem planskih zadataka preduzeća. Imajući u vidu činjenicu da su ovi faktori veoma brojni, oni se obično grupišu na sledeći način: (a) faktori koji proizlaze iz poslovnih planova preduzeća, i (b) faktori koji proizlaze iz organizacione strukture preduzeća. 28) Faktori koji proizlaze iz poslovnih planova preduzeća odnose se na obim proizvodnje, asortiman robe i usluga, veličinu zaliha, stepen snabdevenosti potrebnim sirovinama i materijalom, obim angažovanih finansijskih sredstava, način njihovog korišćenja, plan realizacije itd. S obzirom na to da su poslovna i finansijska politika međusobno uslovljene, logićno je da poslovni planovi povlače za sobom i utvrđivanje potrebnih novčanih sredstava i dinamike njihovog korišćenja. Analogno tome, ako su u tekućem poslovanju preduzeća prisutni poremećaji, oni se onda odražavaju i na finansijsku situaciju preduzeća. Svaka promena utvrđene finansijske politike preduzeća vrši se putem rebalansa finansijskog plana preduzeća. Pri tome, cilj svakog rebalansa finansijskog plana odnosi se na usaglašavanje izvora sredstava sa stvarnim potrebama, odnosno korišćenjem sredstava. Faktori koji proizlaze iz organizacione strukture preduzeća u suštini predstavljaju veoma specifične faktore. Ova specifičnost faktora, zbog različitosti oblika organizovanja, direktno utiče na mogući oblik organizovanja finansijske funkcije i postavljanje NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 67

77 mogućeg okvira finansijske politike preduzeća. Analogno tome, praksa pokazuje da u uslovima složenosti organicione strukture preduzeća pri sprovođenju finansijske politike izostaju i finansijski i poslovni rezultati. Upravo zbog toga postoji opravdana težnja svakog preduzeća da sprovođenje finansijske politike izvrši na najracionalniji način i u najkraćem mogućem vremenskom roku, uz optimalno ostvarivanje finansijskih efekata poslovanja. 8. FINANSIJSKA POLITIKA I FINANSIJSKA STRATEGIJA Finansijska politika je polazna delatnost finansijskog upravljanja u preduzeću. Ujedno to je i funkcijska politika za usmeravanje dejstvovanja finansijske funkcije i finansijskih odnosa u preduzeću koji iz toga proizlaze. Pri tome, osnovna zamisao jeste da se finansijska politika zasniva na opštoj i finansijskoj filozofiji preduzeća koja omogućava iznalaženje i utvrđivanje njegovih osnovnih finansijskih ciljeva. Pri tome, usmeravanje ka ciljevima postiže se konkretnijim utvrđivanjem ciljeva, zatim svrsishodnim rasporedom (alokacijom) resursa, kao i određivanjem puta za njihovo postizanje. Sve ovo naziva se strategijom. U vezi s tim, moglo bi se reći da strategija preduzeća obuhvata načine kojima preduzeće reaguje na svoju okolinu, upotrebu osnovnih resursa preduzeća i načine kojima usmerava svoje napore da bi ostvarilo svoje ciljeve. 29) Shodno tome, za postizanje ciljeva preduzeća strategija se prvenstveno oslanja na trajnija pravila ponašanja. Ako je u pitanju finansijska strategija, onda je nesumnjivo da će se ona zasnivati, pre svega, na osnovnim finansijskim načelima (sigurnost, likvidnost, racionalnost, rentabilnost, ekonomičnost, elastičnost, finansijska snaga itd). Iz opšte definicije strategije preduzeća moguće je razviti i definiciju finansijske strategije. U tom smislu, finansijska strategija je bliže određivanje finansijskih ciljeva u okviru osnovnih ciljeva široko postavljenih finansijskom politikom. Za ostvarivanje tih ciljeva predominantan značaj ima izbor pravca akcije i alokacije finansijskih sredstava. Po logici stvari, proizlazi da finansijska strategija u stvari predstavlja integralni deo finansijske politike preduzeća. Samim tim, pojedine kriterijume koji smo primenjivali kod pojedinačnih aspekata finansijske politike, možemo takođe primeniti i kod finansijske strategije. Po toj analogiji, moguće je diferencirati tri vrste finansijske strategije: (1) osnovna finansijska strategija, (2) razvojna finansijska strategija, i (3) poslovna (tekuća) finansijska strategija. Pri tome, ova poslednja se u stvari može označiti i kao taktika, koja se jednostavno definiše kao konkretizacija strategije. 30) U vezi s tim, taktika se razlikuje od strategije po tome što je prilagodljivija, brzo koristi rezultate i ispravlja greške, brzo menja svoje ciljeve ali tako da ipak ostaje u okviru strategijskih ciljeva preduzeća. Međutim, treba priznati i naglasiti da je područje finansijskih strategija još uvek veoma neispitano. Otuda, o finansijskim strategijama malo se govori u literaturi, iako je neo- 68 POSLOVNE F NANS JE

78 sporna činjenica da su one veoma prisutne kao praktična delatnost u finansijskoj praksi savremenog preduzeća. Međutim, kod samog sprovođenja strategije predominantan značaj imaju različite strukture preduzeća. Pri tome, strukture su raznovrsne kombinacije sastavnih delova koji povezani čine sistemsku celinu i međusobno su zavisni. U vezi s tim, osnovni akcenat je na tome da postoji visok stepen zavisnosti struktura od strategije da bi ova uopšte bila uspešna. Međutim, kada se govori o povezanosti strategije i struktura onda se nameće potreba bližeg definisanja ne samo strategije već i struktura. S obzirom na to da smo prethodno već definisali strategiju, to isto treba uraditi i za strukture. Shodno navedenom, treba imati u vidu u vezi sa strategijom preduzeća da se u široj literaturi tretira, pre svega, organizaciona struktura. U skladu sa prethodno navedenim, moguće je razviti odgovarajuću definiciju strukture koja se odnosi upravo na organizacionu strukturu preduzeća. U vezi s tim, pažnju zaslužuje definicija američkog autora A.D. Shandlera koji strukturu definiše kao organizacioni sastav pomoću kojeg se preduzećem upravlja. U tom kontekstu, struktura je sredstvo za integralnu upotrebu postojećih resursa u organizaciji, struktura oblikuje veze između faktora koji čine organizaciju, i najzad struktura je sistem odnosa među ljudima radi izvršenja određenog rada. 31) Ono što je bitno za ovu definiciju jeste da ona polazi od koncepta po kojem se struktura u stvari shvata kao sredstvo za integralno korišćenje postojećih resursa preduzeća, dok se strategija u stvari shvata kao plan za alokaciju resursa shodno budućim zahtevima tržišta. Pri tome, strategija određuje strukturu preduzeća. 32) Drugim rečima, ovo ujedno znači da ciljevi preduzeća moraju oblikovati njegovu organizacionu strukturu, pri čemu organizaciona struktura predstavlja sredstvo za ostvarenje ciljeva preduzeća. Međutim, imajući u vidu činjenicu da se ciljevi menjaju u vremenu, proizlazi da se organizaciona struktura mora konstantno prilagođavati izmenjenim ciljevima. 33) Prethodno prikazani aspekti povezanosti organizacione strukture sa strategijom uopšte, važe svakako i za finansijsku strategiju. Shodno tome, ovde prvenstveno treba imati u vidu sledeće: prvo, strukturu finansijskog odlučivanja, i drugo, strukturu ulaganja i izvora sredstava. Ako je reč o strukturi finansijskog odlučivanja, onda treba reći da se njome određuju nivoi odlučivanja i odgovornosti. Po svojoj suštini, to su pitanja koja se odnose na centralizaciju i decentralizaciju odlučivanja u vezi sa naporima očuvanja dovoljne finansijske snage preduzeća. Pri tome, preduzeće treba da bude ekonomski dovoljno jako da može snositi i posledice pogrešnog finansijskog odlučivanja. Osim strukture finansijskog odlučivanja, finansijska strategija će veoma mnogo zavisiti i od strukture ulaganja i izvora sredstava. Na primer, svaka proizvoljna finansijska strategija dovešće do promena u strukturi ulaganja i to kako u pogledu konstitucione strukture tako i u pogledu strukture likvidnosti. S druge strane, to će uticati i na nove odnose u finansijskoj strukturi izvora u smislu povećanja učešća tuđih sredstava. Shodno tome, kao sastavni deo finansijske strategije trebalo bi da se predvide i načini za uspostavljanje optimalnih odnosa finansijske strukture. Pri tome, poseban značaj NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 69

79 imaju: prvo, sprega finansijskih poluga i drugo, finansijelnost. Sprega finansijskih poluga predstavlja odnos između ukupnih obaveza preduzeća prema ukupnim ulaganjima preduzeća, a može se koristiti u pozitivnom smislu onda kada rentabilnost sredstava premašuje troškove finansiranja pozajmljenih sredstava. S druge strane, finansijelnost predstavlja odnos između finansijskog rezultata i finansijskih troškova sredstava, a može se uspešno koristiti u optimalizaciji struktura kao i u racionalnom finansiranju pojedinačnih poslova. Na osnovu dosadašnjih izlaganja jasno se pokazalo da je finansijska strategija deo finansijske politike preduzeća kojim se bliže definišu osnovni finansijski ciljevi i biraju pravci akcija i alokacije finansijskih resursa radi ostvarivanja ciljeva preduzeća. Kao i u finansijskoj politici, tako i u finansijskoj strategiji centralni su ciljevi preduzeća. Pri tome, osnovni finansijski ciljevi mogu se povezati u sistem ciljeva, što sve dovodi do konačnog finansijskog cilja u smislu očuvanja i povećanja imovine preduzeća, kao i trajne sposobnosti plaćanja i finansiranja. 9. PRAVILA FINANSIRANJA S obzirom na to da smo u okviru dosadašnjih razmatranja definisali i detaljno razmotrili suštinu finansijske politike preduzeća, u okviru ove tačke izlaganja nameće se potreba da se u najkraćim crtama osvrnemo i na neka shvatanja koja se odnose na pravila ili norme finansiranja. Ovim pitanjem su se bavili brojni autori, ali ne ulazeći u veoma različita shvatanja koja su prisutna u stručnoj literaturi pažnju ćemo usredsrediti na pokušaj interpretiranja i pojašnjenja samo nekih od ovih značajnih pravila. Sledstveno tome, pre svega treba reći da se pod pravilima finansiranja podrazumevaju i označavaju kriterijumi za izbor sredstava finansiranja, odnosno norme za pribavljanje kapitala iz određenih poslovnih aspekata. Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da posluže preduzećima kao smernice za donošenje odluka o finansiranju. 34) Pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća nastala su kao rezultat pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i postave univerzalne norme ili standarde koji bi važili za sve privredne subjekte i sve uslove privređivanja. Rukovođene tom idejom, teorija i praksa su pronašle veći broj pravila koja se tiču komponovanja strukture finansiranja i sredstava privrednih subjekata, a koja danas imaju karakter klasičnih ili tradicionalnih pravila finansiranja. Pravila finansiranja u kvantitativnom smislu određuju sledeće: 35) a) Strukturu izvora sredstava prema poreklu i roka raspoloživosti, što čini tzv. vertikalna pravila finansiranja; 70 POSLOVNE F NANS JE

80 b) Relacije pojedinih delova sredstava posmatranih po roku imobilizacije i pojedinih delova izvora posmatranih po roku raspoloživosti, što čini tzv. horizontalna pravila finansiranja. Vertikalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz strukturu izvora obezbedi sigurnost dužnika i poverioca, rentabilnost uloženih sredstava i autonomija dužnika. Horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz relacije pojedinih delova sredstava i pojedinih delova izvora sredstava obezbeđuje likvidnost. Ovako postavljena pravila finansiranja imaju višestruku ulogu: Prvo, svaki privredni subjekt unapred zna kako treba da oblikuje strukturu izvora i kako da postavi relacije između pojedinih delova sredstava i izvora, što mu sa aspekta finansiranja obećava sigurnost, nezavisnost, rentabilnost i likvidnost. Drugo, u finansijskoj analizi pravila finansiranja imaju ulogu normale, što znači da se stvarno stanje upoređuje sa normalom i tako utvrđuje odstupanje od normale. Shodno tome, slede i zaključci finansijske analize o finansijskoj situaciji privrednog subjekta. Treće, pri oceni kreditne sposobnosti budućeg dužnika od strane budućeg poverioca, pravila finansiranja imaju ulogu kriterijuma čije zadovoljenje uslovljava da se budući dužnik kvalifikuje kao kreditno sposoban. 36) U stručnoj literaturi postoje različite definicije u kvantitativnom smislu pojedinih pravila finansiranja, a pored toga nema ni jedinstvenog mišljenja o njihovoj valjanosti. Naime, različiti autori pridaju veliki značaj pravilima finansiranja, ali isto tako i ne mali broj autora osporava njihov značaj. U vezi s tim, treba reći da je odavno sazrelo shvatanje o ograničenoj aplikativnoj primeni pravila finansiranja, pre svega, zbog njihove normativnosti i neelastičnosti. 37) 9.1. VERTIKALNA PRAVILA FINANSIRANJA Vertikalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da je kroz strukturu izvora sredstava potrebno obezbediti sigurnost dužnika i poverioca, rentabilnost uloženih sredstava i autonomiju tj. nezavisnost preduzeća kao dužnika. Vertikalna pravila finansiranja odnose se na pasivu bilansa stanja i pojavljuju se u vidu sledećih zahteva, odnosno pojedinačnih pravila: 1. Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu 2. Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu 3. Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu. 1. Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu javlja se u formi čvrsto postavljenih relacija, minimalnih zahteva ili donjih granica za finansiranje poslovanja preduzeća sopstvenim kapitalom. U slučajevima kada se analizira finansijski položaj preduzeća i procenjuje njegova kreditna sposobnost, najčešće se jednakost sopstvenog kapitala sa pozajmljenim kapitalom uzima kao donja granica (1:1), mada se pojavljuju i rigorozniji zahtevi u smislu dvostruko većeg iznosa sopstvenog kapitala u NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 71

81 odnosu na pozajmljeni kapital (2:1). Naravno, pored ovih, ima i drugih alternativa. Analogno tome, možemo reći da nema jednog opšte prihvaćenog pravila za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu. Prilikom ocenjivanja valjanosti ovog pravila finansiranja obično se ističe nekoliko bitnih momenata. Prvo, ovo pravilo odraz je uticaja tradicionalnog shvatanja u finansijskoj teoriji i politici po kome sopstveni kapital garantuje likvidnost preduzeća i obezbeđuje sigurnost poverioca. Drugo, sigurnost poveriočevog potraživanja (kapitala) srazmerno je veća sa porastom učešća sopstvenog kapitala preduzeća. Treće, savremena privredna praksa ističe da osnovna sredstva treba da budu finansirana sopstvenim kapitalom, a da pozajmljeni kapital ne premašuje iznos obrtnih sredstava. 2. Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu predstavlja odnos težnje za zadovoljavanjem načela sigurnosti za nominalnim kapitalom preduzeća. Stoga, ovo pravilo zahteva da preduzeće obrazuje odgovarajuće rezerve za obezbeđenje nominalnog kapitala. U finansijskoj teoriji preovladava shvatanje da rezerve treba da iznose 50% od sopstvenog kapitala preduzeća, odnosno 25% od ukupnog kapitala preduzeća, respektujući pravilo o jednakosti sopstvenog i pozajmljenog kapitala preduzeća. Međutim, bez obzira što je preduzeće načelno sigurnije ako su njegove rezerve veće, ipak je činjenica da pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu nije do sada značajnije podržano u praksi. Osnovni razlog što je ono prihvaćeno samo kao načelna preporuka, jeste činjenica da je za formiranje rezervi potrebno određeno vreme. Shodno tome, striktnu primenu ovog pravila ne bi mogla ispuniti preduzeća koja su novoformirana, jer nisu stigla da obezbede rezervu. 3. Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu nije postavljeno u obliku čvrstih relacija ili normi, s obzirom na to da je ovo pravilo veoma različito za pojedina preduzeća. Naime, ovo pravilo mora da uvažava vrstu, odnosno delatnost preduzeća, i na osnovu toga konsekventnu strukturu imovine ili sredstava preduzeća. 38) Načelno gledano, možemo reći da odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala treba da se kreće ispod kritične tačke na kojoj davaoci kratkoročnih kredita mogu da ometaju ili ugrožavaju kontinuitet poslovanja i nezavisnost preduzeća HORIZONTALNA PRAVILA FINANSIRANJA Horizontalna pravila finasiranja polaze od pretpostavke da se kroz relacije pojedinih delova sredstava i pojedinih delova izvora sredstava obezbeđuje likvidnost preduzeća. Horizontalna pravila finansiranja odnose se i na aktivu i na pasivu bilansa stanja, a izražavaju se u vidu nekoliko pojedinačnih pravila finansiranja. Horizontalna pravila finansiranja preduzeća obuhvataju sledeće: Zlatna pravila finansiranja Ostala pravila finansiranja. 72 POSLOVNE F NANS JE

82 Pri tome, zlatna pravila finansiranja odnose se na: Zlatno bankarsko pravilo finansiranja Zlatna bilansna pravila finansiranja. Ostala pravila finansiranja odnose se na: Pravilo finansiranja 1:1 (acid test) Pravilo finansiranja 2:1 (current ratio) Pravilo o odnosu gotovine i kratkoročnih obaveza. Zlatno bankarsko pravilo finansiranja zasniva se na težnji banaka da u svakom trenutku održe svoju likvidnost, što se postiže podudarnošću aktivnih i pasivnih kreditnih poslova banaka. Naime, shodno ovom pravilu banke ne smeju primljeni tuđi kapital (pasivni kreditni poslovi) da koriste i plasiraju (aktivni kreditni poslovi) pod znatno povoljnijim vremenskim uslovima od onih pod kojima je kapital dobijen. To znači, da mora postojati jednakost kvantiteta i kvaliteta primljenih i plasiranih kredita banaka, odnosno kratkoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena kratkoročno, a dugoročno dobijena novčana sredstva treba da budu plasirana dugoročno. Ako se bankarsko pravilo finansiranja primeni na privredno preduzeće, onda bi ono značilo zahtev da postoji kongruencija (podudarnost) između vremena angažovanja (ročnosti) poslovnih sredstava preduzeća i trajanja raspoloživosti (dospelosti) pozajmljenog kapitala preduzeća. Ako bismo se osvrnuli na vrednovanje ovog pravila finansiranja, onda treba reći da ovo pravilo finansiranja, iako ima karakter tzv. nepisanog zakona za kreditne poslove banaka, ipak nije opšteprihvaćeno i univerzalno. Naime, banke i privredna preduzeća, čak i pod pretpostavkom da ne respektuju zahteve bankarskog pravila finansiranja, ne moraju da ugroze svoju likvidnost, jer za održavanje likvidnosti nije neophodna usklađenost vremena angažovanja sredstava i trajanja raspoloživosti pozajmljenog kapitala, već usklađenost novčanih tokova (primanja i izdavanja novca). U tom smislu, preduzeća imaju mogućnost da prolongiraju i revolviraju kratkoročne kredite (pretvore ih u dugoročne kredite) i da, po osnovu pozitivnog tekućeg poslovanja, obezbede veći priliv novčanih sredstava od uloženih novčanih sredstava koja su alimentirana iz pozajmljenog kapitala (kredita) koji upravo dospeva za otplatu. 39) U kontekstu navedenog, dosadašnja bankarska praksa je u mnogo slučajeva pokazala da se ovo pravilo može osporiti, zato što se banke često ne pridržavaju zlatnog bankarskog pravila finansiranja, a pri tome poseduju visok stepen likvidnosti. Poslovne banke to uspevaju, u prvom redu, stalnim obnavljanjem kratkoročnih izvora finansiranja tj. pribavljajući depozite po viđenju i kredite za likvidnost od strane Centralne banke i drugih poslovnih banaka. NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 73

83 U svojoj poslovnoj politici, poslovne banke veoma često koriste depozite po viđenju za pokriće datih kredita, vodeći pri tome računa da se depoziti po viđenju stalno obnavljaju, odnosno da se ne smanjuju ispod nivoa datih kratkoročnih kredita. U cilju održavanja depozita po viđenju na određenom nivou, poslovne banke međusobno povezuju svoje klijente tako da plaćanja između njih predstavljaju premeštanje novca sa računa dužnika na račun poverioca, a da se pri tome ne umanjuje depozit po viđenju kod poslovnih banaka. Što se tiče depozita po viđenju po osnovu štednje, poslovne banke preduzimaju čitav niz poslovnih aktivnosti kako bi zadobile i održale poverenje kod svojih štedišta. Međutim, u dosadašnjoj bankarskoj praksi poznati su primeri gde je veći broj poslovnih banaka ušao u nelikvidnost i nestao sa postojeće finansijske scene, upravo zbog nepridržavanja zlatnog bankarskog pravila finansiranja i panike deponenata pri povlačenju uloga od strane velikih štediša. Zlatna bilansna pravila finansiranja predstavljaju aplikaciju i adaptaciju zlatnog bankarskog pravila finansiranja na privredna preduzeća. Naime, u osnovi bilansnih pravila leži zahtev bankarskog pravila finansiranja da izvori po roku raspoloživosti i po visini u okviru svakog roka, moraju odgovarati uloženim (angažovanim) sredstvima. U vezi s tim, očito je da se ovaj zahtev postavlja u cilju održavanja likvidnosti. 40) Prema svojim zahtevima i idejama na kojima se zasnivaju, razlikuju se dva bilansna pravila finansiranja, a to su: (a) bilansno pravilo u užem smislu, i (b) bilansno pravilo u širem smislu. Imajući u vidu njihov značaj, osvrnućemo se u najkraćim crtama na njihovo pojašnjenje. a. Zlatno bilansno pravilo u užem smislu zahteva da dugoročni izvori sredstava budu jednaki dugoročno imobilisanim sredstvima. Drugim rečima, ovo pravilo se izražava u vidu zahteva da osnovna sredstva budu finansirana sopstvenim kapitalom ili bar permanentnim, stalnim kapitalom (sopstvenim kapitalom uvećanim za dugoročne kredite), a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. Analogno navedenom, vidi se da je bilansno pravilo u užem smislu inspirisano principom sigurnosti tj. težnjom za zaštitom od rizika. Međutim, teško je precizno reći za svaki konkretan slučaj da je investiranje u osnovna sredstva više ugroženo od investiranja u obrtna sredstva. Osim toga, primena osnovnih postulata samo ovog pravila ne obezbeđuje održanje likvidnosti. Otuda, ne preporučuje se nekritička primena ovog pravila u strategiji finansiranja preduzeća. Naime, smatra se da prilikom ocene njegove upotrebivosti u svakoj konkretnoj situaciji treba imati u vidu sledeće momente: 41) 1. Ne može se poistovetiti, odnosno staviti jednakost između opredeljenja da stalna imovina bude finansirana dugoročnim kapitalom i zahteva da svaki deo stalne imovine bude finansiran kapitalom čiji je rok dospeća jednak vremenu vezivanja odnosnog dela imovine. 74 POSLOVNE F NANS JE

84 2. Ulaganje u stalnu imovinu ne mora uvek biti rizično, kao što ni svako ulaganje u obrtnu imovinu nije uvek sigurno. U vezi s tim, ćesto se ističe da stalna imovina preduzeća sa sigurnom rentabilnošću nije izložena riziku, dok je istovremeno moguće da obrtna imovina preduezća bude ugrožena rizikom (na primer, otpisom nenaplaćenih potraživanja). 3. Isticanje u prvi plan zahteva za uvažavanjem principa finansijske sigurnosti dovodi do zanemarivanja principa rentabilnosti. Pri tome, preterano insistiranje na visokom učešću sopstvenog kapitala može biti u suprotnosti sa zahtevom za maksimiziranjem rentabilnosti. 4. Nerealno je očekivanje da dosledna primena ovog pravila garantuje likvidnost preduzeća u svim situacijama. Da bi se to ostvarilo, neophodno je da primena bilansnog pravila u užem smislu bude propraćena, vremenski i po vrednosti, uravnoteženim prilivom sredstava iz tekućeg poslovanja i odlivom sredstava po osnovu dospeća obaveza, kao i da je obezbeđen priliv sredstava za pokrivanje drugih potreba preduzeća. b. Zlatno bilansno pravilo u širem smislu načelno gledano otklanja izvesne slabosti bilansnog pravila u užem smislu i uglavnom je opšte prihvaćeno u finansijskoj politici. Ovo pravilo predstavlja zahtev da se permanentnim, stalnim kapitalom finansiraju ne samo osnovna sredstva već i deo obrtnih sredstava koji je trajno vezan za poslovanje preduzeća (trajna obrtna sredstva), pa shodno tome taj deo obrtnih sredstava, ima karakter stalno imobilisanih sredstava preduzeća, isto kao i osnovna sredstva. Pri tome, pod trajnim obrtnim sredstvima treba smatrati tzv. gvozdene ili kontinuelne zalihe. Preciznije rečeno, to su u stvari minimalne zalihe repromaterijala, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda čiji nivo ne sme pasti ispod minimuma jer će se prekinuti kontinuitet proizvodnje preduzeća. 42) Dakle, kod bilansnog pravila u širem smislu dolazi do proširenja bilansnog pravila i na obrtnu imovinu što se bazira na shvatanju da u preduzeću konstantno postoji jedan volumen zaliha koji se ne menja za dati obim poslovanja, a te zalihe se smatraju trajno vezanim zalihama (tzv. gvozdene zalihe), te iz tih razloga treba ih finansirati dugoročnim kapitalom. Ostala pravila finansiranja u svojoj osnovi nose zahtev za likvidnosti preduzeća, a razvijena su od strane američke bankarske prakse koja je na njima zasnivala svoje odluke o odobravanju ili odbijanju kreditnih zahteva klijenata. 43) Generalno gledano, u široj literaturi i praksi pod ostalim pravilima finansiranja podrazumevaju se sledeća pravila: 44) Pravilo finansiranja 1:1 (acid test) Pravilo finansiranja 2:1 (current ratio) Pravilo odnosa gotovine i kratkoročnih obaveza. NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 75

85 a. Pravilo finansiranja 1:1 poznato je u stručnoj literaturi pod nazivom acid test, a u suštini predstavlja rigorozniji zahtev od bilansnog pravila u širem smislu, s obzirom na to da ovo pravilo implicite traži pokrivenost ukupnih zaliha (znači ne samo gvozdenih ili kontinuelnih) dugoročnim izvorima finansiranja. Naime, pravilo finansiranja 1:1 eksplicite zahteva jednakost kratkoročnih izvora finansiranja sa zbirom potraživanja, hartija od vrednosti i gotovine preduzeća, odnosno: 45) KIF = NS + HoV + KP KIF - Kratkoročni izvori finansiranja, NS - Novčana sredstva (gotovina), HoV - Hartije od vrednosti, KP - Kratkoročna potraživanja Dakle, primenom ovog pravila finansiranja neophodno je da svaki jedan dinar kratkoročnih obaveza bude pokriven sa jednim dinarom kratkoročnih sredstava u obliku novčanih sredstava, hartija od vrednosti i kratkoročnih potraživanja. Ovo pravilo finansiranja često se u literaturi označava kao koeficijent prvog stepena likvidnosti. Ako se pod trajnim obrtnim sredstvima podrazumevaju ukupne zalihe, onda je ovo pravilo finansiranja komplementarno sa zlatnim bilansnim pravilom u širem smislu. To znači, ukoliko se ukupne zalihe preduzeća finansiraju iz dugoročnih izvora tada je zbir gotovine (novčanih sredstava), hartija od vrednosti i kratkoročnih potraživanja jednak kratkoročnim obavezama (1:1). 46) Međutim, i pored toga što u svojoj osnovi sadrži zahtev likvidnosti, ovo pravilo ne može se prihvatiti kao opšte važeći kriterijum za ocenu finansijske situacije preduzeća, niti se njegovom doslednom primenom može automatski obezbediti kontinuirana likvidnost preduzeća. To znači, da čak i onda kada je pravilo 1:1 zadovoljeno preduzeće može biti nelikvidno (npr. ako ima visoka potraživanja koja ne uspeva da naplati). Takođe, preduzeće može biti likvidno i u situacijama kada nije zadovoljeno pravilo 1:1 (npr. ako ima velike nabavke a istovremeno nema zastoja u prodaji koju realizuje za gotovinu tj. bez odloženog plaćanja). b. Pravio finansiranja 2:1 poznato je u stručnoj literaturi pod nazivom curent ratio. Ovo pravilo traži da vrednost obrtnih sredstava (cirkulirajuće imovine ili tekuće aktive) bude najmanje dvostruko veća od visine kratkoročnih kredita (obaveza). Dakle, primenom ovog pravila finansiranja neophodno je da svaki jedan dinar kratkoročnih izvora finansiranja bude pokriven sa dva dinara obrtnih sredstava. Ovo pravilo finansiranja često se u literaturi označava kao koeficijent drugog stepena likvidnosti, ili koeficijent opšte likvidnosti. Primena ovog pravila finansiranja ukazuje na to da preduzeće jednu polovinu obrtnih sredstava finansira iz dugoročnih izvora finansiranja, dok drugu polovinu obrtnih sredstava finansira iz kratkoročnih izvora finansiranja. 76 POSLOVNE F NANS JE

86 Osnovni nedostatak pravila finansiranja 2:1 leži u činjenici, da zanemaruje strukturu izvora finansiranja, te se zbog toga ne obezbeđuje sinhronizovanost između imobilisanih sredstava i raspoloživih izvora finansiranja. Upravo iz tih razloga ovo pravilo finansiranja nije u širokoj praktičnoj upotrebi jer je struktura obrtnih sredstava različita kod različitih preduzeća pa čak i kod dva preduzeća koja se bave istom delatnošću i imaju približno isti obim poslovanja. 47) Pravila finansiranja 1:1 i 2:1, kao i većina drugih pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća, veoma su kruto postavljena, pa otuda, nemaju karakter univerzalnih pravila finansiranja. Oba navedena pravila finansiranja, i 1:1 i 2:1, imaju za cilj da obezbede likvidnost preduzeća mada počivaju na strukturiranju bilansa stanja. U vezi s tim, likvidnost preduzeća je u funkciji kongruencije novčanih tokova preduzeća i često je nezavisna od strukture bilansa kao trenutne slike strukture sredstava i izvora finansiranja sredstava preduzeća. Međutim, pomenuta pravila finansiranja ipak mogu predstavljati objektivnu polaznu osnovu za identifikovanje finansijskog položaja preduzeća. c. Pravilo odnosa gotovine i kratkoročnih obaveza odnosi se na nužnost postojanja minimalnog iznosa gotovine u odnosu na kratkoročne obaveze, a sve u cilju obezbeđenja likvidnosti preduzeća. U široj stručnoj literaturi mogu se sresti dva predloga odnosa novčanih sredstava (gotovine) i kratkoročnih obaveza, to su: prvo, 20% gotovine od iznosa kratkoročnih obaveza, i drugo, 12% gotovine od iznosa kratkoročnih obaveza. 48) Međutim, dosadašnja praksa odbacila je navedene predloge, smatrajući ih neprihvatljivim. Naime, odnos gotovine i kratkoročnih obaveza treba definisati za svako preduzeće posebno i to u zavisnosti od nekoliko bitnih faktora kao što su: delatnost preduzeća, stepen uspostavljenih odnosa sa dobavljačima i kupcima, kratkoročna i dugoročna finansijska ravnoteža preduzeća i nivo kratkoročne i dugoročne likvidnosti preduzeća. 49) Respektovanjem navedenih faktora moguće je doći do procene poželjnog odnosa gotovine i kratkoročnih obaveza za svako konkretno preduzeće, a koji bi obezbedio redovno servisiranje svih dospelih obaveza preduzeća PRAVILO FINANSIJSKE POLUGE Pravilo finansijske poluge polazi od činjenice da je isplativo koristiti tuđe izvore (kreditna sredstva) u finansiranju poslovanja preduzeća, i to sve do momenta dok takvim poslovanjem preduzeće ostvaruje stopu rentabilnosti (prinosa) koja je veća od ponderisane (prosečne) kamatne stope po kojoj preduzeće plaća kamate na uzeti kredit. Pravilo finansijske poluge temelji se na činjenici da vlasnike preduzeća ne interesuje rentabilnost ukupnog poslovanja preduzeća, već pre svega, prinos na sopstvena ulaganja u preduzeće (rentabilnost sopstvenog kapitala). Pri tome, rentabilnost poslovanja preduzeća meri se odnosom poslovnog dobitka i ukupnog uloženog kapitala u preduzeće, dok se rentabilnost sopstvenog kapitala meri odnosom neto dobitka i sopstvenog kapitala. NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 77

87 Radi testiranja intenziteta dejstva finansijske poluge veoma je značajno analitički utvrditi tzv. tačku indiferencije finansiranja. Naime, tačka indiferencije finansiranja predstavlja onaj nivo obima prodaje na kome poslovni dobitak, odnosno stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva, obezbeđuje istu stopu prinosa na sopstvena sredstva nezavisno od strukture izvora finansiranja tj. odnosa dugova prema sopstvenom kapitalu. 50) Pri tome, tačka indiferencije finansiranja temelji se na opštem rezonovanju da ukoliko postoji dovoljan stepen verovatnoće da će poslovni dobitak u toku veka trajanja duga varirati iznad onog koji se ostvaruje u tački indiferencije, onda se zaduživanje može prihvatiti kao atraktivan metod finansiranja preduzeća. Međutim, to samo po sebi ništa ne govori o tome koliko treba angažovati tuđeg kapitala, odnosno u kojoj meri intenzivno koristiti dejstvo finansijske poluge. U vezi s tim, nesumnjivo je da odgovor na to pitanje prvenstveno zavisi od opsega varijacija poslovnog dobitka što je ponekad teško predviđati sa apsolutnom izvesnošću. U kontekstu prethodno navedenog, ilustrativni grafički prikaz tačke indiferencije finansiranja daje se na slici 2.1. koja prikazuje različite kombinacije dugova i sopstvenih izvora, odnosno alternative finansiranja A, B, i C, kao i različite stope prinosa na ukupna sredstva i sopstvena sredstva. Slika 2.1. Tačka indiferencije finansiranja (upotrebe finansijske poluge) 78 POSLOVNE F NANS JE

88 Slika 2.1. veoma jasno pokazuje celovit odnos tuđeg kapitala prema sopstvenom kapitalu. Naime, linije A, B i C predstavljaju odnos između stope prinosa na ukupna poslovna sredstva (kapital) i stope prinosa na sopstvena sredstva (kapital). Sve tri linije seku se u jednoj tački koja se naziva tačkom indiferencije (upotrebe finansijske poluge). Na nivou stope prinosa na ukupna sredstva od 6% prisutan je prinos na sopstvena sredstva od 3%. Tačka indiferencije predstavlja prelomnu tačku finansiranja preduzeća na kojoj se stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva izjednačava sa prosečnom cenom tuđih sredstava (prosečnom kamatom). Iznad tačke indiferencije, prinos na sopstvena sredstva biće utoliko veći što se preduzeće intenzivnije finansira iz pozajmljenih izvora, odnosno dugova čija je cena ugovorom fiksirana do 6%. Dakle, iznad tačke indiferencije finansiranja preduzeće ostvaruje veći prinos na pozajmljena sredstva nego što za njih plaća poveriocima, te se u ovom slučaju dejstvo finansijske poluge ocenjuje kao pozitivno. Obrnuto, ispod tačke indiferencije finansiranja preduzeće ostvaruje manji prinos na pozajmljena sredstva, nego što za njih plaća poveriocima, te se u ovom slučaju dejstvo finansijske poluge ocenjuje kao nepovoljno. Ukoliko se kretanje linije nalazi ispod ose apscise, onda se preduzeće nalazi duboko u zoni gubitka sa izraženim negativnim stopama prinosa i na sopstveni i na tuđi kapital. Međutim, treba napomenuti da se na bazi navedenih relacija ne može donositi neko načelno i opštevažeće pravilo za komponovanje strukture kapitala preduzeća i korišćenje pravila finansijske poluge. Ovo utoliko više, što problem finansiranja u svakom konkretnom slučaju u velikoj meri zavisi od različitih subjektivnih faktora, kao i od mnogih neizvesnosti vezano za buduće poslovne dobitke, što ujedno povećava i rizik od nepovoljnog dejstva korišćenja pravila finansijske poluge. NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 79

89 P 1. Kako se definiše finansijska politika preduzeća? 2. Koji su ciljevi i instrumenti finansijske politike preduzeća? 3. Šta obuhvata finansijska politika sa aspekta osnovnih finansijskih procesa u preduzeću? 4. Kako se vrši klasifikacija finansijske politike preduzeća? 5. Koja su osnovna načela finansijske politike preduzeća? 6. Kako se definiše i šta obuhvata načelo finansijske snage preduzeća? 7. Koji su najznačajniji faktori finansijske politike preduzeća? 8. Kako se definiše finansijska strategija preduzeća? 9. Kako se finansijska strategija najčešće klasifikuje? 10. Šta čini suštinu pravila finansiranja vertikalnih i horizontalnih? 11. Koja su to vertikalna pravila finansiranja? 12. Koja su to horizontalna pravila finansiranja? 13. Šta je suština tzv. zlatnog bankarskog pravila finansiranja? 14. Šta je suština tzv. zlatnih bilansnih pravila finansiranja? 15. Šta spada u tzv. ostala pravila finansiranja? 16. Šta je suština pravila finansiranja 1:1 (acid test)? 17. Šta je suština pravila finansiranja 2:1 (current ratio)? 18. U čemu se ogleda pravilo odnosa gotovine i kratkoročnih obaveza? 19. Na čega se odnosi tzv. pravilo finansijske poluge? 20. Kako se definiše i šta znači tačka indiferencije finansiranja? 80 POSLOVNE F NANS JE

90 N A P O M E N E 1) Kostadin Pušara: POSLOVNE FINAN- SIJE, Viša poslovna škola Novi Sad, Novi Sad, 2000, str. 46 2) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, Beograd, 1982, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, (redaktor Radivoj Tepšić), Informator, Zagreb, 1974, str ) Miloš Kastratović: MENADŽMENT FINANSIJA PREDUZEĆA, Fakultet za internacionalni menadžment Beograd, Beograd, 1997, str ) Vojislav Zeremski: UPRAVLJANJE FINANSIJSKIM SISTEMOM U UDRUŽENOM RADU, Književne novine, Beograd, 1982, str. 92 6) Miloš Simović: FINANSIJSKO POSLOVANJE OOUR I BANAKA, Privredni pregled, Beograd, 1977, str. 63 7) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAV- LJANJE FINANSIJAMA, Grafoslog, Beograd, 2003, str. 51 8) Nevenka Žarkić-Joksimović: Cit. delo, str. 52 Takođe šire pogledati definisanje finansijske politike od strane M. Simovića u njegovom radu: Finansijsko poslovanje OOUR i banaka, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995, str ) Pero Jurković: FINANSIJSKA POLITIKA ORGANIZACIJE UDRUŽENOG RADA, u zborniku radova: Poslovne finansije, redaktor Pero Jurković, Narodne novine, Zagreb, 1980, str ) Miloš Simović: Cit. delo, str ) Pero Jurković: Cit. delo, ) Petar Dejanović: ORGANIZACIJA RAČUNOVODSTVENO-FINANSIJSKE FUNKCIJE U PREDUZEĆU KAO KIBERNETSKOM SISTEMU, u zborniku radova: Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Pero Jurković: Cit. delo, str ) Isto, str ) Nenad Vunjak: Cit. delo, str ) Isto, str ) Svetlana Kisić i Milena Perović- Jovanović: EKONOMIKA PREDUZEĆA, Savremena administracija, Beograd, 1999, str ) Nenad Vunjak: Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Janko Kralj: FINANSIJSKA POLITIKA I STRATEGIJA PREDUZEĆA, u zborniku radova: Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1982, str ) Isto, str ) Štefan Ivanko: METODOLOGIJA UNAPREĐIVANJA ORGANIZACIJE, Zavod za produktivnost Zagreb, Zagreb, 1982, str. 19. NANS JSKA OL T KA REDUZE A RAV LA F NANS RANJA 81

91 Takođe videti rad A.D. Chandler: Strategy and Structure, Chapters in the History of the Industrial Enterprise, Garden City, New York, Doubleday & Co. Inc, 1966, str ) Janko Kralj: FINANSIJSKA POLITIKA I STRATEGIJA PREDUZEĆA, u zborniku radova: Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Cit. delo, str ) Štefan Ivanko: Cit. delo, str ) Vojislav Zeremski: UPRAVLJANJE FINANSIJSKIM SISTEMOM U UDRUŽENOM RADU, Književne novine, Beograd, 1982, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, Beograd, 1982, str ) Isto, str ) Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: OCENA BONITETA PREDUZEĆA, Privredni pregled, Beograd, 1991, str ) Isto, str ) Isto, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str ) Miladin Bovan: FINANSIJKO- RAČUNOVODSTVENA ANALIZA, Ekonomski fakultet Univerziteta u Prištini, Blace, 2002, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FI- NANSIJSMA PREDUZEĆA, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 1995, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT POSLOVNE FINAN- SIJE, Proleter-Bečej, Ekonomski fakultet- Subotica, Unireks-Podgorica, Subotica, 2005, str ) Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT-POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str POSLOVNE F NANS JE

92

93 Pojam i definisanje planiranja u preduzeću Upoznavanje sa osnovnim pristupima u poslovnom planiranju Razumevanje predmeta i funkcija finansijskog planiranja Upoznavanje sa ulogom i značajem finansijskog plana za preduzeće Sagledavanje sadržaja osnovnih vrsta finansijskih planova Razumevanje metodologije izrade finansijskog plana Upoznavanje sa osnovnim načelima izrade finansijskog plana Upoznavanje sa konceptom svodnog finansijskog planiranja u preduzeću Razumevanje metodologije izrade planskog bilansa uspeha Razumevanje metodologije izrade planskogt bilansa stanja Definisanje i razumevanje poslovnog i finansijskog leveridža Razumevanje metodlogije izrade plana novčanih tokova Upoznavanje sa metodologijom izrade plana dugoročnih ulaganja Upoznavanje sa biznis planom i njegovim značajem za preduzeće Razumevanje koncepta i metodologije izrade biznis plana 1. Planiranje kao bazična aktivnost upravljanja preduzećem 2. Osnovni pristupi u poslovnom planiranju 3. Pojam i funkcije finansijskog planiranja 4. Osnovne vrste finansijskih planova 4.1. Operativni finansijski plan 4.2. Kratkoročni (godišnji) finansijski plan 4.3. Dugoročni finansijski plan 4.4. Ostali finansijski planovi 5. Metodologija izrade finansijskog plana 6. Načela izrade finansijskog plana 7. Svodno finansijsko planiranje u preduzeću 7.1. Planski bilans uspeha i planski bilans stanja Planski bilans uspeha Planski bilans stanja Prva varijanta planskog bilansa uspeha Prva varijanta planskog bilansa stanja Ocena finansijskog položaja preduzeća Utvrđivanje ciljnog dobitka Ispitivanje mogućnosti osvarenja ciljnog dobitka Konačna varijanta planskog bilansa uspeha Konačna varijanta planskog bilansa stanja 7.2. Vrste rizika i dejstvo leveridža Poslovni rizik i poslovni leveridž Finansijski rizik i finansijski leveridž Ukupan rizik i kombinovani leveridž 7.3. Plan novčanih tokova 7.4. Plan dugoročnih ulaganja 8. Biznis plan u funkciji finansijskog odlučivanja 8.1. Rezime biznis plana 8.2. Marketing segment biznis plana 8.3. Proizvodni segment biznis plana 8.4. Finansijski segment biznis plana 84 POSLOVNE F NANS JE

94 Finansijsko planiranje u preduzeću javlja se kao metod i instrument finansijskog upravljanja, budući da ono vrednosno sintetizuje i usklađuje sve naturalno iskazane materijalne planove, odnosno od svih njih pravi konzistentnu finansijsku celinu. Finansijski plan preduzeća čini polaznu osnovu za odvijanje svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzeću. Analogno tome, finansijski plan predstavlja svojevrstan finansijski kompas bez kojeg nosioci kompleksne funkcije finansijskog upravljanja ne bi mogli uspešno i efikasno da izvršavaju svoje zadatke. Finansijski plan je finalni proizvod finansijskog planiranja i svojim oblikom i sadržajem značajno utiče na stepen uspešnosti upravljanja finansijama u preduzeću. Pri tome, postoje i izvesna načela (principi) kojih se treba pridržavati prilikom procedure finansijskog planiranja, jer njihovo respektovanje svakako doprinosi boljem kvalitetu kako finansijskog planiranja, tako i samih finansijskih planova. Posmatrano u širem smislu, finansijski plan preduzeća se sastoji iz četiri plana, a to su: (1) planski bilans uspeha, (2) planski bilans stanja, (3) plan novčanih tokova, i (4) plan dugoročnih ulaganja. Planski bilans uspeha ima za osnovu planirani finansijski rezultat (dobitak ili gubitak) koji nastaje kao razlika između prihoda i rashoda. Zbog toga, značajan deo ovog poglavlja posvećen je nekim najvažnijim pitanjima izrade planskog bilansa uspeha. Planski bilans stanja predstavlja projekciju obima i strukture sredstava i njihovih izvora potrebnih za ostvarivanje finansijskog rezultata. Zato je značajan broj elemenata bilansa stanja veoma detaljno obrađen u ovom poglavlju. Planom novčanih tokova projektuju se prilivi i odlivi sredstava u planskom periodu pa je i njima posvećena odgovarajuća pažnja. Pored ova tri osnovna plana, globalni finansijski plan sadrži i plan dugoročnih ulaganja. Međutim, ovaj plan nije čvrsto ukomponovan sa međusobnom povezanošću planova, kao što je to slučaj sa planskim bilansom uspeha, planskim bilansom stanja i planom novčanih tokova. Ipak, budući da se radi o veoma značajnoj aktivnosti preduzeća koja se karakteriše velikim kapitalnim ulaganjima, i ovom segmentu finansijskog planiranja data je u ovom poglavlju dužna pažnja. Na kraju ovog poglavlja, data je posebna pažnja problematici biznis plana, budući da biznis plan danas u velikom broju preduzeća predstavlja dokument koji služi kao standard za praćenje tekućeg poslovanja i svojevrsni instrument koji omogućava upravljanje poslovnim aktivnostima u preduzeću. Analogno tome, odgovarajuća pažnja posvećena je i ovom segmentu poslovnog planiranja. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 85

95 1. PLANIRANJE KAO BAZI NA AKTIVNOST UPRAVLJANJA Planiranje u preduzeću predstavlja proces koji počinje sa ciljevima, zatim definiše strategije, politike i detaljne planove da bi se ostvarili ciljevi, konstituiše organizaciju da bi se sprovele planske odluke, uključuje rezultate poslovanja i povratnu spregu da bi se uveo novi ciklus planiranja. 1) Međutim, treba praviti razliku između planiranja i predviđanja. Naime, predviđanje se odnosi na projekcije ili procene nekog budućeg događaja ili stanja. Otuda, u savremenoj poslovnoj praksi rezultati previđanja su od suštinskog značaja za planiranje jer čine polaznu premisu koju planiranje dalje sledi. Takođe, treba imati u vidu činjenicu da se planiranje ne odnosi na buduće već na tekuće odluke, ali u svetlu njihove budućnosti. To znači da osnovni problem planiranja nije šta bi trebalo da se uradi u budućem periodu, već šta bi trebalo da se uradi sada da bi se uticalo na tokove dešavanja željenih događaja i stanja u neizvesnoj budućnosti. Mada su pojmovi planiranje i plan međusobno povezani, između njih postoji ipak fundamentalna razlika. U tom smislu, planiranje je bazična aktivnost upravljanja koja podrazumeva svojevrstan mentalni proces u smislu razmišljanja šta je poželjno i kako bi to trebalo ostvariti. S druge strane, plan je konkretan rezultat planiranja koji predstavlja opipljivi dokaz razmišljanja. Drugim rečima, plan je kvalitativno i kvantitativno izražen zadatak preduzeća koji bi trebalo da se ostvari, pri čemu se planom detaljno preciziraju ciljevi preduzeća. 2) Na osnovu rečenog proizlazi da je osnovna karakteristika planiranja upravo doprinos ostvarivanju ciljeva preduzeća. Shodno tome, upravljanje pomoću ciljeva prihvaćeno je dnas svuda u svetu jer predstavlja upravljanje koje integriše različite ključne aktivnosti u upravljanju na način koji je svesno usmeren na efikasno ostvarenje ciljeva preduzeća. U ovakvom sistemu, planiranje predstavlja polaznu osnovu čitavog upravljačkog procesa, s obzirom na to da ono doprinosi ostvarivanju ciljeva preduzeća na najefikasniji način. Za planiranje kao primarnu i ujedno početnu aktivnost upravljačkog procesa u preduzeću i plan kao finalni produkt ove aktivnosti, bitno je da budu efikasni, što znači da svojom primenom treba da dovedu do realizacije ciljeva sa minimumom nepredviđenih okolnosti (rizika) i sa pozitivnim finansijskim rezultatom. 3) Planiranje omogućava da se preduzeće usmeri na one oblasti poslovanja gde je moguće ostvariti najpovoljnije rezultate poslovanja. Pri tome, planiranje pretpostavlja temeljne analize i usklađivanje dugoročnih ciljeva sa korisnošću u kratkom vremenskom periodu. U samom procesu planiranja donose se odluke o ciljevima, politikama i planovima delatnosti preduzeća. Analogno tome, proizlazi da je suština planiranja u stvari izbor racionalnih ciljeva, politika i planova. Pri tome, u procesu planiranja se odlučivanje koristi na svakom koraku i to kao akt izbora među alternativnim ciljevima, politikama i planovima. Međutim, odlučivanje ne treba poistovećivati sa planiranjem, 86 POSLOVNE F NANS JE

96 jer planiranje i odlučivanje predstavljaju dva potpuno različita procesa. Pri tome, planiranje u velikoj meri zavisi od dobrog odlučivanja. 4) Takođe, treba imati u vidu činjenicu da se ukupan proces planiranja ne sme obavljati mehanički, već ga treba raščlaniti na pojedine faze i povremeno obavezno vršiti reviziju postupaka planiranja. Nakon izvršene revizije, ako je potrebno treba vršiti odgovarajuće korekcije u planovima. 2. OSNOVNI PRISTUPI U POSLOVNOM PLANIRANJU Postoje različiti alternativni pristupi (filozofije) u planiranju koji se mogu sresti u široj literaturi. Međutim, imajući u vidu relevantne empirijske analize u vezi sa praksom savremenog planiranja u većini zemalja, moglo bi se reći da je ipak najprihvatljivija kategorizacija ona koja polazi od četiri osnovna pristupa u planiranju, to su: 5) Neaktivistički pristup Reaktivistički pristup Preaktivistički pristup Interaktivistički pristup a. Neaktivistički pristup u planiranju znači da se preduzeće miri sa postojećim razvojem poslovnih događaja i da donosi planove na osnovu svojih mogućnosti, izbegavajući pri tome svaki osetljiviji rizik. Preduzeće ne traži optimalna rešenja, već se zadovoljava sa tzv. drugim najboljim rešenjima (second best solutions). Pri tome, zadovoljavajući rezultati ili drugo najbolje rešenje, imaju različito značenje u različitim situacijama u kojima se preduzeće nalazi, ili bi se moglo naći. Dakle, ovde se ciljevi preduzeća prilagođavaju njegovim konkretnim mogućnostima. b. Reaktivistički pristup u planiranju znači da preduzeće nastoji da izbegava probleme i da se problemi de facto rešavaju kao i ranije. Pri tome, postoji izražena nostalgija za ranijim stanjem stvari. Analogno tome, moglo bi se reći da za razliku od neaktivista koji plivaju sa strujom, reaktivisti plivaju protiv struje, jer nastoje da se postojeće stanje stvari zadrži. c. Preaktivistički pristup u planiranju znači da preduzeće prihvata orijentaciju na budućnost, s tim što se na promene u sredini gde se obavlja poslovna aktivnost gleda pozitivno. Naime, preduzeće je orijentisano na predviđanje budućeg toka događaja u poslovnom okruženju, pri čemu nastoji da stvori planove i programe akcija kojima će se prilagoditi predviđenim promenama u okruženju. Dakle, pri donošenju planskih odluka preduzeće traži optimalno rešenje problema nastojeći pri tome da obezbedi ujedno rast i razvoj preduzeća. Analogno tome, proizlazi da preaktivistički pristup u planiranju stavlja akcenat na prilagođavanje preduzeća (adaptiranje), budući da NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 87

97 polazi od teze da se budućnost ne može bitnije menjati jer je determinisana prošlošću i sadašnjošću. d. Interaktivistički pristup u planiranju znači da je preduzeće orijentisano na budućnost i to ne samo u smislu da joj se prilagodi, već i da je menja. Pri tome, polazi se od osnovne pretpostavke da se budućnost teško može apsolutno kontrolisati, ili da se ne može potpuno menjati. Analogno tome, preduzeće nastoji da kreira i stvara mogućnosti za sopstveni rast i razvoj, a ne samo da koristi one mogućnosti koje mu se spontano javljaju. Naravno, to podrazumeva da postoji i sklonost preduzeća da preuzme rizik i da svoje probleme ne rešava samo na osnovu prethodnog (prošlog) iskustva već da ide i na eksperimente. Pri tome, akcentira se i sposobnost preduzeća da sagledava dugoročne posledice svojih sadašnjih poslovnih odluka. U kontekstu navedenog, nameće se zaključak da će različita preduzeća imati i različite orijentacije u planiranju. Pri tome, važi pravilo da ona preduzeća koja su totalno zavisna od sredine u kojoj obavljaju svoju poslovnu aktivnost, uglavnom teže da budu reaktivno orijentisana u poslovnom planiranju, dok preduzeća koja uživaju apsolutnu nezavisnost od sredine, teže da u poslovnom planiranju budu orijentisana preaktivno. Međutim, najveći broj preduzeća ipak se nalazi negde između ovde pomenutih krajnosti. Neaktivističko planiranje zasniva se na pretpostavci da svaka intervencija koja menja tok događaja ne poboljšava već pogoršava trenutnu poziciju preduzeća. Zbog toga, preduzeće koje primenjuje ovaj pristup u planiranju veoma je ranjivo kada dođe do bilo kakvih promena u poslovnoj sredini (okruženju). Reaktivističko planiranje zasniva se na pretpostavci da je željena budućnost veoma slična postojećoj situaciji u kojoj se preduzeće već nalazi. Zbog toga, na svaku promenu gleda sa totalnom odbojnošću. Drugim rečima, ovde umesto da se sredstva prilagođavaju ciljevima biraju se ciljevi koji odgovaraju raspoloživim sredstvima. Kao zaključak navedenog proizlazi stav da neaktivistički i reaktivistički pristup u planiranju treba apsolutno izbegavati i postepeno prevazilaziti, budući da oni ne samo da ograničavaju rast i razvoj preduzeća, već na dugi rok dovode u pitanje čak i njegov opstanak. Preaktivističko i interaktivističko planiranje zahtevaju da se problemi i mogućnosti definišu i da se analiziraju sposobnosti i ograničenja, kao i tendencije svih relevantnih faktora koji determinišu rezultate poslovanja preduzeća. Oba pristupa u planiranju zahtevaju da se sagledaju i analiziraju atraktivni pravci akcije i njihov efekat na interese preduzeća, pri čemu se koristi tzv. prospektivni, a ne retrospektivni pristup budućnosti. Pri tome, preaktivisti insistiraju na adaptiranju na budućnost, dok interaktivisti zagovaraju uticaj na budućnost. Međutim, preduzeće ne treba da na preaktivistički i interaktivistički pristup u planiranju gleda kao na apsolutno nespojive kategorije, već treba da koristi oba pristupa, iako je činjenica da je interaktivističko planiranje znatno progresivnije. U vezi s tim, treba istaći činjenicu da interaktivistički pristup u planiranju ne znači ujedno da će se željeno stanje budućnosti i ostvariti, ali zato sigurno povećava izvesnost i skraćuje vreme da se ono u perspektivi realizuje. 88 POSLOVNE F NANS JE

98 3. POJAM I FUNKCIJE FINANSIJSKOG PLANIRANJA Finansijsko planiranje znači predviđanje, usmeravanje, usklađivanje i unapred proračunato raspoređivanje elemenata finansijske funkcije u preduzeću. Zbog toga, finansijsko planiranje se razlikuje od pojmova računovodstvenog planiranja, budžetiranja i poslovnog plana preduzeća. Naime, finansijsko planiranje je posebno planiranje koje se prvenstveno odnosi na planiranje finansijskih tokova i finansijskih struktura. To ujedno znači da finansijsko planiranje nije svako vrednosno planiranje, već samo planiranje određenih finansijskih ciljeva preduzeća, čime ono postaje deo celine tj. deo integralnog poslovnog planiranja u preduzeću kao poslovnom sistemu. Otuda, nije preterano reći da finansijski plan preduzeća predstavlja jednu vrstu finansijskog kompasa bez kojeg nosioci finansijske funkcije preduzeća i finansijskog upravljanja ne bi mogli uspešno i efikasno da izvršavaju svoje zadatke. 6) U literaturi, zavisno od mnogobrojnih autora postoje mnoge sličnosti i razlike u tretmanu pojedinih delova pa i finansijskog planiranja u celini. To je posebno prisutno kada je u pitanju definisanje finansijskog planiranja. Naime, ono se može definisati kao dispozitivna delatnost rukovodstva preduzeća, usmerena na pravljenje reda, a obuhvata razmatranje ciljeva kojima preduzeće teži, i svih mera kako bi se ovi ciljevi mogli ispuniti. 7) Isto tako, finansijsko planiranje se definiše i kao konkretizacija finansijske politike kroz finansijske poslove kojima se cilj finansijske politike finansijska snaga u vrednosnom izrazu stavlja u vreme i prostor. 8) Takođe, finansijsko planiranje ima zadatak da izrazi i prezentuje organima upravljanja sveobuhvatan i koordiniran plan aktivnosti preduzeća i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja za određeni period vremena koji je izražen u monetarnoj formi. 9) Polazeći od ovih i drugih definicija koje se mogu sresti u literaturi a imajući pri tome u vidu, pre svega, osnov, sadržaj i metodologiju finansijskog planiranja, proizlazi da bi se finansijsko planiranje moglo definisati i na sledeći način: Finansijsko planiranje obuhvata monetarno izraženu ukupnu aktivnost preduzeća, potreban obim i strukturu sredstava, izvore finansiranja i finansijske tokove za određeni vremenski period. 10) Respektujući prethodno navedenu definiciju finansijskog planiranja uz njeno adekvatno raščlanjavanje i analizu, dolazi se do tri veoma značajna zaključka: (1) finansijski plan de facto predstavlja plan ukupne aktivnosti preduzeća u određenom periodu koji je preveden na novčani izraz, (2) u vezi sa poslovnom aktivnošću preduzeća predviđaju se određena sredstva i izvori sredstava, i (3) postoji potreba za projektovanjem novčanih tokova. 11) Iz ovako definisanog finansijskog planiranja vide se i njegova celina i njegovi delovi, a nameće se i odgovarajuća podela finansijskog planiranja u njegovom suštinskom i metodološkom smislu. Globalno posmatrano, prema ovom kriterijumu finansijski plan preduzeća se sastoji iz tri, odnosno četiri plana (ako se doda i kapitalno ulaganje), to su: NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 89

99 (a) planirani bilans uspeha, (b) planirani bilans stanja, (c) plan novčanih tokova, i (d) plan kapitalnih ulaganja. Planirani bilans uspeha ima za osnovu planirani finansijski rezultat koji nastaje kao razlika između prihoda i rashoda. Planirani bilans stanja predstavlja projekciju obima i strukture sredstava i njihovih izvora potrebnih za ostvarivanje finansijskog rezultata i obezbeđenja likvidnosti. Planom novčanih tokova projektuju se prilivi i odlivi sredstava kao i određena rezerva likvidnosti u gotovini za određeni period u kraćim vremenskim razmacima. Pored ova tri osnovna plana, globalni finansijski plan sadrži i plan kapitalnih ulaganja. Međutim, on nije čvrsto ukomponovan sa međusobnom povezanošću planova, kao što je slučaj sa planskim bilansom uspeha, planskim bilansom stanja i planom novčanih tokova, osim što je lociran u istom preduzeću i istom vremenskom periodu. 12) Budući da se radi o veoma značajnoj aktivnosti preduzeća koja se karakteriše velikim kapitalnim ulaganjima, logično je da se ona posebno planira i obuhvata ukupnim finansijskim planom. 13) U vezi s tim, osnovna svrha finansijskog planiranja jeste da se obezbedi optimalizicija strukture sredstava, likvidnosti i izvora sredstava, da se osigura racionalno finansiranje uz odgovarajuću likvidnost i da se ostvari rentabilnost koja će služiti povećanju imovine tj. jačanju finansijske snage preduzeća. Takođe, finansijsko planiranje omogućava da se sa približnom sigurnošću unapred utvrdi i kontroliše odvijanje procesa poslovanja preduzeća. Finansijskim planiranjem preduzeće se povezuje u određeni sistem. To omogućava svakoj poslovnoj funkciji preduzeća da se snabdeva finansijskim sredstvima potrebnim za njen rad. S druge strane, finansijskim planiranjem se ujedno sprečava svako neracionalno angažovanje finansijskih sredstava i istovremeno se ukazuje na ona mesta u preduzeću u kojima su sredstva neracionalno angažovana. Najzad, treba imati u vidu i činjenicu da se finansijskim planiranjem vrši i značajna finansijska kontrola preduzeća, s obzirom na to da se finansijskim planiranjem prvenstveno akcentiraju dva osnovna principa poslovanja, a to su likvidnost i rentabilnost. Osim navedenog, finansijsko planiranje ima i druge značajne ciljeve i zadatke u preduzeću, među kojima su od posebnog značaja održavanje trajne finansijske stabilnosti i dugoročne ekonomske solventnosti i nezavisnosti poslovnog subjekta. 14) U skladu sa navedenim, proizlazi i sledeće: Da je finansijsko planiranje svesna delatnost usmerena na stvaranje reda u domenu delovanja finansijske funkcije preduzeća; Da finansijsko planiranje predstavlja u stvari finansijske prognoze u smislu utvrđivanja očekivanih finansijskih primanja i izdavanja, a koje treba da proisteknu iz ukupnih poslovnih tokova u preduzeću za određeni poslovni period; Da finansijsko planiranje izražava optimalne buduće odluke vezano za načine pribavljanja i upotrebu finansijskih sredstava. 15) 90 POSLOVNE F NANS JE

100 Prema tome, nema sumnje da je finansijsko planiranje jedan od najznačajnijih instrumenata finansijskog upravljanja u preduzeću. Stručno i objektivno konstruisan finansijski plan treba da predstavlja sigurnu polaznu osnovu za odvijanje svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzeću. Te aktivnosti su veoma složene, što se može videti sa slike 3.1 Slika 3.1. Finansijski tokovi u preduzeću Na kraju, treba reći i to da čitav niz faktora determiniše konkretne potrebe za finansijskim planiranjem u preduzeću. Među njima, predominantan značaj imaju privredne okolnosti u kojima se nalazi odgovarajuće preduzeće. U vezi s tim, preduzeće se može posmatrati sa različitih aspekata. Drugim rečima, preduzeće se posmatra u različitom okruženju i to: (a) tržišnom okruženju, (b) finansijskom okruženju, i (c) društvenom okruženju. Tržišno okruženje podrazumeva svojstva koja se odnose na ponudu i tražnju, konkurenciju i rizike. Otuda, opšte tržišne performanse u velikoj meri utiču na finansijsko ponašanje preduzeća i na predviđanje tog ponašanja. Finansijsko okruženje podrazumeva finansijsko tržište koje može biti razvijeno i nerazvijeno. Pri tome, pod finansijskim tržištem treba imati u vidu kompleks ekonomskih odnosa koji se formiraju na relaciji ponude finansijskih sredstava i tražnje za finansijskim sredstvima. U vezi s tim, kao značajna determinanta finansijskog tržišta pojavljuje se i cena u obliku kamatne stope. Otuda, logično proizlazi da čim postoji finansijsko tržište, postoji i potreba za konkretnim finansijskim planiranjem. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 91

101 Društveno okruženje uglavnom se odnosi na društveno uređenje, ekonomsku politiku zemlje i pravno-finansijski položaj preduzeća. 4. OSNOVNE VRSTE FINANSIJSKIH PLANOVA U tržišnoj privredi finansijski plan preduzeća, s jedne strane, predstavlja se kao plan rokova za pribavljanje ili ulaganje finansijskih sredstava što bi se moglo nazvati i planom finansiranja, a s druge strane, kao plan potreba za finansijskim sredstvima, kao plan finansijskih tokova i kao plan finansijskih struktura uz optimalizaciju finansiranja poslovanja. Ako se kao osnovni finansijski cilj preduzeća postavi jačanje njegove finansijske moći, onda proizlazi da je jedan od osnovnih zadataka svakog finansijskog plana upravo održavanje određenog stepena finansijske ravnoteže koji se, posmatrano sa aspekta konkretnih razvojnih uslova i dugoročne poslovne politike preduzeća, može označiti kao optimalan. Analogno tome, u finansijskom planiranju možemo razlikovati nekoliko vrsta finansijskih ravoteža, to su: (a) opšta i parcijalna, (b) strukturna i tržišna, i (c) statička i dinamička finansijska ravnoteža. 16) Opšta finansijska ravnoteža postoji kada se ukupni tekući rashodi mogu pokriti tekućim prihodima. Parcijalna finansijska ravnoteža postoji kada je prisutno podudaranje između pojedinih međusobno zavisnih elemenata finansijskog plana koji se pojavljuju u pojedinim fazama poslovnog procesa. Strukturna finansijska ravnoteža označava sklad u odnosima između pojedinih vrsta sredstava i njihovih izvora finansiranja. Tržišna finansijska ravnoteža odnosi se na situaciju u kojoj postoji izjednačenost između potreba za finansijskim sredstvima i njihove ponude. Statička finansijska ravnoteža prisutna je u slučajevima kada se ne želi izvršiti promena visine sopstvenih sredstava (fondova) jer se ne vrši nikakva akumulacija kapitala. Dinamička finansijska ravnoteža prisutna je u slučajevima čestih izmena finansijskih odluka u vezi sa finansijskim sredstvima, te ju je veoma komplikovano održavati u uslovima razvojnih tendencija poslovanja preduzeća. Na osnovu izloženog, nesumnjivo je da finansijski plan predstavlja finalni proizvod procesa finansijskog planiranja koji svojim oblikom i sadržajem u velikoj meri može uticati na stepen uspešnosti upravljanja finansijama u preduzeću. Pri tome, za razlikovanje finansijskih planova po vrstama mogu se koristiti različiti kriterijumi: redovnost sastavljanja, vremenski period za koji se sačinjavaju i osnovna svrha sastavljanja. Međutim, najprihvatljivije i ujedno najcelishodnije diferenciranje finansijskih planova jeste sa dva osnovna aspekta: prvo, vremenskog aspekta, i drugo, funkcionalnog aspekta. 92 POSLOVNE F NANS JE

102 Sa vremenskog aspekta, finansijski planovi najčešće se diferenciraju na sledeći način: 1. Operativni finansijski planovi 2. Kratkoročni (godišnji) finansijski planovi 3. Dugoročni (perspektivni) finansijski planovi. Sa funkcionalnog aspekta, finansijski planovi uglavnom se diferenciraju na sledeći način: 1. Redovni (tekući) finansijski planovi 2. Vanredni (specifični) finansijski planovi. Imajući u vidu značaj pojedinih vrsta planova, u nastavku izlaganja ćemo u najkraćim crtama razmotriti samo neke najznačajnije od njih OPERATIVNI FINANSIJSKI PLAN Operativni finansijski plan je predviđanje pojedinačnih iznosa svih finansijskih transakcija čije se izvršenje predviđa u određenim momentima u toku planskog perioda. Pri tome, finansijske transakcije obuhvataju plaćanja (isplate) i naplate (uplate). Dakle, operativni plan je instrument organizovanja i usklađivanja dospelih isplata i uplata, pri čemu iznosi svih finansijskih transakcija koje se obuhvataju operativnim finansijskim planom moraju biti unapred precizirani, čak i sa aspekta pravnog osnova transakcija. Utvrđivanje osnova prema kome se obavlja svaka finansijska transakcija značajno je iz najmanje dva razloga: prvo, da bi bilo moguće utvrditi da li će se ona zaista izvršiti ili neće, i drugo, da bi se mogao utvrditi sam iznos transakcije. U vezi s tim, iznos transakcije je veoma značajan, s obzirom da njegova visina determiniše angažovanje ili oslobađanje određenih finansijskih sredstava preduzeća. Imajući u vidu da je osnov finansijskih transakcija potpuno određen instrument, onda proizlazi da je i suma koja se prema njemu utvrđuje takođe jasno precizirana. Sa svoje strane ovo omogućava veoma precizno unošenje konkretnih suma finansijskih sredstava u operativni finansijski plan. Analogno rečenom, proizlazi da je operativni finansijski plan neophodan prvenstveno sa aspekta likvidnosti, s obzirom da se on zasniva na izračunavanju likvidnosti a izražava se u dinamičkom terminskom planu priliva i odliva finansijskih sredstava po kalendarskim danima. 17) Vremenski termini ili rokovi dospeća predstavljaju bitne sastavne delove operativnog finansijskog plana. Od vremenskog raspona između momenta uplata potraživanja i isplata dugovanja kao i od njihove visine, zavisi volumen finansijskih sredstava koji treba da bude angažovan za određeni obim prometa. Osnovni cilj operativnog finansijskog plana jeste da spreči neravnotežu koja može nastati kao rezultat disproporcija u prilivu i odlivu finansijskih sredstava.takođe, jedan od značajnih ciljeva finansijskog plana jeste održavanje strukturne finansijske ravnoteže. Naime, neravnoteža operativnog finansijskog plana može krajnje negativno delovati ne NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 93

103 samo na likvidnost preduzeća nego i na rentabionost poslovanja. Oblik u kome se pojavljuje operativni finansijski plan predstavlja u stvari planirani iskaz pomeranja (oscilovanja) finansijskih sredstava u posmatranom planskom razdoblju. Neki autori kao oblik operativnog finansijskog plana uzimaju prikaz tokova likvidnosti, u smislu bilansnog preseka finansijskih sredstava po fazama procesa poslovanja nasuprot zbirovima transakcija i rokovima u kojima se one moraju obaviti. Operativni finansijski plan se znatno razlikuje od osnovnog (godišnjeg) finansijskog plana jer sadrži veći broj konkretizovanih detalja. Osim toga, on se služi i konkretnom računovodstvenom dokumentacijom. Vremenski periodi za koje se sastavlja operativni finansijski plan obično obuhvataju mesec ili kvartal (30 ili 90 dana), mada ti periodi mogu biti i kraći (petnaestodnevni, sedmični i petodnevni) KRATKORO NI (GODIŠNJI) FINANSIJSKI PLAN Kratkoročni (godišnji) finansijski plan obuhvata period od jedne godine (poslovne ili kalendarske godine) uz mogućnost primene dinamike po vremenskim razdobljima kraćim od godinu dana (polugodišnje ili kvartalno). Analogno tome, dinamika godišnjeg finansijskog plana omogućava njegovu direktnu povezanost sa operativnim finansijskim planom. Pri tome, operativni finansijski plan služi za predviđanje eventualnih poslovnih rizika i za izbor metoda za njihovo uklanjanje, dok kratkoročni (godišnji) finansijski plan predstavlja konkretnu optimalnu finansijsku strategiju. 18) S obzirom na navedene specifičnosti kratkoročnog finansijskog plana, moglo bi se reći da se on prvenstveno odnosi na utvrđivanje potrebnih finansijskih obaveza, kao i priliv i odliv finansijskih sredstava što se sve mora posmatrati u jednoj dinamici. Analogno tome, nema sumnje da se putem kratkoročnog tj. godišnjeg finansijskog plana omogućava optimalizacija različitih struktura i to: (a) strukture sredstava, (b) strukture izvora sredstava, i (c) strukture likvidnosti. Pomoću optimalizacije navedenih struktura osigurava se racionalno finansiranje poslovanja preduzeća sa održavanjem optimalne likvidnosti i uklanjanjem pojava poslovnih rizika. Stoga, osnovni cilj godišnjeg finansijskog plana jeste da se ostvari (osigura) rentabilnost poslovanja koja ima kao krajnji cilj očuvanje i povećanje imovine (finansijske snage) preduzeća. 19) Imajući u vidu značaj optimalizacije navedenih struktura, svaku od njih ćemo detaljnije razmotriti. a. Struktura sredstava (konstitucijska struktura) označava agregatni odnos vrednost finansijskih sredstava i strukture pojedinih oblika ulaganja u poslovna (finansijska) sredstva. Ova struktura mora biti optimizirana. Između obe kategorije obično postoji raskorak. U vezi s tim, osnovnim finansijskim planom treba odrediti postupak za uklanjanje takvih disproporcija. To se najčešće postiže smanjenjem zaliha, utvrđivanjem potraživanja, prodajom neiskorišćenih mašina, repromaterijala itd. Na ovaj način dobijena finansijska sredstva ponovo se ulažu u druge oblike sredstava koji ostvaruju bolju tj. optimalnu konstitucijsku strukturu sredstava. 94 POSLOVNE F NANS JE

104 b. Struktura izvora sredstava ili struktura finansiranja u širem smislu, treba da odredi koja sredstva stoje na raspolaganju, zatim koja su vlastita a koja su tuđa sredstava, kao i koliko je još potrebno pribaviti sredstava da bi se ispunio određeni obim poslovanja. Pri tome, struktura finansiranja se menja pribavljanjem sredstava spolja ili internim ulaganjem u poslovni fond. Takođe, pri izboru sredstava finansiranja treba posebno voditi računa o njihovoj ceni i rentabilnosti ulaganja. Naime, savremeni pogledi na optimalnost strukture izvora sredstava proizlaze upravo iz domena rentabilnosti. U vezi s tim, optimalna struktura izvora sredstava postignuta je onda kada nastaju najniži troškovi finansiranja, kada su izvori finansiranja povoljni i kada ujedno postoji osiguranje od eventualnih rizika. Struktura izvora sredstava u finansijskom planu obavezno mora da sadrži i rokove ulaganja i rokove vraćanja sredstava, kao i rokove za promenu i optimalizaciju strukture sredstava. 20) c. Struktura likvidnosti takođe predstavlja sklop određenih oblika ulaganja u poslovna sredstva, pri čemu se obuhvataju kako finansijska (novčana) sredstva tako i nenovčana sredstva sa različitim stepenima likvidnosti. U vezi s tim, optimalnu strukturu likvidnosti predstavlja ona struktura koja uz najmanje troškove finansiranja osigurava platežnu sposobnost u toku kratkoročnog (godišnjeg) plana, a vezana je za rokove ispunjavanja obaveza. Analogno tome, kratkoročno finansijsko planiranje u okviru godišnjeg finansijskog plana predstavlja veoma prikladnu metodu za izračunavanje likvidnosti. Naime, primanja i izdavanja finansijskih sredstava, odnosno novac i kredit, čine komponente koje su zajedničke kako za finansijski plan tako i za likvidnost. Otuda proizlazi i velika prednost godišnjeg tj. kratkoročnog finansijskog plana u odnosu na sve druge računske metode kojima se meri i procenjuje razvoj likvidnosti preduzeća. Kratkoročni ili godišnji finansijski plan polazi od podataka koji se nalaze u sledećim planovima: (1) Planu realizacije kako globalnom tako i dinamičkom; (2) Planu troškova poslovanja; (3) Planu poslovnih sredstava; (4) Drugim parcijalnim planovima osnovnih poslovnih funkcija u preduzeću. Ovi planovi predstavljaju osnovne normative za izradu godišnjeg finansijkog plana čiju smo strukturu prethodno upravo razmotrili. Imajući u vidu sve specifičnosti oblika kratkoročnog finansijskog plana u svakom preduzeću, metode koje se mogu koristiti pri njegovoj izradi veoma su različite i uglavnom se kreću od konvencionalnih metoda planiranja, do savremenih metoda teorije verovatnoće, linearnog programiranja, pa čak i tehnika mrežnog planiranja. U vezi s tim, mnogi autori preporučuju tzv. metodu racionalnog upravljanja poslovnim sredstvima, čija se osnovna suština sastoji u uravnoteženosti bilansnih odnosa između obrtnih sredstava i optimalizacije učinaka ciljeva finansijske funkcije. Takođe, za finansijsko planiranje se preporučuje korišćenje i drugih metoda kao što su: metod matričnih multiplikatora, međusektorska analiza, metod korelacije i simulacije itd. Na kraju, treba reći da je korišćenje različitih metoda finansijskog planiranja moguće tamo gde postoje posebni zahtevi za određenim stepenom kvaliteta kratkoročnog finansijskog plana i gde postoje određeni stručni kadrovi koji određene metode finansijskog NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 95

105 planiranja znaju primeniti i njihove rezultate u praksi koristiti. U vezi s tim, nesumnjivo je da kratkoročni (godišnji) finansijski plan danas predstavlja savremeni instrument za finansijsko upravljanje preduzećem koji u domen finansijskog planiranja unosi čitav niz različitih metoda koje omogućavaju finansijskim planerima da kreiraju različite oblike kratkoročnih finansijskih planova DUGORO NI FINANSIJSKI PLAN Dugoročni ili perspektivni finansijski plan vezan je za projektovanje dugoročne razvojne politike preduzeća. Ovim planovima se projektuju dugoročno potrebna finansijska sredstva tj. daju se modeli njihove dugoročne konstrukcije po pojedinim izvorima. Shodno tome, proizlazi da je dugoročno finansijsko planiranje neophodno, s jedne strane, radi izvršenja dugoročnog plana, a s druge strane, radi optimalizacije finansiranja. Dugoročni finansijski planovi najčešće se pojavljuju kao: Finansijski aspekti razvojnih planova (perspektivnih); Planovi po projektima sa finansijskim konstrukcijama; Dugoročni planovi strukture sredstava i izvora sredstava. Osnovni problem koji treba rešiti dugoročnim finansijskim planom predstavlja pronalaženje pogodnih izvora finansiranja uz odgovarajuće vremenske dispozicije pri ulaganju (investiranju) i vraćanju tuđih sredstava. Ovi problemi se mogu rešavati samo putem različitih kombinacija određenih finansijskih varijanti, od kojih se prihvata najpovoljnija finansijska varijanta i ona ulazi u dugoročni finansijski plan. Međutim, kako poslovanje preduzeća ne ostaje u statičkoj ravnoteži, pre ili kasnije se moraju nužno preduzimati određene strukturne promene. Analogno tome, sasvim je opravdano i potpuno svrsishodno da preduzeće pored kratkoročnih finansijskih planova obavezno izrađuje i dugoročne finansijske planove koji se moraju tokom vremena korigovati i dopunjavati novim saznanjima, novim kombinacijama i novim finansijskim konstrukcijama. Stoga, dugoročni finansijski plan iako se izrađuje za duži vremenski period, ipak čini integralni deo kontinuiranog sistema planiranja koje se odvija u savremenom preduzeću. Dugoročno finansijsko planiranje najčešće obuhvata period od 5-10 godina. Međutim, s obzirom na raznovrsnost faktora koji utiču na dinamičnost poslovanja preduzeća, nije moguće precizno kalendarski odrediti domet dugoročnih finansijskih planova. Periodizacija vremenskog dometa dugoročnog finansijskog plana uslovljena je prvenstveno njegovom sadržinom. U vezi s tim, savremena praksa pokazuje da dugoročno finansijsko planiranje obuhvata projektovanje dugoročnih finansijskih ciljeva podrazumevajući i promene u bazičnim segmentima poslovanja preduzeća. Otuda planski period koji obuhvata dugoročni finansijski plan mora biti dovoljno dug da obezbedi sledeće: Stvaranje uslova za početak i realizaciju velikih investicionih projekata, kao i obezbeđenje dovoljnog kvantuma vremena za obezbeđivanje potrebnih finansijskih sredstava; 96 POSLOVNE F NANS JE

106 Obuhvatanje vremenskog perioda koji je potreban za realizaciju specijalnih projekata; Stalno pomeranje dužine planskog horizonta za svaku godinu izvršavanja dugoročnog finansijskog plana. Dugoročni finansijski planovi su prevashodno orijentisani na efektivnost dok se kratkoročni finansijski planovi baziraju na instrumentima koji treba da opredele efikasnost u okviru izabranog područja i utvrđenog pravca akcije. Otuda, dugoročni finansijski planovi imaju karakter strategijskih planova. 21) 4.4. OSTALI FINANSIJSKI PLANOVI Na osnovu dosadašnjih razmatranja moglo se videti da su kriterjumi za podelu finansijskih planova veoma raznoliki i mnogobrojni. U vezi s tim, rečeno je da se sa funkcionalnog aspekta finansijski planovi obično diferenciraju na redovne (tekuće) i vanredne (specifične) finansijske planove. U tom kontekstu, redovnim finansijskim planom vrši se predviđanje novčanih tokova u određenom vremenskom periodu u cilju održavanja finansijske likvidnosti preduzeća. Ovi finansijski planovi su najčešće kratkoročnog i dugoročnog karaktera. Vanredni finansijski planovi izrađuju se neredovno, odnosno u posebnim prilikama i posebnim zadacima. Po pravilu, to su uglavnom specifični finansijski planovi koji se primenjuju u uslovima osnivanja preduzeća, integracije, sanacije, reorganizacije i likvidacije preduzeća. 22) Osim navedenog, u literaturi je takođe prisutna i podela finansijskih planova prema stepenu važnosti. U zavisnosti od toga na šta se stavlja težište u procesu planiranja, finansijski planovi se obično dele na primarne i sekundarne. Ako je težište na planu prodaje tj. nabavke, onda će ti finansijski planovi biti primarni, dok će svi ostali planovi biti sekundarni. Klasifikacija finansijskih planova na primarne i sekundarne veoma je značajna pri utvrđivanju prioritetnih ciljeva razvoja u preduzeću. 23) Takođe, treba imati u vidu da je finansijske planove moguće diferencirati i prema načinu sastavljanja. Prema ovom kriterijumu, oni se dele na sledeće: Izolovani finansijski planovi; Kombinovani finansijski planovi; Pojedinačni finansijski planovi; Svodni finansijski planovi. Izolovani finansijski planovi podrazumevaju planiranje primanja i izdavanja koja proizlaze iz računa učinka, dok kombinovani finansijski planovi obuhvataju tokove primanja i izdavanja koji proizlaze iz bilansa uspeha. Pojedinačni finansijski planovi donose se za preduzeća i u njima se planira njihova ukupna finansijska aktivnost. S druge strane, svodni finansijski planovi donose se za holding organizacije, a na osnovu pojedinačnih finansijskih planova njihovih članica. Svodnim finansijskim planom najčešće se programira NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 97

107 ukupna finansijska aktivnost u cilju podizanja nivoa rentabilnosti i aktivnosti poslovanja, kanališu se novčani tokovi, obezbeđuje se kontinuelno snabdevanje pojedinih faza u višefaznoj proizvodnji i obezbeđuje se efikasnije korišćenje sopstvenih i pozajmljenih sredstava. 24) Na osnovu do sada rečenog, nesumnjivo se može zaključiti da se finansijsko planiranje javlja kao metod i instrument finansijskog upravljanja, jer ono vrednosno sintetizuje i usklađuje sve naturalno iskazane materijalne planove tj. od svih njih pravi jednu konzistentnu finansijsku celinu. Stoga, stručno i objektivno konstruisan finansijski plan uvek predstavlja sigurnu polaznu osnovu za odvijanje svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzeću. To znači da finansijski plan u stvari obavlja svojevrsnu ulogu tzv. finansijskog kompasa bez koga nosioci složene funkcije finansijskog upravljanja u preduzeću ne bi mogli uspešno i efikasno da izvršavaju svoje zadatke. 5. METODOLOGIJA IZRADE FINANSIJSKOG PLANA Značaj, složenost i obimnost poslova koji u procesu pripreme i donošenja finansijskog plana moraju da se obave, zahtevaju da svako preduzeće polazeći od svojih specifičnosti i od principa planiranja utvrdi i odgovarajuću metodologiju kojom će se obezbediti kvalitetna i blagovremena izrada i donošenje finansijskog plana. Respektujući činjenicu da finansijski plan zajedno sa finansijskom politikom preduzeća treba da bude rezultat jedinstvenog sistema poslovnog planiranja u preduzeću, proizlazi da priprema odgovarajuće metodologije predstavlja veoma ozbiljan, složen i visokostručan posao koji treba da obavi stručna planska služba u preduzeću, kako bi se obezbedila potrebna realnost i kvalitet finansijskog plana. S obzirom na neophodnu stručnost pri sastavljanju odgovarajuće metodologije, mnoga preduzeća u svetu često koriste usluge renomiranih istraživačko-konsultantskih firmi u procesu izrade ili modifikovanja postojeće metodologije, a sve u cilju korišćenja savremenih metoda i postupaka za izradu finansijskog plana. 25) U postupku izrade finansijskog plana uglavnom se primenjuju klasični i ekonometrijski metodi planiranja. Od klasičnih metoda najviše su u upotrebi metode indukcije i dedukcije. Induktivni metod polazi od analitičkih predračuna pojedinih kategorija finansijskog plana, gde se na osnovu optimalnih ciljeva vrši izrada i donošenje finansijskih planova od pojedinačnog ka opštem. Deduktivni metod planiranja polazi od opšteg ka pojedinačnom definisanju finansijskih tokova i transakcija. Za ovaj metod je karakteristično da polazi od jednostavnih ka složenijim tokovima, odnosno od poznatih ka nepoznatim tokovima. 26) S druge strane, od ekonometrijskih metoda najviše su u upotrebi sledeće metode: (a) bilansni metod, (b) metod trenda, (c) metod višestruke korelacije i regresije, (d) 98 POSLOVNE F NANS JE

108 mrežno planiranje, i (e) komparativni metod. 27) Među pomenutim metodama, bilansni metod predstavlja osnovni metod finansijskog planiranja, s obzirom na to da se zasniva na činjenicama da se svi prihodi i rashodi, primanja i izdavanja, investiciona sredstva i kreditni poslovi moraju međusobno usaglašavati i bilansirati. Zbog toga, bilansni metod se primenjuje pri izradi svih vrsta finansijskih planova. Takođe, u praksi je često prisutan i metod procene prihoda, odnosno prodaje. Ovim metodom se na bazi proteklih odnosa između pojedinih kategorija u bilansu stanja i obima prodaje planiraju potrebe za finansijskim sredstvima. 28) Kod predviđanja dugoročnih i srednjoročnih finansijskih tokova i finansijskih transakcija, primenjuje se metod ekstrapolacije trenda. Suština ovog metoda jeste u tome da se na osnovu finansijskih promena i tokova u prethodnom periodu determinišu buduća kretanja. Međutim, osnovne slabosti ovog metoda ogledaju se u tome što se pretpostavlja da u narednom periodu neće doći do promena u finansijskim tokovima. Stoga, kod primene ovog metoda potrebno je kvalitativno izučavanje svih pojava i promena u prošlosti radi eliminisanja svih činilaca koji mogu dovesti do grešaka u planiranju novčanih tokova, a po toj logici i do pogrešnog upravljanja finansijama. 29) U uslovima kada su bilansne pozicije međusobno zavisne onda se u finansijskom planu najčešće primenjuje metod višestruke regresije i korelacije. Naime, na osnovu kvalitativnog izbora međuzavisnih varijabli vrši se utvrđivanje parcijalnog i višestrukog koeficijenta čime se omogućava uspešno predviđanje očekivanih finansijskih tokova. Za uporedno sagledavanje ostvarenih i planiranih rezultata dobijenih na osnovu prethodnih metoda, primenjuje se komparativni metod za koji je karakteristično vršenje odgovarajućih komparacija među srodnim preduzećima. 30) Osim do sada navedenog, treba imati u vidu i metod predračuna primanja i izdavanja koji polazi od toga da se na osnovu planirane prodaje vrši utvrđivanje ukupnih primanja. Isto tako, ukupna izdavanja utvrđuju se na osnovu predviđenih rashoda, dok se na osnovu predračuna primanja i izdavanja utvrđuju stvarne potrebe za finansijskim sredstvima, odnosno višak finansijskih sredstava. Od svih pomenutih metoda najviše se koristi bilansni metod, iako je činjenica da se sa razvojem savremenih informacionih sistema uspešno i efikasno mogu primenjivati i različiti matematičko-statistički metodi finansijskog planiranja. Metodologija izrade finansijskog plana u direktnoj je međuzavisnosti sa finansijskom politikom preduzeća. Otuda, finansijski plan izražava ukupno poslovanje preduzeća izraženo u novčanom obliku. Preko finansijskog plana predviđaju se i utvrđuju zadaci i ciljevi koje preduzeće treba da ostvari u planiranom vremenskom periodu. Izvršenjem finansijskog plana ostvaruju se sledeći značajni ciljevi preduzeća: 31) Obezbeđuju se neophodna finansijska sredstva u potrebnom obimu, odgovarajućim rokovima, pod povoljnim uslovima, uz ostvarenje najnižih troškova iz najpovoljnijih izvora sredstava; Omogućava se racionalno (optimalno) korišćenje sredstava, odnosno njihovo ubrzano kružno kretanje u procesu reprodukcije preduzeća; NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 99

109 Osigurava se konstantna likvidnost i solventnost preduzeća; Vrši se pravilna raspodela dobiti, odnosno pozitivnog finansijskog rezultata i racionalno korišćenje njegovih neraspoređenih delova. Pri sastavljanju finansijskog plana preduzeća neophodno je da se obezbede relevantni podaci koji su sadržani u naturalnim planovima nabavke, proizvodnje, prodaje, investicija, planu kadrova i sredstava itd. Naime, u postupku izrade finansijskog plana potrebno je na prvom mestu sastaviti odgovarajuće predračune dinamike kretanja direktnih i opštih troškova tj. troškova poslovanja, nakon čega se pristupa sastavljanju planskih kalkulacija po vrstama proizvoda, po organizacionim jedicima i za preduzeće kao celinu. Dakle, planiranje aktivnosti u različitim funkcionalnim područjima preduzeća izražava se u posebnim planovima čiji je broj uslovljen vrstom i veličinom preduzeća. Zajedničko obeležje svih ovih planova jeste sledeće: prvo, da predstavljaju misaoni proces, i drugo, da su u pogledu svoga usmerenja usmereni na budućnost. Takođe, oni istovremeno predstavljaju samo delimične planove koji se tek u okviru finansijske funkcije preduzeća spajaju u dve osnovne celine i to: prvo, finansijski plan sa međusobno suprostavljenim primanjima i izdavanjima, odnosno uplatama i isplatama, i drugo, bilans uspeha, sa međusobno suprostavljenim prihodima i rashodima. Prvi, omogućava procenu očekivane likvidnosti, a drugi procenu očekivane rentabilnosti preduzeća. Oba pomenuta plana imaju jednaki rang i pridaje im se ista važnost što znači da su za preduzeće oba zahteva jednako značajna. Ako se ovim planovima priključi i planski bilans stanja, onda se dobija zatvoreni sistem planiranja čija zatvorenost zavisi ne od toga koliko su delimični planovi detaljno razrađeni, već od njihove potpunosti tj. da li su ovim planovima obuhvaćena sva funkcionalna područja preduzeća. 32) Prema tome, finansijski plan ne može biti autonoman (izolovan) već treba da proizlazi iz planova celokupnog poslovnog sistema. To znači da u sastavljanju finansijskog plana za jednu poslovnu godinu aktivno učešće treba da ima: (a) nabavna funkcija, (b) proizvodna funkcija, (c) prometna funkcija, (d) finansijska funkcija, kao i sve ostale prateće službe preduzeća, kako bi se svi planirani elementi finansijskog plana mogli međusobno realno povezati i da bi plan bio realan. Ova međusobna uslovljenost funkcionalnih područja preduzeća, odnosno njihovih delimičnih planova grafički je prikazana na slici 3.2. Slika 3.2. jasno pokazuje međusobnu uslovljenost delimičnih planova funkcionalnih područja nabavke, proizvodnje i prodaje sa finansijskom funkcijom preduzeća. Ona isto tako pokazuje da finansijski plan ne potiče iz plana uspeha, što je i logično, jer se rashodi i prihodi kao elementi uspeha najčešće ne podudaraju ni vremenski ni kvantitativno sa primanjima i izdavanjima, koji su u stvari elementi finansijskog plana. Analogno navedenom, treba imati u vidu da interna međuzavisnost delimičnih planova nije formalno pitanje. Naprotiv, ona nužno prouzrokuje problem međusobnog usklađivanja u cilju postizanja jednog optimuma. Ovaj problem se ne rešava bez teškoća, posebno ako se imaju u vidu česte disproporcije između tehničkog i finansijskog kapaciteta, između zahteva tržišta i mogućnosti proizvodnje, između troškova nabavke i proizvodnih kapaciteta itd. 33) U kontekstu navedenog, finansijsko planiranje omogućava da se kroz zajednički 100 POSLOVNE F NANS JE

110 izraz posmatraju i analiziraju sva zbivanja u preduzeću, i to u bilo kom vremenskom periodu. Posredstvom plana ukupnih prihoda, rashoda, dobiti i njegove raspodele, saznaje se da li će celokupan rad preduzeća biti efikasan i u kojoj meri. PLAN NABAVKE PLAN PROIZVODNJE PLAN PRODAJE PLAN LIKVIDNOSTI PLAN PRIHODA PLAN IZVORA SREDSTAVA PLAN DOBITI I DOHOTKA FINANSIJSKI PLAN PLAN ULAGANJA PLAN POKRI A GUBITAKA PLAN RASHODA PLAN KADROVA Slika 3.2. Međuzavisnost planova funkcionalnih područja preduzeća 6. NA ELA IZRADE FINANSIJSKOG PLANA Pripremanje metodologije za izradu i donošenje finansijskog plana ima veliki značaj, kako za sam proces planiranja, tako i za obezbeđivanje ciljeva koje preduzeće želi da postigne planom. Pri tome, treba istaći da je karakter metodologije finansijskog planiranja determinisan karakterom upravljanja preduzećem, veličinom i organizacionom strukturom preduzeća i karakterom njegove delatnosti. Shodno tome, proizlazi da svako preduzeće treba da raspolaže sopstvenom metodologijom za izradu i donošenje finansijskog plana koja će se u većoj ili manjoj meri razlikovati od metodologije drugih preduzeća, s obzirom na to da metodologija mora da uvažava sve specifičnosti preduzeća. Međutim, nezavisno od nužnosti postojanja razlika u metodologiji različitih preduzeća, generalno gledano, ipak je moguće izvršiti definisanje određenih načela ili principa koji NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 101

111 su zajednički za sva preduzeća kada je u pitanju metodologija za izradu i donošenje finansijskog plana. Stoga, u vezi sa metodologiju izrade finansijskog plana treba pomenuti i osnovna načela ili principe finansijskog planiranja. Naime, u praksi su razvijena određena fakultativna pravila čije poštovanje treba da obezbedi urednost planiranja i podizanje opšteg nivoa kvaliteta finansijskog plana. Zbog njihove neosporne važnosti za kvalitetnu izradu finansijskog plana navešćemo u najkraćim crtama njihove osnovne karakteristike. U vezi s tim, osnovna načela izrade finansijskog plana preduzeća treba da se zasnivaju na sledećem: 1. Načelo naučnosti 2. Načelo usaglašenosti 3. Načelo sveobuhvatnosti 4. Načelo konkretnosti 5. Načelo realnosti 6. Načelo elastičnosti 7. Načelo sistematičnosti 8. Načelo kontinuiteta 1. Načelo naučnosti podrazumeva nužnu potrebu da se finansijski plan mora zasnivati na svestrano proučenim relevantnim podacima i dokumentaciji. U tom kontekstu, od izuzetnog je značaja poznavanje delovanja ekonomskih zakona i projekcija budućih privrednih zbivanja koja se zasnivaju na naučnoj osnovi i kompetentno proverenim činjenicama. Poštovanje ovog načela zahteva da se celokupan proces izrade finansijskog plana zasniva na naučnim metodama. U osnovi ovog procesa leži prikupljanje i sređivanje podataka, analiza i dijagnoza stanja, prognoza budućeg delovanja faktora poslovanja, formiranje alternativnih ciljeva i planskih zadataka i izbor optimalne alternative. Stepen i širina primene ovog načela pri izradi finansijskog plana konkretnog preduzeća najviše je determinisano organizacionom strukturom preduzeća i kvantitetom i kvalitetom informacija kojima preduzeće raspolaže. Da bi se realizovao proces izrade finansijskog plana, preduzeće treba da u najvećoj mogućoj meri primeni načelo naučnosti, čak i po cenu da za izvođenje procesa finansijskog planiranja mora da angažuje specijalizovane konsultantsko-revizorske stručne kadrove izvan preduzeća. 2. Načelo usaglašenosti podrazumeva potrebu obezbeđivanja usaglašenosti ciljeva i zadataka finansijskog plana sa ciljevima i zadacima ostalih planova u preduzeću. To znači, da finansijski plan mora biti usaglašen sa generalnim ili opštim ciljevima preduzeća. Drugim rečima, ciljevi i zadaci finansijske funkcije preudzeća preko finansijskog plana moraju biti potpuno usaglašeni sa ostalim poslovnim funkcijama preduzeća. Na taj način, obezbeđuje se usaglašenost finansijskog plana i u njegovoj dinamičkoj komponenti čime se stvaraju uslovi za njegovo sigurnije ostvarivanje. 102 POSLOVNE F NANS JE

112 Pri tome, metodologija izrade finansijskog plana treba da obezbedi i usaglašenost planskih zadataka sa poslovnom politikom preduzeća. To se postiže propisivanjem pojedinih postupaka pri formulisanju određenih planskih zadataka koji će osigurati da oni nužno moraju biti u skladu sa važećim načelima poslovne politike preduzeća. To istovremeno podrazumeva da svakom planskom zadatku mora da odgovara i određeni instrument kojim će se osigurati njegovo izvršenje. 3. Načelo sveobuhvatnosti ili kompleksnosti podrazumeva potrebu da finansijski plan obuhvati sve one faktore koji uslovljavaju određenu privrednu aktivnost u preduzeću. Ovo načelo finansijskog plana polazi od determinisanja određenih činjenica, njihove međusobne uslovljenosti i izražavanja njihove veličine u kvantitativnim pokazateljima. Primena načela sveobuhvatnosti obezbeđuje da se finansijskim planom obuhvati celokupna delatnost i poslovanje preduzeća i to na način koji će omogućiti da se planski ciljevi i ostvare. To podrazumeva da se ciljevi i zadaci za osnovne poslovne funkcije u preduzeću moraju prikazivati u svim elementima koji će omogućiti njihovo ukupno sagledavanje za potrebe finansijskog planiranja. 4. Načelo konkretnosti ili određenosti podrazumeva potrebu da se pri izradi finansijskog plana preciziraju prava i dužnosti subjekata planiranja koji su njime obuhvaćeni. Imajući u vidu činjenicu da svi učesnici u procesu finansijskog planiranja imaju jasno utvrđene konkretne zadatke, onda proizlazi da je moguće utvrditi i lice koje će biti odgovorno za izvršavanje utvrđenih planskih zadataka preduzeća. Uzimanjem u obzir ovog načela doprinosi se razradi finansijskog plana koja obezbeđuje jasno sagledavanje ne samo planskih zadataka preduzeća već i njihove suštine, karakteristika, dimenzija i osnovnih nosilaca njihovih izvršenja. Prednosti ovakve konkretizacije finansijskog plana su brojne, a naročito su vidljive pri neophodnom sagledavanju realnosti finansijskog plana. Načelo konkretnosti pri izradi finansijskog plana treba različito primenjivati u zavisnosti od toga da li se radi o kratkoročnim ili dugoročnim planovima. Naime, kratkoročni planovi svakako omogućavaju veću konkretnost od dugoročnih planova. Analogno tome, proizlazi da najveću konkretnost treba da imaju operativni planovi preduzeća. Pri tome, treba imati u vidu činjenicu da je stepen konkretnosti finansijskih planova objektivno uslovljen mogućnošću realnog predviđanja koja je svakako veća, ukoliko se obuhvata kraći vremenski period planiranja. 5. Načelo realnosti podrazumeva nužnu potrebu da se finansijski plan zasniva na izvršavanju planskih zadataka. Naime, nije moguće govoriti o realnosti finansijskog plana bez prethodnog sagledavanja postojeće situacije na tržištu. Stoga, realnost finansijskog plana pretpostavlja sagledavanje proizvodnih, kadrovskih, finansijskih i drugih mogućnosti preduzeća. Sledstveno tome, realni finansijski planovi ne bi smeli biti ni predimenzionirani niti suženi, već se moraju zasnivati na realnoj materijalnoj bazi konkretnog preduzeća. 34) Dakle, u postupku izrade finansijskog plana treba da bude predviđena primena takvih metoda koje će objektivno doprineti da formulisani planski zadaci budu realno dimenzionisani. To znači da pri projektovanju bilo kojeg NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 103

113 planskog zadatka treba imati u vidu da se njegova ostvarljivost mora potpuno argumentovati putem odgovarajućeg bilansiranja. U vezi sa primenom ovog načela, pri predviđanju budućeg delovanja faktora poslovanja, poseban značaj ima primena određenih metoda koji će doprineti što realnijem predviđanju. 35) 6. Načelo elastičnosti podrazumeva potrebu nastojanja da finansijski plan poseduje sposobnost prilagođavanja na sve eventualne promene u odnosu na parcijalne planove preduzeća sa kojima se finansijski plan nalazi u međusobnom odnosu usklađenosti. Elastičnost finansijskog plana postiže se uzimanjem u obzir više alternativnih mogućnosti uticaja na planske veličine, planiranjem limita umesto čvrstih iznosa i stvaranjem rezervi. 36) 7. Načelo sistematičnosti podrazumeva potrebu pravovremenog utvrđivanja finansijskog plana. Naime, smatra se da planiranje treba da bude završeno tri meseca pre početka nove poslovne godine. Da bi se ovaj rok održao, sastavljanje parcijalnih planova treba da počne ranije. Ovo omogućava da se planirani iznosi podvrgnu kontroli i uporede sa iznosima iz prethodnih obračunskih perioda. Takođe, sistematičnost finansijskog plana pretpostavlja da sva primanja i izdavanja u planskom periodu treba da budu izvedena iz planova nabavke, proizvodnje i prodaje. 37) 8. Načelo kontinuiteta podrazumeva potrebu da izrada finansijskog plana predstavlja u stvari konstantnu delatnost. To znači, da preduzeće treba uvek da raspolaže formulisanim planskim ciljevima i zadacima za dovoljno dug naredni period vremena, kao i da raspolaže sa planskim ciljevima i zadacima koji su u skladu sa konkretnim delovanjem faktora poslovanja i realnim mogućnostima za njihovo ostvarivanje. Aktuelnost ovog načela diktiraju savremeni uslovi poslovanja koji se karakterišu veoma dinamičnim promenama, tako da je neophodno njihovo permanentno analiziranje i prognoziranje kako bi preduzeće bilo u stanju da im se blagovremeno prilagodi odgovarajućim modifikacijama planskih ciljeva i zadataka. U vezi s tim, praksa finansijskog planiranja pokazuje da je u toku ostvarivanja kratkoročnog finansijskog plana potrebno permanentno vršiti analizu njegovog ostvarivanja i produžavati njegovu vremensku dimenziju za onaj period vremena koji je istekao od početka njegovog ostvarivanja. Isto tako u toku ostvarivanju dugoročnijeg finansijskog plana takođe je potrebno produžavati njegovu vremensku dimenziju ne čekajući poslednju godinu planskog perioda za pripremu novog dugoročnog finansijskog plana. 38) 104 POSLOVNE F NANS JE

114 7. SVODNO FINANSIJSKO PLANIRANJE U PREDUZE U Finansijsko planiranje predstavlja predviđanje, odnosno unapred projektovano usmeravanje, usklađivanje i raspoređivanje elemenata finansijske funkcije preduzeća. Za razliku od poslovnog i računovodstvenog planiranja, ono ima za predmet planiranje finansijskih tokova i finansijskih struktura i konstrukcija. Zbog ove njegove specifičnosti finansijsko planiranje nije svako vrednosno planiranje, nego samo planiranje određenih finansijskih ciljeva čime ono postaje deo integralnog poslovnog planiranja u preduzeću kao poslovnom sistemu. 39) Pri tome, finansijski plan uvek predstavlja finalni proizvod procesa finansijskog planiranja i svojim oblikom i sadržajem značajno utiče na stepen uspešnosti upravljanja finansijskim sistemom u preduzeću. 40) Finansijsko planiranje predstavlja konkretizaciju finansijske politike preduzeća kroz finansijske planove, a izraženo u finansijskim pokazateljima u određenom vremenu i prostoru. Ti planovi se odnose na funkciju nabavke, funkciju proizvodnje, funkciju prodaje i funkciju razvoja. Ove poslovne funkcije preduzeća međusobno su povezane u vrednosnom izrazu. Planiranje finansijskih sredstava sintetizuje se u finansijskom planu preduzeća, koji predstavlja instrument finansijske politike preduzeća. Međutim, u stručnoj literaturi često se finansijsko planiranje svodi samo na godišnji finansijski plan, odnosno plan tokova novčanih sredstava, pri čemu se zanemaruju svi aspekti planiranja koji su duži od jedne godine, kao što su planovi kapitalnih ulaganja i finansijski planovi u vezi sa upravljanjem finansijama preduzeća. Finansijskim planom kao instrumentom finansijske politike preduzeća, pored planiranja finansijskih tokova i strukture sredstava i izvora sredstava, neophodno je predvideti i sledeće: (1) dinamiku nabavke finansijskih sredstava, (2) dinamiku potreba za finansijskim sredstvima, (3) dinamiku usmeravanja i raspoređivanja raspoloživih finansijskih sredstava, i (4) dinamiku vraćanja tih sredstava svojim izvorima. Analogno navedenom, ako se u finansijskom planu preduzeća sinhronizovano postave ova četiri navedena planska elementa, onda je sasvim moguće izbeći nedoslednosti vezano za nedostatke finansijskih sredstava, neracionalno usmeravanje finansijskih sredstava kao i troškove kamata vezano za kašnjenje povraćaja finansijskih sredstava. 41) U metodološkom smislu finansijsko planiranje ima zadatak da izradi i prezentuje organima upravljanja sveobuhvatan i koodiniran plan aktivnosti preduzeća i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja za određeni period vremena koji je izražen u monetarnoj formi. Prema tome, da bi finansijski plan bio sveobuhvatan i koordiniran on mora da bude iskazan monetarnim merilom. Takav način iskazivanja proističe iz logike svodnog planiranja, s obzirom na to da se aktivnosti pojedinih organizacionih delova preduzeća mogu izražavati veoma različitim naturalnim jedinicama mere. Otuda, monetarna jedinica javlja se kao jedini mogući kriterijum za njihovo NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 105

115 svođenje na zajednički imenitelj. 42) Analogno tome, ceo proces svodnog finansijskog planiranja koji u stvari započinje planom prodaje kao ishodnom tačkom svodnog finansijskog plana i difuzno se zatim rasprostire na sve ostale aktivnosti preduzeća, na kraju se usmerava i uklapa u planski bilans uspeha, planski bilans stanja, plan novčanih tokova i plan dugoročnih ulaganja. 43) Šematski prikaz dat je na slici 3.3. Slika 3.3. Koncept svodnog finansijskog planiranja u preduzeću Na osnovu prethodnog razmatranja, kao i prezentovane šeme koncepta svodnog finansijskog planiranja, nema sumnje da je finansijsko planiranje tokova reprodukcije u preduzeću nezamislivo bez obuhvatanja sledećih elemenata: (1) plana bilansa uspeha, (2) plana bilansa stanja, (3) plana novčanih tokova, i (4) plana dugoročnih ulaganja. Planom bilansa uspeha, potrebno je definisati očekivanu rentabilnost u poslovanju preduzeća, kao činioce očuvanja i povećanja imovine preduzeća i održavanja njegove tekuće i perspektivne likvidnosti. Planom bilansa stanja, potrebno je obuhvatiti obim i strukturu sredstava kao i njihove izvore. Planom novčanih tokova, potrebno je definisati mogućnost finansiranja i održavanja likvidnosti u kraćim i dužim razdobljima u toku planskog perioda. Planom dugoročnih ulaganja, potrebno je kvantitativno izraziti obim, strukturu i vreme trajanja ulaganja, kao i strukturu finansiranja dugoročnih ulaganja. Sledstveno navedenom, treba imati u vidu činjenicu da svi finansijski planovi treba da budu kvantitativno i kvalitativno definisani i da počivaju na osnovama ciljne funkcije poslovne politike preduzeća. Na kraju, imajući u vidu prethodno navedeno, a u cilju daljeg definisanja osnovnog analitičkog i metodološkog okvira posmatranja finansijskog planiranja u okviru ovog poglavlja udžbenika, neophodno je poći od poznate teze da finansijska snaga preduzeća znači trajnu sposobnost plaćanja, trajnu sposobnost finansiranja, kao i očuvanje i uvećanje imovine preduzeća. U skladu s tim, po logici stvari proizlazi zaključak da finan- 106 POSLOVNE F NANS JE

116 sijsko planiranje osnovnih tokova reprodukcije u preduzeću nužno mora da obuhvati sledeće ključne elemente: Planski bilans uspeha Planski bilans stanja Plan novčanih tokova Plan dugoročnih ulaganja a. Planski bilans uspeha stavlja u centar pažnje planiranje neto dobiti jer se putem dobiti obezbeđuje uvećanje imovine preduzeća i utiče se na vertikalnu i horizontalnu strukturu bilansa stanja, a time i na likvidnost i finansiranje preduzeća. Budući da ostvarenje neto dobiti uvek prati veća ili manja neizvesnost, u sklopu izrade planskog bilansa uspeha utvrđuju se rizici i ispituje mogućnost njihovog smanjenja. b. Planski bilans stanja projektuje obim i strukturu (vertikalnu i horizontalnu) sredstava i izvora finansiranja na kraju planskog perioda. Budući da vertikalna i horizontalna struktura bilansa stanja ne zavisi samo od veličine neto dobiti već i od racionalnosti upravljanja i izvorima finansiranja, u sklopu izrade planskog bilansa stanja ispituje se mogućnost poboljšanja vertikalne i horizontalne strukture putem poboljšanja upravljanja sredstvima i izvorima finansiranja. c. Plan novčanih tokova ukazuje na mogućnosti održavanja likvidnosti i finansiranja u kraćim i dužim razdobljima tokom planskog perioda, a time i za čitav planski period. Plan priliva i odliva gotovine ukazaće na momenat kada se javlja potreba za gotovinom. Ta informacija, zajedno sa informacijom o ročnoj strukturi nedostajućih izvora finansiranja (iz planskog bilansa stanja) daće osnov za zaključivanje koliko i kada treba obezbediti dodatnih kratkoročnih izvora, a koliko i kada dugoročnih izvora finansiranja. d. Plan dugoročnih ulaganja izražava obim, strukturu, vreme i trajanje ulaganja kao i strukturu izvora finansiranja. Na njega se nadovezuje i ocena efikasnosti dugoročnog ulaganja čime se u stvari dobija uvid u očekivanu rentabilnost ulaganja i likvidnost investicionih projekata PLANSKI BILANS USPEHA I PLANSKI BILANS STANJA Sastavljanju planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja prethodi temeljno i detaljno planiranje: proizvodnje, nabavke, prodaje, troškova, ulaganja u stalna sredstva (osnovna sredstva i dugoročna finansijska ulaganja) i planiranje kadrova. Nakon toga, svi ti planovi sažimaju se najpre u planski bilans uspeha iz kojeg se kasnije izvodi i planski bilans stanja. Zbog međusobne povezanosti bilansa uspeha i bilansa stanja, planski bilans uspeha i planski bilans stanja rade se paralelno. Uz to, pošto se vrši ispitivanje mogućnosti maksimiziranja neto dobitka i ispitivanje dovođenja horizontalne i vertikalne strukture bilansa stanja na normalu, planski bilans uspeha i planski bilans stanja NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 107

117 uvek se rade u dve varijante: prva, (spontana) varijanta, i druga, konačna varijanta. Prvu varijantu predstavlja planski bilans uspeha i stanja koju je finansijski planer sačinio na osnovu prethodno prikupljenih informacija od poslovnih funkcija preduzeća i svog ličnog viđenja mogućnosti preduzeća. Kada se sačini prva varijanta planskog bilansa uspeha i stanja, planer pristupa utvrđivanju planiranog finansijskog položaja preduzeća, odnosno utvrđivanju dugoročne finansijske ravnoteže. U uslovima kada ova ravnoteža postoji i kada je finansijski položaj preduzeća zadovoljavajući, onda se planiranje bilansa uspeha i bilansa stanja ovim završava, što znači da prve varijante planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja postaju automatski i konačne varijante. Međutim, ako dugoročna finansijska ravnoteža ne postoji što znači da planirani finansijski položaj preduzeća nije zadovoljavajući, onda planer pristupa ispitivanju mogućnosti poboljšanja finansijskog položaja preduzeća. Ako dođe do zaključka da se taj položaj može poboljšati po bilo kom osnovu, onda se pristupa izradi druge varijante planskog bilansa stanja. Generalno posmatrano, druga varijanta planskog bilansa stanja radi se po istom postupku kao i prva varijanta, s tim što se vrše korekcije onih pozicija za koje je prethodno utvrđeno da mogu dovesti do poboljšanja finansijskog položaja preduzeća. Na osnovu druge varijante planskog bilansa stanja utvrđuje se ciljni dobitak. On se radi u dve varijante: ciljni minimalni dobitak i ciljni maksimalni dobitak. Ciljni minimalni dobitak je onaj dobitak koji obezbeđuje da se finansijski položaj preduzeća u planskoj godini ne pogorša u odnosu na prethodnu godinu. Ciljni maksimalni dobitak je onaj dobitak koji obezbeđuje da se finansijski položaj preduzeća dovede u normalu. Kada se utvrdi ciljni minimalni i maksimalni dobitak, sledi analiza mogućnosti njihovog ostvarenja polazeći od prve varijante planskog bilansa uspeha. Nakona ispitivanja mogućnosti ostvarenja ciljnog dobitka utvrđuje se konačna varijanta planskog bilansa uspeha, a posle toga i konačna varijanta planskog bilansa stanja. 44) Nakon sastavljanja konačne varijante planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja vrši se kvantifikacija poslovnog, finansijskog i ukupnog rizika (leveridža) poslovanja. Poslovni rizik, odražava inherentno prisutnu neizvesnost u pogledu očekivanog poslovnog dobitka, kao prinosa na ukupna poslovna sredstva. Finansijski rizik, determinisan je neizvesnošću budućeg neto dobitka, kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Ukupan ili totalni rizik, ispoljava se kroz neizvesnost očekivanog neto dobitka zbog mogućih fluktuacija u obimu aktivnosti preduzeća, odnosno promenama u obimu i prihodima od prodaje. Planski bilans uspeha predstavlja jedan od ključnih izveštaja u procesu finansijskog planiranja u preduzeću. U okviru njega objedinjavaju se brojni parcijalni planovi nastali kao rezultat ukupnih planskih aktivnosti preduzeća. Međutim, izrada planskog bilansa 108 POSLOVNE F NANS JE

118 uspeha nije prosto zbrajanje različitih inicijalnih planskih predloga, već je to složen proces usaglašavanja, preispitivanja i testiranja različitih parcijalnih planova u cilju dobijanja jasne predstave o implikacijama projektovanih poslovnih aktivnosti na dobit preduzeća. Stoga, planski bilans uspeha predstavlja značajan upravljački instrument izuzetno velike upotrebne vrednosti koji omogućava testiranje različitih poslovnih scenarija sa aspekta njihovog uticaja na planirana poslovna ostvarenja preduzeća. Drugim rečima, radi se o instrumentu za upravljanje finansijskim rezultatom preduzeća. 45) Važnost ocenjivanja poslovnih aktivnosti sadržanih u planskom bilansu uspeha proizlazi takođe iz činjenice da je on najneposrednije povezan sa osnovnom ciljnom funkcijom preduzeća. Osim toga, njegov poseban značaj apostrofira i činjenica da su za dobitak zainteresovane sve interesne grupe u preduzeću (vlasnici, menadžeri, kreditori, zaposleni) što nameće potrebu da se u složenom procesu planiranja o njihovim interesima mora posebno vodi računa. 46) Planski bilans uspeha obuhvata prihode, rashode i finansijski rezultat koji će se ostvariti u datom planskom periodu. Pod finansijskim rezultatom kao primarnim njegovim oblikom podrazumeva se dohodak (dobit). S obzirom na to da je maksimiziranje dohotka (dobiti) cilj poslovne politike preduzeća, proilazi da se pri planiranju finansijskog rezultata moraju uzeti u obzir svi činioci koji vode u pravcu ostvarenja toga cilja, a isto tako i svi činioci koji sprečavaju realizaciju tako postavljenog cilja. Ozbiljna smetnja i prepreka ostvarivanju postavljenog cilja u smislu maksimiziranja poslovnog rezultata jeste slaba finansijska snaga preduzeća, dok dobra finansijska snaga preduzeća u velikoj meri zavisi od raspodele dohotka (dobiti). Preciznije rečeno, finansijska snaga preduzeća u smislu njegove trajne sposobnosti plaćanja, trajne sposobnosti finansiranja, očuvanja imovine i povećanja imovine uslovljena je akumulacijom. Otuda, u planskom bilansu uspeha za potrebe finansijske funkcije, centralno mesto ima deo dohotka (dobiti) koji je namenjen upravo akumulaciji. U vezi s tim, planiranje akumulacije zahteva posebnu pažnju jer od ostvarenja akumulacije zavisi ostvarenje osnovnog cilja finansijske funkcije preduzeća finansijske snage preduzeća. Dakle, kod planskog bilansa uspeha, saglasno cilju finansijske politike, prvenstveno nas zanima kolika treba da bude akumulacija. Na ovo pitanje nije lako odgovoriti, ali zato je sasvim sigurno da se mora ići postepeno ka odgovoru na ovo pitanje. U tom kontekstu, postepenost znači da se u okviru finansijske snage kao vrhunskog cilja finansijske politike preduzeća moraju definisati tzv. podciljevi i njihova hijerarhija radi redosleda njihovog ostvarivanja. Ovi podciljevi sastoje se u sledećem: 47) a. Očuvanje imovine što pri stabilnoj novčanoj jedinici u stvari znači poslovanje bez gubitka, tačnije ostvarivanje neutralnog finansijskog rezultata, odnosno finansijskog rezultata u kome su rashodi uvećani za sve obaveze iz dohotka (dobiti), uključujući i obaveze za lične dohotke, jednaki prihodima. b. Održavanje nepromenjene horizontalne strukture znači održavanje nepromenjene dugoročne finansijske ravnoteže i očuvanje supstance vlastitih sredstava u uslovima NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 109

119 inflacije. Ostvarivanje ovog podcilja u osnovi znači da se mora ostvariti onoliko akumulacije koliko je potrebno da dugoročna finansijska ravnoteža ostane nepromenjena, a to istovremeno znači i nesmanjenu kupovnu moć sopstvenih izvora u uslovima inflacije. c. Dovođenje horizontalne strukture na nivo normale podrazumeva da preduzeće mora da horizontalnu strukturu tj. dugoročnu finansijsku ravnotežu uskladi sa normalnom koja stvara normalne uslove za održavanje likvidnosti i pribavljanje pozajmljenih izvora. To praktično znači, da je potrebno ostvariti akumulaciju u iznosu koji povećava sopstvene izvore u skladu sa normalom dugoročne finansijske ravnoteže, jer kada je horizontalna ravnoteža narušena preduzeće često zapada u nelikvidnost. d. Ostvarivanje akumulacije u iznosu koji je dovoljan da se obezbedi potrebno učešće sopstvenih izvora u finansiranju proširene reprodukcije zbog potrebe dugoročnih ulaganja tj. ulaganja u nove investicione programe. Naime, dugoročno ulaganje zahteva učešće i sopstvenih izvora ne samo radi vertikalne finansijske strukture, već i zbog toga što u toku eksploatacije investicionog programa nije moguće ostvariti zadovoljavajuću finansijsku snagu preduzeća. Svako preduzeće suočava se, manje ili više, sa nekim faktorima koji efektivno ograničavaju nivo njegove poslovne sposobnosti. Međutim, za većinu preduzeća osnovni limitirajući faktor predstavlja platežno sposobna tražnja za njihovim proizvodima. Otuda, logično je da se tražnja smatra ishodnom tačkom finansijskog plana preduzeća, s obzirom da ona u najvećoj meri determiniše i obim prodaje. Analogno tome, u kontekstu posmatranja kompleksa pitanja vezanih za planski bilans uspeha, treba naglasiti da je neophodno utvrditi potreban obim prodaje za ostvarivanje planiranog finansijskog rezultata preduzeća i to za sledeće slučajeve: 48) Ostvarivanje neutralnog finansijskog rezultata u uslovima stabilne novčane jedinice; Ostvarivanje potrebne akumulacije za održavanje nepromenjene dugoročne finansijske ravnoteže i očuvanje kupovne moći sopstvenih izvora sredstava; Ostvarivanje potrebne akumulacije za dovođenje dugoročne finansijske ravnoteže na nivo normale i za obezbeđenje neophodnog učešća sopstvenih izvora u finansiranju novih investicionih programa. Potreban obim prodaje za ostvarivanje svakog od tri prethodno definisana različita oblika finansijskog rezultata može se utvrditi u vrednosnom izrazu i u fizičkom izrazu preko broja jedinica gotovog proizvoda (ili usluga). Međutim, zbog same prirode finansijskog planiranja, praksa je da se potreban obim prodaje uvek iskazuje u vrednosnom izrazu. Na osnovu izloženog vidi se da planski bilans uspeha u svojoj konačnoj varijanti iskazuje planiranu akumulaciju, odnosno neto dobitak koji se dobija odgovarajućom korekcijom pozicija proračuna vezano za mogućnosti ostvarenja minimalne i maksimalne akumulacije. U vezi s tim, treba reći da planirana akumulacija ne bi trebalo da 110 POSLOVNE F NANS JE

120 bude ispod potrebne minimalne akumulacije, a može da bude i viša od minimalne a manja od maksimalne ili na nivou maksimalne akumulacije. Pri tome, treba imati u vidu činjenicu da minimalna akumulacija obezbeđuje samo nepromenjenu dugoročnu finansijsku ravnotežu koja predstavlja bitan uslov za održavanje likvidnosti. Međutim, ako bi preduzeće uspelo da ostvari maksimalno potrebnu akumulaciju, onda bi to predstavljalo idealnu situaciju. Ipak, u praksi je najčešće prisutno srednje rešenje, odnosno ostvarenje manje akumulacije od maksimalno potrebne, a veće od minimalno potrebne. U skladu sa iznetim konceptom metodoloških pitanja vezanih za planski bilans uspeha, nameće se potreba i za bližim određenjem kategorije prihoda i rashoda. U vezi s tim, treba imati u vidu da se prihodom smatraju naplaćena realizacija i potraživanja od kupaca koja su pokrivena odgovarajućim instrumentima plaćanja. To znači da u prihode ne ulaze odloženi prihodi. S druge strane, rashodima se smatraju materijalni troškovi i amortizacija po propisanim minimalnim stopama. Razlika između ovako definisanih prihoda i rashoda jeste dohodak (dobit) kao primarni oblik finansijskog rezultata. Takođe iz metodoloških razloga, pri utvrđivanju potrebnog obim prodaje svi rashodi na teret prihoda moraju se podeliti na dve osnovne grupe varijabilni rashodi i rashodi perioda. Pri tome, varijabilni rashodi su troškovi koji su izazvani isključivo proizvodnjom proizvoda (usluga), dok su rashodi perioda u stvari fiksni troškovi koji nastaju nezavisno od proizvodnje proizvoda (usluga). Analogno tome, pri utvrđivanju potrebnog obima prodaje neophodno je sve troškove na teret prihoda koji ne ulaze u obračun cene koštanja smatrati rashodima perioda, a sve troškove koji ulaze u obračun cene koštanja smatrati varijabilnim troškovima. Na kraju, u metodologiji obračuna poreza i doprinosa iz dohotka treba uzimati zbirnu stopu poreza i doprinosa. Zbirna stopa poreza i doprinosa može se uzeti ako je osnovica za obračun poreza i doprinosa iz dohotka kod svih poreza i doprinosa ista. Ako su osnovice različite onda se obračun mora vršiti pojedinačno po svakoj stopi. Dok se u okviru planskog bilansa uspeha kvantifikuju očekivana dobitna ostvarenja i testira njihova dovoljnost u odnosu na očekivane profitne ciljeve preduzeća, planski bilans stanja ima za cilj da prikaže kako planirane poslovno-finansijske aktivnosti preduzeća utiču na pojedinačne delove imovine, obaveze i kapital, kao i na ukupnu finansijsku strukturu preduzeća. 49) Na osnovu planskog bilansa stanja procenjuje se struktura kapitala, način pokrića stalne imovine i zaliha kvalitetnim izvorima finansiranja, raspoloživost neto obrtnog kapitala, pokriće tekućih obaveza likvidnom imovinom itd. 50) Planski bilans stanja sastavlja se na osnovu parcijalnih planova pojedinih sredstava i izvora sredstava. U cilju što realnijeg planiranja potrebno je da se izvrši kompleksna analiza poslovanja preduzeća u više prethodnih godina i da se utvrde spoljni i unutrašnji faktori koji su delovali na porast ili pad sredstava i izvora sredstava, kao i na ukupno NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 111

121 poslovanje preduzeća tokom pojedinih godina. Takva saznanja su neophodna u cilju otklanjanja negativnog dejstva pojedinih faktora u budućem upravljanju sredstvima i izvorima sredstava. 51) Planski bilans stanja treba da obuhvati sva sredstva i izvore sredstava sa kojima preduzeće raspolaže, kao i nova sredstva koja će u toku planske godine biti pribavljena. U toku planske godine nastaju promene na sredstvima i izvorima sredstava. Analogno tome, ove promene se planiraju i usmeravaju na izvršenje postavljenih planskih ciljeva i zadataka preduzeća. Pri tome, stanje na kraju planske godine dobija se korekcijom početnog stanja sa povećanjima i smanjenjima koja se očekuju u toku godine. 52) To ujedno znači, da je planski bilans stanja u računovodstveno-tehničkom smislu specifičan jer za ishodište ima bilans stanja sa početka planskog perioda koji biva korigovan za očekivane promene koje će nastati kao posledica preduzimanja planskih aktivnosti preduzeća. 53) Zasnivanje planskog bilansa stanja na početnom (ishodišnom) bilansu nametnuto je logikom bilansiranja imovine, obaveza, kapitala i rezultata u preduzećima koja posluju na bazi tzv. going concern principa. U kontekstu operativnog planiranja ova okolnost je od izuzetnog značaja za realnost planskog procesa. 54) Sledstveno navedenom proizlazi da planski bilans stanja predstavlja, isto kao i planski bilans uspeha, značajan sintetički plan, koji treba da pokaže očekivanu strukturu sredstava i izvora sredstava na početku i na kraju planskog perioda, kao i promene koje se očekuju u kvalitativnom smislu. Planskim bilansom stanja vrši se projektovanje stanja sredstava i njihovih izvora za određeni planski period. On u sebi sadrži celinu ukupnog finansijskog planiranja jer se svi pojedinačni finansijski planovi (plan bilansa uspeha, plan novčanih tokova i plan kapitalnih ulaganja) slivaju u planirani bilans stanja tako da se njime izražava krajnji rezultat planiranja u određenom vremenskom periodu. Stoga, planski bilans stanja nesumnjivo predstavlja jedan od najznačajnijih finansijskih izveštaja u preduzeću, jer se iz njega sveobuhvatno i precizno može sagledati stanje sredstava i njihovih izvora i to po svim ključnim pozicijama. 55) Planski bilans stanja zajedno sa planskim bilansom uspeha predstavlja konačan ishod tj. krunu finansijskog plana koji treba da pokaže očekivano finansijsko stanje preduzeća krajem planske godine. Isto kao i planski bilans uspeha, planski bilans stanja je u stvari sumarni finansijski izveštaj koji se dobija na bazi podataka iz pojedinačnih planova koji su prethodno već sastavljeni. 56) Kao integralni deo ukupnog finansijskog plana preduzeća planski bilans stanja iskazuje sredstva, izvore sredstava i njihovu strukturu na kraju planskog perioda. Pri tome, on mora da ispunjava uslove potrebne finansijske ravnoteže preduzeća. Budući da bilans stanja pokazuje horizontalnu i vertikalnu strukturu, a time i finansijsku situaciju odnosno finansijsku ravnotežu kao uslov za konstantno održavanje likvidnosti, planski bilans stanja ne treba da iskaže finansijsku ravnotežu koja bi nastala stihijski, već finansijsku ravnotežu koju je moguće ostvariti svesnim akcijama, kako na strani angažovanja sredstava u smislu obima i roka imobilizacije, tako i na strani izvora sredstava u smislu obima i roka raspoloživosti. Upravo takav planski bilans stanja daje ograničenja u pogledu ulaganja sredstava na dugi rok i utiče na podešavanje ročnosti strukture izvora sredstava ka ostvarivanju finansijske ravnoteže. 57) To se ostvaruje izdvajanjem akumu- 112 POSLOVNE F NANS JE

122 lacije iz dohotka (dobiti) za poslovni fond, konverzijom tj. pretvaranjem kratkoročnih u dugoročne pozajmljene izvore, kao i pribavljanjem nedostajućih sredstava iz tih izvora. Krajnji datum planskog perioda za koji se sačinjava planski bilans stanja preduzeća jeste poslednji dan planskog perioda koji obuhvata bilans uspeha, a za preduzeće u osnivanju to je na dan koji se predviđa da će preduzeće u osnivanju biti sposobno za izvršenje zadatka zbog kojih se osniva. 58) U ovom drugom slučaju, reč je o početnom ili osnivačkom planskom bilansu stanja preduzeća. Prva varijanta planskog bilansa uspeha sačinjava se tako što se polazi od planiranja troškova za predviđeni obim proizvodnje, odnosno planiranja elemenata prihoda i rashoda za predviđeni obim prodaje, s tim što se struktura planskog bilansa uspeha prilagođava potrebi ocene rizika ostvarenja finansijskog rezultata i sačinjavanja varijanti planskog bilansa uspeha kojima se ispituje mogućnost maksimiziranja finansijskog rezultata. Troškovi se planiraju po vrstama i po organizacionim delovima preduzeća. Pri tome, ukupno planirani troškovi razvrstavaju se na varijabilne i fiksne. Varijabilni troškovi su oni koji nastaju samo kada se odvija poslovna aktivnost u preduzeću, dok su fiksni troškovi oni koji nastaju nezavisno od aktivnosti preduzeća. 59) Prva varijanta planskog bilansa uspeha najčešće ima strukturu kao što je prikazano u tabeli ) Tabla 3.1. PLANSKI BILANS USPEHA (I varijanat) R.B. NAZIV POZICIJE IZNOS ( ) 1. Planirani prihodi od prodaje Varijabilni troškovi Marža pokri a (1 2) Rashodi perioda bez kamata Neto rashodi nansiranja Porezi iz rezultata Poslovni dobitak (3 4) Bruto nansijski dobitak (7 5) Neto dobitak (8 6) Stopa marže pokri a (3/1 x 100) 17 % 11. Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata (4/10 x 100) Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog bruto nansijskog rezultata (4+5/10 x 100) NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 113

123 U našem slučaju, prva varijanta planskog bilansa uspeha, sastavljena je na bazi tzv. direct costing metoda. Ovakva struktura planskog bilansa uspeha iznuđena je primenom sistema obračuna po varijabilnim troškovima, u kome se varijabilni troškovi proizvodnje nadoknađuju srazmerno realizaciji proizvoda i usluga, dok se fiksni troškovi u celini rashoduju na teret tekućih prihoda. S druge strane, u skladu sa koncipiranim metodološkim pristupom u razmtranju kompeksa pitanja u vezi sa prvom varijantom planskog bilansa uspeha, nužno se nameće i potreba bližeg definisanja navedenih stavki iz prikazane strukture planskog bilansa uspeha (I varijanta). Naime, svaki element prikazanog planskog bilansa uspeha posebno se planira i to na sledeći način: 1. Prihodi od prodaje planiraju se tako što se planirani fizički obim proizvodnje množi sa planiranom neto prodajnom cenom. Pri tome, planirana neto prodajna cena jednaka je razlici između prodajne cene i tzv. kondicija (rabat, kasa-skonto i drugo). Fizički obim proizvodnje u našem hipotetičkom primeru, planiran je u iznosu komada gotovih proizvoda. Planirana neto prodajna cena iznosi 120 po jednom komadu. Prihod od prodaje planiran je u iznosu od (5000 x 120). 2. Varijabilni troškovi dobijaju se kao proizvod planiranog fizičkog obima proizvodnje i planiranih varijabilnih troškova po jedinici proizvoda. U našem primeru, planirani varijabilni troškovi iznose (5.000 x 100). 3. Rashodi perioda bez kamata predstavlljaju u stvari planirane fiksne i relativno fiksne troškove koji su sadržani u prodatim proizvodima i troškovima prodaje. U našem primeru, oni su planirani u iznosu od Neto rashodi finansiranja jednaki su razlici između planiranih kamata na obaveze i planiranih kamata na potraživanja. U navedenom primeru, ovi rashodi su planirani u iznosu od Porezi iz rezultata planiraju se tako što se poreska stopa koja je propisana pozitivnim zakonskim propisima množi sa bruto dobitkom. U slučaju da se bruto dobitak razlikuje od poreske osnovice (utvrđene propisima o sastavljanju poreskog bilansa), onda je neophodno izvršiti njegovu korekciju. Korekcija se vrši tako što se bruto dobitak koriguje naviše za iznos troškova koje poreski propisi ne priznaju za rashode, odnosno naniže za iznos poreskih olakšica koje poresko zakonodavstvo priznaje. Nakon izvršene korekcije, korigovani planirani bruto dobitak predstavlja poresku osnovicu koja se množi sa propisanim stopama poreza, što daje planirane poreze iz rezultata. 6. Marža pokrića naziva se i kontribuciona marža. Ona predstavlja razliku između prihoda od prodaje i varijabilnih rashoda. Stoga, ovo je deo prihoda koji preostaje nakon pokrića varijabilnih rashoda i služi za pokriće rashoda perioda. Marža pokrića u našem primeru iznosi POSLOVNE F NANS JE

124 7. Stopa marže pokrića predstavlja procenat učešća marže pokrića u prihodima od prodaje. Ona se dobija tako što se marža pokrića stavi u odnos prema prihodima od prodaje i pomnoži sa 100. U našem primeru stopa marže pokrića iznosi 17 %. Na bazi prve varijante planskog bilansa uspeha, moguće je izračunati i prag rentabilnosti za ostvarenje poslovnog rezultata, kao i prag rentabilnosti ostvarenja bruto finansijskog rezultata. Drugim rečim, na osnovu prethodno definisanih kategorija iz prikazanog bilansa uspeha (I varijanta), moguće je utvrditi potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog finansijskog rezultata i to: prvo, za neutralni poslovni rezultat (poslovni dobitak jednak nuli), i drugo, za neutralni bruto finansijski rezultat (bruto finansijski rezultat jedank nuli). Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata može se izračunati na osnovu sledeće formule: Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog nansijskog rezultat = Rashodi perioda Stopa marže pokri a 100 = = Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog bruto finansijskog rezultata može se izračunati na osnovu sledeće formule: Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog nansijskog rezultat = Rashodi perioda + Stopa marže pokri a Neto rashodi nansiranja 100 = = U hipotetičkom primeru prve varijante planskog bilansa uspeha, potrebno je ostvariti prihoda od prodaje radi postizanja neutralnog poslovnog rezultata što iznosi 78,43 % planiranih prihoda ( / x 100). S druge strane, za ostvarivanje neutralnog bruto finansijskog rezultata potrebno je prihoda od prodaje što iznosi 88,23 % planiranih prihoda ( / x 100). Ove relacije moguće je predstaviti i grafički, što ilustruje slika 3.4. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 115

125 Slika 3.4. Potreban obim prodaje i neutralni finansijski rezultat (po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha) Planiranim bilansom stanja projektuje se stanje sredstava i njihovih izvora za određeni planski period. On u sebi sadrži celinu ukupnog fiansijskog planiranja jer se svi pojedinačni finansijski planovi (plan bilansa uspeha, plan novčanih tokova, plan kapitalnih ulaganja) slivaju u ovaj plan, tako da se njime izražava krajnji rezultat planiranja u izabranom periodu. 61) Planski bilans stanja predstavlja jedan od najznačajnijih izveštaja za preduzeće, jer se iz njega precizno i sveobuhvatno vidi stanje sredstava i njihovih izvora po najvažnijim pozicijama. 62) Pri planiranju prve varijante planskog bilansa stanja uzima se u obzir bilans stanja na kraju prethodne godine, jer taj bilans stanja je istovremeno početni bilans (bilans otvaranja) za tekuću godinu. Prva varijanta planskog bilansa stanja radi se po delovima, a njih čine sledeći segmenti: Plan obrtnih sredstava Plan spontanih izvora i kratkoročnih obaveza Planiranje osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana Planiranje sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza. a. Plan obrtnih sredstava. Zbog stalnog prelaska obrtnih sredstava iz jednog pojavnog oblika u drugi, kao i usled mogućih oscilacija visine pojedinih njihovih oblika, planiranje obrtnih sredstava nije nimalo jednostavno. Pri tome, treba razlikovati plani- 116 POSLOVNE F NANS JE

126 ranje obrtnih sredstava za potrebe planskog bilansa stanja na kraju planskog perioda i planiranje obrtnih sredstava po pojedinim intervalima u toku planskog perioda. U vezi s tim, kod preduzeća čija je proizvodnja i prodaja kontinuirana tokom čitavog planskog perioda, planiranje obrtnih sredstava za potrebe planskog bilansa na kraju planskog perioda ne razlikuje se od planiranja po pojedinim intervalima u okviru planskog perioda. Ali kod preduezća čija je proizvodnja ili prodaja sezonskog karaktera, obrtna sredstva se tokom planskog perioda menjaju. Zbog toga, u pojedinim intervalima planskog perioda visina ukupnih obrtnih sredstava je različita. U takvim okolnostima, obračun potrebnih obrtnih sredstava treba raditi za čitav planski period i za pojedine intervale planskog perioda. Pri tome, postupak obračuna obrtnih sredstava u suštini se ne razlikuje, osim što se kod obračuna za čitav planski period uzima broj dana u planskom periodu, dok se kod obračuna za pojedine intervale u okviru planskog perioda uzima broj dana u intervalu. Treba reći da postoje različite metode planiranja potrebnih obrtnih sredstava koje se primenjuju u zavisnosti od raspoloživih podataka. Osnovna razlika tih metoda jeste u tome što jedne daju manje tačne, a druge više tačne podatke o potrebnim obrtnim sredstvima. Međutim, tačnost proračuna potrebnih obrtnih sredstava ipak najviše zavisi od tačnosti i detaljnosti na osnovu kojih se proračun vrši. 63) Imajući u vidu činjenicu da proračun potrebnih obrtnih sredstava treba da aproksimira (planira) koliko će svakog dana u posmatranom periodu biti angažovano obrtnih sredstava, da bi se postigao što veći stepen tačnosti, proračun treba vršiti posebno za svaki pojavni oblik obrtnih sredstava. Time se postiže potreban stepen detaljnosti koja u stvari determiniše tačnost proračuna. Za proračun potrebnih obrtnih sredstava u planskom periodu nužna su dva osnovna podatka, to su: (a) učinak određenog pojavnog oblika obrtnih sredstava u planskom periodu, i (b) prosečan broj dana vezivanja (trajanja obrta) određenog pojavnog oblika obrtnih sredstava. Na osnovu toga, može se izračunati sledeće: 64) Potrebna obrtna sredstva = U inak Broj dana u periodu Broj dana vezivanja = U inak Broj dana vezivanja Broj dana u periodu Na osnovu navedenog obrasca, mogu se izračunavati potrebna obrtna sredstva za svaki njihov pojavni oblik (novčana sredstva, sirovine i materijal, sitan inventar, nezavršena proizvodnja, poluproizvodi, gotovi proizvodi, potraživanja od kupaca, hartije od vrednosti itd.). Broj dana vezivanja utvrđuje se na osnovu empirijskog iskustva ili normiranjem broja dana vezivanja. Broj kalendarskih dana u planskom periodu je 365 dana, ako se vrši planiranje za godinu dana, a kada se planiranje vrši po pojedinim intervalima onda je to broj dana u određenom intervalu. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 117

127 Plan obrtnih sredstava, sastavljen na bazi koeficijenata obrta, najčešće se sastavlja na način kao što je prikazano u tabeli ) Kao što se vidi, postupak sastavljanja plana obrtnih sredstava obuhvata sledeće: Utvrđivanje učinaka za svaku poziciju obrtnih sredstava; Određivanje broja dana vezivanja za svaku poziciju obrtnih sredstava; Broj kalendarskih dana u godini iznosi 365, ako se plan sastavlja za 1 godinu; Planirana vrednost za svaku poziciju obrtnih sredstava dobija se množenjem njihovih učinaka i broja dana vezivanja i deljenjem ovako dobijene veličine sa kalendarskim brojem dana za koji se plan sastavlja; Ukupna planirana obrtna sredstva dobijaju se zbrajanjem planiranih vrednosti za svaku bilansnu poziciju. Tabela 3.2. PLANIRANJE OBRTNIH SREDSTAVA.B. rsta obrtnih sredstava inak u planskom periodu Broj dana vezivanja Broj kalendarskih dana Planirana obrtna sredstva (3 x 4)/ Gotovina u blagajni Gotovina na depozitnim ra unima Har je od vrednos (HoV) Potraživanja od kupaca Potraživanja za avanse Ostala potraživanja 7. Sirovine i repromaterijal Sitan inventar na zalihi Nedovršena proizvodnja Poluproizvodi 11. Gotovi proizvodi Trgova ka roba 13. Sitan inventar u upotrebi Ak vna vremenska razgrani enja Kratkoro ni plasmani 16. Planirana obrtna sredstva (1 15) b) Plan spontanih izvora i kratkoročnih obaveza. Slično kao i obrtna sredstva, planiraju se i spontani ili autonomni (neoročeni) izvori i kratkoročne obaveze. Spontani ili autonomni izvori predstavljaju obaveze koje preduzeće nije isplatilo državi, radnicima i dobavljačima. Ovi izvori finansiranja su raspoloživi u kratkom i strogo utvrđenom roku, te su samo u tom roku besplatni. Spontani izvori i kratkoročne obaveze plani- 118 POSLOVNE F NANS JE

128 raju se na identičan način kao i obrtna sredstva, s tom razlikom što kod njih umesto broja dana vezivanja imamo broj dana raspoloživosti izvora finansiranja. U postupku planiranja, za svaku vrstu autonomnih izvora potrebno je utvrditi dve osnovne kategorije: prvo, učinak, i drugo, broj dana trajanja izvora. Pri utvrđivanju učinka, polazi se od stanja svake obaveze na početku planskog perioda i obaveza koje će nastati u toku planskog perioda. Sledstveno tome, učinak je jednak zbiru početnog stanja obaveze i obaveza koje će nastati i dospeti za plaćanje u toku planskog perioda. Broj dana trajanja izvora predstavlja broj dana koji protekne od momenta nastanka obaveze do momenta njene isplate. U skladu sa navedenim, opšti obrazac za kvantifikovanje autonomnih izvora može se izraziti u sledećem obliku: 66) Raspoloživi autonomni izvori = U d D U = Efekat za ukupne autonomne izvore d = Broj dana koji protekne od momenta nastanka obaveze do momenta isplate D = Broj dana u planskom periodu (intervalu) Na osnovu navedenog obrasca, mogu se izračunati autonomni izvori za svaki njihov pojavni oblik (obaveze prema dobavljačima, obaveze po datim HoV, obaveze za neto zarade, obaveze za PDV, obaveze za ostale dažbine itd.). Plan spontanih izvora i kratkoročnih obaveza najčešće se sastavlja na način kao što je prikazano u tabeli ) Tabela 3.3. PLANIRANJE SPONTANIH IZVORA I KRATKOROČNIH OBAVEZA R.B. Vrsta izvora U inak u planskom periodu Broj dana raspoloživos Broj kalendarskih dana Planirani izvori (3 x 4)/ Obaveze prema dobavlja ima Obaveze po da m HoV Obaveze za PDV 4. Obaveze za kamate i dividende Obaveze za poreze na dobit Obaveze za ostale dažbine Obaveze za neto LD Obaveze za poreze i doprinose iz LD Obaveze po avansima kupaca 10. Obaveze po obustavama LD 11. Pasivna vremenska razgrani enja Kratkoro ni kredi Planirani spontani izvori (1 12) NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 119

129 Kao što se vidi, navedeni planirani spontani izvori dobijaju se ako se učinak pomnoži brojem dana raspoloživosti i podeli brojem kalendarskih dana u planskom periodu. Broj dana raspoloživosti određuje se empirijskim putem, normiranjem ili je određen zakonskim propisima. Broj kalendarskih dana u planskom periodu je 365 ako se planira za godinu dana, a ako se planiranje vrši po periodima finansijskog naprezanja, onda je to broj dana u periodu. c) Plan osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana. Respektujući odabrani metodološki pristup u razmatranju osnovnih pitanja u vezi sa izradom prve varijante planskog bilansa stanja, u nastavku izlaganja ćemo u najkraćim crtama razmotriti još nekoliko ključnih segmenata vezano za izradu planskog bilansa stanja, to su: (1) planiranje osnovnih sredstava, i (2) planiranje dugoročnih plasmana. 1. Planiranje osnovnih sredstava. Planiranje osnovnih sredstava, bez obzira da li se radi o preduzeću sa kontinuiranom ili diskontinuiranom (sezonskom) proizvodnjom ili prodajom, vrši se za godinu dana. Tačnije, dužina planskog perioda za koji se vrši planiranje osnovnih sredstava treba da odgovara planskom periodu za koji se vrši planiranje potrebnih obrtnih sredstava. Zaključak da je neophodno planirati osnovna i obrtna sredstva za isti period, jer je samo tako moguće utvrditi ukupno potrebna sredstva. Pri tome, postoji potreba nužnog razlikovanja postojećih osnovnih sredstava i osnovnih sredstava koja će se pribaviti u toku planskog perioda. Shodno tome, postojeća osnovna sredstva moguće je planirati po sledećem postupku: POSTOJEĆA OSNOVNA SREDSTVA 1. Nabavna vrednost osnovnih sredstava na početku planskog perioda 2. Ispravka vrednosti osnovnih sredstava na početku planskog perioda 3. Amortizacija osnovnih sredstava u toku planskog perioda 4. Prodaja osnovnih sredstava u toku planskog perioda 5. Sadašnja vrednost postojećih osnovnih sredstava na kraju planskog perioda [1 (2+3+4)] S druge strane, osnovna sredstva koja će se pribaviti u toku planskog perioda treba planirati po vrstama i po fazama nabavki. 68) To ujedno znači, da plan pribavljanja novih osnovnih sredstava treba da obuhvati ulaganja u osnovna sredstva po mesecima u toku planskog perioda (dinamički). Pri tome, sadašnja vrednost novih (novonabavljenih) osnovnih sredstava na kraju planskog perioda kvantifikuje se tako što se od nabavne vrednosti oduzme amortizacija u toku planskog perioda. Ove relacije mogu se prikazati pomoću sledećeg postupka: NOVA OSNOVNA SREDSTVA 6. Ukupna nabavka u toku planskog perioda 7. Amortizacija novonabavljenih osnovnih sredstava na kraju planskog perioda 120 POSLOVNE F NANS JE

130 8. Sadašnja vrednost novonabavljenih osnovnih sredstava na kraju planskog perioda (6 7) 9. Ukupna sadašnja vrednost osnovnih sredstava na kraju planskog perioda (5+8) U skladu sa navedenim relacijama proizlazi zaključak da je ukupna sadašnja vrednost osnovnih sredstava na kraju planskog perioda jednaka zbiru redova 5 (iz prvog postupka) i 3, odnosno 8 (iz drugog postupka). 2. Planiranje dugoročnih plasmana. Plasmani se po ročnosti diferenciraju na dugoročne plasmane, čiji je rok naplate preko jedne godine, i kratkoročne plasmane, čiji je rok naplate do godinu dana. Dugoročni plasmani mogu da budu u finansijskom obliku (plasman novca na dugi rok) i u robnom obliku (prodaja robe na dugi rok). Dejstvo dugoročnih plasmana na finansijsku snagu preduzeća može da bude pozitivno i negativno. Pozitivno dejstvo dugoročnih plasmana na finansijsku snagu preduzeća ogleda se u tome što svaki dugoročni finansijki plasman donosi neki prinos u vidu kamate, dividende ili druge naknade što deluje na povećanje imovine, odnosno rentabilnosti preduzeća. S druge strane, negativno dejstvo dugoročnih plasmana na finansijsku snagu preduzeća ogleda se u smanjenju likvidnosti, riziku povraćaja uloženih sredstava, kao i izloženosti inflatornim gubicima, a sve to zbog dugog roka imobilizacije sredstava. Da bi dugoročni plasmani više doprinosili nego štetili finansijskoj snazi preduzeća, neophodno je težiti maksimiziranju prinosa, smanjenju rizika i očuvanju realne supstance uložene u dugoročne plasmane. Kod plasmana takođe važi načelo da period planiranja plasmana treba da odgovara periodu planiranja potrebnih obrtnih sredstava. Pri tome, slično kao i kod osnovnih sredstava, postoji potreba razlikovanja postojećih plasmana i novih plasmana. Zbog toga, sama tehnika planiranja plasmana veoma je slična planiranju osnovnih sredstava, što se može sagledati iz sledećeg opšteg postupka: POSTOJEĆI DUGOROČNI PLASMANI 1. Dugoročni plasmani na početku planskog perioda 2. Ukupna naplata dugoročnih plasmana u toku planskog perioda 3. Postojeći dugoročni plasmani na kraju planskog perioda (1 2) NOVI DUGOROČNI PLASMANI 4. Dugoročni novi plasmani u toku planskog perioda 5. Ukupna naplata novih dugoročnih plasmana u toku planskog perioda 6. Dugoročni novi plasmani na kraju plasnkog perioda (4 5) 7. Ukupni dugoročni plasmani na kraju planskog perioda (3 + 6) Planiranje osnovnih sredstava, bez obzira da li se radi o preduzeću sa kontinuiranom ili sezonskom proizvodnjom i prodajom, vrši se za godinu dana i to po postupku koji je prikazan u tabeli 3.4. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 121

131 Tabela 3.4. PLANIRANJE OSNOVNIH SREDSTAVA I DUGOROČNIH PLASMANA R.B. Vrsta Stanje na po etku planske godine Pove anje u toku planske godine Smanjenje u toku planske godine Stanje na kraju planske godine (3+4-5) Osnovna sredstva Dugoro ni plasmani Gubitak Svega stalna sredstva i gubitak U kolonu 3 upisuje se neotpisana vrednost osnovnih sredstava na početku godine, odnosno dugoročni plasmani na početku godine korigovani za eventualnu ispravku vrednosti i gubitak. U kolonu 4 upisuju se sva očekivana povećanja u toku planske godine. U kolonu 5 upisuju se sva očekivana smanjenja u toku planske godine (kod osnovnih sredstava smanjenja po osnovu amortizacije, prodaje i rashodovanja, kod dugoročnih plasmana po osnovu naplate glavnice, a kod gubitka planirani otpis na kraju planske godine). Iznos u koloni 6 dobija se računskim putem kao zbir iznosa kolone 3 i 4 umanjen za iznos kolone 5. 69) d) Planiranje sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza. Sopstveni kapital i dugoročne obaveze, bez obzira da li se radi o preduzeću sa kontinuiranom ili sezonskom proizvodnjom i prodajom, planiraju se za čitavu plansku godinu. Planiranje sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza čini temelj finansijske stabilnosti, a time i finansijske snage preduzeća, jer kakvo je dugoročno finansiranje takva je i finansijska stabilnost. Sopstveni kapital preduzeća, predstavlja njegov vlasnički kapital koji se još naziva i akcionarski kapital. Iznos vlasničkog kapitala predstavlja razliku između ukupnih sredstava i obaveza preduzeća, te ovaj kapital ujedno predstavlja i sigurnost za kreditore. Sopstveni kapital preduzeća, sastoji se iz tzv. nominiranog i nenominiranog kapitala. Nominirani kapital čine: deoničarski kapital, trajni ulozi, inokosni kapital i akumulirani dobici preduzeća. Nenominirani kapital čine: rezerve stvorene iz dobitka, neraspoređeni dobitak iz prethodnih godina i revalorizacione rezerve. 70) Dugoročne obaveze predstavljaju obaveze koje dospevaju u roku dužem od godinu dana od dana njhovog nastanka. Dugoročne obaveze obuhvataju dugoročne kredite, obaveze po osnovu dugoročnih hartija od vrednosti, obaveze prema povezanim pravnim licima i ostale dugoročne obaveze. U tom kontekstu, za dugoročne obaveze se može reći da se one u stvari odnose na dugoročno pozajmljeni kapital (tuđi kapital) koji je pribavljen putem dugoročnih kredita, emisijom obveznica i dugoročnim oročavanjem uloga trećih lica. 71) Sopstveni kapital i dugoročne obaveze planiraju se za čitavu plansku godinu, i to po postupku koji je prikazan u tabeli POSLOVNE F NANS JE

132 R.B. Tabela 3.5. PLANIRANJE SOPSTVENOG KAPITALA I DUGOROČNIH OBAVEZA Vrsta Stanje na po etku planske godine Pove anje u toku planske godine Smanjenje u toku planske godine Stanje na kraju planske godine (3+4-5) Društveni kapital Trajni ulozi, deoni arski i inokosni kapital 3. Nenominirani kapital Dugoro na rezervisanja za rizike 5. Dugoro ne obaveze Svega sopstveni kapital i dugoro ne obaveze (1 5) Kao što se vidi, u kolonu 3 upisuje se stanje na početku planske godine. U kolonu 4 upisuju se očekivana povećanja u toku planske godine, bez uključivanja neto dobitka iz prve varijante planskog bilansa uspeha, s tim što se kod dugoročnih obaveza upisuju samo ugovoreni neiskorišćeni dugoročni krediti. U kolonu 5 upisuju se očekivana smanjenja u toku planske godine (iskorišćenje dugoročnih rezervisanja za rizike, otplata glavnice dugoročnih obaveza i sl.). Iznos u koloni 6 dobija se računskim putem, kao zbir iznosa kolona 3 i 4 umanjen za iznos kolone 5. Respektujući sve prethodno navedene i prikazane postupke planiranja, po logici stvari, u daljem postupku planiranja pristupa se integrisanju svih dobijenih planova, da bi se njihovim objedinjavanjem dobila prva varijanta planskog bilansa stanja, koja uopšteno gledano, najčešće izgleda kao što je to prikazano u tabeli ) U koloni 3 iskazan je bilans stanja na početku prethodne godine, jer taj bilans stanja istovremeno čini početni bilans (bilans otvaranja) za tekuću godinu. U koloni 5 iskazan je planski bilans stanja na kraju planske godine. U ovom bilansu, pozicije aktive (izuzimajući poziciju slobodna sredstva) i pozicije pasive iskazuju se onako kako su planirane, što je u okviru prikaza prethodnih postupaka već objašnjeno. Pozicija slobodna sredstva, utvrđuje se tako što se najpre saberu pozicije pasive, i shodno tome, iskaže se konkretan iznos pasive. Zatim se sabiraju pozicije aktive (izuzimajući poziciju slobodna sredstva) i taj zbir se oduzima od iznosa pasive, a razlika se upisuje na poziciju slobodna sredstva. Ako je ta razlika negativna, onda su i slobodna sredstva negativna (što je slučaj u navedenom primeru). Negativna slobodna sredstva iskazuju iznos nedostajućih izvora finansiranja za pokriće planiranih sredstava u aktivi. To znači, ako ostajemo pri planiranim sredstvima u aktivi, onda je neophodno obezbediti (iznad planiranih izvora u pasivi) dodatne izvore finansiranja i to u visini negativnih slobodnih NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 123

133 sredstava. Obrnuto, ako je ta razlika pozitivna, onda ta razlika iskazuje za koliko su veći planirani izvori finansiranja od planiranih sredstava u aktivi. 73) R.B. Tabela 3.6. PLANSKI BILANS STANJA (I varijanata) Naziv pozicije Stanje na po etku planske godine X1 Iznos promene (5 3) Stanje na kraju planske godine X Stalna imovina Zalihe materijala (21.000) Zalihe proizvoda Potraživanja od kupaca Gotovina (1.660) Slobodna sredstva (79.000) (79.000) A K T I V A (1 6) (93.612) Kapital Dugoro ne obaveze (35.000) Obaveze prema dobavlja ima (61.833) Obaveze za LD Ostale obaveze (81) P A S I V A (1 5) (93.612) OCENA FINANSIJSKOG POLOŽAJA PREDUZEĆA Finansijski položaj preduzeća određen je stanjem finansijske ravnoteže, zaduženosti, solventnosti, održavanjem realne vrednosti sopstvenog kapitala i reprodukcionom vrednošću. Budući da finansijski položaj preduzeća uslovljava više činilaca koji u realnom životu mogu biti čak i oprečni, mi ćemo ovde iz metodoloških razloga, pod ocenom finansijskog položaja preduzeća smatrati analizu finansijske ravnoteže koja u stvari omogućava ocenu likvidnosti i uslova za održavanje likvidnosti preduzeća, a što de facto predstavlja ocenu finansijskog položaja u užem smislu. Inače, pod finansijskom ravnotežom podrazumeva se da sredstva po obimu i vremenu za koje su vezana (neunovčljiva) odgovaraju obimu i vremenu raspoloživosti izvora finansiranja. Međutim, treba imati u vidu da se analiza finansijske ravnoteže najčešće svodi na analizu kratkoročne i dugoročne finansijske ravnoteže. Kratkoročna finansijska ravnoteža utvrđuje se odnosom likvidnih i kratkoročno vezanih sredstava, sa jedne strane, i kratkoročnih obaveza, sa druge strane. Pri tome, kratkoročna finansijska travnoteža postoji ako su likvidna sredstva i kratkoročno vezana sredstva jednaka kratkoročnim izvorima finansiranja, odnosno ako je njihov odnos 1:1. Dugoročna finansijska ravnoteža 124 POSLOVNE F NANS JE

134 utvrđuje se odnosom dugoročno vezanih sredstava, sa jedne strane, i trajnog kapitala i dugoročnih obaveza, sa druge strane. Pri tome, dugoročna finansijska ravnoteža postoji ako su dugoročno vezana sredstva jednaka kapitalu uvećanom za dugoročne obaveze. Dugoročna i kratkoročna finansijska ravnoteža međusobno su uslovljene. 74) Analiza finansijske ravnoteže odnosi se na bilans stanja. U kontekstu navedenog, sa aspekta ocene finansijskog položaja preduzeća u užem smislu, treba naglasiti da se finansijski položaj preduzeća najčešće kvalifikuje kao dobar, prihvatljiv ili loš. Dobar finansijski položaj preduzeća je ako finansijska ravnoteža obezbeđuje sigurnost u održavanju likvidnosti. Prihvatljiv finansijski položaj preduzeća je ako finansijska ravnoteža omogućava održavanje likvidnosti (bez sigurnosti). Loš finansijski položaj preduzeća je ako finansijska ravnoteža ne omogućava održavanje likvidnosti preduzeća. Ocena finansijskog položaja preduzeća bazira se na analizi finanansijske stabilnosti, a kao pokazatelj finansijske stabilnosti preduzeća najčešće se koristi koeficijent finansijske stabilnosti (KFS), koji se često naziva i koeficijent dugoročne finansijske ravnoteže. Ovaj pokazatelj može se izračunati pomoću sledećih izvedenih i međusobno povezanih formula: 75) a) Koeficijent finansijske stabilnosti DVS KFS = DI gde je: DVS Dugoročno vezana sredstva DI Dugoročni izvori b) Dugoročno vezana sredstva gde je FS Fiksna sredstva Z Stalne zalihe DVS = FS + Z c) Dugoročni izvori DI = SI + DO gde je SI Sopstveni izvori DO Dugoročne obaveze Koeficijent finansijske stabilnosti (KFS), kao pokazatelj dugoročne finansijske ravnoteže preduzeća može imati sledeća osnovna značenja: 76) a) KFS = 1, znači da je finansijska stabilnost preduzeća prihvatljiva, jer su u oblasti dugoročnog finansiranja obezbeđeni uslovi za održavanje likvidnosti preduzeća. Drugim rečima, obezbeđena je dugoročna finansijska ravnoteža preduzeća, jer su dugoročno vezana sredstva jednaka planiranom sopstvenom kapitalu i NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 125

135 dugoročnim obavezama. U ovoj situaciji, dugoročna finansijska ravnoteža direktno korespondira sa načelom finansijske stabilnosti i odgovara zlatnom bilansnom pravilu finansiranja, budući da načelo finansijske stabilnosti nalaže da odnos dugoročno vezanih sredstava i izvora finansiranja mora biti manji od jedan, ili barem jednak jedinici. b) KFS > 1, znači da je finansijska stabilnost preduzeća neprihvatljiva, jer u oblasti dugoročnog finansiranja nisu stvoreni uslovi za održavanje likvidnosti preduzeća. Drugim rečima, nije obezbeđena dugoročna finansijska ravnoteža preduzeća, jer su dugoročna vezana sredstva veća od planiranog sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza. Na taj način, dugoročna finansijska ravnoteža preduzeća pomerena je u korist sredstava što znači da je u oblasti dugoročnog finansiranja ugroženo održavanje likvidnosti. c) KFS < 1, znači da je finansijska stabilnost preduzeća dobra, jer su u oblasti dugoročnog finansiranja stvoreni ne samo uslovi, već i sigurnost za održavanje likvidnosti preduzeća. Drugim rečima, obezbeđena je sigurnost u održavanju likvidnosti budući da su dugoročno vezana sredstva manja od planiranog sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza. Na taj način, dugoročna finansijska ravnoteža preduzeća pomerena je u korist izvora što znači da su u oblasti dugoročnog finansiranja stvoreni uslovi za sigurnost u održavanju likvidnosti preduzeća. U vezi s tim, treba reći da je finansijska stabilnost preduzeća utoliko bolja što je koeficijent finansijske stabilnosti bliži nuli. Prema navedenim podacima u tabeli 3.7. vidi se da je koeficijent finansijske stabilnosti veći od jedan i to kako na početku, tako i na kraju planske godine, što znači da je finansijska stabilnost neprihvatljiva. Osim toga, koeficijent finansijske stabilnosti na kraju planske godine je veći od koeficijenta finansijske stabilnosti na početku planske godine. To znači da se finansijska stabilnost preduzeća pogoršala u odnosu na prethodnu godinu što direktno može ugroziti poslovanje i opstanak preduzeća. Tabela 3.7. OCENA FINANSIJSKE STABILNOSTI R.B. Naziv pozicije Stanje na po etku planske godine X1 Stanje na kraju planske godine X Stalna imovina Zalihe I Dugoro no vezana imovina (1+2) Kapital Dugoro ne obaveze II Trajni i dugoro ni kapital (3+4) Koe cijent nansijske stabilnos (I / II) 1,1027 1, POSLOVNE F NANS JE

136 U uslovima kada planirana dugoročna finansijska ravnoteža postoji ili kada je ona pomerena u korist izvora, onda se planiranje bilansa uspeha i bilansa stanja ovim završava. To znači da prve varijante planskog bilansa uspeha i bilansa stanja automatski postaju i konačne varijante. Međutim, ako dugoročna finansijska ravnoteža ne postoji, odnosno kada je ona pomerena ka sredstvima (kao u našem primeru), onda se proces planiranja nastavlja u smislu ispitivanja mogućnosti poboljšanja dugoročne finansijske ravnoteže. Analogno tome, prva varijanata planskog bilansa stanja prezentuje se predstavnicima uprave preduzeća u cilju ispitivanja mogućnosti poboljšanja dugoročne finansijske ravnoteže, odnosno finansijskog položaja preduzeća. Generalno gledano, finansijski položaj preduzeća u okviru planskog bilansa stanja moguće je poboljšati na sledeći način: 77) Smanjenjem broja dana vezivanja pojedinih pojavnih oblika obrtnih sredstava; Povećanjem broja dana raspoloživosti spontanih izvora; Smanjenjem ulaganja u osnovna sredstva i dugoročne plasmane; Ubrzanjem naplate dugoročnih plasmana; Reprogramiranjem dugoročnih kredita; Konverzijom kratkoročnih kredita u dugoročne. Ako se dođe do zaključka da se dugoročna finansijska ravnoteža, odnosno finansijski položaj preduzeća može poboljšati po bilo kojem navedenom osnovu, onda se pristupa izradi druge varijante planskog bilansa stanja. Generalno posmatrano, druga varijanta planskog bilansa stanja radi se po istom postupku kao i prva varijanta, s tim što se vrše korekcije onih pozicija za koje je prethodno utvrđeno da mogu dovesti do poboljšanja finansijskog položaja preduzeća. Na osnovu druge varijante planskog bilansa stanja utvrđuje se minimalna i maksimalno potrebna akumulacija, odnosno minimalni i maksimalni neto dobitak i ispituje se mogućnost njegovog ostvarenja, nakon čega se sastavlja konačna varijanta planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja UTVRĐIVANJE CILJNOG DOBITKA Na osnovu druge varijante planskog bilansa stanja utvrđuje se ciljni dobitak. On se radi u dve varijante: ciljni minimalni neto dobitak i ciljni maksimalni neto dobitak. Ciljni minimalni neto dobitak je onaj dobitak koji obezbeđuje da se finansijski položaj preduzeća u planskoj godini ne pogorša u odnosu na prethodnu godinu. Drugim rečima, ciljni minimalni neto odbitak obezbeđuje da koeficijent finansijske stabilnosti na kraju planske godine bude jednak koeficijentu finansijske stabilnosti na početku planske godine, što u suštini znači da se dugoročna finansijska ravnoteža iz prethodne godine ne pogorša. Logika ovako definisanog zahteva sastoji se u sledećem: ako je preduzeće opstalo (preživelo) u prethodnoj godini, preživeće i u narednoj godini, ali uz uslov da se finansijska stabilnost ne pogoršava, odnosno da koeficijent finansijske stabilnosti ne raste u odnosu na koeficijent finansijske stabilnosti na kraju prethodne godine. 78) NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 127

137 Ciljni maksimalni neto dobitak obezbeđuje da se dugoročna finansijska ravnoteža dovede na normalu gde su dugoročno vezana sredstva jednaka sopstvenom kapitalu i dugoročnim obavezama. Drugim rečima, ciljni maksimalni neto dobitak obezbeđuje da se finansijska stabilnost preduzeća dovede na normalu, odnosno na najmanje prihvatljiv nivo (KFS = 1) ili na dobar nivo (KFS <1). U kontekstu ovde navedenog, nastavak izlaganja biće usmeren na prikaz metodološkog postupka za kvantifikovanje, odnosno utvrđivanje: (a) ciljnog minimalnog neto dobitka, i (b) ciljnog maksimalnog neto dobitka. a) Kvantifikovanje ciljnog minimalnog neto dobitka vrši se na način kao što je to prikazano u tabeli 3.8. Tabela 3.8. CILJNI MINIMALNI NETO DOBITAK R.B. NAZIV POZICIJE 1. Planirana dugoro no vezana imovina na kraju planske godine 2. Koe cijent nansijske stabilnos na po etku planske godine Potrebni trajni i dugoro ni izvori nansiranja na kraju planske godine za nepromenjeni koe cijent nansijske stabilnos (1/2) Kapital na kraju planske godine (bez uve anja sa neto dobitkom iz prve varijante planskog bilansa uspeha) uve an za planirane dugoro ne izvore 5. Ciljni minimalni neto dobitak (3 4) Ciljni minimalni bruto dobitak 6. Redni broj 5 ( poreska stopa na dobitak ) U našem primeru izvršeno je kvantifikovanje ciljnog minimalnog neto dobitka samo u onom delu koji se odnosi na održavanje nepromenjene dugoročne finanisjske ravnoteže, odnosno nepromenjene finansijske stabilnosti uz pretpostavku da je poreska stopa na dobitak 20%, što izgleda ovako: 128 POSLOVNE F NANS JE

138 Tabela 3.9. CILJNI MINIMALNI DOBITAK R.B. NAZIV POZICIJE IZNOS 1. Planirana dugoro no vezana imovina na kraju planske godine Koe cijent nansijske stabilnos na po etku planske godine 1, Potrebni trajni i dugoro ni izvori nansiranja na kraju planske godine za nepromenjeni koe cijent nansijske stabilnos (1/2) Kapital na kraju planske godine (bez uve anja za neto dobitak iz prve varijante planskog bilansa uspeha) uve an za planirane dugoro ne izvore Ciljni minimalni neto dobitak (3 4) Ciljni minimlani bruto dobitak 5 ( 1 0,80 ) b) Kvantifikovanje ciljnog maksimalnog neto dobitka vrši se na sledeći način kao što je to prikazano u tabeli Tabela CILJNI MAKSIMALNI NETO DOBITAK R.B. NAZIV POZICIJE 1. Planirana dugoro no vezana imovina na kraju planske godine 2. Planirani kapital (bez uve anja za neto dobitak iz prve varijante planskog bilansa uspeha) uve an za planirane dugoro ne obaveze 3. Ciljni maksimalni neto dobitak (1 2) 4. Ciljni maksimalni bruto dobitak Redni broj 5 ( poreska stopa na dobitak ) NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 129

139 Ciljni maksimalni neto dobitak treba da obezbedi dovođenje finansijske stabilnosti na normalu, što podrazumeva da koeficijent finansijske stabilnosti bude najviše jedan ili manje od jedan. U našem primeru izvršeno je kvantifikovanje ciljnog maksimalnog neto dobitka samo u onom delu koji se odnosi na dovođenje dugoročne finansjske ravnoteže na normalu, odnosno dovođenje finansijske stabilnosti na prihvatljiv nivo, uz pretpostavku da je poreska stopa na dobitak 20%, što izgleda ovako: Tabela CILJNI MAKSIMALNI DOBITAK R.B. NAZIV POZICIJE IZNOS 1. Planirana dugoro no vezana imovina na kraju planske godine Kapital na kraju planske godine (bez uve anja za neto dobitak iz prve varijante planskog bilansa uspeha) uve an za planirane dugoro ne izvore Ciljni maksimalni neto dobitak (1 2) Ciljni maksimalni bruto dobitak 3 ( 1 0,80 ) Nakon utvrđivanja minimalnog neto dobitka i maksimalnog neto dobitka, planiranje se vraća na planski bilans uspeha (I varijanta) sa ciljem da se ispita mogućnost ostvarenja utvrđenog minimalnog, odnosno maksimalnog neto dobitka ISPITIVANJE MOGUĆNOSTI OSTVARENJA CILJNOG DOBITKA Ispitivanje mogućnosti ostvarenja ciljnog dobitka radi se na osnovu prve varijante planskog bilansa uspeha i kvantifikovanog ciljnog minimalnog, odnosno maksimalnog dobitka. U vezi s tim, treba se podsetiti da je ciljni minimalni neto dobitak onaj dobitak koji obezbeđuje da se finansijski položaj preduzeća u planskoj godini ne pogorša u odnosu na prethodnu godinu. S druge strane, ciljni maksimalni neto dobitak je onaj dobitak koji obezbeđuje da se dugoročna finansijska ravnoteža dovede na normalu, što podrazumeva da su dugoročno vezana sredstva jednaka sopstvenom kapitalu i dugoročnim obavezama. Drugim rečima, ciljni maksimalni neto dobitak obezbeđuje da se finansijska stabilnost preduzeća dovede na normalu, odnosno na najmanje prihvatljiv nivo (KFS=1) ili na dobar nivo (KFS<1). 130 POSLOVNE F NANS JE

140 U kontekstu navedenog, ispitivanja se vrše istovremeno i za minimalni neto dobitak i za maksimalni neto dobitak, s tim što se prvo utvrđuje šta sve tereti maržu pokrića. U vezi s tim, treba reći da se na teret marže pokrića unose planirani fiksni rashodi, planirani neto rashodi finansiranja i planirani bruto minimalni, odnosno maksimalni dobitak. Nakon toga, sledi proračun mogućnosti ostvarenja minimalnog, odnosno maksimalnog dobitka koji se paralelno radi u dve varijante, i to: (a) varijanta minimalnog bruto dobitka, i (b) varijanta maksimalnog bruto dobitka. Ovakav tip proračuna primenjuje se u preduzećima gde nije moguće menjati asortiman proizvodnje, s tim što proračun za svaku varijantu daje dve alternativne mogućnosti ostvarenja minimalnog, odnosno maksimalnog dobitka, to su: Alternativa A pokazuje da se minimalni, odnosno maksimalni bruto dobitak može ostvariti sa planiranim fizičkim obimom proizvodnje i prodaje pod uslovom da se planirane prodajne cene povećaju za procenat iskazan pod rednim brojem sedam (u našoj tebeli), i da se tako uspostavljen globalni paritet prodajnih i nabavnih cena održava tokom cele godine. Globalni paritet prodajnih i nabavnih cena predstavlja odnos prihoda od prodaje i varijabilnih rashoda, dok je marža pokrića njihova razlika, odnosno: 1. Prihodi od prodaje 1. Prihodi od prodaje 2. Varijabilni rashodi 2. Varijabilni rashodi 3. Globalni paritet (1/2) 3. Marža pokrića (1/2) Alternativa B pokazuje da se minimalni, odnosno maksimalni bruto dobitak može ostvariti i sa planiranim globalnim paritetom prodajnih i nabavnih cena uz uslov da se fizički obim proizvodnje i prodaje poveća u odnosu na plan za procenat iskazan pod rednim brojem osam (u našoj tabeli). Na osnovu izloženog, jasno se vidi da postoje dve alternative za ostvarivanje minimalnog, odnosno maksimalnog dobitka, to su: Nepromenjeni planirani fizički obim prizvodnje prodaje (Q je konstanta), uz promenu globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih (globalni paritet cena se menja); Povećanje fizičkog obima proizvodnje i prodaje (Q se povećava), uz nepromenjeni planirani globalni paritet prodajnih i nabavnih cena (globalni paritet je konstanta). Kada se pretodno opisani proračun u vezi sa mogućnošću ostvarenja minimalnog, odnosno maksimalnog dobitka primeni konkretno na podatke iz našeg hipotetičkog primera, onda će on izgledati kao što je to prikazano u tabeli NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 131

141 Tabela MOGUĆNOSTI OSTVARENJA CILJNOG DOBITKA R.B Naziv pozicije Planirani prihodi od prodaje po prvoj varijan planskog bilansa uspeha Planirani varijabilni rashodi po prvoj varijan planskog bilansa uspeha Ciljni dobitak Minimalni Maksimalni Marža pokri a (1 2) Na teret marže pokri a ( ) Planirani ksni rashodi Planirani neto rashodi nansiranja Ciljni minimlani / maksimalni bruto dobitak Procenat u eš a marže pokri a u prihodima od prodaje (3/1 x 100) Potrebni prihodi od prodaje za ostvarenje minimalnog / maksimalnog bruto dobitka (4/5 x 100) Potreban procenat pomeranja planiranog globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih, za ostvarenje minimalnog/ maksimalnog dobitka pri nepromenjenom obimu proizvodnje i prodaje (4-3/1 x 100) Potreban procenat pove anja zi kog obima proizvodnje i prodaje za ostvarenje ciljnog bruto dobitka pri nepromenjenom globalnom paritetu prodajnih i nabavnih cena (6-1/1 x 100) 17 % 17 % ,16 % 14,78 % 16,62 % 84,98 % Navedeni proračun nudi dve alternative za ostvarenje ciljnog dobitka, to su alternativa A i alternativa B. Alternativa A pokazuje da se ciljni minimalni, odnosno maksimalni bruto dobitak može ostvariti sa planiranim obimom proizvodnje i prodaje u prvoj varijanti planskog bilansa uspeha uz uslov da se planirane prodajne cene povećaju za 3,16% za ostvarenje minimalnog dobitka, odnosno za 14,78% za ostvarenje maksimalnog dobitka, te da se tako uspostavljeni globalni paritet prodajnih i nabavnih cena održava tokom planske godine. Alternativa B pokazuje da se minimalni, odnosno maksimalni bruto dobitak može ostvariti ako se poveća fizički obim proizvodnje i prodaje i to za 16,62% za ostvarenje minimalnog dobitka, odnosno za 84,98% za ostvarenje maksimalnog dobitka, u odnosu na planirani u prvoj varijanti planskog bilansa uspeha i da uz to ostane nepromenjen globalni paritet prodajnih i nabavnih cena predviđen prvom varijantom planskog bilansa uspeha. 132 POSLOVNE F NANS JE

142 Alternativa A i alternativa B su međusobno konkurentne u pogledu doprinosa ostvarenja ciljnog dobitka, pa se mogu kombinovati, ali u tom slučaju treba imati u vidu u kom odnosu stoje te dve alternative. U vezi s tim, treba imati u vidu sledeće pravilo: povećanje fizičkog obima proizvodnje i prodaje za 1% doprinosi ostvarenju ciljnog minimalnog, odnosno maksimalnog dobitka isto koliko i povećanje prodajnih cena za onoliko procentnih poena koliko iznosi procenat učešća marže pokrića u prihodima od podaje podeljen sa sto. U našem hipotetičkom primeru procenat učešća marže pokrića u prihodima od prodaje iznosi 17%, a to znači da 0,17% pomeranja globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih doprinosi ostvarenju minimalnog, odnosno maksimalnog dobitka isto koliko i povećanje obima proizvodnje i prodaje za 1%. Razlika između ovih procenata potiče otuda što se pri povećanju obima proizvodnje povećavaju varijabilni troškovi, što znači da se prihodi od prodaje povećavaju po osnovu većeg obima prodaje, ali povećavaju se i varijabilni rashodi koji su sadržani u tom povećanom obimu prodaje. Nasuprot tome, pri pomeranju globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih povećavaju se samo prihodi od prodaje dok varijabilni rashodi ostaju nepromenjeni. Imajući u vidu naš primer, to izgleda ovako: a) Kada se poveća fizički obim proizvodnje i prodaje povećavaju se i prihodi od prodaje i varijabilni rashodi, a razlika između povećanja prihoda od prodaje i povećanja varijabilnih rashoda jeste povećanje marže pokrića. To povećanje marže pokrića jeste doprinos ostvarenju ciljnog dobitka, što se može predstaviti na sledeći način: 1. Povećanje prihoda od prodaje za 1% ( x 0,01) = Povećanje varijabilnih rashoda za 1% ( x 0,01) = Povećanje marže pokrića (1 2)... = b) Kada se povećaju prodajne cene povećavaju se samo prihodi od prodaje dok varijabilni rashodi ostaju nepromenjeni. Respektujući podatke iz našeg primera, ako se prodajne cene povećaju za 0,17% planirani prihodi od prodaje će se povećati za 1000 ( x 0,17%), a budući da varijabilni rashodi ostaju nepromenjeni, to je povećanje marže pokrića takođe za 1.000, dakle za isti iznos kao kada se povećava fizički obim proizvodnje i prodaje za 1%. Kada se obave svi poslovi koji su do sada opisani u ovoj glavi, planer sa prvom varijantom planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja, svim proračunima koji su urađeni, ocenom finansijskog položaja, utvrđenim ciljnim dobitkom i proračunom mogućnosti ostvarenja ciljnog odbitka izlazi pred upravu preduzeća. Uprava preduzeća sa menadžerima svih poslovnih funkcija kritički razmatra prezentovane nalaze planera, proverava realnost planiranja i ispituje mogućnost poboljšanja finansijske stabilnosti preduzeća. Rezultat njihovog razmatranja treba da bude konačan stav preduzeća vezano za to, šta se i koliko menja u prvoj varijanti planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja. Na osnovu takvih stavova uprave preduzeća utvrđuje se konačna varijanta planskog bilansa uspeha, a posle toga i konačna varijanta planskog bilansa stanja. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 133

143 KONAČNA VARIJANTA PLANSKOG BILANSA USPEHA Na osnovu podataka iz proračuna o mogućnosti ostvarenja potrebnog minimalnog, odnosno maksimalnog dobitka utvrđuje se konačna varijanta planskog bilansa uspeha i to korekcijom određenih pozicija iz prve varijante planskog bilansa uspeha. U vezi s tim, treba imati u vidu nekoliko značajnih momenata. Prihodi od prodaje koriguju se naviše po osnovu usvojenog pomeranja globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih cena. Fiksni i pretežno fiksni rashodi, kao i rashodi finansiranja, ostaju nepromenjeni. Zatim se utvrđuje: (a) marža pokrića, kao razlika između prihoda od prodaje i varijabilnih rashoda, (b) poslovni dobitak, kao razlika između marže pokrića i fiksnih i pretežno fiksnih rashoda, i (c) bruto finansijski dobitak, kao razlika između poslovnog dobitka i neto rashoda finansiranja. Bruto finansijski dobitak koriguje se naviše za rashode koje poresko zakonodavstvo ne priznaje za rashode i naniže za poreske olakšice, te se tako utvrđuje poreska osnovica. Na poresku osnovicu primenjuju se poreske stope poreza i tako se utvrđuju planirani porezi iz finansijskog rezultata. Kada se od bruto finansijskog dobitka odbiju porezi iz finansijskog rezultata, dobija se neto dobitak. 79) Pod pretpostavkom da je u našem hipotetičkom primeru uprava preduzeća odlučila da se u konačnoj varijanti planskog bilansa uspeha izvrši pomeranje planiranog globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih za 3,16 % onda će konačna varijanta planskog bilansa uspeha izgledati kao što je prikazano u tabeli Tabela 3.13 PLANSKI BILANS USPEHA (II varijanta) R.B. NAZIV POZICIJE IZNOS 1. Planirani prihodi od prodaje Varijabilni troškovi Marža pokri a (1 2) Rashodi perioda bez kamata Neto rashodi nansiranja Porezi iz rezultata Poslovni dobitak (3 4) Bruto nansijski dobitak (7 5) Neto dobitak (8 6) Stopa marže pokri a (3/1 x 100) 19,22 % 11. Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultata (4/10 x 100) Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog bruto nansijskog rezultata (4+5/10 x 100) POSLOVNE F NANS JE

144 Podsetimo se da je u našem primeru ciljni minimalni neto dobitak bio , a neto dobitak iz konačne varijante planskog bilansa uspeha je za 733 veći od planiranog ( = 733). Razlog ove zanemarljive razlike leži u tome što je za ostvarenja ciljnog minimalnog dobitka u aletrantivi A, zahtevano povećanje globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih za 3,16% a uprava preduzeća je odlučila da poveća prodajne cene za 4%. U hipotetičkom primeru druge varijante planskog bilansa uspeha, potrebno je ostvariti prihoda od prodaje radi postizanja neutralnog poslovnog rezultata što iznosi 67,24% planiranih prihoda ( / x 100). S druge strane, za ostvarivanje neutralnog bruto finansijskog rezulatata potrebno je prihoda od prodaje što iznosi 76,89% planiranih prihoda ( / x 100). Ove relacije moguće je predstaviti i grafički, što ilustruje slika 3.5. Slika 3.5. Potreban obim prodaje i neutralni finansijski rezultat (po konačnoj varijanti planskog bilansa uspeha) Ako se uporedi konačna varijanta i prva varijanta planskog bilansa uspeha, onda se može konstatovati sledeće: 1. Donja tačka ostvarenja neutralnog poslovnog rezultata pomerena je naniže, jer za ostvarenje neutralnog poslovnog dobitka po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha bilo je potrebno ostvariti 78,43% planiranih prihoda od prodaje, a po konačnoj varijanti planskog bilansa uspeha 67,24%. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 135

145 2. Donja tačka ostvarenja neutralnog bruto finansisjkog rezultata takođe je pomerena naniže, jer za ostvarenje neutralnog bruto finansijskog dobitka po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha bilo je potrebno ostvariti 88,23% planiranih prihoda od prodaje, a po konačnoj varijanti planskog bilansa uspeha 76,89%. Saglasno tome, smanjen je i rizik ostvarenja poslovnog dobitka i bruto finansijskog dobitka KONAČNA VARIJANTA PLANSKOG BILANSA STANJA Na osnovu prve varijante planskog bilansa stanja i planiranog neto dobitka iz konačne varijante planskog bilansa uspeha, dobija se konačna varijanta planskog bilansa stanja. Pri tome, zbir aktive obično ne odgovara zbiru pasive u konačnoj varijanti planskog bilansa stanja. Ako je zbir aktive veći od zbira pasive, to znači da postojeća razlika predstavlja neobezbeđene izvore finansiranja. Obrnuto, ako je zbir pasive veći od zbira aktive, to znači da postojeća razlika predstavlja višak sredstava. U našem hipotetičkom primeru planskog bilansa stanja, uprava preduzeća je odlučila da se izvrše sledeće korekcije: (a) smanjiti ulaganja u osnovna sredstva na jer se došlo do zaključka da ta ulaganja obezbeđuju kontinuitet pogonske spremnosti, i (b) ne predviđati otplatu dugoročnih obaveza u planskoj godini, jer je kreditor prihvatio reprogramiranje tih obaveza. Sve ostale pozicije iz prve varijante planskog bilansa stanja ostaju nepromenjene. Međutim, ovome treba dodati i odluku uprave preduzeća da se prihodi od prodaje povećaju pomeranjem planiranog globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih za 3,16%, a što je u vezi sa konačnom varijantom planskog bilansa uspeha. Imajući u vidu navedene odluke uprave preduzeća u konačnoj varijanti planskog bilansa stanja, u odnosu na njegovu prvu varijantu, doći će do promena sledećih pozicija: a) Stalna imovina = b) Dugoročne obaveze se ne menjaju i iznose c) Kapital = Shodno navedenom, planski bilans stanja na kraju planske godine upoređen sa bilansom otvaranja (zaključni bilans za prethodnu godinu) izgledaće kao što je prikazano u tabeli POSLOVNE F NANS JE

146 R.B. Tabela PLANSKI BILANS STANJA (II varijanata) Naziv pozicije Stanje na po etku planske godine X1 Iznos promene (5 3) Stanje na kraju planske godine X Stalna imovina (30.000) Zalihe materijala (21.000) Zalihe proizvoda Potraživanja od kupaca Gotovina (1.660) Slobodna sredstva A K T I V A (1 do 6) (39.347) Kapital Dugoro ne obaveze Obaveze prema dobavlja ima (61.833) Obaveze za LD Ostale obaveze (81) P A S I V A (1 do 5) (39.347) Posle svih prethodno opisanih aktivnosti i napora uprave preduzeća u cilju dobijanja konačnih varijanti planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja, logično, na kraju se nameće i potreba sagledavanja finansijske stabilnosti preduzeća, i to na kraju planske godine u odnosu na finansijsku stabilnost krajem prethodne godine. Sledstveno tome, imaćemo sledeću finansijsku situaciju: R.B. Tabela OCENA FINANSIJSKE STABILNOSTI Naziv pozicije Stanje na po etku planske godine X1 Stanje na kraju planske godine X Stalna imovina Zalihe I Dugoro no vezana imovina (1+2) Kapital Dugoro ne obaveze II Trajni i dugoro ni kapital (3+4) Koe cijent nansijske stabilnos (I / II) 1,1027 0,9690 NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 137

147 Po konačnoj varijanti planskog bilansa stanja koeficijent finansijske stabilnosti je 0,9690 što je niže od jedan, tako da se finansijska stabilnost preduzeća može oceniti kao dobra jer su u oblasti dugoročnog finansiranja stvoreni ne samo uslovi, već i sigurnost, za održavanje likvidnosti preduzeća. Drugim rečima, obezbeđena je sigurnost u održavanju likvidnosti preduzeća budući da su dugoročno vezana sredstva manja od planiranog sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza za , odnosno za 3,10 %. Na osnovu prethodno navedenog, jasno se vidi da planski bilans stanja obećava znatno poboljšanje finansijske stabilnosti preduzeća, a time i bolje uslove u oblasti dugoročnog finansiranja za održavanje platežne sposobnosti. Nakon sastavljanja konačne varijante planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja, pristupa se kvantifikovanju poslovnog, finansijskog i ukupnog rizika poslovanja i određuje se tačka indiferencije finansiranja VRSTE RIZIKA I DEJSTVO LEVERIDŽA Generalno gledano, može se reći da se pojam rizika odnosi na manju ili veću neizvesnost u pogledu očekivanog ishoda poslovne aktivnosti preduzeća. Suština te neizvesnosti proističe iz nedovoljnosti i nepouzdanosti informacija na bazi kojih se donose poslovne odluke. Mnoštvo tih odluka sračunato je na ostvarivanje budućih rezultata privređivanja, odnosno poslovnog i neto dobitka. Analogno tome, treba razlikovati i dve vrste rizika poslovni i finansijski. 80) Poslovni rizik determinisan je inherentnom prisutnošću neizvesnosti u pogledu očekivanog poslovnog dobitka, kao prinosa na ukupna poslovna sredstva. Dakle, poslovni rizik je rizik ostvarenja poslovnog rezultata kao prinosa na ukupno uložena sredstva, odnosno kapital. Pri tome, rizik ostvarenja poslovnog rezultata postoji nezavisno od toga da li se uloženi kapital koristi ili ne, zbog prisustva fiksnih troškova. Stoga, proizlazi da okosnicu ovog rizika čine fiksni troškovi poslovanja koji ostaju kruti, odnosno neelastični na kratkoročne oscilacije u obimu poslovne aktivnosti preduzeća. Finansijski rizik determinisan je neizvesnošću budućeg neto dobitka kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Njegovo dejstvo opredeljeno je prisustvom fiksnih rashoda finansiranja koji se ne mogu prilagoditi kratkoročnim fluktuacijama poslovnog dobitka. Preduzeće koje angažuje obe vrste fiksnih troškova, tj. poslovne i finansijske, nesumnjivo se izlaže i dvostrukom riziku i to kako poslovnom tako i finansijskom pri čemu se njihovo kombinovano dejstvo naziva totalnim, ili ukupnim rizikom. Ovaj kombinovani rizik ispoljava se kroz neizvesnost očekivanog neto dobitka kao posledice eventualnih fluktuacija nivoa aktivnosti, odnosno obima prihoda od realizacije proizvoda i usluga. 81) Izloženost preduzeća navedenim rizicima pretpostavlja neophodnost iznalaženja adekvatnih metoda za njegovo merenje i kvantitativno izražavanje. Jedan od tih metoda predstavlja tzv. leveridž pomoću koga se pokušavaju oceniti efekti poslovanja uz prisustvo pomenutih konstantnih faktora tj. fiksnih rashoda. Imajući u vidu navedeno, 138 POSLOVNE F NANS JE

148 može se govoriti o poslovnom, finansijskom i kombinovanom leveridžu. 82) Pri tome, poslovni leveridž procenjuje efekte privređivanja sa fiksnim troškovima poslovanja, finansijski leveridž kvantifikuje dodatni rizik zbog fiksnih finansijskih rashoda, dok kombinovani leveridž odražava efekte totalnog rizika, tj. složeno dejstvo poslovnog i finansijskog leveridža na neto dobitak i stopu prinosa na sopstvena poslovna sredstva. 83) Sledstveno navedenom, neophodno je imati u vidu da se leveridž meri pomoću sledećih pokazatelja: (a) faktora poslovnog rizika, (b) faktora finansijskog rizika i (c) faktora ukupnog rizika. Faktor poslovnog leveridža, pokazuje promene poslovnog dobitka u odnosu na promene prihoda od realizacije tj. obima prodaje, a njegova suština ogleda se u činjenici da će svako procentualno povećanje obima prodaje izazvati još veće procentualno povećanje poslovnog dobitka, i obrnuto. Faktor finansijskog leveridža, pokazuje promene neto-dobitka u odnosu na promene poslovnog dobitka, a njegova suština ogleda se u činjenici da svako procentualno povećanje poslovnog dobitka izaziva još veće procentualno povećanje neto dobitka, i obrnuto. Faktor kombinovanog leveridža, pokazuje dejstvo ukupnog (poslovnog i finansijskog) rizika, a njegova suština ogleda se u činjenici da procentualno povećanje obima prodaje direktno utiče na procentualno povećanje neto dobitka i stope prinosa na sopstvena poslovna sredstva, i obrnuto. 84) Poslovni leveridž pokazuje promene poslovnog dobitka u odnosu na promene prihoda od realizacije, odnosno obima prodaje. Poslovni leveridž nastaje svaki put kada preduzeće ima fiksne troškove koji ostaju nepromenjeni u apsolutnom iznosu bez obzira na kratkoročne fluktuacije u obimu prodaje. Budući da su u dovoljno dugom roku svi troškovi uglavnom varijabilni, to znači da se dejstvo poslovnog leveridža u stvari odnosi na kratak rok. Pri tome, dok su varijabilni troškovi najčešće direktno uslovljeni ostvarenim obimom prodaje, značaj fiksnih troškova varira u obrnutoj srazmeri sa promenama obima prodaje. Naime, što su veći obim i prihodi od prodaje, opterećenost fiksnim troškovima je manja i utoliko je veći poslovni dobitak. Takođe, važi i obrnuto. Što su manji obim i prihodi od prodaje, opterećenost fiksnim troškovima je veća i utoliko je manji poslovni dobitak. Ova razlika u opterećenju fiksnim troškovima ima za posledicu da se poslovni dobitak, uz konstantnost ostalih faktora, menja jačim intenzitetom nego što se menja obim prodaje. U vezi s tim, relativni odnos u intenzitetu tih promena meri se poslovnim leveridžom koji pokazuje odnos procentualne promene poslovnog dobitka koji nastaje na bazi procentualne promene u obimu prodaje. 85) Respektujući prethodno navedeno, proizlazi da je za bilo koji obim prodaje teorijski moguće utvrditi faktor poslovnog leveridža koji de facto kvantifikuje kako se promena toga obima za određeni procenat odražava procentualno na promenu poslovnog dobitka. U tom kontekstu, moglo bi se reći da faktor poslovnog leveridža predstavlja multiplikator NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 139

149 procenta promene prihoda od prodaje, čiji umnožak daje procenat promene poslovnog dobitka kao apsolutnog prinosa na ukupno uložena sredstva. 86) Dakle, za faktor poslovnog leveridža karakteristično je da pokazuje za koliko se puta brže menja poslovni rezultat nego što se menja prihod od prodaje. Međutim, treba imati u vidu da za poslovni leveridž nije isto da li se povećava prihod od prodaje po osnovu povećanja prodajnih cena, ili po osnovu povećanja proizvodnje i prodaje. Ako se prihod od prodaje povećava kao posledica povećanja prodajnih cena, onda ostaju nepromenjeni varijabilni troškovi. Ako se prihod od prodaje povećava kao posledica povećanja obima proizvodnje i prodaje, onda se povećavaju i varijabilni troškovi preduzeća. 87) Ali generalno gledano može se reći da poslovni rizik u stvari predstavlja neizvesnost ostvarenja poslovnog dobitka preduzeća, kao prinosa na ukupno uloženi kapital tj. sredstva. Pri tome, pod poslovnim dobitkom kao prinosom na ukupno uložena sredstva tj. kapital podrazumeva se razlika između marže pokrića i poslovnih fiksnih rashoda, a marža pokrića jednaka je razlici između prihoda od prodaje i varijabilnih rashoda. Analogno tome, proizlazi da poslovni dobitak u sebi sadrži rashode finansiranja, poreze iz bruto dobitka i neto dobitak, dok visina poslovnog dobitka zavisi od visine marže pokrića i visine rashoda perioda. Pri tome, faktor poslovnog leveridža može se utvrditi pomoću sledećeg jednostavnog obrasca: 88) Faktor poslovnog leveridža = % promene poslovnog dobitka % promene obima prodaje Navedeni faktor poslovnog leveridža prikazuje u stvari kako promena obima prodaje za određeni procentualni iznos utiče na procentualnu promenu poslovnog dobitka. Primera radi, ako je za 25% povećan obim prodaje i za 75% poslovni dobitak, onda je faktor poslovnog leveridža jednak 3, (budući da je 75%: 25% = 3). Međutim, faktor poslovnog leveridža se može utvrditi i na drugi način, odnosno pomoću sledeće jednostavne formule: 89) N (p - v) Faktor poslovnog leveridža = N (p - v) - F gde je: N - broj jedinica proizvoda u postojećem obimu prodaje, p - prodajna cena po jedinici proizvoda, v - prosečni varijabilni troškovi, F - fiksni troškovi perioda. 140 POSLOVNE F NANS JE

150 Posmatrano u čistom finansijskom smislu, brojilac navedene formule označava tzv. kontribucionu maržu ili marginalni dobitak, dok je u imeniocu taj dobitak umanjen za fiksne troškove što je jednako poslovnom dobitku na postojećem obimu prodaje. To praktično znači da faktor poslovnog leveridža odražava odnos između marže pokrića (marginalnog dobitka) za dati obim prodaje i poslovnog dobitka koji je na tom obimu ostvaren, te se može utvrditi kao njihov količnik, odnosno: 90) Faktor poslovnog leveridža = Marža pokri a (marginalni dobitak) Poslovni dobitak Faktor poslovnog leveridža = % promene poslovnog dobitka % promene marže pokri a Imajući u vidu navedene formule, jasno se vidi da faktor poslovnog leveridža pokazuje koliko svaki procenat promene marže pokrića izaziva procentualnu promenu poslovnog dobitka. Shodno navedenom, pogledajmo sada kakav je faktor poslovnog leveridža na osnovu podataka iz našeg hipotetičkog primera prve i konačne varijante planskog bilansa uspeha, što prikazuje tabela Tabela FAKTOR POSLOVNOG LEVERIDŽA Planski bilans uspeha R.B. Naziv pozicije Kona na varijanata I varijanata % promene 1. Marža pokri a ,16 2. Poslovni dobitak ,8 3. Faktor poslovnog leveridža (1/2) 30,0 15,1 - Dobijeni podaci pokazuju kakav je faktor poslovnog leveridža. S tim u vezi, jasno se vidi da u prvoj varijanti planskog bilansa uspeha faktor poslovnog leveridža je 30,0 dok u konačnoj varijanti planskog bilansa uspeha faktor poslovnog leveridža je 15,1. To znači, da ako se iz bilo kog razloga marža pokrića smanji za 1% onda će se poslovni dobitak po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha smanjiti za 30% a po konačnoj varijanti za 15,1%. Obrnuto, ako se marža pokrića poveća za 1% onda će se poslovni dobitak po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha povećati za 30% a po konačnoj varijanti za 15,1%. Dakle, iznos faktora poslovnog leveridža je multiplikator procenta promene marže pokrića čiji NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 141

151 umnožak daje procenat promene poslovnog dobitka. Pri tome, poslovni rizik ostvarenja poslovnog dobitka utoliko je manji što je multiplikator niži, što ujedno znači da je dejstvo poslovnog leveridža slabije. Obrnuto, poslovni rizik ostvarenja poslovnog dobitka utoliko je veći što je multiplikator viši, što ujedno znači da je dejstvo poslovnog leveridža jače. U našem hipotetičkom primeru, dejstvo poslovnog leveridža po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha je 30 što je izrazito visoko dok je po konačnoj varijanti planskog bilansa uspeha 15,1 što je osetno niže. U kontekstu navedenog, treba napomenuti da se identičan rezultat dobija i primenom obrasca koji smo prethodno naveli, odnosno: Faktor poslovnog leveridža = % promene poslovnog dobitka 94,8 = % promene marže pokri a 3,16 = 30 Na osnovu svega do sada izloženog, može se zaključiti da je finansijska struktura preduzeća neposredno uslovljena intenzitetom dejstva poslovnog leveridža. Pri tome, visok faktor poslovnog leveridža ukazuje na situaciju u kojoj se značajnije fluktuacije poslovnog dobitka mogu ostvariti na bazi relativno malih promena u obimu prodaje, što ujedno predstavlja i srazmerno visok stepen poslovnog rizika. U takvim uslovima, finansiranje iz dugova postaje izuzetno riskantno i to iz najmanje dva razloga: prvo, zbog većeg nepoverenja poverilaca u zarađivačku snagu preduzeća i eventualno više cene pozajmljenih izvora, i drugo, zbog povećane neizvesnosti da će nepovoljne fluktuacije poslovnih rezultata dovesti preduzeće u stanje insolventnosti. 91) Međutim, rasuđivati o riziku insolventnosti isključivo na bazi bilansnog koncepta poslovnog rezultata, nije sasvim pouzdano. Otuda, za tu svrhu neophodno je takođe poznavati i dinamiku novčanih tokova, s obzirom na to da se primanja i izdavanja novca i neto priliv gotovine iz poslovanja najčešće nalaze u disparitetu sa obračunskim tokovima prihoda, troškova i poslovnih rezultata. 92) U tom kontekstu, treba imati u vidu da neki fiksni troškovi ne predstavljaju tekući izdatak novčanih sredstava (amortizacija, osiguranje, zakupnina), te njihov uticaj nije direktan na fluktuaciju obima prodaje. Međutim, za varijabilne troškove je karakteristično da su daleko više uslovljeni dinamikom obima prodaje. Na kraju, ne ulazeći u šire aspekte ocene poslovnog leveridža, u nastavku izlaganja pažnju ćemo usmeriti na osnovne aspekte finansijskog leveridža. Na sličan način kao što fiksni troškovi poslovanja determinišu stepen poslovnog rizika i dovode do dejstva poslovnog leveridža, tako i fiksni finansijski rashodi prouzrokuju finansijski rizik i aktiviraju dejstvo finansijskog leveridža. Naime, kada se ukupna poslovna sredstva delimično finansiraju iz dugova koji imaju limitiran prinos, odnosno ugovorenu cenu, onda treba očekivati da se stopa na sopstvena sredstva razlikuje od 142 POSLOVNE F NANS JE

152 stope prinosa na ukupna sredstva. Razlog tome nalazi se u težnji da stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva bude veća od cene pozajmljenih sredstava, odnosno prosečne kamatne stope koju preduzeće treba da plati za korišćenje pozajmljenih izvora finansiranja. 93) Zbog toga, stopa prinosa na sopstvena sredstva zavisi ne samo od rentabilnosti ukupnih poslovnih ulaganja, nego i od razlike između prosečne cene duga i stope prinosa na ukupna sredstva koja treba da bude pozitivna, mada može biti i negativna. 94) Pri tome, intenzitet finansijskog leveridža zavisi od stepena kojim su fiksni rashodi na ime kamate pokriveni iz poslovnog dobitka. Inače, efekat finansijskog leveridža, slično efektu poslovnog leveridža, može se izraziti u vidu odgovarajućeg koeficijenta ili faktora. U vezi s tim, analitički veoma korisnu proveru dejstva finansijskog leveridža moguće je izraziti odnosom procentualnog povećanja neto dobitka prema procentualnom povećanju poslovnog dobitka, što se može predstaviti sledećim obrascem: 95) Koe cijent nansijskog leveridža = % pove anja neto dobitka % pove anja poslovnog dobitka Kao što se vidi, analogno fiksnim troškovima kod poslovnog leveridža, fiksni finansijski rashodi na ime kamate čine okosnicu dejstva finansijskog leveridža. Kada se ti rashodi povećavaju u odnosu na dati nivo poslovnog dobitka povećava se i faktor finansijskog leveridža i obrnuto. Što je pri postojećoj strukturi izvora finansiranja veće pokriće rashoda na ime kamate, što znači da se ovi rashodi smanjuju, utoliko je manji faktor finansijskog leveridža. Kada poslovni dobitak nije dovoljan da nadoknadi rashode na ime kamate, faktor finansijskog leveridža je negativan. Međutim, ako preduzeće ostvari poslovni gubitak, onda faktor finansijskog leveridža ne deluje, te ga nije moguće ni utvrditi. Suština finansijskog leveridža ogleda se u sledećem: ako je pozajmljeni kapital veći i ako su fiksni rashodi koje on iziskuje visoki, onda postoji veći rizik da preduzeće svojim redovnim poslovanjme neće biti u stanju da pokriva te fiksne rashode finansiranja. Faktor finansijskog rizika (leveridža) utvrđuje se iz odnosa poslovnog rezultata i bruto finansijskog rezultata, odnosno: Koe cijent nansijskog leveridža = Poslovni rezultat Bruto nansijski rezultat Koe cijent nansijskog leveridža = % promene bruto nansijskog rezultata % promene poslovnog rezultata NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 143

153 Tako utvrđeni finansijski leveridž pokazuje u stvari koliko se puta brže menja bruto finansijski rezultat kada se poslovni rezultat promeni za jedan procenat. Pri tome, važi pravilo da što se bruto finansijski rezultat brže menja u odnosu na poslovni rezultat utoliko je veći rizik smanjenja bruto finansijskog rezultata na nulu, pa i ispod nule. Otuda, u interesu je svakog preduzeća da faktor finansijskog rizika bude što niži. Saglasno tome, preduzeće mora stalno da podstiče sve faktore koji deluju na smanjenje finansijskog rizika i da istovremeno suzbija sve faktore koji ga povećavaju, kako bi faktor finansijskog rizika bio što niži, odnosno težio jedinici. 96) Imajući u vidu navedene formule, jasno se vidi da faktor finansijskog leveridža pokazuje koliko svaki procenat promene poslovnog rezultata izaziva procentualnu promenu bruto finansijskog rezultata. Shodno navedenom, pogledajmo sada kakav je faktor finansijskog leveridža na osnovu podataka iz našeg hipotetičkog primera prve i konačne varijante planskog bilansa uspeha, što prikazuje tabela Tabela FAKTOR FINANSIJSKOG LEVERIDŽA R.B. Naziv pozicije I varijanata Planski bilans uspeha Kona na varijanata % promene 1. Poslovni dobitak ,8 2. Bruto nansijski dobitak ,6 3. Faktor nansijskog leveridža (1/2) 2,0 1,4 - Dobijeni podaci pokazuju kakav je faktor finansijskog leveridža. U vezi s tim, jasno se vidi da je u prvoj varijanti planskog bilansa uspeha faktor finansijskog leveridža 2,0 dok je u konačnoj varijanti planskog bilansa uspeha faktor finansijskog leveridža 1,4. To znači, da ako se iz bilo kog razloga poslovni dobitak smanji za 1% onda će se bruto finansijski dobitak po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha smanjiti za 2,0% a po konačnoj varijanti za 1,4%. Obrnuto, ako se poslovni dobitak poveća za 1% onda će se bruto finansijski dobitak po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha povećati za 2% a po konačnoj varijanti za 1,4%. Dakle, iznos faktora finansijskog leveridža je multiplikator procenta promene poslovnog dobitka čiji umnožak daje procenat promene bruto finansijskog rezultata. Pri tome, finansijski rizik ostvarenja poslovnog dobitka utoliko je manji što je multiplikator niži, što ujedno znači da je dejstvo finansijskog leveridža slabije. Obrnuto, finansijski rizik ostvarenja poslovnog dobitka utoliko je veći što je multiplikator viši, što ujedno znači da je dejstvo finansijskog leveridža jače. Kao što se vidi, u našem hipotetičkom primeru dejstvo finansijskog leveridža po prvoj varijanti planskog bilansa uspeha je 2,0 što je relativno visoko, dok je po konačnoj varijanti planskog bilansa uspeha 1,4 što je osetno bolje, budući da preduzeće treba da teži tome da faktor 144 POSLOVNE F NANS JE

154 finansijskog leveridža bude što niži, odnosno da teži jedinici. U kontekstu navedenog, treba napomenuti da se identičan rezultat dobija i primenom obrasca koji smo prethodno naveli, odnosno: Faktor nansijskog leveridža = % promene bruto nansijskog rezultata 189,6 = % promene poslovnog rezultata 94,8 = 2,0 Težnja svakog preduzeća jeste da se eliminiše uticaj rizika na ostvarenje bruto finansijskog dobitka. Ovo je moguće ostvariti samo pod uslovom ako se preduzeće finansira iz vlastitog kapitala, kao i iz autonomnih izvora. Angažujući sopstveni kapital u procesu reprodukcije i izmirujući autonomne obaveze o roku dospeća, preduzeće ne stvara troškove finansiranja tako da je njegov bruto finansijski dobitak (poslovni dobitak minus neto rashodi finansiranja) jednak poslovnom dobitku (marža pokrića minus rashodi perioda bez kamata). 97) Imajući u vidu činjenicu da je u privrednoj praksi veoma teško izbeći neto rashode finansiranja, razumna je težnja svakog preduzeća da iste svede na minimum i umanji faktor finansijskog rizika (leveridža). Povećanjem poslovnog dobitka smanjuje se rizik ostvarenja bruto finansijskog dobitka. Međutim, da bi preduzeće povećalo svoj poslovni dobitak neophodno je da poveća maržu pokrića i da smanji rashode perioda bez kamate. To znači da preduzeće treba da utiče na povećanje prihoda od prodaje i smanjenje varijabilnih troškova, s jedne strane, i da istovremeno utiče na smanjenje fiksnih troškova sadržanih u prodatim proizvodima, kao i samih troškova prodaje, s druge strane. 98) Ako preduzeće poseduje strukturu sredstava u kojoj su dominantna osnovna sredstva, a imajući u vidu da tehnologija zahteva velika ulaganja u osnovna sredstva, onda će u preduzeću biti prisutni visoki fiksni troškovi, odnosno rashodi perioda (zbog visoke amortizacije), uz prisustvo niskog poslovnog dobitka i izraženo visokog finansijskog leveridža. 99) U takvim uslovima, visok finansijski leveridž moguće je umanjiti samo pomeranjem strukture kapitala u korist sopstvenog kapitala. Naime, povećanjem sopstvenog kapitala u odnosu na tuđi (pozajmljeni) kapital smanjila bi se kamata, odnosno troškovi finansiranja i ujedno bi se približio nivo bruto finansijskog dobitka ka poslovnom dobitku. 100) Na kraju, imajući u vidu sve do sada rečeno o finansijskom leveridžu, moguće je formulisati kratak zaključak i to u formi nekoliko ključnih konstatcija. Prvo, budući da rashodi na ime kamata predstavljaju okosnicu dejstva finansijskog leveridža, po logici stvari, njihov porast u odnosu na poslovni dobitak ima za posledicu i povećanje faktora finansijskog leveridža. Drugo, sledstveno navedenom proizlazi da što je koeficinet pokrića rashoda na ime kamata manji, utoliko je veći faktor finansijskog leveridža, i obrnuto, što je koeficijent pokrića rashoda na ime kamata veći utoliko je manji faktor finansijskog leveridža. 101) Treće, pomenute relacije između rashoda na ime kamata u odnosu NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 145

155 na poslovni dobitak direktno indiciraju stepen izloženosti preduzeća finansijskom riziku (leveridžu). U vezi s tim, ako je poslovni dobitak nekoliko puta veći od plaćenih kamata onda to ukazuje na činjenicu da je preduzeće sposobno da podmiruje svoje obaveze prema kreditorima. Pri tome, vrednost ovog odnosa (koeficijenta pokrića rashoda na ime kamata - KPRK) može se smatrati izuzetno povoljnim ako on iznosi između pet i sedam, na primer: 102) KPRK = Poslovni dobitak = Rashodi na ime kamata = 5,89 Na osnovu prethodnih izlaganja u nekoliko navrata već je napomenuto da poslovni i finansijski leveridž dejstvuju zajednički u istom pravcu. Budući da je poslovni leveridž determinisan odnosom procentualnog povećanja poslovnog dobitka u odnosu na procentualni porast obima prodaje, dok je finansijski leveridž determinisan odnosom procentualnog povećanja neto dobitka u odnosu na procentualno povećanje poslovnog dobitka, nesumnjivo je da se dejstvo oba leveridža (poslovnog i finansijskog) reflektuje u krajnjoj instanci na stopu prinosa na sopstvena sredstva, s obzirom na to da ona rezultira iz relativnog odnosa neto dobitka prema sopstvenom kapitalu. 103) Ako se dejstvo oba leveridža kumulira onda se dobija tzv. složeni ili kombinovani leveridž koji odražava izloženost preduzeća ukupnom ili totalnom riziku. Pri tome, složeno dejstvo poslovnog i finansijskog leveridža potrebno je analizirati u granicama očekivanih oscilacija prihoda od prodaje prema donjoj granici rentabilnosti. Ovo posebno važi za tzv. kapitalno intenzivna preduzeća koja se odlikuju visokim učešćem fiksnih troškova u ukupnim troškovima i gde visok faktor poslovnog leveridža obezbeđuje srazmerno velike promene poslovnog dobitka na bazi relativno malih oscilacija u obimu prodaje. 104) Takva dinamika poslovnog rezultata može stvoriti iluziju o neograničenoj zarađivačkoj snazi preduzeća koja ga stimuliše da putem daljeg povećanja obima prodaje utiče na nesrazmerno veće povećanje poslovnog dobitka. Pri tome, usled eventualnog nedostatka sopstvenog kapitala za finansiranje povećanog obima poslovnih aktivnosti preduzeće neće izbegavati da se i dalje zadužuje čime de facto počinje da intenzivira finansijski rizik i dejstvo finansijskog leveridža. 105) Analogno navedenom, problem finansijskog upravljanja u preduzeću potencira i stavlja u relevantan fokus posmatranja večito prisutnu dilemu u smislu sledećeg: Kako zahteve za maksimiziranjem rentabilnosti uskladiti sa nužnošću održavanja zdrave solventnosti i likvidnosti? U vezi s tim, treba imati u vidu da rizik od insolventnosti nalaže potrebu opreznosti prilikom kombinovanja dejstva poslovnog i finansijskog leveridža. To znači da ako je donja granica rentabilnosti visoka, pri čemu je područje poslovnog 146 POSLOVNE F NANS JE

156 dobitka usko, a obim prihoda od prodaje ispoljava znake nestabilnosti iz bilo kojih razloga, onda je neosporna tvrdnja da nije baš preporučljivo sa visokim faktorom poslovnog leveridža potencirati i visok faktor finansijskog leveridža. 106) U skladu sa do sada navedenim, treba reći da se složeni rizik ili kombinovani leveridž pojavljuje kao neizvesnost pri ostvarivanju bruto dobitka, neto dobitka i prinosa na sopstveni kapital. Otuda, složeni leveridž predstavlja sveukupan rizik pred kojim se nalazi preduzeće. Efekat složenog leveridža može se izraziti u vidu odgovarajućeg koeficijenta ili faktora koji se naziva faktor složenog leveridža, a on je u stvari jednak proizvodu poslovnog leveridža i finansijskog leveridža što se može izraziti sledećim obrascem: 107) Faktor složenog leveridža = Faktor poslovnog leveridža Faktor nansijskog leveridža Međutim, šire gledano moglo bi se reći da je za izračunavanje faktora složenog leveridža neophodno imati podatke o visini marže pokrića, poslovnog dobitka, bruto dobitka, faktora poslovnog leveridža i faktora finansijskog leveridža. Analogno tome, naša navedena tabela veoma ilustrativno pokazuje osnovne elemente i relacije u izračunavanju faktora složenog leveridža. Tabela SLOŽENI RIZIK (LEVERIDŽ) R.B. Naziv pozicije Planski bilans uspeha Prva varijanta Kona na varijanta 1. Marža pokri a Poslovni dobitak Bruto nansijski dobitak Faktor poslovnog leveridža (1/2) 30 15,1 5. Faktor nansijskog leveridža (2/3) 2 1,4 6. Faktor složenog leveridža (1/3) ili (4x5) 60 21,4 Prezentovani ilustrativni primer pokazuje sledeće: prvo, da se faktor složenog leveridža kvantitativno može izraziti ne samo kao umnožak poslovnog i finansijskog leveridža već i kao odnos marže pokrića i bruto finansijkog dobitka, i drugo, da konačna varijanta planskog bilansa uspeha (u našem hipotetičkom primeru) daje manji ukupni (složeni) leveridž. Razlog tome je što smo pri ispitivanju mogućnosti ostvarenja ciljnog dobitka došli do zaključka da se prihodi od prodaje mogu povećati po osnovu povećanja prodajnih cena, odnosno pomeranjem globalnog pariteta nabavnih i prodajnih cena u korist prodajnih. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 147

157 Ako preduzeće ima visok faktor poslovnog leveridža, to znači da je struktura imovine izrazito pomerena ka stalnoj imovini, odnosno osnovnim sredstvima pa je visoka amortizacija, zbog čega su visoki i rashodi perioda. Takvo preduzeće ne može sebi dozvoliti veće rashode finansiranja, već ukupan (složeni) leveridž može smanjiti jedino ako smanji rashode finansiranja, a to se može ostvariti samo pomeranjem strukture kapitala u korist sopstvenog kapitala. Tada će preduzeće imati nizak faktor finansijskog leveridža, zbog čega će i faktor složenog leveridža biti prihvatljiv. Obrnuto, ako preduzeće ima nizak faktor poslovnog leveriža, to znači da je struktura imovine pomerena ka obrtnoj imovini pa je niska amortizacija, zbog čega su niski i rashodi perioda. Takvo preduzeće može sebi dozvoliti veće rashode finansiranja a time i veći faktor finansijskog leveridža pomerajući strukturu kapitala ka pozajmljenom kapitalu. Tada će preduzeće imati prihvatljiv faktor složenog leveridža zahvaljujući niskom faktoru poslovnog leveridža. 108) Analogno navedenom, sledeća tabela veoma ilustrativno pokazuje prethodno iznete činjenice: 109) Tabela PRIMER SLOŽENOG LEVERIDŽA E L E M E N T I 1. Marža pokri a (prihodi od prodaje minus varijabilni rashodi), ili Pp - Vr 2. Poslovni dobitak (marža pokri a minus rashodi perioda bez kamata), ili Mp - Rpk 3. Bruto dobitak (poslovni dobitak minus neto rashodi nansiranja), ili Pd Nrf Preduze e X Y Faktor poslovnog leveridža (1: 2, ili Mp: Pd) 2,0 4,0 5. Faktor nansijskog leveridža (2: 3, ili Pd: Bd) 3,0 1,5 6. Faktor složenog leveridža (1: 3, ili Pl x Fl, ili 4 x 5) 6,0 6,0 Navedeni primer pokazuje da je kod preduzeća X faktor poslovnog leveridža nizak, zato što je struktura sredstava pomerena prema obrtnim sredstvima. Ovako pomeranje strukture sredstava imalo je za posledicu nisku amortizaciju, niske rashode perioda, kao i mogućnost pomeranja strukture kapitala prema tuđim izvorima, što je sve imalo za posledicu i prisustvo većeg stepena finansijskog leveridža. 110) S druge strane, na osnovu istog ilustrativnog primera vidi se da preduzeće Y ima izraženo visok faktor poslovnog leveridža, što znači da su u strukturi sredstava predominantna osnovna sredstva, visoka amortizacija, kao i rashodi perioda. Ovakvo preduzeće treba da smanji rashode finansiranja putem pomeranja strukture kapitala u korist sopstvenog kapitala. S obzirom da je faktor finansijskog leveridža na niskom nivou, putem njega se kompenzuje visok stepen poslovnog leveridža u preduzeću. 111) 148 POSLOVNE F NANS JE

158 Međutim, menadžment preduzeća često pravi krupnu grešku ako strategiju finansiranja preduzeća zasniva na temeljima samo privremenog povećnja prihoda od prodaje, jer u takvim uslovima dovoljno je da se u relativno malom procentu smanje prihodi od prodaje pa da preduzeće uđe u zonu gubitka, uz nemogućnost bržeg supstituisanja tuđeg u sopstveni kapital. Stoga ovi argumenti, a i mnogi drugi koji ovde nisu navedeni, očito ukazuju na činjenicu da je za menadžment preduzeća najbolje ako teži da zadrži faktor složenog leveridža na što nižem nivou. 112) U tom kontekstu, treba imati u vidu činjenicu da se pri visokom faktoru složenog leveridža ostvaruje visoka stopa rasta neto dobitka i rasta stope prinosa na sopstveni kapital, što izaziva preduzeće da pri visokom faktoru poslovnog leveridža prihvati i visok faktor finansijskog leveridža, pomerajući tako strukturu kapitala ka pozajmljenom kapitalu, ali se pri tome mora imati u vidu da se takvo preduzeće automatski izlaže i visokom riziku od gubitka. Zbog toga svako preduzeće mora težiti da faktor složenog leveridža bude što niži. 113) 7.3. PLAN NOVČANIH TOKOVA Dok bilans stanja ima zadatak da pruži statičku sliku o stanju i strukturi sredstava i izvora sredstava, bilans uspeha izveštava o finansijskom rezultatu preduzeća u vremenu određenom sa dva sukcesivna bilansa stanja. Međutim, koliko god planski bilans stanja i planski bilans uspeha bili savršeni, oni ipak nisu dovoljni za ocenu svih relevantnih aspekata poslovanja preduzeća. Stoga, tu prazninu jednim delom značajno popunjava plan novčanih tokova koji se dobija izvedenim putem tj. na osnovu podataka koji su već sadržani u odgovarajućim bilansima stanja i uspeha. Prema tome, plan novčanih tokova nije izvorni plan koji se sačinjava izolovano već predstavlja plansku nadogradnju koja se temelji na već postojećim planovima preduzeća. Kao takav, on ima karakter celovitog projektovanog izveštaja koji sadrži sva očekivana primanja i izdavanja novca u preduzeću tokom planskog perioda. Analogno tome, postaje jasno da realnost i kvalitet ovog plana zavise uglavnom od realnosti i kvaliteta planova koji služe kao podloga za njegovo sačinjavanje. 114) U kontekstu navedenog, proizlazi da sačinjavanje plana novčanih tokova treba da se temelji na svim ostalim planovima aktivnosti u preduzeću koji na direktan ili indirektan način imaju uticaja na priliv ili odliv novčanih sredstava. To znači da plan novčanih tokova predstavlja sintezu podataka o uplatama i isplatama novca koje proizlaze iz planiranja ukupne poslovne aktivnosti preduzeća. Zbog toga, za racionalno upravljanje novčanim sredstvima plan novčanih tokova predstavlja polaznu osnovu, što znači da u toku poslovanja treba evidenciono pratiti stvarne prilive i odlive novčanih sredstava po istoj metodologiji kako je plan i sačinjen. Pri tome, odstupanje planiranog priliva i odliva novca od stvarnog priliva i odliva novčanih sredstava po pojedinim pozicijama priliva i odliva upućuju na potrebu analize uzroka njihovog nastajanja, kao i na nužnost sagledavanja posledica koje NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 149

159 će se odraziti na naredni planski period. Te informacije biće dragocene menadžmentu preduzeća u cilju preduzimanja odgovarajućih mera za izbegavanje neželjenih i nepovoljnih situacija u oblasti upravljanja finansijama u smislu usklađivanja priliva i odliva novčanih sredstava. 115) Osnovni cilj planiranja novčanih tokova tj. planiranja priliva i odliva gotovine jeste da se blagovremeno dobiju informacije o tome da li će se u određenom vremenskom periodu uspeti održati likvidnost preduzeća. U vezi s tim, blagovremeno saznanje o mogućnosti održavanja likvidnosti preduzeća podrazumeva izbor takvog vremenskog intervala planiranja priliva i odliva gotovine koji ostavlja dovoljno vremena da se mogu preduzeti mere koje bi dovele do usklađivanja priliva i odliva gotovine, a time i do održavanja likvidnosti. Međutim, ako se u određenom vremenskom periodu poklapa priliv i odliv gotovine, to ipak ne znači da će preduzeće tokom čitavog perioda biti likvidno. 116) Zbog toga, planiranje priliva i odliva gotovine treba vršiti istovremeno kako za duže vremenske intervale tako i za kraća vremenska razdoblja. Sledstveno tome, u okviru poslovne godine može se planirati priliv i odliv gotovine i za svaki kvartal što pruža informacije o očekivanoj globalnoj likvidnosti preduzeća u pojedinim kvartalima. Međutim, kada postoji globalna kvartalna likvidnost, to ne znači ujedno da postoji i globalna mesečna likvidnost, budući da u pojedinim mesecima prilivi i odlivi gotovine mogu biti veoma različiti. Plan novčanih tokova predstavlja sintezu podataka o ukupnim uplatama (prilivima) i isplatama (odlivima) novca u toku planskog perioda. Analogno tome, plan novčanih tokova je polazna osnova za racionalno upravljanje novčanim sredstvima preduzeća. Pri tome, osnovni cilj planiranja novčanih tokova (priliva i odliva gotovine) jeste da se blagovremeno dobiju informacije o tome da li će se u određenom vremenskom periodu uspeti održati likvidnost preduzeća. Plan novčanih tokova, odnosno planski bilans tokova gotovine, predstavlja skup podataka o novčanim prilivima i novčanim odlivima preduzeća tokom planskog perioda i ujedno prikazuje stanje novca na početku i na kraju planskog perioda. Pri tome, neto novčani tok preduzeća može biti pozitivan i negativan. Ukupni neto novčani tokovi preduzeća su pozitivni ako je tokom planskog perioda priliv novca bio veći od njegovog odliva, pa je to uticalo na povećanje gotovine i gotovinskih ekvivalenata na računima. Obrnuto, ukupni neto novčani tokovi su negativni ako je tokom planskog perioda potrošeno više novca nego što je pristiglo, pri čemu je potrošen i sav novac koji se na početku planskog perioda nalazio na računu. Plan novčanih tokova preduzeća predstavlja instrument pomoću kojeg preduzeće predviđa svoje kratkoročne finansijske potrebe. Njime se obezbeđuje procena kratkoročne pozicije novca u preduzeću i potrebe za finansiranjem. 117) Pri izradi plana novčanih tokova preduzeće koristi standardne analitičke obrasce bilansa uspeha i bilansa stanja, radi utvrđivanja prosečnog perioda naplate potraživanja, obrta zaliha i plaćanja obaveza. Jedna od ključnih pretpostavki u tom planu jeste da će dotadašnji prosečni periodi naplate potraživanja, obrta zaliha i plaćanja obaveza ostati nepromenjeni. 118) 150 POSLOVNE F NANS JE

160 Planiranje priliva i odliva gotovine može se vršiti po osnovu dve metode, to su: (a) bilansna metoda, i (b) dinamička metoda. 119) Bilansna metoda zasniva se na bilansu uspeha (prihodima i rashodima) pri čemu priliv novca treba da odgovara prihodima a odliv novca treba da odgovara rashodima, ne računajući u rashode amortizaciju. Međutim, dešava se da dođe do nepodudaranja pomenutih kategorija jer se prihodi ne izjednačuju sa prilivom novca niti se rashodi izjednačuju sa odlivom novca. Ovo je zbog toga što prihod može nastati i pre ili posle priliva novca, dok dok je za potrebe planiranja priliva i odliva novca po bilansnoj metodi nužno da prihod uvek nastaje u momentu priliva novca. Takođe, identičan je slučaj sa rashodima i odlivom novca. Naime, odliv novca po pravilu prethodi nastanku rashoda, ali odliv novca može nastati i posle nastanka rashoda, dok je za potrebe planiranja priliva i odliva novca po bilansnoj metodi nužno da rashod uvek nastaje u momentu odliva novca. Zbog vremenskog nesklada između prihoda i priliva s jedne strane, i rashoda i odliva s druge strane, dolazi do promene strukture u bilansu stanja. To ujedno znači da primena bilansne metode zahteva uzimanje u obzir i promene strukture u bilansu stanja što sa svoje strane ovu metodu planiranja novčanih tokova čini veoma komplikovanom. Osim toga, bilansna metoda je neprimenjiva za kraća vremenska razdoblja, budući da se za kraća vremenska razdoblja ne sačinjava ni planski bilans stanja ni planski bilans uspeha. 120) Analogno navedenom, proizlazi da bilansni metod ima niz nedostataka za planiranje priliva i odliva gotovine na kraći rok, jer postoje stalne razlike između nastanka prihoda i priliva, s jedne strane, i učinjenih rashoda i odliva s druge strane. Drugim rečima, osnovni nedostatak bilansne metode planiranja sastoji se u tome što ona ne projektuje tokove novca unutar globalnog planskog perioda. Zbog toga, bilansna metoda planiranja teško se koristi u preduzećima koja se karakterišu oscilacijama u obimu poslovne aktivnosti tokom planskog perioda. U kontekstu navedenog, proizlazi da planiranje priliva i odliva gotovine treba vršiti po tzv. dinamičkoj metodi, jer se ona može uspešno primeniti i za duže i za kraće vremenske intervale. Inače, dinamički plan priliva i odliva novca (gotovine) razrađuje se u tri sukcesivne etape. U prvoj etapi, projektuju se primanja i izdavanja novca po različitim osnovama, pri čemu novčani tokovi vezani za redovno poslovanje predstavljaju osnovnu sadržinu tih projekcija. U drugoj etapi, konfrontiraju se primanja i izdavanja za željene vremenske intervale i utvrđuje se deficit ili suficit novčanih sredstava krajem svakog intervala u odnosu na minimalni tj. stalno potreban saldo novca. U trećoj etapi, donosi se plan finansiranja koji projektuje dinamiku zaduživanja i otplata u zavisnosti od toga da li se radi o periodičnom deficitu ili suficitu gotovine. 121) Pri tome, razumljivo je da sva tri pomenuta dela dinamičkog plana gotovine sačinjavaju jednu konzistentnu i homogenu celinu. 122) Generalno gledano, sama tehnika planiranja novčanih tokova sastoji se u tome da se za dati vremenski interval predvide prilivi i odlivi gotovine po svim osnovama, odnosno: 123) PRILIVI GOTOVINE PO OSNOVU: prodaje robe i usluga za gotovo, naplate potraživanja od kupaca, NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 151

161 unovčenja hartija od vrednosti, emisije hartija od vrednosti, primljenih avansa od kupaca, naplate ostalih promptnih potraživanja, naplate potraživanja po dugoročnim i kratkoročnim plasmanima, pribavljanje novih kredita, gotovinske uplate po osnovu povećanja kapitala. ODLIVI GOTOVINE PO OSNOVU: obaveza prema dobavljačima, datih hartija od vrednosti i troškova u gotovini (npr. putni troškovi i sl.), obaveza po porezima, doprinosima i drugim dažbinama, obaveza za zarade zaposlenih, obaveza po osnovu kamata, dividendi i naknada za uloge trećih lica, obaveza po osnovu glavnice kratkoročnih i dugoročnih kredita, obaveza po osnovu novih kratkoročnih kredita i dugoročnih plasmana, otkupa sopstvenih akcija, prodatih obveznica i komercijalnih zapisa. Na osnovu izloženog, vidi se da je dinamička metoda planiranja priliva i odliva novca u praksi neuporedivo prihvatljivija u odnosu na bilansnu metodu, jer se dinamička metoda može uspešno primeniti i za duže i za kraće vremenske intervale planiranja. U tom kontekstu, već smo pomenuli da se planiranje novčanih tokova tj. planiranje priliva i odliva gotovine u okviru poslovne godine može vršiti i po kvartalima i po mesecima. Pri tome, planiranje priliva i odliva po kvartalima prihvatljivije je za ona preduzeća čija se poslovna aktivnost (nabavka, proizvodnja i prodaja) odvija kontinuirano. S druge strane za preduzeća čija je poslovna delatnost sezonskog karaktera, planiranje priliva i odliva gotovine ne treba vršiti kvartalno (zbog sezonskih oscilacija), već po fazama finansijskog naprezanja, što podrazumeva da se na bazi empirijskih podataka mora tačno utvrditi kada počinje, a kada se završava faza povećanja finansijskog naprezanja, odnosno kada počinje, a kada se završava faza popuštanja finansijskog naprezanja. U kontekstu navedenog, kod ovih preduzeća planiranje priliva i odliva gotovine po fazama finansijskog naprezanja, omogućava ne samo blagovremeno, već i mnogo bolje sagledavanje globalne likvidnosti preduzeća u svakoj fazi što ne bi bilo moguće ako bi se priliv i odliv gotovine planirao po kvartalima. 124) Za sačinjavanje planskog bilansa novčanih tokova ključno je povećanje u toku bilansnog perioda i smanjenje u toku bilansnog perioda za svaku poziciju. Polazeći od hipotetičkog planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja, planski bilans novčanih tokova može imati formu i sadržinu kao što je to prikazano u tabeli POSLOVNE F NANS JE

162 Tabela PLANSKI BILANS NOVČANIH TOKOVA R.B. NAZIV POZICIJE IZNOS 1. Amor zacija Neto dobitak I. Gotovina iz poslovne ak vnos Ulaganja u osnovna sredstva Pove anje kratkoro nih potraživanja i plasmana Smanjenje zaliha II. Gotovinski tok inves cione ak vnos neto odliv ( ) Smanjenje kratkoro nih obaveza III. Gotovinski tok nansijske ak vnos neto odliv IV. Neto gotovinski tok planske godine (I II III) V. Gotovina po bilansu otvaranja VI. Neto gotovina na kraju planske godine (IV + V) Na osnovu prikazanih podataka jasno se vidi da će neto priliv gotovine po osnovu svih aktivnosti u toku planske godine iznositi , a budući da je iznos gotovine na početku planske godine bio , proizlazi da će gotovina na kraju planske godine biti Naravno, ovaj iznos gotovine takođe mora biti iskazan i u planskom bilansu stanja na kraju planske godine. Pri tome, za preduzeće je najznačajnije to da ima pozitivan neto priliv gotovine iz poslovne aktivnosti jer od toga zavisi i investiciona i finansijska aktivnost PLAN DUGORO NIH (KAPITALNIH) ULAGANJA U kontekstu finansijskog planiranja i bilansa stanja, plan dugoročnih ulaganja može se posmatrati u širem smislu i u užem smislu. Shvaćan u širem smislu, plan dugoročnih ulaganja obuhvata dugoročnu aktivu i dugoročnu pasivu u bilansu stanja, što ujedno apostrofira usku međuzavisnost investicionih i finansijskih odluka. Analogno tome, plan dugoročnih ulaganja ima zadatak da kombinuje najbolje izvore dugoročnog kapitala i da ih alocira na one interne upotrebe koje će u najvećoj meri doprinositi rentabilnosti preduzeća kao celine. Shvaćen u užem smislu, plan dugoročnih ulaganja odnosi se na ulaganja u dugoročnu aktivu i to u onom opsegu u kojem se kapitalni izdaci kapitalizuju, pod pretpostavkom da su odluke o izvorima finansiranja u pasivi već donete i da su ti izvori raspoloživi za investicione svrhe. U ovom slučaju, plan kapitalnih ulaganja se u stvari ograničava na upravne postupke i ekonomske metode za prikupljanje, ocenu, izbor i izvršenje onih investicionih projekata čiji pojedinačni doprinosi na ukupnu rentabilnost preduzeća obećavaju da budu najveći. 125) NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 153

163 U toku daljih izlaganja problematike vezane za dugoročni plan ulaganja imaće se u vidu njegov širi aspekt. Međutim, iz metodoloških razloga na ovom mestu treba odmah naglasiti da u okviru ove tačke izlaganja nećemo ulaziti u šire razmatranje problematike koja tangira dugoročna ulaganja, već ćemo se samo u najkraćim crtama upoznati sa osnovnim konceptualnim i metodološkim postavkama u vezi sa planiranjem dugoročnih ulaganja, budući da se radi o investicionom području aktivnosti preduzeća gde se način planiranja, procena opravdanosti ulaganja i korišćenje analitičkih tehnika u tom procesu znatno razlikuju u odnosu na tzv. operativno planiranje u preduzeću. S tim u vezi, pozicioniranje ovog plana na ovom mestu motivisano je dvostrukim razlozima: prvo, namerom da se nezavisno od toga što pripada investicionom području aktivnosti preduzeća, on priključi tokovima gotovine iz poslovnih aktivnosti kako bi se mogle utvrditi potrebe za eventualnim dodatnim investiranjem, i drugo, uprkos prisutnim razlikama ipak je činjenica da je plan dugoročnih ulaganja povezan sa tzv. svodnim planiranjem u preduzeću, te se ne može ostaviti po strani. U tom kontekstu, proces finansijskog planiranja u preduzeću mora da obuhvati i planirane godišnje izdatke koji proizlaze iz plana dugoročnih (kapitalnih) ulaganja kao i da testira izvodljivost takvih aktivnosti u vezi sa njihovim uticajem na realizaciju ciljeva preduzeća, finansijsko naprezanje, finansijsku ravnotežu i tekuću likvidnost preduzeća. Gledano u širem smislu, može se reći da se svako ulaganje sredstava čiji je rok imobilizacije (ponovno pretvaranje u novac) duži od godinu dana, smatra dugoročnim ulaganjem. Međutim, gledano u užem smislu, pod dugoročnim ulaganjem smatra se ulaganje u osnovna sredstva, obrtna sredstva i dugoročne plasmane. Analogno tome, svakom ulaganju u osnovna sredstva i stalna obrtna sredstva preduzeća obavezno prethodi izrada projekta, odnosno programa ulaganja koji se u literaturi i privrednoj praksi naziva investicioni projekat ili investicioni program. Sa aspekta uloženih finansijskih sredstava, investicije se mogu podeliti na bruto i neto investicije. Bruto investicije čine celokupna ulaganja bez obzira na izvore finansiranja, dok neto investicije čine ulaganja u proširenu reprodukciju. Pri tome, iznos neto investicija utvrđuje se tako što se od bruto investicija (celokupnog iznosa investicija) oduzmu ulaganja iz amortizacije. Međutim, u kontekstu pitanja koja razmatramo za nas je najprihvatljivije da investicije posmatramo prema kriterijumu kapaciteta. Naime, polazeći od kapaciteta kao kriterijuma za podelu investicionih projekata i ulaganja u osnovna sredstva i stalna obrtna sredstva, sva dugoročna ulaganja mogu se podeliti u dve osnovne grupe, a to su: 126) Ulaganja koja ostaju u granicama već instalisanih kapaciteta; Ulaganja koja predstavljaju nove kapacitete. U prvu grupu ulaganja spadaju ulaganja u osnovna sredstva u cilju zamene postojećih osnovnih sredstava pre isteka njihovog veka trajanja. Ovo je uslovljeno prvenstveno time što nova osnovna sredstva imaju bolje tehničke karakteristike pa sa njihovim korišćenjem omogućavaju se uštede u vezi sa utroškom materijala, energije, živog rada itd. Takođe, u ovu grupu spadaju i ulaganja u osnovna sredstava kojima se želi otkloniti usko grlo ili se žele poboljšati uslovi rada. Ova grupa ulaganja u osnovna sredstva može 154 POSLOVNE F NANS JE

164 da izazove povećanje ili smanjenje stalnih obrtnih sredstava, ali se takođe može desiti da uopšte ne dođe do bilo kakve promene stalnih obrtnih sredstava. 127) U drugu grupu ulaganja spadaju ulaganja u osnovna i stalna obrtna sredstava kojima se stvaraju potpuno novi kapaciteti i to za proizvodnju novog proizvoda ili za proizvodnju već postojećeg proizvoda, a sve to pod pretpostavkom da i dalje egzistiraju već izgrađeni, odnosno postojeći kapaciteti. 128) Sledstveno do sada rečenom, neophodno je naglasiti da se planiranje dugoročnih ulaganja vezuje za dva ključna kompleksa pitanja, to su: 129) 1. Kvantifikovanje efekata dugoročnih ulaganja, i 2. Ocena efikasnosti dugoročnih ulaganja. 1. Vezano za prvi kompleks pitanja (kvantifikovanje efekata dugoročnih ulaganja), treba imati u vidu da u stručnoj literaturi postoje dva osnovna shvatanja efekata dugoročnih ulaganja i to: prvo, tradicionalno ili računovodstveno, i drugo, savremeno ili finansijsko shvatanje. Prema tradicionalnom ili računovodstvenom shvatanju efekat dugoročnih ulaganja predstavlja finansijski rezultat (dobitak ili gubitak) koji će se ostvariti u toku eksploatacije investicionog projekta, odnosno u toku trajanja dugoročnog ulaganja. U vezi s tim, može se reći da je efekat dugoročnog ulaganja u stvari akumulacija koja preostaje nakon podmirenja rashoda na teret dohotka. Prema tome, efekat dugoročnih ulaganja jeste prirast sopstvenih sredstava koji će se ostvariti u toku eksploatacije investicionog projekta. Takođe, u okviru tradicionalnog shvatanja efekata dugoročnih ulaganja postoji i druga varijanta, prema kojoj je efekat dugoročnih ulaganja bruto akumulacija (zbir akumulacije i kamata) koja treba da se ostvari u toku eksploatacije investicionog projekta. Ova varijanta shvatanja, pod efektom dugoročnog ulaganja podrazumeva prinos na ukupna sredstva (sopstvena i pozajmljena) koji će se moći ostvariti tokom eksploatacije projekta. 130) Prema savremenom ili finansijskom shvatanju, efekat dugoročnih ulaganja predstavlja čisti novčani tok (neto novčani tok) koji se ostvaruje tokom eksploatacije investicionog projekta. Čisti novčani tok (cash flow), znači čisti poslovni rezultat (akumulaciju) na koji se dodaju stavke rashoda koje trenutno ne vezuju sredstva, kao što je amortizacija. 131) Pri tome, neto novčani tok obuhvata amortizaciju, akumulaciju i naplaćenu glavnicu dugoročnog kredita. 132) Drugim rečima, čisti novčani tok podrazumeva oslobođena novčana sredstva iz tekućeg poslovanja koja se ponovo mogu dugoročno ulagati. Zbog toga, neke od metoda koje se koriste za ocenu efektivnosti dugoročnih ulaganja iz čisto metodoloških razloga zahtevaju da se pri utvrđivanju čistog novčanog toka apstrahuju izdaci koji se odnose na troškove finansiranja. 133) Da bi se kvantifikovao efekat dugoročnog ulaganja po jednom ili drugom shvatanju, najpre treba odrediti vek trajanja (eksploatacije) investicionog projekta. Vek eksploatacije investicionog projekta izražava se brojem godina, što nije lako odrediti imajući u vidu činjenicu da svaki investicioni projekat obuhvata više vrsta osnovnih sredstava, a svaka od njih ima različit vek trajanja. Zbog toga, postoji otvorena dilema u smislu koliki je vek eksploatacije celog projekta. Ovu dilemu moguće je relativno NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 155

165 uspešno razrešiti na taj način što će se za vek eksploatacije investicionog projekta uzeti broj godina trajanja opreme. Naime, uzimanje broja godina trajanja opreme kao kriterijuma za vek eksploatacije investicionog projekta opravdano je i prihvatljivo i to iz najmanje tri osnovna razloga, a to su: prvo, najveća ulaganja najčešće se vrše u opremu, drugo, oprema u najvećoj meri direktno doprinosi ostvarenju efekata dugoročnog ulaganja, i treće, vek trajanja opreme uglavnom je kraći od veka trajanja drugih vrsta osnovnih sredstava, a osim toga sva oprema ima približno isti vek trajanja. 134) 2. Vezano za drugi kompleks pitanja (ocena efikasnosti dugoročnog ulaganja), treba imati u vidu činjenicu da su finansijska sredstva sa kojima preduzeće raspolaže najčešće ograničena. Zbog toga, osnovni problem u investicionom odlučivanju predstavlja izbor one alternative koja će doneti najveće efekte. Analogno tome, u nizu postojećih metoda za ocenu opravdanosti dugoročnog ulaganja ovde ćemo pomenuti samo one metode koje se koriste za ocenu efikasnosti sa finansijskog aspekta. U vezi s tim, metode koje se koriste za ocenu efikasnosti investicionog projekta sa finansijskog aspekta prvenstveno treba da pruže odgovor na pitanje: Da li je ponuđeni investicioni projekat sa finansijske tačke gledišta prihvatljiv ili ne? Pri tome, ako je ponuđeno više investicionih projekata, onda ove metode treba da pruže odgovor na pitanje koji je od ponuđenih investicionih projekata najprihvatljiviji. Metode koje se primenjuju za ocenu efikasnosti dugoročnih ulaganja sa finansijskog aspekta dele se na statičke i dinamičke. Statičke metode uzimaju za osnovu podatke iz samo jedne (reperezentativne) godine veka eksploatacije investicionog projekta. Dinamičke metode uključuju u razmatranje celokupan vek eksploatacije investicionog projekta, pa otuda pružaju daleko realnije mogućnosti procene efikasnosti dugoročnih ulaganja. Od statičkih metoda ocene efikasnosti dugoročnih ulaganja najveći značaj imaju dve metode, a to su: (a) metoda povraćaja uloženog kapitala, i (b) metoda računovodstvene stope prinosa. Od dinamičkih metoda ocene efikasnosti dugoročnih ulaganja najveći značaj imaju takođe dve metode, a to su: (a) metoda neto sadašnje vrednosti i (b) metoda interne stope prinosa. Naravno, ovo su samo osnovne metode za ocenu investicionih ulaganaja kojima se poklanja velika pažnja u finansijskoj teoriji i praksi investiranja. Na osnovu njih, izvedene su i neke druge metode za ocenu investicionih ulaganja kao što su tzv. inženjerske metode i američke metode ( pay off i MAPI ). Međutim, šire razmatranje investicione metodologije nije predmet našeg interesovanja. Zbog toga, treba zaključiti opštim stavom da investicione odluke pripadaju grupi najvažnijih odluka koje menadžment bilo kog preduzeća treba da donosi, jer se radi o odlukama strateškog karaktera koje zahtevaju angažovanje značajnih sredstava. Uz to, radi se o odlukama ireverzibilnog karaktera koje kada su jednom donete mogu da budu revidirane samo uz visoke troškove. Zbog toga, odgovornost za sadržinu plana dugoročnih ulaganja u preduzeću snosi centralni upravljački tim (top menadžment) koji ga i odobrava. 156 POSLOVNE F NANS JE

166 8. BIZNIS PLAN U FUNKCIJI FINANSIJSKOG ODLU IVANJA U leksikonima menadžmenta pod pojmom planiranje uglavnom se podrazumeva izbor između mogućih alternativnih tokova budućih aktivnosti. Planiranje je menadžment funkcija pomoću koje se određuje kako se ciljevi ostvaruju, koja sredstva treba uložiti da bi se ciljevi ostvarili i koji su to ekonomski i drugi efekti koji će se time postići. Pri tome, plan se obično definiše kao dokument procesa planiranja. On sadrži kvantitativno i kvalitativno utvrđene ciljeve i akcije za njihovu realizaciju. Planom se preciziraju sredstva za ostvarenje ciljeva, odgovornost za preuzimanje akcija i stepen uspešnosti koji se može dostići. Zbog toga, kada se govori o problematici biznis plana može se reći da je biznis plan najbolje definisati kao skup ciljeva, politika, strategija i seta pojedinačnih programa aktivnosti za implementaciju izabrane koncepcije biznisa. 135) Svaki biznis plan zasniva se na temeljnom planiranju i detaljnoj analizi relevantnih paramatara radi otkrivanja novih poslovnih šansi i novih profitabilnih biznisa. Postupak izrade biznis plana predstavlja razvojni proces koji evoluira od biznis ideje preko realnih biznis šansi u okruženju do sveobuhvatne projekcije ostvarenja samog biznis plana. Osnovna suština biznis plana jeste strateško razmišljanje u cilju opstanka i rasta preduzeća. Analogno tome, danas u velikom broju preduzeća biznis plan predstavlja dokument koji služi kao standard za praćenje tekućeg poslovanja i identifikaciju poslovnih problema, pre nego što isti postanu nereševi. Takođe, biznis plan služi i kao svojevrsni kompas za održavanje biznis projekata na željenom putu ka ostvarenju postavljenih poslovnih ciljeva preduzeća. 136) U kontekstu navedenog, proizlazi da je biznis plan veoma složen instrument koji omogućava upravljanje poslovnim aktivnostima u preduzeću i upravljanje novim poslovnim poduhvatima. Zbog toga, biznis plan se razlikuje od tzv. standardnog poslovnog plana preduzeća po sledećem: OSNOVNE RAZLIKE IZMEĐU BIZNIS PLANA I STANDARDNOG POSLOVNOG PLANA STANDARDNI PLAN Redovno se donosi Vezan je za datume Uklju uje sve projekte u preduze u Izra uje ga planska služba u preduze u Usmeren je ka unutrašnjem okruženju preduze a Cilj je uskla ivanje svih poslovnih ak vnos preduze a Veoma je precizan i pouzdan Ima jednokratna obeležja (nisu dozvoljene korekcije i izmene) BIZNIS PLAN Vanredno se donosi Vezan je za promene Uklju uje samo nove projekte Izra uje ga razvojna služba u preduze u Usmeren je ka spoljašnjem okuženju preduze a Cilj je dobijanje potrebne podrške za nove projekte Manje je precizan i pouzdan Ima kon nuelna obeležja (mogu se radi korekcije i izmene) NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 157

167 Biznis plan predstavlja osnovu uspešnog poslovanja svakog preduzeća. U tom smislu, on je veoma značajan instrument upravljanja preduzećem, posebno malim i srednjim. Međutim on sam po sebi nije garant uspeha preduzeća, već više pomaže menadžmentu preduzeća da usmeri svoje poslovne aktivnosti u određenom pravcu, u smislu podsećanja na ključne činjenice i događaje vezane za konkretan poslovni poduhvat koji je predmet biznis plana. Drugim rečima, biznis plan sumira sve poslovne mogućnosti preduzeća koje se vezuju za osnivanje ili proširenje biznisa, kao i konkretno definisanje načina njegove realizacije. Osnovna svrha izrade biznis plana ogleda se u nekoliko ključnih momenata: (a) da se na bazi dobro pripremljenog biznis plana obezbede potrebna investiciona sredstva za pokretanje biznis ideje; (b) da se u praksi potpuno kristalizuje poslovna ideja menadžmenta i da se ona kao poslovni poduhvat uspešno realizuje; (c) da se obezbedi relevantna kontrola poslovnih aktivnosti, gde biznis plan uvek podseća na kritične tačke poslovanja i služi kao kompas za vođenje biznisa; (d) da se sagledaju budući pravci poslovanja preduzeća, kao i da se analiziraju postignuti rezultati. Imajući u vidu činjenicu da biznis plan najčešće služi kao osnova za obezbeđenje potrebnih finansijskih sredstava kod potencijalnih investitora (kreditora), proizlazi da je on predominantno namenjen malim i srednjim preduzećima, u cilju konkurisanja kod određenih finansijskih institucija radi dobijanja kredita. Sledstveno tome, da bi biznis plan bio koristan, on mora da bude urađen na maksimalno profesionalan način, pri čemu posebno mora da obezbedi sledeće: (1) pruži dokaze o tržišnoj orijentaciji projekta koji je predmet biznis plana; (2) ukaže na dokaze o prihvatanju konkretnog programa od strane kupaca; (3) precizno ukaže na finansijske performanse projekta; (4) pruži prognoze i projekcije na bazi realnih pretpostavki. U kontekstu navedenog, potrebno je istaći da jednom definisan biznis plan nije sastavljen za sva vremena. Naime, on je sačinjen za interno i eksterno okruženje, koje trenutno utiče na preduzeće i čim se faktori u okruženju bitno izmene, bilo da je to za preduzeće povoljno ili nepovoljno, potrebno je biznis plan korigovati i to u skladu sa nastalim promenama. Biznis plan uvek je vezan za određenu poslovnu ideju i podrazumeva određene forme njenog uobličavanja, pri čemu se sve valorizuje na tržištu. U vezi s tim, danas se u široj literaturi mogu sresti različiti koncepti biznis plana, sa odgovarajućim nacrtima njegove integralne kompozicije. Međutim, respektujući postavljene analitičke i metodološke okvire ovog udžbenika kao i zahteve za njegovom konciznošću, nesumnjivo je da su za nas najzanimljiviji, pre svega, biznis planovi za potrebe malih i srednjih (preduzetničkih) preduzeća, gde je moguće uslovno izdiferencirati nekoliko ključnih (bazičnih) segmenata biznis plana, to su: (a) izvršni rezime biznis plana, (b) marketing segment, (c) proizvodni segment, i (d) finansijski segment biznis plana. 158 POSLOVNE F NANS JE

168 8.1. REZIME BIZNIS PLANA Rezime biznis plana predstavlja značajno skraćen prikaz (1-3 strane) integralnog biznis plana. U ovom delu biznis plana daju se osnovni elementi koji se odnose na preduzeće, proizvod ili uslugu koji su obuhvaćeni biznis planom, kraći rezultati marketing istraživanja i procena mogućnosti prodaje, zatim osnovni podaci o načinu realizacije proizvodnje i potrebama za odvijanjem proizvodnog procesa, kao i kratki podaci o načinu organizovanja i upravljanja preduzećem. Na kraju rezimea, najčešće se daju osnovni podaci u vezi sa finansijskim segmentom biznis plana i sa predlogom potreba za finansiranjem biznis ideje kao poslovnog poduhvata predviđenog biznis planom. 137) Iako se po metodologiji stavlja na prvo mesto, ovaj deo biznis plana predstavlja u stvari sažeti prikaz celine pripremljenog biznis plana, pa se on zajedno sa uvodnim delom formira tek na kraju izrade biznis plana, s obzirom na to da predstavlja rekapitulaciju svih poglavlja koja su sadržana u biznis planu. Rezime je posebno značajan segment biznis plana jer sadrži dovoljno elemenata za preliminarnu ocenu podobnosti poslovne ideje ili investicionog projekta za kreditiranje. Rezime biznis plana se najčešće daje u formi obrazaca koji sadrže rekapitulirane odgovore na osnovna pitanja koja biznis plana detaljno obrađuje. Ova pitanja se uglavnom diferenciraju na dve osnovne grupe: (a) podaci o investitoru, i (b) podaci o biznis planu. Primera radi, ovi podaci se mogu dati u sledećoj formi: a) Podaci o investitoru 1 Inves tor 2 Godina osnivanja preduze a 3 Adresa 4 Vrsta svojine preduze a 5 Registracioni broj 6 Ma ni broj 7 Osnovna delatnost 8 Poslovna banka 9 Osnovna sredstva - Knjigovodstvena vrednost... - Realna tržišna vrednost Broj zaposlenih radnika 11 Poslovni bonitet NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 159

169 b) Podaci o biznis planu 1 Naziv biznis plana 2 Lokacija projekta 3 Cilj inves cije 4 Karakter inves cije 5 Dinamika realizacije biznis plana - Ak viranje kredita... - Nabavka opreme... - Po etak proizvodnje... 6 Vek projekta 7 Cene i parite 8 Inves cioni period 9 Predra unska vrednost 10 Izvori sredstava 11 Efek programa 12 Kontakt osoba za biznis plan Rezime predstavlja najkritičniji deo biznis plana jer od njega najviše zavisi koliko će se potencijalni investitori zainteresovati za konkretnu biznis (preduzetničku) ideju. Ono što rezime biznis plana mora da sadrži jeste da pruži odgovore vezano za osnovnu biznis ideju, u smislu definisanja odgovora na pitanja: šta, kako, zašto i gde? Rezime treba da bude kratak i koncizan, iz prostog razloga što su potencijalni investitori (kreditori) često pretrpani biznis planovima, pa zbog toga najčešće čitaju samo rezime biznis plana. Ako ih rezime u dovoljnoj meri zainteresuje onda čitaju i analiziraju celokupan integralni tekst biznis plana. Drugim rečima, rezime biznis plana treba da bude jednostavan i atraktivan, kako bi skrenuo pažnju investitorima na očekivano ulaganje sredstava i očekivani prinos (profit) MARKETING SEGMENT BIZNIS PLANA Marketing segment biznis plana obuhvata analizu i procenu tržišta kao i plan prodaje konkretnih proizvoda i usluga koji su predmet razmatranja biznis plana. Planiranje marketinga predstavlja izuzetno složen proces koji uključuje ocenu povoljnih tržišnih šansi i resursa, određivanje ciljeva marketinga, strategije, taktike, kao i načina provere i kontrole. Analogno tome, za marketing plan se može reći da predstavlja pisani segment biznis plana koji obuhvata sve aktivnosti marketinga, uključujući i kontrolu. 160 POSLOVNE F NANS JE

170 Marketing deo biznis plana je od posebne važnosti da bi se realizovala poslovna ideja u budućem vremenu. U vezi s tim, marketing plan kao segment biznis plana najčešće mora da sadrži sledeće aktivnosti i elemente: 1. Segmentacija tržišta i određivanje ciljnog tržišta u vezi sa konkretnim proizvodom ili uslugom koji su predmet biznis plana. Imajući u vidu činjenicu da nije realno da se proizvod ili usluga mogu prodavati na celokupnom nacionalnom tržištu, logično proizlazi zaključak da je potrebno izvršiti valjanu analizu tržišta uzimajući u obzir karakteristike proizvoda i sve ostale elemente koji determinišu tzv. ciljno tržište. Kada je u pitanju segmentacija tržišta, treba imati u vidu da treba posebno istaći one segmente tržišta gde se očekuju najviši profitni prinosi. 2. Određivanje potencijalnih kupaca (potencijalnog tržišta) odnosi se na potrebu konkretnog određivanja potencijalnih kupaca. Naime, jasno je da za određeni proizvod ili uslugu neće biti zainteresovani svi potrošači, već samo određena grupa potrošača. Zbog toga, u skladu sa segmentacijom tržišta i određivanjem ciljnog tržišta, vrši se određivanje i definisanje potencijalnih kupaca, odnosno determinisanje ciljne grupe kupaca i profila kupaca za određene proizvode ili usluge. 3. Identifikovanje i opis konkurencije podrazumeva prikaz osnovnih podataka o konkurentima koji proizvode iste ili slične proizvode. Pri tome, potrebno je sagledati bitne karakteristike konkurentskih proizvoda i specifičnosti koje ih izdvajaju od ostalih. Takođe, ovde treba dati i prikaz glavnih prednosti i nedostataka najvažnijih konkurenata u cilju definisanja odgovarajuće strategije za konkurentsku borbu. Analiza konkurencije trebala bi da obuhvati njihovo tržišno učešće, cene, kvalitet proizvoda i usluga, prodajne kanale, asortiman proizvoda, dizajn proizvoda, inovacije i finansijski potencijal. 4. Procena tržišnog udela na ciljnom tržištu odnosi se na procenu mogućnosti prodje proizvoda ili usluga na ciljnom tržištu. Moglo bi se reći da ovo ujedno predstavlja ključni podatak vezan za sudbinu poslovne ideje iz biznis plana, jer određuje tržišne mogućnosti, tržišnu opravdanost i ujedno finansijsku opravdanost razmatranog poslovnog poduhvata iz biznis plana. 5. Određivanje prodajne cene proizvoda ili usluga predstavlja veoma težak i značajan zadatak u okviru plana marketinga, jer od cene proizvoda i usluga u najvećoj meri zavisi finansijski rezultat i ekonomska opravdanost poslovnog poduhvata koji reprezentuje biznis plan. Pri određivanju cena proizvoda ili usluga preduzeće mora imati u vidu koliki su troškovi proizvodnje, kakva je opšta politika cena, kakve su cene konkurenata i da li se planira prodaja na kredit. 6. Određivanje strategije prodaje predstavlja izuzetno važan deo marketing plana budući da u velikoj meri utiče na tržišne rezultate poslovnog poduhvata iz biznis plana. Zbog toga, kod definisanja strategije prodaje treba imati u vidu podatke o tržišnom udelu proizvoda ili usluga, potencijalnim kupcima, kao i obimu i značaju konkurencije. NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 161

171 8.3. PROIZVODNI SEGMENT BIZNIS PLANA Proizvodni ili operativni deo biznis plana predstavlja obavezan i važan deo biznis plana koji treba da pruži podatke o proizvodnim mogućnostima i potrebama za realizaciju planiranog poslovnog poduhvata (biznisa) koji reprezentuje biznis plan. Plan proizvodnje kao segment biznis plana po redosledu izrade dolazi odmah iza plana marketinga. Drugim rečima, kada imamo plan marketinga i ako znamo kolike su potrebne zalihe gotovih proizvoda kao i raspoloživi kapaciteti, onda imamo i neophodne elemente za izradu plana proizvodnje. Između proizvodnog sektora i marketing sektora u preduzeću postoje određene razlike na koje je sa aspekta izrade biznis plana potrebno ukazati. Naime, proizvodni sektor zbog jednostavnosti i ekonomičnosti insistira na trajnosti dizajna, manjem broju modela i standardnim komponentama, dok sektor marketinga zbog tržišnosti zahteva fleksibilniji dizajn proizvoda, veći broj modela i poštovanje širokog spektra potrošačevih želja. Isto tako, proizvodnja zahteva velike serije, standardne porudžbine i prosečnu kontrolu kvaliteta, dok marketing traži male serije sa više modela, česte izmene modela i rigoroznu kontrolu kvalitea. Da ne bi došlo do problema u radu ove dve ključne funkcije u preduzeću, neophodno je pomenute razlike adekvatno uskladiti kroz plan proizvodnje. Prilikom izrade proizvodnog plana kao segmenta biznis plana mora se voditi računa o njegovoj što većoj usklađenosti sa programom proizvodnje. Pri tome, proizvodni plan kao segment biznis plana najčešće sadrži sledeće obavezne elemente: 1. Lokacija proizvodnje podrazumeva prezentovanje osnovnih podataka o izboru najpovoljnijeg ili optimalnog mesta budućeg preduzeća (ili njegovog dela) za realizaciju biznis ideje u smislu novog poslovnog poduhvata. Ako je u pitanju novi poslovni poduhvat potrebno je u ovom delu biznis plana obrazložiti kako i zašto je odabrana konkretna lokacija. Pri tome, najčešće se razmatra makro i mikro lokacija, pri čemu se analizom vrednovanja lokacionih faktora vrši izbor i konačno odlučivanje. 2. Potrebe proizvodnje podrazumeva opis tehnološkog procesa kojim se proizvod ili usluga proizvode, odnosno stvaraju. Takođe, ovde treba dati osnovne podatke o načinu na koji je izabrana tehnologija. U prikazu tehnologije obično se formira kraća specifikacija potrebne opreme, mašina i uređaja, kao i odakle se nabavljaju. Ako je u pitanju postojeće preduzeće i postojeća tehnologija, onda se daje prikaz postojećih mašina i opreme, kao i spisak potrebne dodatne opreme. 3. Definisanje potrebnih sirovina i materijala podrazumeva prikaz potrebnih sirovina i materijala za potrebe proizvodnje, kako onih iz domaćih izvora, tako i onih iz uvoza, pri čemu se takođe daje i prikaz mogućnosti i načina nabavke, polazeći od osnovnih pokazatelja iz plana prodaje proizvoda. 4. Potrebna proizvodna radna snaga podrazumeva da se na osnovu izabrane tehnologije, mašina i opreme konkretno odredi potrebna proizvodna radna snaga 162 POSLOVNE F NANS JE

172 za realizaciju definisanog broja i kvaliteta proizvoda. Takođe, za utvrđivanje potrebne radne snage treba poći i od sistematizacije poslova u kojoj se nalaze svi pokazatelji o broju, kvalifikaciji, specijalnostima i zvanju izvršilaca na svakom radnom mestu. 5. Obezbeđenje kvaliteta i ekoloških standarda podrazumeva potrebu definisanja načina preko kojih će se obezbediti potreban kvalitet proizvoda i usluga, zbog sve složenijih zahteva domaćeg, a posebno inostranog tržišta. Zbog toga, trebalo bi predvideti i uvođenje sistema kvaliteta ISO standarda. Takođe, neophodno je obraditi i poseban deo koji se odnosi na ekologiju FINANSIJSKI SEGMENT BIZNIS PLANA Finansijski segment biznis plana predstavlja završni deo biznis plana preduzeća u kojem se vrednosno (novčano) sumiraju svi prethodni delovi biznis plana, uključujući sve relevantne podatke i rezultate izvršenih procena. U finansijskom segmentu biznis plana potrebno je, pre svega, prezentovati koliko finansijskih sredstava je neophodno za realizaciju konkretnog poslovnog poduhvata. Finansijski plan je poslednji segment biznis plana, i kao takav on sintetizuje, objedinjuje i usklađuje sve neutralno iskazane materijalne planove iz prethodnih segmenata biznis plana, odnosno od svih njih formira skladnu finansijsku celinu. Finansijski segment biznis plana zasniva se na prethodno utvrđenim planovima pozicioniranja marketing plana i proizvodnog plana. Na osnovu ovih planova, treba izvršiti situacionu analizu (postojeće stanje) i projektnu analizu (buduće stanje) relevantnih finansijskih činilaca, okolnosti i procesa, da bi se na osnovu toga mogao uraditi valjan finansijski plan koji će u potpunosti zadovoljiti potrebe biznisa. Nesumnjiva je korist od navedenih analiza i projekcija jer njihova izrada nameće obavezu kontinuiranog praćenja rezultata poslovnih aktivnosti preduzeća. U vezi s tim, treba posebno istaći da se sva otvorena finansijska pitanja i moguće dubioze moraju rešiti pre nego što se krene u konkretne poslovne aktivnosti vezano za biznis plan. Takođe, sva eventualna finansijska neslaganja moraju se u potpunosti razrešiti. U tom kontekstu, bitno je naglasiti da finansijski segment biznis plana mora obavezno pružiti odgovore na nekoliko najznačajnijih kompleksa pitanja, a to su: (1) koliko je novca potrebno za realizaciju biznis ideje, (2) koja je tačka rentabilnosti biznisa, (3) kakav je planirani bilans stanja, (4) kakav je planirani bilans uspeha, (5) kakav je plan novčanih tokova, i (6) kakva su predviđanja profita. Svi potrebni podaci za finansijski plan sadržani su u prethodnim delovima i elementima biznis plana, pre svega, u marketing segmentu i proizvodnom segmentu biznis plana, koji se sumiraju i izražavaju novčano. Na osnovu proračuna potrebnih finansijskih sredstava za realizaciju određenog poslovnog poduhvata, a u skladu sa raspoloživim finansijskim sredstvima, definiše se kolika će se finansijska sredstva dodatno tražiti od potencijalnih investitora (kreditora). NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 163

173 Na osnovu proračuna potrebnih finansijskih sredstava, vrši se proračun planiranih prihoda od prodaje proizvoda ili usluga i eventualno ostalih prihoda. Pored prihoda, treba izračunati i troškove poslovanja, odnosno materijalne i nematerijalne troškove, amortizaciju, plate zaposlenih itd. Na osnovu ovih, kao i drugih podataka projektuje se planirani bilans stanja i planirani bilans uspeha. Na osnovu planiranog bilansa uspeha prave se projekcije tokova gotovine i to: prvo, finansijski tok za ocenu likvidnosti, i drugo, ekonomski tok za ocenu rentabilnosti poslovnog poduhvata. Pri tome, tokovi gotovine služe da se oceni valjanost i opravdanost razmatranog poslovnog poduhvata i oceni opravdanost učešća u realizaciji konkretnog posla koji je predmet biznis plana. Sve finansijske projekcije treba da proizlaze jedna iz druge i da budu integrisane, budući da one predstavljaju prirodan sled događaja izazvanih prethodnim i naknadnim aktivnostima svih struktura i funkcija u preduzeću koje imaju pojavni oblik u novčanom obliku. 138) Na kraju, treba naglasiti da za uspešno poslovanje preduzeća, izrada samo jednog pojedinačnog segmenta biznis plana nije dovoljna. To znači da je potrebno da se celokupan biznis plan kvalitetno, profesionalno i pregledno struktuira po svim relevantnim segmentima i dimenzijama, jer se poslovanje preduzeća ne obavlja samo u jednom, već u više različitih segmenata i dimenzija. Zbog toga, u svim tim segmentima i dimenzijama biznis plan treba obavezno da bude i operacionalizovan, budući da je operacionalizacija ujedno i svrha planiranja. U kontekstu navedenog, takođe treba imati u vidu i činjenicu da svaki biznis plan najčešće doživljava svoju reviziju od strane investitora kako bi se izbeglo sledeće: prvo, suviše ambiciozno postavljeni ciljevi, drugo, nedovoljno jasno obrađeni elementi i značajne stavke u biznis planu, i treće, propusti u metodologiji pri izradi biznis plana itd. Upravo iz ovih razloga, veoma često se dešava da u savremenoj privrednoj praksi biznis plan bude i po više puta korigovan i revidiran, pre nego što dođe do njegovog konačnog usvajanja (ili odbijanja). 139) Dosadašnja praktična iskustva visoko razvijenih zemalja tržišnog tipa privređivanja, ukazuju da sadržaj biznis planova nije strogo definisan i da se oni najviše razlikuju po tome da li se odnose na male kompanije ili velike korporacije. Pri tome, u poslednje vreme zapaža se tendencija da poslovne banke i velike korporacije grade i promovišu sopstvene standarde za izradu biznis planova. Sledstveno tome, ovih standarda se treba pridržavati ako se želi ostvariti osnovni cilj preduzeća, a to je da ponuđeni biznis plan bude prihvaćen od strane kreditora, odnosno da se u njegovu realizaciju uključe i velike korporacije kao investitori. Inače, sam obim biznis plana kreće se od strana štampanog materijala sa konciznim i jasno napisanim svim elementima koje jedan kvalitetan biznis plan treba da sadrži. Pri tome, detaljnija analiza biznis plana moguća je samo u njegovom finansijskom segmentu (delu). Generalno gledano, biznis plan za mala preduzeća moguće je izraditi u vremenu od sedam do trideset dana, a za velike korporacije u vremenu od trideset do devedeset dana. 140) 164 POSLOVNE F NANS JE

174 P 1. Koji su osnovni pristupi u poslovnom planiranju? 2. Šta je to finansijsko planiranje u preduzeću i šta ono obuhvata? 3. Koje su osnovne vrste finansijskih planova? 4. Šta obuhvata svodno finansijsko planiranje u preduzeću? 5. Šta je planski bilans uspeha i kako se dobija njegova prva varijanta? 6. Šta je planski bilans stanja i kako se dobija njegova prva varijanta? 7. U čemu se sastoji ocena finansijskog položaja preduzeća? 8. Kako se vrši utvrđivanje ciljnog dobitka? 9. Zašto je potrebno ispitivanje mogućnosti ostvarenja ciljnog dobitka? 10. Kako se dobija konačna varijanta planskog bilansa uspeha? 11. Kako se dobija konačna varijanta planskog bilansa stanja? 12. Šta predstavlja i kako se objašnjava poslovni leveridž? 13. Šta predstavlja i kako se objašnjava finansijski leveridž? 14. Šta predstavlja i kako se objašnjava složeni leveridž? 15. Šta je plan novčanih tokova i u čemu je njegov značaj? 16. Koje su osnovne metode za izradu bilansa novčanih tokova? 17. Šta je plan dugoročnih ulaganja i u čemu je njegov značaj? 18. Šta je biznis plan i u čemu je njegov značaj za preduzeće? 19. Koji su osnovni segmenti (delovi) biznis plana? 20. Šta obuhvata finansijski segment biznis plana? NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 165

175 NAPOMENE 1) Vesna Milićević: STRATEGIJSKO POSLOVNO PLANIRANJE, Fakultet organizacionih nauka Beograd, Beograd, 2001, str. 31 2) Isto, tr ) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO, Fakultet organizacionih nauka Beograd, Beograd, 1995, str. 34 4) Isto, str. 37 5) Momčilo Milisavljević i Jovan Todorović: PLANIRANJE I RAZVOJNA POLITIKA PREDUZEĆA, Savremena administracija, Beograd, 1995, str ) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAV- LJANJE FINANSIJAMA, Grafoslog, Beograd, 2003, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FI- NANSIJAMA PREDUZEĆA, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 1995, str. 76 8) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, Beograd, 1982, str ) Dragan Krasulja: POSLOVNE FINAN- SIJE, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 1998, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Ekonomika, Beograd, 1992, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAVL- JANJE FINANSIJAMA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Segej Sklewicky: PROBLEMI FINAN- SIJSKOG PLANIRANJA U SISTEMU OOUR-a I PREDUZEĆA, u zborniku radova: Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Grupa autora: PLANIRANJE I RAZVO- JNA POLITIKA PREDUZEĆA, redaktor Momčilo Milisavljević, Naučna knjiga, Beograd, 1979, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Proleter-Bečej, Milen- Subotica, Unireks- Podgorica, Subotica, 2002, str ) Isto, str ) Isto, str ) Grupa autora: PLANIRANJE I RAZVO- JNA POLIITKA PREDUZEĆA, redaktor Momčilo Milisavljević, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995, str ) Grupa autora: PLANIRANJE I RAZVO- JNA POLTIKA PREDUZEĆA, redaktor Momčilo Milisavljević, Cit. delo, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA U PREDUZEĆU, Cit. delo, str ) Isto, str ) Grupa autora: PLANIRANJE I RAZVO- JNA POLITIKA PREDUZEĆA, redaktor Momčilo Milisavljević, Cit. delo, str POSLOVNE F NANS JE

176 39) Vojislav Zeremski i Nevenka Žarkić- Joksimović: UPRAVLJANJE FINANSIJA- MA U PREDUZEĆU, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1992, str ) Isto, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str ) Isto, str ) Spasoje Tuševljak i Jovan Rodić: FINAN- SIJE PREDUZEĆA, Consseco Institut, Beograd, 2003, str ) Nikola Stevanović, Dejan Malinić i Vlade Milićević: UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO, Ekonomski fakultet, Beograd, 2006, str ) Isto, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, Beograd, 1982, str ) Isto, str ) Nikola Stevanović, Dejan Malinić i Vlade Milićević: Cit. delo, str ) Isto, str ) Stanije Dogandžić: FINANSIJSKO PLANIRANJE U PREDUZEĆU, Univerzitet u Prištini, Priština, 1995, str ) Isto, str ) Nikola Stevanović, Dejan Malinić i Vlade Milićević: Cit. delo, str ) Isto, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Ekonomika, Beograd, 1992, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str ) Kostadin Pušara: POSLOVNE FINANSI- JE, Viša poslovna škola, Novi Sad, 2000, str ) Isto, str ) Spasoje Tuševljak i Jovan Rodić: FINAN- SIJE PREDUZEĆA, Consseco Institut, Beograd, 2003, str ) Jovan Rodić: POSLOVNE FINANSIJE I PROCENA VREDNOSTI PREDUZEĆA, Ekonomika, Beograd, 1991, str ) Tihomir Tasić: POSLOVNE FINANSIJE, Viša ekonomska škola, Leskovac, 2002, str ) Isto, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Slobodan Barać, Marko Ivaniš i Ljiljana Jeremić: UPRAVLJANJE FINANSIJAMA, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2004, str ) Tihomir Tasić: Cit. delo, str ) Slobodan Barać, Marko Ivaniš i Ljiljana Jeremić: Cit. delo, str ) Jovan Rodić: POSLOVNE FINANSIJE I PROCENA VREDNOSTI PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Tihomir Tasić: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Jovan Rodić: POSLOVNE FINANSIJE I PROCENA VREDNOSTI PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet u Subotici, Subotica, 1995, str ) Jovan Rodić i Milovan Filipović: POSLOVNE FINANSIJE, Asimex, Beograd, str ) Isto, str ) Jovan Rodić: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Beostar, Beograd, 1997, str ) Marko Ivaniš: UPRAVLJANJE FI- NANSIJAMA, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2007, str. 222 NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 167

177 76) Spasoje Tuševljak i Jovan Rodić: FINAN- SIJE PREDUZEĆA, Consseco Institut, Beograd, 2003, str ) Jovan Rodić: POSLOVNE FINANSIJE I PROCENA VREDNOSTI PREDUZEĆA, Ekonomika, Beograd, 1991, str ) Spasoje Tuševljak i Jovan Rodić: Cit. delo, str ) Jovan Rodić: POSLOVNE FINANSIJE I PROCENA VREDNOSTI PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja: POSLOVNE FINAN- SIJE, Ekonomski fakultet, Beograd, 1998, str ) Isto, str ) U bankarskom smislu leverage znači dejstvo poluge, zbog čega se u domaćoj literaturi često sreću nazivi: poslovna poluga, finansijska poluga i kombinovana poluga. Međutim, treba imati u vidu da za takvim bukvalnim prevodima ne postoji ozbiljna potreba, s obzirom da je termin leverage opšte prihvaćen u finansijskoj literaturi i u tom kontekstu ima sasvim određeno i nedvosmisleno značenje. 83) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet u Subotici, Subotica, 1995, str ) Dragan Krasulja: ANALIZA FINAN- SIJSKOG STANJA PREDUZEĆA, u zborniku radova: Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, beograd, 1982, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Proleter-Bečej, Milen- Subotica i Unireks-Podgorica, Subotica, 2002, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja: ANALIZA FINANSI- JSKOG STANJA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Jovan Rodić: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Beostar, Beograd, 1997, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Marko Ivaniš: UPRAVLJANJE FI- NANSIJAMA, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2007, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Radiša radovanoviić: RAČUNOVODSTVO PREDUZEĆA II, Savremena administracija, Beograd, 1996, str ) Spasoje Tuševljak i Jovan Rodić: FINAN- SIJE PREDUZEĆA, Consseco Institut, Beograd, 2003, str ) Marko Ivaniš: UPRAVLJANJE FINANSI- JAMA, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str POSLOVNE F NANS JE

178 113) Spasoje Tuševljak i Jovan Rodić: FINAN- SIJE PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAV- LJANJE FINANSIJAMA, Grafoslog, Beograd, 2003, str ) Isto, str ) Spasoje Tuševljak i Jovan Rodić: FINAN- SIJE PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Ilija Samardžić i Rosa Andžić: ANALIZA POSLOVANJA, Beogradska poslovna škola, Beograd, 2007, str ) Isto, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, Beograd, 1982, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja: POSLOVNE FINAN- SIJE, Ekonomski fakultet, Beograd, 1998, str ) Isto, str ) Spasoje Tuševljak i Jovan Rodić: FINAN- SIJE PREDUZEĆA, Consseco Institut, Beograd, Srpsko Sarajevo, Beograd, 2003, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str ) Dragan Krasulja: POSLOVNE FINAN- SIJE, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 1998, str ) Marko Ivaniš i Ljiljana Jeremić: OSNOVI FINANSIJA, Fakultet za finansijski menadžment i osiguanje, Beograd, 2003, st ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, Beograd, 1982, str ) Isto, str ) Kostadin Pušara: POSLOVNE FINANSI- JE, Viša poslovna škola, Novi Sad, 2000, str ) Marko Ivaniš i Ljiljana Jeremić: Cit. delo, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Sam naziv ovakvog jednog dokumenta kojim se ispituje poslovna ideja nije definisan zakonima i propisima, a u praksi se pored naziva biznis plan često koriste i termini: poslovni plan, investicioni program, studija izvodljivosti i sl. Šire o tome videti u knjizi Jovan Krstić: BIZNIS PLAN, Prometej, Novi Sad, 2003, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT POSLOVNE FI- NANSIJE, Ekonomski fakultet-subotica, Proleter-Bečej, Unireks-Podgorica, Subotica, 2005, str ) Marko Ivaniš: MENADŽMENT, Viša politehnička škola, Beograd, 2003, str ) Marin Gužalić: BIZNIS PLAN I PREDUZETNIŠTVO, Čigoja štampa, Beograd, 2001, str ) Nenad Vunjak: Cit. delo, str ) Isto, str. 57 NANS JSKO LAN RANJE U REDUZE U 169

179

180

181 Pojam i definisanje finansijske analize Ciljevi i vrste finansijske analize Formalne i materijalne pretpostavke finansijske analize Racio analiza i osnovni finansijski pokazatelji Osnovni pokazatelji likvidnosti i njihovo tumačenje Osnovni pokazatelji aktivnosti i njihovo tumačenje Osnovni pokazatelji finansijske strukture preduzeća Osnovni pokazatelji rentabilnosti i njihovo tumačenje Osnovni pokazatelji tržišne vrednosti i njihovo tumačenje Analiza pomoću neto obrtnog fonda Cash flow analiza i ocena analitičkog značaja Funds flow analiza i ocena analitičkog značaja Ostali instrumenti finansijske analize i njihov značaj Du Pont sistem analize i analitički značaj ZETA model analize i analitički značaj 1. Pojam i predmet finansijske analize 2. Ciljevi finansijske analize 3. Vrste finansijske analize 4. Pretpostavke finansijske analize 4.1. Formalne pretpostavke finansijske analize 4.2. Materijalne pretpostavke finansijske analize 5. Racio analiza 5.1. Pokazatelji likvidnosti 5.2. Pokazatelji aktivnosti 5.3. Pokazatelji finansijske strukture 5.4. Pokazatelji rentabilnosti 5.5 Pokazatelji tržišne vrednosti 6. Analiza neto obrtnog fonda 6.1. Pojam neto obrtnog fonda 6.2. Visina i promene neto obrtnog fonda 6.3. Upotreba neto obrtnog fonda 7. Cash flow analiza 7.1. Ciljevi i predmet cash flow analize 7.2. Sačinjavanje bilansa novčanih tokova 7.3. Bilans novčanih tokova i ključni pokazatelji 8. Funds flow analiza 8.1. Sadržina i forma bilansa tokova sredstava 8.2. Metodologija izrade bilansa tokova sredstava 9. Ostali instrumenti finansijske analize 9.1. Vizuelna analiza 9.2 Analiza pomoću računa pokrića 10. Sistemi pokazatelji i sintetički pokazatelji Du Pont sistem analize ZETA model analize 172 POSLOVNE F NANS JE

182 Pojam analiza potiče od grčke reči analysis što znači raščlanjavanje, rasklapanje ili rastavljanje nekog složenog objekta na njegove sastavne tj. konstitutivne delove. Osnovni smisao svake analize sastoji se u tome da se na bazi utvrđenog kvaliteta i kvantiteta analiziranog objekta pruže informacije o njegovom bonitetu ili trendu razvoja. Takve informacije predstavljaju polaznu osnovu za preduzimanje određenih korektivnih akcija usmerenih na popravljanje boniteta i trenda analiziranog objekta. Ovo se odnosi na bilo koju analizu, pa samim tim i na finansijsku. Sastavni deo analize poslovanja preduzeća i ujedno njen najvažniji deo jeste finansijska analiza. Da bi se razumela suština finansijske analize neophodno je pravilno definisati pojam i predmetnu problematiku finansijske analize, kao i njene osnovne konstitutivne elemente. U tom kontekstu, prihvatljiv je pristup koji polazi od shvatanja da se finansijska analiza bavi posmatranjem, ispitivanjem, ocenjivanjem i formulisanjem dijagnoze svih onih poslovnih procesa i situacija koje spadaju u domen finansijske funkcije preduzeća. Drugim rečima, moglo bi se reći da se finansijska analiza bavi istraživanjem, kvantifikovanjem, deskripcijom i ocenom finansijskog statusa i uspešnosti poslovanja preduzeća. Dakle, finansijska analiza obuhvata ispitivanje svega onoga što predstavlja na bilo koji način finansijsku situaciju preduzeća. Međutim, u cilju boljeg razumevanja samog predmeta finansijske analize neophodno je imati u vidu još i sledeće činjenice: (a) finansijska analiza omogućava da se izgrađuju i afirmišu osnovne smernice finansijske politike preduzeća, (b) finansijska analiza služi upravljanju finansijskim poslovanjem preduzeća, (c) finansijska analiza je u neprekidnoj vezi sa finansijskom politikom preduzeća, odnosno stalno je sa njom povezana, i (d) finansijska analiza obezbeđuje relevantne informacije za potrebe menadžmenta preduzeća u cilju donošenja poslovnih odluka, iz čega proizlazi direktna veza finansijske analize sa finansijskom politikom preduzeća. Informacionu podlogu za finansijsku analizu predstavljaju tradicionalno osnovni finansijski izveštaji o stanju i uspehu preduzeća, odnosno bilans stanja i bilans uspeha, a u novije vreme i bilans novčanih tokova i bilans tokova finansijskih sredstava. Zbog različitih vrsta informacija koje pružaju pomenuti finansijski izveštaji nisu alternativni već su komplementarni. To de facto znači da su svi oni zajedno neophodni za kompleksno sagledavanje i ocenu finansijskog položaja i zarađivačke sposobnosti preduzeća. Inače, pojedinačno posmatrani svaki od navedenih izveštaja pruža mogućnosti za osvetljavanje određenih aspekata finansijski izraženih aktivnosti preduzeća. U okviru ovog poglavlja udžbenika, predmet našeg interesovanja biće osnovni instrumenti (metode) finansijske analize što podrazumeva prikaz: racio analize, analize neto obrtnog fonda, cash flow analize, funds flow analize i ostalih instrumenata finansijske analize, kao i objašenjenje analize pomoću sistema pokazatelja i sintetičkih (zbirnih) pokazatelja. NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 173

183 1. POJAM I PREDMET FINANSIJSKE ANALIZE Pojam analiza potiče od grčke reči analysis koja označava raščlanjavanje, rasklapanje ili rastavljanje nekog složenog objekta na njegove konstitutivne elemente. Pri tome, ovaj pojam se jednako koristi u prirodnim i društvenim naukama jer označava postupak dekomponovanja neke celine na sastavne delove u cilju upoznavanja njene strukture ili sastava. Nakon raščlanjavanja celine na delove, uobičajeno je da sledi detaljno istraživanje radi identifikovanja odnosa između konstitutivnih elemenata celine. Otuda šire tumačenje pojma analize nameće potrebu isticanja dva osnovna postupka, to su: prvo, postupak raščlanjavanja čiji je cilj identifikovanje konstitutivnih delova analiziranog objekta, a koji čini tzv. kvalitativni aspekt analize, i drugo, postupak komparacije ili upoređivanja čiji je cilj utvrđivanje odnosa ili relacija između identifikovanih konstitutivnih delova analiziranog objekta, a koji čini tzv. kvantitativni aspekt analize. 1) Osnovni smisao svake analize sastoji se u tome da se na bazi utvrđenog kvaliteta i kvantiteta analiziranog objekta pruže informacije o njegovom bonitetu ili trendu razvoja. Takve informacije predstavljaju polaznu osnovu za preduzimanje određenih korektivnih akcija usmerenih na popravljanje boniteta i trenda razvoja analiziranog objekta. Navedeni zaključak odnosi se na svaku analizu, pa samim tim i na finansijsku. Međutim, finansijska analiza ima i svoje specifičnosti na koje treba posebno ukazati. Naime, specifičnosti finansijske analize dvostrukog su karaktera: jedne olakšavaju, dok druge otežavaju analizu. Olakšanje u finansijskoj analizi dolazi otuda što predmet analize predstavljaju stanja ili pojave iskazane u istoj jedinici mere tj. u novčanom izrazu. Stoga je utvrđivanje kvantitativnih i kvalitativnih odnosa veoma olakšano. Ovo ujedno predstavlja i otežavajuću okolnost za analizu i to iz najmanje dva razloga: prvo, što su pojave i njihovi elementi iskazani vrednosno, što znači da su homogeni pa je otežano njihovo kvalitativno izražavanje, i drugo, što usled dejstva inflacije i deflacije na vrednost novčane jedinice, pojave ili elementi pojava često imaju različite vrednosti. 2) Međutim, da bi se razumela suština finansijske analize neophodno je, pre svega, pravilno definisati pojam i predmetnu problematiku finansijske analize, kao i osnovne konstitutivne elemente finansijske analize. Analogno tome, najpre treba reći da je za uspešno upravljanje finansijskim sistemom u preduzeću neophodna i aktivnost analize finansijskog poslovanja ili tzv. finansijska analiza. Pri tome, kao što je finansijsko planiranje deo integralnog planiranja, a finansijska kontrola deo integralne kontrolne funkcije, tako je i finansijska analiza sastavni deo kompleksne poslovne analize preduzeća. 3) U vezi s tim, već sama činjenica da objekat njenih stručnih preokupacija predstavlja područje delovanja kompleksne finansijske funkcije u preduzeću, govori u prilog tezi da finansijska analiza treba da obuhvati ispitivanje svega onoga što predstavlja na bilo koji način finansijsku situaciju preduzeća. 4) U tom kontekstu, prihvatljiv je pristup u 174 POSLOVNE F NANS JE

184 određivanju finansijske analize (kao dela kompleksne poslovne analize) onaj koji polazi od shvatanja da ona treba da podvrgne posmatranju, ispitivanju, ocenjivanju i formulisanju dijagnoze svih onih poslovnih procesa i situacija koje predstavljaju domen integralne finansijske funkcije u preduzeću. 5) Navedeno shvatanje podrazumeva da se pomoću finansijske analize formuliše dijagnoza finansijskog stanja preduzeća, da bi se zatim mogle sačiniti i kratkoročne, srednjoročne ili dugoročne finansijske prognoze, koje u stvari čine veoma značajne elemente kompleksne poslovne analize, a bez kojih se ne bi mogla definisati poslovna i finansijska politika preduzeća. 6) Međutim, da bi se uspešno mogao definisati pravi predmet finansijske analize neophodno je imati u vidu sledeće činjenice: (a) Finansijska analiza omogućava da se izgrađuju i afirmišu osnovne smernice finansijske politike preduzeća; (b) Finansijska analiza služi upravljanju finansijskim poslovanjem preduzeća; (c) Finansijska analiza je permanentno povezana sa finansijskom politikom preduzeća; (d) Finansijska analiza obezbeđuje relevantne informacije za potrebe menadžmenta preduzeća u cilju donošenja poslovnih odluka, iz čega proizlazi direktna veza finansijske analize sa finansijskom politikom. 7) Prema tome, veoma je uočljivo da se finansijska analiza de facto uklapa u sve zahteve i postavke finansijske politike preduzeća, odnosno finansijskog plana. Otuda, po analogiji stvari predmet finansijske analize ispunjen je istovetnim sadržajem. Međutim, putevi i metode kojima se služi finansijska analiza, kao i prilaz i tretman sadržaja finansijske politike, gledano iz ugla finansijske analize, nesumnjivo su različiti i sa sobom nose obeležja koja su svojstvena isključivo finansijskoj analizi. 8) Naime, dok finansijska politika i finansijsko planiranje polaze od zadataka, sredstava i izvora, preko prihoda, rashoda i finansijskog rezultata, da bi konačno završili sa planiranjem likvidnosti, dotle finansijska analiza nasuprot tome ove iste predmete istraživanja i iste kategorije tretira na potpuno drugačiji način, odnosno prilazi im po osnovu sasvim druge metodologiji koja je svojstvena upravo finansijskoj analizi. 9) Pri tome, treba imati u vidu činjenicu da u praksi uglavnom preovladava mišljenje da finansijska analiza u sklopu celokupne finansijske politike preduzeća treba da bude usmerena prvenstveno na istraživanje likvidnosti, kao polazne tačke finansijskog poslovanja preduzeća. 10) U skladu sa navedenim zaključkom, odnosno opredeljujući se za likvidnost kao polaznu tačku finansijske analize i držeći se ujedno opšteg dijalektičko-sistemskog principa da između likvidnosti i ostalih elemenata finansijskog sistema preduzeća vladaju odnosi uzajamnog uticaja i međusobne korelacije, proizlazi da se predmet finansijske analize može oblikovati i ispuniti sledećim sadržajem: 11) Prvo, analiza likvidnosti u širem i užem smislu, u cilju uspostavljanja dinamičke ravnoteže na relaciji: naplata potraživanja priliv novčanih sredstava isplata dospelih obaveza; Drugo, analiza odnosa između finansijskog rezultata, prihoda i rashoda u cilju uspostavljanja dinamičke ravnoteže na relaciji: prihodi rashodi finansijski rezultat; NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 175

185 Treće, analiza odnosa između poslovnog zadatka i sredstava, kao i između sredstava i izvora sredstava u cilju uspostavljanja dinamičke ravnoteže na relaciji: zadatak potrebna sredstva odgovarajući izvori; Četvrto, analiza odnosa između finansijske politike i drugih segmenata poslovne politike u skladu sa dijalektičko-sistemskim principom da se ni jedna kategorija, pa ni finansijska politika ne sme analizirati sama za sebe, već samo u povezanosti sa drugim međusobno zavisnim kategorijama. Prethodno navedena četiri osnovna segmenta istraživanja predstavljaju de facto predmet finansijske analize i oni se u skladu sa specifičnostima metodologije finansijske analize inverzno poklapaju sa osnovnim zahtevima i postavkama finansijske politike preduzeća. U vezi s tim, finansijska ravnoteža u bilo kojoj od četiri navedena segmenta (zone), uslovljena je u neposrednom ili posrednom smislu, istovremenom finansijskom ravnotežom u drugim segmentima (zonama). Prema tome, mada je frontalno isturena na prvu liniju, likvidnost može biti trajna samo uz uslov da se permanentno postiže i održava finansijska ravnoteža i na svim ostalim segmentima finansiranja reprodukcije preduzeća. 12) Takođe, treba istaći da je ravnoteža likvidnosti uslovljena ravnotežom prihoda i rashoda, a isto tako i ravnotežom između zadataka i sredstava i između sredstava i izvora sredstava. Na osnovu ove postavke proizlaze dva zaključka koji su značajni za orijentaciju istraživanja u finansijskoj analizi, a to su: 13) Prvo, ravnoteža likvidnosti predstavlja najvidljiviji i ujedno najmobilniji sloj finansijske ravnoteže preduzeća, ispod njega se rađaju ostali slojevi finansijske ravnoteže koji su dublje usađeni i koji su manje vidljivi, i ujedno manje mobilni. Međutim, oni se sa ravnotežom likvidnosti nalaze u bližoj ili daljoj kauzalnoj povezanosti i uzajamnoj međuzavisnosti. Stoga, likvidnost treba uvek gledati u tesnoj povezanosti sa drugim segmentima (zonama) ili slojevima finansijske ravnoteže. Pri tome, poremećaji u bilo kojem sloju finansijske ravnoteže prete da ugroze i ostale slojeve finansijske ravnoteže, pa ih treba u finansijskoj analizi obavezno tretirati u njihovom međusobnom jedinstvu. 14) Drugo, u finansijskoj analizi treba stalno ispitivati i ocenjivati faktore i okolnosti koje mogu izazvati finansijsku neravnotežu na bilo kojoj liniji finansijskih procesa. Pri tome, glavni oslonac u takvim ispitivanjima jeste finansijski plan koji treba da bude dinamički projektovan. 15) Na osnovu do sada izloženog, nesumnjivo bi se moglo zaključiti da ravnoteža u finansijama podrazumeva, pre svega, stalno i realno planiranje u cilju dinamičke optimalizacije finansijskog sistema preduzeća. Upravo u tome se i ogleda stabilnost finansija preduzeća. Međutim, ravnotežu i stabilnost remete različite pojave disproporcija. Zbog toga, osnovni zadatak finansijske analize jeste da permanentno ukazuje na tzv. finansijski neuralgične tačke unutar svih segmenata (zona) finansiranja reprodukcije preduzeća na kojima bi se eventualno mogle pojaviti disproporcije koje bi poremetile stabilnost finansijskog sistema preduzeća. Pri tome, finansijsku analizu treba posmatrati i kao dinamički proces koji se neprekidno odvija i prati ukupno poslovanje preduzeća, unapređuje ga i stimuliše, dajući mu nove impulse. Naravno, ne treba posebno isticati da se finansi- 176 POSLOVNE F NANS JE

186 jska analiza određenih finansijskih kategorija mora vršiti veoma stručno, korišćenjem određenih metoda analize, kako klasičnih tako i savremenih. Međutim, pogrešna bi bila orijentacija na čisto kvantitativne metode finansijske analize zato što solidna kvalitativna finansijska analiza predstavlja ključnu polaznu osnovu za sva kasnija kvantifikovanja koja se mogu primenjivati u ovoj finansijskoj oblasti. 2. CILJEVI FINANSIJSKE ANALIZE Finansijska analiza ima, kao krajnji cilj, ostvarivanje brojnih rezultata poslovanja u budućnosti. Oni se mogu ostvariti tako što će se otklanjati negativnosti i podsticati pozitivnosti uočene u postupku analitičkog ispitivanja preduzeća u periodu koji je bio obuhvaćen analizom. Kao što je u prethodnoj tački izlaganja naglašeno, svaka analiza pa i finansijska, ima zadatak da utvrdi uzroke kvaliteta analiziranog predmeta ili pojave što omogućava uočavanje uzroka negativnog i uzroka pozitivnog karaktera čijim je delovanjem nastao odgovarajući kvalitet predmeta analize. 16) Kada je reč o poslovanju preduzeća, odnosno o finansijskom stanju i uspešnosti poslovanja preduzeća kao predmetu finansijske analize, identifikovanje faktora sa pozitivnim i negativnim dejstvom na finansijski položaj i uspešnost poslovanja preduzeća stvara realne pretpostavke za preduzimanje odgovarajućih mera za poboljšanje poslovanja u budućnosti i to eliminisanjem ili neutralisanjem faktora koji negativno utiču na poslovanje, odnosno favorizovanjem faktora koji imaju pozitivan uticaj. Ovako shvaćena finansijska analiza javlja se kao efikasno sredstvo, odnosno instrument za poboljšanje ukupnog poslovanja preduzeća. 17) Generalno gledano, u literaturi je uglavnom prihvaćeno mišljenje da se ciljevi finansijske analize mogu podeliti na opšte i posebne (parcijalne). Opšti ciljevi finansijske analize obuhvataju ispitivanje i ocenu finansijske situacije preduzeća i merenje rentabilnosti uloženog kapitala, kao i pružanje svrsishodnih informacija o tome određenim korisnicima. Posebni (parcijalni) ciljevi finansijske analize determinisani su, pre svega, interesima i zahtevima pojedinih internih i eksternih korisnika analitičkih finansijskih izveštaja, koji nastaju kao rezultat finansijske analize. 18) Posebni ciljevi finansijske analize, sa aspekta internih korisnika, svode se na pružanje adekvatnih informacija odgovarajućim organima preduzeća za potrebe analize, kontrole, planiranja i odlučivanja. 19) Rezultati do kojih dolazi finansijska analiza primenom različitih metoda i postupaka, otkrivaju negativnosti i ispravnosti poslovne politike preduzeća u analiziranom periodu i predstavljaju dobru osnovu za donošenje odgovarajućih upravljačkih odluka u cilju poboljšanja i unapređenja poslovanja preduzeća u budućnosti. 20) NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 177

187 Posebni ciljevi finansijske analize, sa aspekta eksternih korisnika, baziraju se na zvaničnim izveštajima o poslovanju preduzeća koji se koriste u skladu sa zahtevima eksternih korisnika. Budući da svaki od njih ima specifične zahteve, logično je da ciljevi finansijske analize za eksterne potrebe mogu biti veoma različiti, u zavisnosti od toga šta je predmet interesovanja eksternih korisnika, u vezi sa informacijama iz finansijskih izveštaja preduzeća. Eksterni korisnici finansijske analize, po pravilu su: vlasnici kapitala (u akcionarskim društvima), kreditori, dobavljači i ostali poverioci, državni organi, statistički organi, privredne komore i poslovna udruženja, sindikati i ostali korisnici (konkurenti, privredna publicistika, javnost itd). 21) Vlasnici kapitala su prvenstveno zainteresovani za rentabilnost poslovanja preduzeća, i u vezi s tim visinom dividendi, a zatim i za sigurnost uloženog kapitala kao i očekivane rezultate poslovanja preduzeća. Na bazi analitičkih informacija o preduzeću oni odlučuju o tome da li da zadrže, ili prodaju akcije preduzeća, odnosno da li da kupuju nove ili ne. Kreditori su prevashodno zainteresovani za pravovremenost povraćaja odobrenih kredita. U vezi s tim, danas preovladava shvatanje da se obezbeđenje odobrenih kredita primarno osigurava rentabilnim poslovanjem, a sekundarno visinom neto imovine preduzeća, za razliku od ranije dominirajućeg mišljenja koje je u prvi plan isticalo neto imovinu kao garantnu supstancu za odobrene zajmove. Dobavljači i ostali poverioci su zainteresovani za sigurnost naplate potraživanja što, pre svega, zavisi od rentabilnosti poslovanja preduzeća koje je predmet analize. Državni organi su motivisani različitim razlozima da zahtevaju od preduzeća pojedine analitičke izveštaje. U vezi s tim, najčešće se vrši agregiranje podataka na nivou grupacija, grana, privrednih oblasti i same privrede u cilju dobijanja tzv. svodnih bilansa, koji zatim služe kao informaciona osnova za kreiranje makroekonomske politike države. Statistički organi koriste podatke pojedinačnih preduzeća za izračunavanje društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka, kao i za formiranje dragocene informacione osnove za neke druge, dodatne analize ostalih korisnika (pre svega, državnih organa i naučnih institucija). Privredne komore i poslovna udruženja zainteresovane su, pre svega, za efikasnost poslovanja i finansijski položaj preduzeća kao jedinke ili u okviru grupacije ili grane. Sindikat, kao organizacija radnika, zainteresovan je za standard i socijalni položaj radnika tako da je predmet njihove analize prvenstveno politika raspodele u preduzeću, odnosno sigurnost isplate plata radnicima, sigurnost radnih mesta i perspektiva zapošljavanja novih radnika. I na kraju, kao eksterne korisnike analitičkih informacija, treba pomenuti privrednu publicistiku, u vezi sa brojnim specijalizovanim svetskim časopisima (iz oblasti privredne publicistike) koji praktikuju da redovno godišnje objavljuju listu značajnih analitičkih pokazatelja izračunatih na osnovu podataka o grupacijama preduzeća ili podataka o privrednim granama. 22) Prethodno izloženo jasno pokazuje da se, polazeći od opštih ciljeva finansijske analize, razvija veoma širok spektar posebnih, odnosno parcijalnih ciljeva, kao posledica različitih potreba brojnih internih i eksternih korisnika informacija, u vezi sa finansijskom analizom. Drugim rečima, ciljno opredeljenje svakog pojedinačnog analitičkog 178 POSLOVNE F NANS JE

188 ispitivanja uslovljeno je konkretnim zahtevima tačno određenih korisnika. Imajući to u vidu, dajemo grafičku interpretaciju korisnika finansijske analize sa pregledom njihovih parcijalnih zahteva, slika 4.1. Slika 4.1. Korisnici finansijske analize i njihovi parcijalni zahtevi NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 179

189 3. VRSTE FINANSIJSKE ANALIZE Polazeći od predmeta finansijske analize tj. od toga da se ona bavi istraživanjem i kvantifikovanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između bilansnih pozicija sa osnovnim ciljem da se omogući verodostojna ocena finansijskog stanja preduzeća, logično se nameće i potreba davanja ocene različitih kriterijuma koji uslovljavaju nužno razlikovanje više vrsta finansijske analize. U vezi s tim, moguće je diferencirati nekoliko ključnih kriterijuma koji determinišu postojanje više vrsta finansijske analize. Među ovim kriterijumima treba izdvojiti sledeće: 1. Korisnici finansijske analize 2. Metode finansijske analize 3. Obuhvatnost finansijske analize 4. Predmet finansijske analize 5. Vremenska obuhvatnost analize 6. Način pripreme analize 7. Instrumenti finansijske analize. 1. Prema korisnicima finansijske analize razlikujemo internu i eksternu finansijsku analizu. Suštinskih razlika između ovih analiza nema, s obzirom na to da za obe važe iste pretpostavke: (a) obe se bave ispitivanjem finansijskog stanja u jednom trenutku, (b) obe se bave ispitivanjem stanja i uspeha u kraćem ili dužem vremenskom periodu, i (c) obe koriste poznate instrumente finansijske analize. 23) Ono po čemu se bitno razlikuju ove dve analize jeste obim korišćenog materijala i brojnost problema kojima se analiza bavi. Naime, interna finansijska analiza koristi veći obim i vrstu materijala što je uslovljeno većim brojem poslovnih problema kojima se ona bavi. Analogno tome, finansijskim analitičarima za interne potrebe stoje na raspolaganju pored bilansa stanja i uspeha sve informacije koje se mogu izvući iz postojeće organizacije finansijske funkcije preduzeća. Zbog toga, interna analiza je dublja i šira od eksterne analize koja se po pravilu obavlja samo na osnovu finansijskih izveštaja čija je iskazna moć ograničena. Zbog užih ciljeva i ograničenog materijala koji koristi, eksterna analiza je ograničenog dometa i manje upotrebne vrednosti od interne analize. 24) 2. Prema metodama finansijske analize razlikujemo kvalitativnu analizu (raščlanjavanje) i kvantitativnu analizu (merenje). Pri tome, treba imati u vidu da raščlanjavanje i merenje predstavljaju dve osnovne metode analize. Kvalitativna analiza ispituje sastavne delove pojave ili stanja, da bi se utvrdile njegove karakteristike, odnosno obeležja i otkrile suprotnosti, kao i prelazak kvantiteta u kvalitet. 25) Primera radi, ako je predmet analize nelikvidnost preduzeća, onda je pomoću kvalitativne analize moguće otkriti osnovne karakteristike i uzroke nelikvidnosti. Na taj način, ova pojava u preduzeću 180 POSLOVNE F NANS JE

190 postaje lako shvatljiva. Međutim, ovu pojavu treba takođe i kvantitativno dokazati, a to nije moguće bez prethodne kvalitativne analize. Analogno tome, kvalitativna analiza bavi se merenjem i praćenjem kvantitativnog kretanja pojave ili stanja i usko je povezana sa kvalitativnom analizom. 26) U vezi s tim, u pomenutom hipotetičkom primeru analize likvidnosti, bez kvantitativne analize kvalitativna analiza ne bi mogla objasniti pojavu nelikvidnosti posmatranog preduzeća. Na osnovu izloženog ne bi trebalo zaključiti da samo kvantitativne promene dovode do kvalitativnih promena pojava ili stanja. Naprotiv, to nije uvek slučaj. Moguće je da kvantitativne promene nema, a da kvalitativna promena postoji. To se događa posebno u onim slučajevima kada je stanje ili pojava složena tj. kada se sastoji iz više delova, a pri tome stanje ili pojava nisu kvantitativno promenjeni, već je promenjena samo struktura njihovih delova. Upravo na ovim postavkama zasniva se promena kvaliteta stanja ili pojave. 27) 3. Prema obuhvatnosti finansijske analize razlikujemo kompleksnu i parcijalnu finansijsku analizu. Kompleksna finansijska analiza vrši raščlanjavanje i merenje svakog dela predmeta analize. S obzirom na to da se predmet analize podvrgava ispitivanju u celosti, rezultati i zaključci kompleksne analize mogu se smatrati izuzetno pouzdanim. Međutim nedostaci kompleksne finansijske analize leže u tome što ona iziskuje duže vreme, a to je povezano i sa povećanjem troškova same analize. Osim toga, relativno duži vremenski period utrošen za kompleksnu analizu, može dovesti do toga da odluke koje treba da se donesu na temelju rezultata analize ne budu blagovremeno donete. 28) S druge strane, parcijalna finansijska analiza ispituje samo deo predmeta analize. Naime kod parcijalne finansijske analize sve pojave ili stanja za koje se zna ili pretpostavlja da nemaju direktne ili indirektne veze sa ciljem analize, unapred se eliminišu. Na taj način polje finansijske analize se znatno sužava samo na pojedine delove analize. Sledstveno tome, proizlazi da je za ovakvu analizu potrebno manje vremena, a troškovi analize takođe su manji nego kod kompleksne analize. 29) Osim toga, skraćivanje vremena trajanja analize omogućava brže donošenje poslovnih odluka što je preduslov da se odluke donose blagovremeno. Da bi poslovne odluke bile realne, neophodno je da osnova finansijske analize bude objektivna. Pri tome, nesumnjivo je da objektivnost finansijske analize predominantno zavisi od obuhvatnosti analize. U skladu s tim proizlazi zaključak da je blagovremeno poslovno odlučivanje i vremensko trajanje finansijske analize u direktnoj suprotnosti. S druge strane troškovi same analize proporcionalni su vremenu trajanja analize, a budući da je blagovremeno poslovno odlučivanje uslov za izvršavanje poslovnih odluka, proizlazi da se parcijalne finansijske analize nikako ne mogu izbeći. 30) U vezi s tim, opravdano se postavlja pitanje objektivnosti parcijalne analize. U tom kontekstu, treba imati u vidu da se objektivnost parcijalne finansijske analize ostvaruje samo ako se njen zadatak jasno i detaljno postavi uz uslov da se parcijalna analiza oslanja na kompleksnu analizu koja je izvršena u nekom ranijem periodu. 31) Pri tome važi pravilo da što je momenat parcijalne analize manje udaljen od momenta kompleksne analize, NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 181

191 utoliko je oslanjanje parcijalne na kompleksnu analizu pouzdanije i obrnuto. Iz toga proizlazi zaključak da se parcijalna analiza u cilju sveobuhvatnosti uvek proširuje, i to srazmerno protoku vremena od momenta kompleksne do momenta parcijalne analize. 32) Međutim, proširivanje parcijalne analize u smislu njene obuhvatnosti može u određenom trenutku dovesti do pretvaranja parcijalne u kompleksnu analizu, čime se automatski ugrožava blagovremeno poslovno odlučivanje. Zbog toga nikada ne treba dozvoliti suviše dugo vremensko udaljavanje kompleksne od parcijalne analize u kome bi kompleksna analiza u velikoj meri zastarela i postala de facto neupotrebljiva za potrebe poslovnog odlučivanja. 4. Prema predmetu finansijske analize razlikujemo analizu bilansa stanja (finansijskog statusa) i analizu bilansa uspeha (rezultata). Analiza bilansa stanja usmerena je na ispitivanje opšte slike finansiranja tj. finansijskog statusa ili konstitucije preduzeća. To se odnosi, pre svega, na ocenu stanja ili razvoja položaja sigurnosti i likvidnosti koji predstavljaju ključnu osnovu finansijskog stanja preduzeća. S druge strane analiza bilansa uspeha ima za cilj ocenu poslovne efikasnosti preduzeća. Otuda se izvođenje zaključaka koji su usklađeni sa pomenutim ciljem analize zasniva u stvari na pokazateljima rentabilnosti. Obe vrste analize, bilansa stanja i bilansa uspeha, mogu da se sprovode nezavisno jedna od druge, ali su njihovi ukupni tj. objedinjeni rezultati neophodni za potrebe poznavanja kompletne finansijske situacije preduzeća. Ovakav stav temelji se na uzajamnoj zavisnosti finansijske strukture i rentabilnosti. 33) 5. Prema vremenskoj obuhvatnosti finansijske analize razlikujemo statičku analizu (analiza stanja) i dinamičku analizu (analizu razvoja). Statička analiza bavi se ispitivanjem pojave ili stanja u trenutku njihovog uočavanja, što se obično i kvantitativno izražava. Pri tome, najčešće se kvantifikovana pojava ili stanje raščlanjava i uspostavljaju se odnosi sa drugim pojavama ili stanjima koji su takođe kvantifikovani u istom trenutku, a nalaze se u međusobnoj zavisnosti. Nedostaci statičke analize ogledaju se u tome što ona ne ispituje kretanje pojava ili stanja, pa stoga ova analiza ne može uočiti tendencije razvoja. Ovo je ujedno jedan od osnovnih razloga zbog čega zaključci statičke analize nisu dovoljno pouzdani. 34) S druge strane, dinamička analiza ispituje pojave ili stanja u kretanju, odnosno ispitivanje se vrši u određenoj dimenziji. Analogno tome, važi pravilo da što je vremenski period u kome se ispituje pojava ili stanje duži, utoliko će zaključci analize biti pouzdaniji. Na taj način pomoću dinamičke analize mogu se uočiti zakonitosti kvantitativnih promena pojava ili stanja, njihov uticaj na druge pojave i stanja, uzroci kvantitativnih promena, tendencije njihovog kretanja, i najzad uticaj kvantitativnih promena na promene kvaliteta. 35) Sve ovo je veoma značajno za dinamičku finansijsku analizu, jer na temeljima takve analize daleko je manji rizik donošenja pogrešnih poslovnih odluka. 6. Prema načinu pripreme finansijske analize razlikujemo analize prikazane u brojevima, tabelama i u formi grafikona. Drugim rečima, ovaj način diferenciranja pojedinih vrsta finansijske analize zasniva se u stvari na načinu iskazivanja rezultata finansijske analize. U tom kontekstu, za iskazivanje rezultata analize služe brojevi, tabele i grafički 182 POSLOVNE F NANS JE

192 prikazi. Kod finansijskih analiza izraženih u brojevima osnovicu za izračunavanje svih vrsta brojeva čine apsolutni brojevi, kao apsolutni iznosi analitičkih podataka o poslovanju preduzeća. Pri tome, najpoznatije metode za obradu analiitčkih podataka su sledeće: (a) metod odnosa vrednosti, i (b) metod prosečnih vrednosti. 36) Metod odnosa vrednosti predstavlja najjednostavniji ali veoma pogodan metod za obradu analitičkih podataka, pri čemu se odnosi vrednosti mogu izražavati u obliku razlike, u vidu količnika i kao procenat ili promil. Kada se odnosi vrednosti iskažu u obliku razlike, oni tada pokazuju koliko je jedna veličina veća ili manja od druge. Kada se odnosi vrednosti iskažu u vidu količnika, oni tada pokazuju odnos dve veličine koje se nalaze u logičkoj zavisnosti i uslovljavaju jedna drugu, a dobijeni rezultati se nazivaju koeficijenti, racio brojevi, pokazatelji ili indikatori. Kada se količnik odnosa vrednosti pomnoži sa 100 ili 1000, dobijaju se tzv. procentni ili promilni brojevi koji u stvari pokazuju učešće delova u celini koja je izjednačena sa 100 ili Na ovaj način, dobija se najupadljivija slika o strukturi određenih veličina. Metod prosečnih vrednosti sastoji se u izračunavanju proseka više istoimenih veličina, odnosno serije podataka. Pri tome, ima više matematičkih načina izračunavanja prosečnih vrednosti od kojih je najjednostavnija aritmetička sredina (jednostavna ili ponderisana). Metod prosečnih vrednosti, posebno se može koristiti za dobijanje tzv. standardnih brojeva. Naime, dobijanje standardnih brojeva ogleda se u tome što se iz mnoštva podataka u više vremenskih perioda, u vezi sa poslovanjem preduzeća, izračunavaju standardi ili merila, pomoću prosečnih vrednosti. Na taj način, dobijeni standardi ili merila služe kao osnova za upoređivanje u smislu normale. Tako se izračunavaju standardni brojevi osnovnih poslovno-ekonomskih veličina kao što su standardni troškovi, standardni stepen produktivnosti, ekonomičnosti itd. 37) Kod finansijskih analiza izraženih tabelama prikazivanje rezultata analize daje se u formi tabela. Pri tome, težnja je da u svim slučajevima tabele budu što jasnije i preglednije, jer u suprotnom gube svoj značaj kao instrument analitičkog prikazivanja poslovanja preduzeća. Tabele mogu biti jednostavne, složene i kombinovane. Jednostavna tabela sadrži podatke koji se odnose na određenu poslovno-finansijsku veličinu, posmatranu sa aspekta samo jednog obeležja. Složena tabela sadrži podatke o određenoj poslovno-finansijskoj veličini najčešće kroz dva obeležja. Kombinovana tabela sarži podatke o određenoj poslovno-finansijskoj veličini sa aspekta tri ili više obeležja. 38) Kod finansijskih analiza takođe postoji mogućnost iskazivanja rezultata i pomoću grafikona. Pri tome, grafikoni su pogodniji način iskazivanja rezultata analize jer se pomoću grafičkih prikaza postiže veća jasnoća, preglednost, lakše se uočavaju pojave i duže se pamte rezultati, nego što je to slučaj kod analitičkih prikaza pomoću tabela. Prednosti analitičkog prikazivanja u formi grafikona posebno dolazi do izražaja ako su prikazi u raznim bojama. Analogno tome, grafičko prikazivanje rezultata finansijske analize danas predstavlja veoma popularan način saopštavanja rezultata analize od strane finansijskih analitičara u mnogim preduzećima. 39) NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 183

193 7. Prema instrumentima finansijske analize razlujemo nekoliko vrsta finansijske analize, a to su: (a) racio analiza, (b) analiza neto obrtnog fonda, (c) cash flow analiza, (d) funds flow analiza, (e) vizuelna analiza, i (f) analiza pomoću računa pokrića. U kontekstu rečenog, nema sumnje da je navedena kategorizacija vrsta finansijske analize (prema instrumentima ili metodama) najznačajnija. Upravo iz tih razloga, ona će predstavljati glavni predmet izlaganja ovog poglavlja udžbenika. Shodno tome, nema potrebe da navedene vrste finansijske analize na ovom mestu posebno objašnjavamo, već prethodno izlaganje o osnovnim vrstama finansijske analize šematski ilustrujemo kao što je to učinjeno na slici 4.2. Slika 4.2. Vrste finansijske analize 184 POSLOVNE F NANS JE

194 4. PRETPOSTAVKE FINANSIJSKE ANALIZE Sprovođenju bilo koje analize uvek prethodi stvaranje određenih preduslova od kojih zavisi kako sama tehnika vršenja analize tako i rezultati do kojih se analizom dolazi. Kada je u pitanju finansijska analiza, takođe je neophodno da budu ispunjene odgovarajuće pretpostavke koje će obezbediti osnovne preduslove za adekvatnu primenu odabranih metoda analitičkog ispitivanja i donošenje ispravnih zaključaka i ocena o predmetu analize. Budući da bilans stanja i bilans uspeha moraju biti materijalno i formalno ispravni da bi ispunili svoje informaciono-analitičke zadatke, u stručnoj literaturi postoji pokušaj od strane pojedinih autora da se pretpostavke finansijske analize najčešće svrstavaju u dve osnovne grupe, to su: 40) Materijalne pretpostavke finansijske analize Formalne pretpostavke finansijske analize. Materijalne pretpostavke finansijske analize odnose se, pre svega, na obezbeđenje upotrebljivih (realnih i poštenih) bilansnih podataka. U uslovima monetarnih fluktuacija, a pre svega inflacije, informacije iz bilansa stanja i bilansa uspeha (sastavljenih u skladu sa konceptom istorijskog troška) imaju malu upotrebnu vrednost, i to kako za potrebe finansijskog izveštavanja tako i za potrebe finansijske analize. Analogno tome, u takvim slučajevima neophodno je primenom adekvatnog računovodstvenog instrumentarijuma izvršiti eliminisanje (minimiziranje) negativnih uticaja inflacije na ključne finansijske izveštaje. Osim toga, kada je u pitanju analiza finansijskog položaja i zarađivačke sposobnosti celine složenog preduzeća, onda se kao nužan preduslov finansijske analize nameće i potreba konsolidovanja bilansa stanja i bilansa uspeha. U kontekstu ovde navedenog, logično proizlazi činjenica da se osnovne materijalne pretpostavke finansijske analize svode u stvari na sledeće: 1. Upotrebljivost bilansnih podataka 2. Eliminisanje (minimiziranje) negativnih uticaja inflacije, i 3. Konsolidovanje bilansa stanja i uspeha složenih preduzeća. Formalne pretpostavke finansijske analize odnose se na adekvatnu klasifikaciju bilansnih pozicija. Drugim rečima, formalne pretpostavke se odnose na adekvatno grupisanje pozicija aktive i pasive u bilansu stanja, odnosno rashoda i prihoda u bilansu uspeha i uspostavljanje svrsishodnog redosleda tako formiranih grupa. 41) Kod bilansa stanja, pozicije aktive grupišu se prema principu rastuće ili opadajuće likvidnosti, a pozicije pasive prema principu rastuće ili opadajuće dospelosti. Pri tome, grupisanju pozicija prema principu rastuće likvidnosti u aktivi, odgovara grupisanje pozicija prema principu rastuće dospelosti u pasivi. Obrnuto, principu opadajuće likvidnosti u aktivi, odgovara princip opadajuće dospelosti u pasivi. Kod bilansa uspeha, grupisanje pozicija NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 185

195 rashoda i prihoda za potrebe finansijske analize, bazira se na realizaciji ideje o razdvajanju komponenti poslovnog rezultata (poslovnih prihoda i poslovnih rashoda) od elemenata neposlovnog ili neutralnog rezulata (finansijskih i vanrednih prihoda i finansijskih i vanrednih rashoda). Za potrebe finansijske analize, bilans uspeha može biti prikazan na osnovu dve metode: (a) metodi ukupnih troškova, i (b) metodi prodatih učinaka. U kontekstu ovde navedenog, na kraju treba istaći i to da je za potrebe finansijske analize takođe neophodno pripremiti i bilans novčanih tokova (bilans gotovine). 42) 4.1. MATERIJALNE PRETPOSTAVKE FINANSIJSKE ANALIZE Materijalne pretpostavke finansijske analize odnose se, pre svega, na obezbeđenje upotrebljivih (realnih i poštenih) bilansnih podataka. U uslovima monetarnih fluktuacija, a pre svega inflacije, informacije iz bilansa stanja i bilansa uspeha (sastavljenih u skladu sa konceptom istorijskog troška) imaju malu upotrebnu vrednost, i to kako za potrebe finansijskog izveštavanja tako i za potrebe finansijske analize. Analogno tome, u takvim slučajevima neophodno je primenom adekvatnog računovodstvenog instrumentarijuma izvršiti eliminisanje (minimiziranje) negativnih uticaja inflacije na ključne finansijske izveštaje. Osim toga, kada je u pitanju analiza finansijskog položaja i zarađivačke sposobnosti celine složenog preduzeća, onda se kao nužan preduslov finansijske analize nameće i potreba konsolidovanja bilansa stanja i bilansa uspeha. U kontekstu ovde navedenog, proizlazi da se osnovne materijalne pretpostavke finansijske analize svode na sledeće: (a) upotrebljivost bilansnih podataka, (b) eliminisanje negativnih uticaja inflacije, i (c) konsolidovanje bilansa stanja i uspeha. Sledstveno navedenom, u nastavku izlaganja ćemo u najkraćim crtama svaku od navedenih pretpostavki posebno pojasniti. Upotrebljivost bilansnih podataka kao bitna materijalna pretpostavka finansijske analize odnosi se na korišćenje adekvatnih postupaka bilansiranja (procenjivanja) prilikom sastavljanja bilansa, što znači da je pouzdanost bilansnih podataka za potrebe finansijske analize u neposrednoj zavisnosti od ispravnosti procenjivanja. Kao posledica neadekvatnog procenjivanja bilansnih pozicija, u bilansu se gomilaju latentne rezerve i skriveni gubici i prikazuje se nerealan rezultat, što otežava ili onemogućava sagledavanje realnog finansijskog stanja preduzeća i donošenje ispravne ocene o stvarnoj efikasnosti i sposobnosti preduzeća da u budućem periodu rentabilno posluje. 43) U teoriji bilansa pod materijalno ispravnim bilansima podrazumevaju se oni osnovni finansijski izveštaji koji su sastavljeni u skladu sa: načelima urednog bilansiranja, računovodstvenim standardima, odgovarajućom zakonskom regulativom i internim računovodstvenim aktima preduzeća. Jednostavno rečeno, bilansni podaci su upotrebljivi za finansijsku analizu pod uslovom da su korišćeni adekvatni postupci bilansiranja. Sledstveno tome, upotrebljivost finansijskih izveštaja kao osnovna materijalna 186 POSLOVNE F NANS JE

196 pretpostavka finansijske analize, obezbeđuje se pripremanjem istinitih i poštenih (fer) bilansnih podataka, odnosno poštovanjem i primenom: (a) načela urednog bilansiranja, (b) računovodstvenih standarda, (c) odgovarajuće zakonske regulative, i (d) internih računovodstvenih akata preduzeća. a) Načela urednog bilansiranja predstavljaju opšta pravila čijom se primenom obezbeđuje formalna i materijalna ispravnost bilansa stanja i bilansa uspeha. To nisu pravne norme niti propisane naredbe, ali imaju karakter pravnih stavova i moraju ih poštovati svi subjekti koji sastavljaju bilans stanja i bilans uspeha. U računovodstvenoj teoriji i praksi postoje razlike u shvatanju i određivanju osnovnih računovodstvenih (bilansnih) načela. One proizlaze iz specifičnosti obračunskih sistema pojedinih zemalja i zakonskih propisa koji regulišu ekonomske tokove. Zbog toga, neki autori primat daju jednim načelima, a drugi upozoravaju na važnost drugih načela ili pretpostavki. Međutim, generalno posmatrano, kod većine autora gotovo uvek se pojavljuju određena načela koja se mogu smatrati osnovnim, a to su načela: (1) uzročnosti prihoda i rashoda, (2) realizacije, (3) istorijskih troškova, (4) objektivnosti, (5) materijalnosti, (6) potpunosti, (7) konzistentnosti, (8) opreznosti. 44) Moglo bi se reći da navedena, opšteprihvaćena, računovodstvena (bilansna) načela predstavljaju svetsku računovodstvenu tekovinu. Ona su nadređena, te predstavljaju obavezni okvir i ishodište svakoj računovodstvenoj regulativi, bilo zakonskoj bilo profesionalnoj. Respektujući navedeno, treba imati u vidu činjenicu da preduzeća mogu smanjiti broj računovodstvenih (bilansnih) načela ali se njihova selekcija mora zasnivati na strogoj tačnosti i istinitosti finansijskog izveštavanja. Primer za to su računovodstvena načela koja su utvrđena u nacionalnom zakonodavstvu pojedinih zemalja, međunarodnim računovodstvenim standardima (MRS) i američkoj računovodstvenoj praksi. 45) b) Računovodstveni standardi predstavljaju metodološka uputstva koja se odnose na obuhvatanje i obradu računovodstvenih podataka i njihovo uobličavanje u računovodstvene informacije, odnosno računovodstvene izveštaje. Oni su centralni i najvažniji deo profesionalne regulative koji delovanjem na kvalitet i sadržaj bilansa neposredno utiče na ispravnost bilansnih podataka. Neuvažavanje računovodstvenih standarda može u značajnoj meri da ugrozi upotrebljivost bilansnih podataka za finansijsku analizu. Finansijski izveštaji čine podlogu u poslovnom odlučivanju i upravljanju. Da bi bili pouzdani i uporedivi, potrebno je prilikom njihovog sastavljanja uvažavati određena pravila i kriterijume. U slučaju eksternog izveštavanja, takvi kriterijumi su upravo računovodstveni standardi. Kada je reč o računovodstvenim standardima, po pravilu, pod ovim izrazom podrazumevaju se međunarodni računovodstveni standardi (MRS) i nacionalni računovodstveni standardi. Pri tome, MRS su rezultat aktivnosti Komiteta za međunarodne računovodstvene standarde čije je sedište u Londonu. Polazeći od MRS, a uzimajući u obzir određene društvenoekonomske specifičnosti mnoge zemlje su usvojile nacionalne računovodstvene standarde tako što su ugradile osnovne odredbe MRS u vlastite nacionalne standarde. U takvim uslovima, iznalažena su ona računovodstvena načela i standardi koji su u NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 187

197 uslovima funkcionisanja svetskog tržišta i međunarodnog kretanja kapitala omogućila sastavljanje odgovarajućih međusobno uporedivih finansijskih izveštaja. 46) c) Zakonska regulativa odnosi se na privrednu oblast gde nekoliko osnovnih zakona uređuju problematiku računovdstva. U našim domicilnim uslovima to su: Zakon o privrednim društvima i Zakon o računovodstvu i reviziji računovodstvenih izveštaja. Zakon o privrednim društvima je najvažniji privredno-sistemski zakon koji sadrži načelne odredbe o obavezi preduzeća da vode poslovne knjige, sastavljaju i objavljuju finansijske izveštaje. 47) Zakon o računovodstvu i reviziji detaljno normativno uređuje računovodstvenu problematiku, počev od vođenja poslovnih knjiga pa sve do obračuna rezultata. 48) Ovde treba posebno istaći Zakon o reviziji računovodstvenih izveštaja koji predviđa obavezu revizije računovodstvenih izveštaja za sva velika i srednja preduzeća. Ovaj zakon posebno je značajan sa aspekta analitičara koji unapred ne bi mogli znati da li su ili ne, bilansni podaci upotrebljivi za finansijsku analizu. Međutim, na osnovu izveštaja eksternog revizora o izvršenoj reviziji, finansijski analitičari mogu biti sigurni da su bilansi preduzeća sastavljeni u skladu sa propisima, načelima i standardima koji uređuju sastavljanje računovodstvenih izveštaja, budući da je svrha revizije ispitivanje računovodstvenih iskaza radi davanja mišljenja o tome da li oni objektivno i istinito prikazuju stanje imovine, kapitala i obaveza, kao i rezultata poslovanja preduzeća. d) Interna računovodstvena akta preduzeća predstavljaju poslednju, ali veoma značajnu kariku u sistemu računovodstvene regulative. Ova akta regulišu ona pitanja koja nisu rešena zakonom kao i pitanja za koja je u zakonu ostavljena sloboda izbora da ih preduzeće uredi u skladu sa svojom računovodstvenom politikom. Pitanje izbora računovodstvene politike u suštini je pitanje materijalnog sadržaja finansijskih izveštaja. Prema MRS 1, računovodstvene politike se definišu kao načela, osnovne konvencije, pravila i postupci koje je menadžment usvojio prilikom sastavljanja i prezentovanja finansijskih izveštaja. 49) Ciljevi koji se žele postići računovodstvenim politikama mogu biti različiti, ali su uglavnom vezani za uticaj na finansijski rezultat i finansijski položaj preduzeća. Koliki će uticaj izabrana računovodstvena politika imati na finansijske izveštaje preduzeća, zavisi od nekoliko ključnih faktora: (1) udela određene pozicije u ukupnoj strukturi imovine, obaveza, prihoda ili rashoda, (2) osnovnih karakteristika i specifičnosti izabrane metode, (3) posmatranog (obuhvaćenog) vremenskog razdoblja, i (4) ostalih faktora. 50) Računovodstvene politike se moraju konzistentno upotrebljavati, u skladu sa principom konzistentnosti koji zahteva doslednu primenu jednom usvojenih računovodstvenih politika. 51) Međutim, dosledna primena principa konzistentnosti ne znači i da je jednom odabrana računovodstvena politika preduzeća nepromenljiva. Naime, preduzeća biraju računovodstvene politike tako što odabiraju postupke i metode koji će u datim uslovima najrealnije prikazati finansijski položaj i uspešnost poslovanja preduzeća, a promena računovodstvene politike je obavezna, uvek kada nova politika doprinosi boljem sagledavanju finansijskog položaja i uspešnosti preduzeća. 52) 188 POSLOVNE F NANS JE

198 U uslovima inflacije i obezvređene novčane jedinice podaci i informacije koje su sadržane u računovodstvenim izveštajima (bilans stanja i bilans uspeha), imaju po pravilu malu upotrebnu vrednost. U inflatornim uslovima poslovanja preduzeća, veličine izražene u istim nominalnim iznosima u različitim vremenskim periodima nemaju istu realnu vrednost, a poslovne operacije iskazane u tekućim cenama ne odslikavaju stvarnu poslovnu aktivnost preduzeća. U uslovima inflacije cene pokazuju tendenciju porasta jer se smanjuje vrednost novčane jedinice. Analogno tome, sve pozicije bilansa postepeno se iskrivljuju pod uticajem inflatornog kretanja vrednosti novca i cena. U takvim uslovima računovodstvene informacije iz bilansa postaju izvor grešaka i zabluda jer nominalni iznosi ne pokazuju realnu sliku stanja preduzeća već samo skup cifarskih podataka. Budući da se u inflatornim uslovima novčana jedinica značajno udaljava od svoje nominalne vrednosti, to se nužno prenosi i na vrednosne iskaze u bilansima. Zbog toga neophodna je primena odgovarajućih dopunskih principa procenjivanja, odnosno revalorizacije bilansnih pozicija u cilju dobijanja realnijih finansijskih izveštaja. 53) U težnji da se otklone negativni uticaji inflacije na računovodstvene izveštaje, odnosno na iskazivanje imovine i obračun finansijskog rezultata kao i da se obezbedi uporedivost podataka iz računovodstvenih izveštaja, u računovodstvenoj teoriji i praksi izgrađena su dva osnovna koncepta inflatornog računovodstva, to su: 54) a. Koncept računovodstva opšte kupovne moći (Several Purchashing Power Accounting); b. Koncept računovodstva tekuće vrednosti (Current Value Accounting). a) Koncept računovodstva opšte kupovne moći - usmeren je na neutralisanje uticaja inflacije na iskazivanje stanja imovine preduzeća i obračun finansijskog rezultata, tako što se indeksom opšteg rasta cena vrši korekcija bilansa stanja i bilansa uspeha. Generalno gledano, u metodološkom smislu računovodstvo opšte kupovne moći polazi od tradicionalnog računovodstva (principa istorijskog troška) s tim što se vrši korekcija pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha i to indeksom opšteg rasta cena. 55) Cilj koncepta računovodstva opšte kupovne moći jeste održanje realne vrednosti kapitala preduzeća. Pri tome, realna vrednost sopstvenog kapitala održava se putem revalorizacije. Revalorizacija se vrši tako što se rashodi po osnovu potrošnje materijala, nabavna vrednost prodate robe i ostali troškovi preračunaju na novčane jedinice kupovne moći na dan prodaje, dok se rashodi po osnovu amortizacije, u suštini, preračunaju na novčane jedinice kupovne moći na dan bilansa. 56) Razlika između revalorizovanih i nerevalorizovanih rashoda predstavlja revalorizacioni efekat i on se uključuje u pasivu bilansa stanja kao posebna pozicija-revalorizacione rezerve. Prema tome, revalorizacione rezerve su deo sopstvenog kapitala. Analogno navedenom, ocena održavanja realne vrednosti sopstvenog kapitala zasniva se na upoređenju indeksa sopstvenog kapitala računatog iz odnosa sopstvenog kapitala iskazanog u bilansu stanja prethodne godine i sopstvenog kapitala iskazanog u bilansu stanja tekuće godine kao i indeksa NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 189

199 opšteg rasta cena. 57) Na taj način, bilans stanja iskazuje realnije vrednosti imovine, obaveza i kapitala, dok bilans uspeha iskazuje tačniji finansijski rezultat. b) Koncept računovodstva tekuće vrednosti ima za cilj očuvanje realne supstance preduzeća, za razliku od koncepta računovodstva opšte kupovne moći koji ima za cilj održanje realne vrednosti kapitala preduzeća. 58) Koncept računovodstva tekuće vrednosti drugačije se naziva i koncept reprodukcione vrednosti kapitala (fizičkog kapitala). 59) Ovaj koncept podrazumeva neutralisanje uticaja nestabilne novčane jedinice iz računovodstvenih izveštaja, sa ciljem da se trajno održi realna supstanca preduzeća. Prema ovom konceptu, supstanca zadržava realnu vrednost ako tekući prihodi pokrivaju rashode po osnovu utrošenih elemenata izraženih nabavnim cenama tih elemenata na dan realizacije. Analogno tome, koncept računovodstva tekuće vrednosti rashode izražava ne u jedinicama kupovne moći prihoda, već u cenama ponovne nabavke (troškovima zamene), nabavnim cenama utrošenih elemenata, po pravilu na dan prodaje uz mogućnost korišćenja alternativnih utrošaka. 60) U nedostatku navedenih cena, koriste se specifični, pojedinačni ili grupni indeksi cena. Revalorizacijom rashoda neutrališe se uticaj inflacije i tako sprečava prelivanje supstance u poslovni rezultat. Dakle, prema ovom konceptu, revalorizacijom se obuhvataju i nemonetarne pozicije u aktivi i kapital u pasivi bilansa stanja. Razlike između tekućih i ranijih istorijskih vrednosti bilansnih pozicija predstavljaju efekte revalorizacije (revalorizacione rezerve) što u konačnom obračunu omogućava da osnovni računovodstveni izveštaji (bilans stanja i bilans uspeha) budu realniji. Na kraju, sumirajući prethodno izlaganje o navedenim konceptima inflatornog računovodstva, treba reći da oba navedena koncepta imaju svoje prednosti i nedostatke. Međutim, zbog nemogućnosti da o tome nešto više kažemo, jer to prevazilazi potrebe ovog udžbenika, ostaje nam da posebno istaknemo činjenicu da u savremenoj praksi zemalja i preduzeća gde se vrši korekcija računovodstvenih iskaza i izveštaja zbog uticaja inflacije (za eksterne i interne potrebe), sve se više primenjuje kombinacija navedenih koncepata inflatornog računovodstva. U vezi s tim, reč je o konkretnim različitim oblicima kombinacije koncepta računovodstva opšte kupovne moći i računovodstva tekuće vrednosti, sa ciljem da se eliminišu njihove (pojedinačne) slabosti uz zadržavanje odgovarajućih prednosti. Na taj način, stvara se značajna osnova za dobijanje pouzdanih računovodstvenih informacija kao podloge za poslovno odlučivanje i trajno održanje preduzeća, što je u opštem interesu vlasnika kapitala uloženog u preduzeće, rukovodstva preduzeća, zaposlenih radnika, poverilaca, javnosti i države. 61) Konsolidovanje bilansa stanja i bilansa uspeha vezano je za složena preduzeća, a proisteklo je iz potrebe da se finansijska situacija dva ili više preduzeća povezanih zajdeničkim interesom, analizira kao jedinstvena ekonomska celina. U računovodstvenoj 190 POSLOVNE F NANS JE

200 literaturi iz oblasti konsolidovanja, pod složenim preduzećem, odnosno zajedničkim interesom podrazumeva se grupa pravno samostalnih preduzeća povezanih ekonomskim jedinstvom i zajedničkom upravom. 62) Pri tome, osnove i modaliteti povezivanja mogu biti različiti. Međutim, bitno je da se ova grupa preduzeća po karakteristikama svog poslovanja i međusobnim vezama može posmatrati kao jedinstvena ekonomska celina. 63) Članice zajedničkog interesa sastavljaju svoje individualne bilanse, što je njihova zakonska obaveza i na taj način zadovoljavaju potrebe brojnih eksternih i internih korisnika. Ali pored toga, postoji i interes da se sagleda finansijska situacija ekonomski povezane grupe preduzeća kao celine. U tom smislu neophodno je na osnovu individualnih bilansa preduzeća članica sastaviti zajednički bilans na nivou složenog preduzeća koji bi poslužio kao osnova za finansijsku analizu. Međutim, bilans stanja i bilans uspeha na nivou složenog preduzeća, do kojih bi se došlo jednostavnim sabiranjem bilansa stanja i bilansa uspeha članica zajedničkog interesa, ne bi bili upotrebljivi za finansijsku analizu, odnosno ne bi bili materijalno ispravni jer bi u njima pojedine pozicije bile fiktivno povećane. 64) Fiktivno povećanje pojedinih pozicija bilansa, a time i zbira bilansa, nastaje kao posledica mešanja međusobnih učešća, potraživanja, obaveza i elemenata uspeha, što na ovakav način sastavljene bilanse čini neupotrebljivim za ocenu stanja i razvoja finansijske situacije složenog preduzeća. 65) Iz navedenih razloga neophodno je pristupiti posebnom računskom postupku poznatom pod nazivom konsolidovanje bilansa, a kojim se isključuju (eliminišu) međusobni odnosi članica zajedničkog interesa, odnosno pozicije iz bilansa stanja i bilansa uspeha koje fiktivno povećavaju zbir zajedničkog bilansa. Eliminisanje međusobnog mešanja elemenata stanja i uspeha kao osnovnog cilja konsolidovanja, čini da konsolidovani bilans stanja i bilans uspeha predstavljaju svojevrsnu računsko-tehničku tvorevinu sa zadatkom pružanja pregleda finansijskog poslovanja i ostvarenog napretka celine zajedničkog interesa. Analogno tome, proizlazi da je konsolidovani bilans specifična forma zajedničkog bilansa, čija se specifičnost ogleda u tome što se ne dobija neposrednim i direktnim sažimanjem istovrsnih pozicija svih bilansa članica zajedničkog interesa (koje sastavljaju svoje samostalne bilanse) već takvom sažimanju prethodi međusobno prebijanje svih pozicija koje proizlaze iz njihovih međusobnih odnosa. Dakle, posmatrano sa aspekta finansijske analize realizacijom postupka konsolidovanja stvaraju se materijalne pretpostavke za analizu finansijskog položaja celine zajedničkog interesa FORMALNE PRETPOSTAVKE FINANSIJSKE ANALIZE Formalne pretpostavke finansijske analize odnose se na adekvatnu klasifikaciju bilansnih pozicija. Drugim rečima, formalne pretpostavke se odnose na adekvatno grupisanje pozicija aktive i pasive u bilansu stanja, odnosno rashoda i prihoda u bilansu uspeha i uspostavljanje svrsishodnog redosleda tako formiranih grupa. Kod bilansa stanja, NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 191

201 pozicije aktive grupišu se prema principu rastuće ili opadajuće likvidnosti, a pozicije pasive prema principu rastuće ili opadajuće dospelosti. Pri tome, grupisanju pozicija prema principu rastuće likvidnosti u aktivi odgovara grupisanje pozicija prema principu rastuće dospelosti u pasivi. Obrnuto, principu opadajuće likvidnosti u aktivi odgovara princip opadajuće dospelosti u pasivi. Kod bilansa uspeha, grupisanje pozicija rashoda i prihoda za potrebe finansijske analize bazira se na realizaciji ideje o razdvajanju komponenti poslovnog rezultata (poslovnih prihoda i poslovnih rashoda) od elemenata neposlovnog ili neutralnog rezulata (finansijskih i vanrednih prihoda i finansijskih i vanrednih rashoda). Za potrebe finansijske analize, bilans uspeha može biti prikazan na osnovu dve metode: (a) metodi ukupnih troškova, i (b) metodi prodatih učinaka. U kontekstu ovde navedenog, takođe treba istaći i to da je za potrebe finansijske analize neophodno pripremiti i bilans novčanih tokova (bilans gotovine). Respektujući prethodno navedeno, u nastavku izlaganja najpre ćemo razmotriti klasifikaciju pozicija bilansa stanja, zatim klasifikaciju pozicija bilansa uspeha i na kraju način pripreme bilansa novčanih tokova (tokova gotovine) za finansijsku analizu. Formalne pretpostavke analize bilansa stanja odnose se na pravilnu klasifikaciju pozicija aktive i pasive. Naime, imajući u vidu da se ocena finansijskog statusa ili finansijske konstitucije preduzeća zasniva na poznavanju pravla finansiranja čije respektovanje obezbeđuje normalnu finansijsku situaciju preduezća, a što se izražava u određenim relacijama delova aktive i pasive, s jedne strane, i tuđeg kapitala, s druge strane, proizlazi da uspešna finansijska analiza bilansa stanja i projektovanje zdrave finansijske strukture preduzeća pretpostavljaju grupisanje bilansnih pozicija aktive i pasive na način koji obezbeđuje uspostavljanje i kontrolu pomenutih bilansnih relacija koje de facto uvek predstavljaju izraz finansijske politike preduzeća. 66) Klasifikacija pozicija bilansa stanja u postupku pripreme ovog finansijskog izveštaja za finansijsku analizu obuhvata dve aktivnosti. Prva aktivnosti, u vezi je sa grupisanjem bilansnih pozicija u homogene celine, dok je druga aktivnost u vezi sa njihovim adekvatnim redosledom, kako u aktivi tako i u pasivi. Grupisanje pozicija bilansa stanja sračunato je na isticanje u prvi plan karakterističnih grupa koje su baza za uspostavljanje bilansnih relacija shodno zahtevima pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća, a sve to u cilju uspešne realizacije analize finansijskog položaja preduzeća. 67) Drugim rečima, svrsishodno grupisanje pozicija bilansa stanja je nužno da bi se brzo i lako moglo sagledati u kojoj meri je preduzeće poštovalo pravila finansiranja. S druge strane, uspostavljanje odgovarajućeg redosleda bilansnih grupa, takođe je u funkciji zadovoljenja potreba finansijske analize. Budući da principi likvidnosti i sigurnosti imaju predominantan značaj u istraživanju optimalne finansijske strukture preduzeća, grupisanje pozicija bilansa stanja podređeno je zahtevu uspostavljanja vre- 192 POSLOVNE F NANS JE

202 menske podudarnosti pretvaranja u novac delova aktive i dospeća obaveza za plaćanje iskazanih u pasivi bilansa stanja. Analogno tome, pozicije aktive grupišu se prema principu rastuće ili opadajuće likvidnosti, a pozicije pasive prema principu rastuće ili opadajuće dospelosti. 68) Pri tome, poredak rastuće likvidnosti znači da se bilansne grupe svrstavaju od najnelikvidnijih (stalna imovina) do najlikvidnijih (gotovina). Opadajuća likvidnost podrazumeva obrnuti redosled. Redosled pozicija prema kriterijumu rastuće dospelosti u pasivi bilansa stanja, znači da se bilansne pozicije klasifikuju od onih koje najkasnije dospevaju (sopstveni kapital), preko pozicija sa kraćim rokom dospeća, do pozicija čiji je rok plaćanja već istekao. Pri tome, princip opadajuće dospelosti karakteriše obrnut redosled pozicija. U kontekstu navedenog, proizlazi da važi sledeće pravilo: grupisanju pozicija prema principu rastuće likvidnosti u aktivi odgovara grupisanje pozicija prema principu rastuće dospelosti u pasivi, i obrnuto, grupisanju pozicija prema principu opadajuće likvidnosti u aktivi odgovara grupisanje pozicija prema principu opadajuće dospelosti u pasivi. 69) Navedeno objašnjenje grupisanja i redosleda bilansnih pozicija može se ilustrovati i šematskim prikazom, slika 4.3. BILANS I BILANS II Aktiva Pasiva Aktiva Pasiva Imobilizacije Zalihe Sopstveni izvori (Kapital) Gotovina Potraživanja Kratkoro ne obaveze Dugoro ne obaveze i rezervisanja Dugoro ne obaveze i rezervisanja Potraživanja Gotovina Kratkoro ne obaveze Zalihe Imobilizacije Sopstveni izvori (Kapital) Princip rastuće Princip rastuće Princip opadajuće Princip opadajuće likvidnosti dospelosti likvidnosti dospelosti Slika 4.3. Grupisanje bilansnih pozicija bilansa stanja Na osnovu prikazane šeme, jasno se može uočiti da je klasifikacija pozicija aktive po principu rastuće likvidnosti, i pozicija pasive po principu rastuće dospelosti, direktna posledica davanja prioriteta zlatnom bilansnom pravilu u širem smislu pri ispitivanju finansijskog položaja preduzeća, budući da pomenuto pravilo zahteva određene relacije između dugoročno vezane imovine (stalna imovina plus zalihe), s jedne strane, i dugoročnih izvora (sopstveni kapital, plus dugoročne obaveze i rezervisanja), s druge strane. Naime, ovakav raspored bilansnih grupa omogućava ispitivanje i ocenu dugoročne finansijske ravnoteže preduzeća. NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 193

203 Obrnuti redosled pozicija bilansa stanja (opadajuća likvidnost naspram opadajuće dospelosti), daje prednost ispitivanju i oceni kratkoročne finansijske ravnoteže, odnosno likvidnosti, budući da se prioritet daje odnosu monetarne aktive (gotovina plus tekuća potraživanja plus kratkoročna finansijska ulaganja), s jedne strane, i kratkoročnih obaveza (tekuće obaveze plus kratkoročne finansijske obaveze), s druge strane. U ovom slučaju naglasak je stavljen na pravila finansiranja 1:1 (acid test) i 2:1 (current ratio). Inače, praksa je pokazala, a teorija potvrdila, da i pored ispoljenih razlika u načinu klasifikacije pozicija bilansa stanja za potrebe finansijske analize, oba načina prikazivanja bilansnih pozicija imaju istu iskaznu moć. Razlika se ispoljava jedino u pogledu redosleda analitičkog ispitivanja, jer je u slučaju rastuće likvidnosti i rastuće dospelosti omogućeno ispitivanje prvo dugoročne, pa zatim kratkoročne finansijske ravnoteže, dok je obrnuto, u slučaju opadajuće likvidnosti i opadajuće dospelosti omogućeno ispitivanje prvo kratkoročne, pa zatim dugoročne finansijske ravnoteže. Shodno izloženom, a polazeći od zvanične šeme bilansa stanja, s jedne strane, i zahteva koje nameće svrsishodna analiza finansijskog statusa preduzeća, s druge strane, bilans stanja pripremljen za finansijsku analizu može imati formu i sadržinu kao što je prikazano u šemi br Šema br BILANS STANJA PRIPREMLJEN ZA ANALIZU I. OBRTNA IMOVINA I. KRATKORO NE OBAVEZE 1. Gotovina 1. Teku e obaveze 2. Teku a potraživanja 1.1. Dobavlja i 2.1. Kupci 1.2. Ostale teku e obaveze 2.2. Ostala teku a potraživanja 1.3. Pasivna vremenska razgrani enja 2.3. Ak vna vremenska razgrani enja 2. Kratkoro ne nansijske obaveze 3. Kratkoro na nansijska ulaganja II. DUGORO NA REZERVISANJA I OBAVEZE 4. Zalihe 1. Dugoro na rezervisanja 4.1. Materijal 2. Osnovna sredstva (materijalna ulaganja) 4.2. Nedovršena proizvodnja 3. Dugoro na nansijska ulaganja 4.3. Gotovi proizvodi III. SOPSTVENI KAPITAL 4.4. Roba 1. Osnovni kapital II. STALNA IMOVINA 2. Emisiona premija 1. Nematerijalna ulaganja 3. Revalorizacione rezerve 2. Osnovna sredstva (materijalna ulaganja) 4. Rezerve iz dobitka 3. Dugoro na nansijska ulaganja 5. Neraspore eni dobitak III. POSLOVNA IMOVINA (I + II) IV. GUBITAK POSLOVNA AKTIVA (III + IV) POSLOVNA PASIVA (I + II + III) Napomena: Pozicije aktive svrstane su po principu opadajuće likvidnosti, dok su pozicije pasive svrstane po principu opadajuće dospelosti. 194 POSLOVNE F NANS JE

204 Respektujući različite aspekte finansijske analize bilansa uspeha, treba reći da je, slično kao i kod bilansa stanja, i ovde potrebno zadovoljiti određene zahteve formalne prirode u vezi sa pravilnim grupisanjem pozicija rashoda i prihoda u bilansu uspeha. U vezi s tim, grupisanje pozicija bilansa uspeha za potrebe finansijske analize treba da bude bazirano na realizaciji ideje o razdvajanju komponenti poslovnog rezultata (poslovnih prihoda i poslovnih rashoda) od elemenata neposlovnog ili neutralnog rezultata (finansijskih i vanrednih prihoda i finansijskih i vanrednih rashoda). Ovakva tvrdnja zasnovana je na činjenici da je samo poslovni rezultat pouzdana veličina koja se može koristiti za potrebe merenja rentabilnosti (uspešnosti) poslovanja i ocenu zarađivačke sposobnosti preduzeća. 70) Analogno navedenom, za potrebe finansijske analize bilans uspeha može da bude oblikovan po dve metode: (a) metodi ukupnih troškova, i (b) metodi troškova prodatih učinaka. a) Metoda ukupnih troškova polazi od logike da sva ulaganja u poslovni proces u toku jednog obračunskog perioda predstavljaju rashode tog perioda, dok svi učinci predstavljaju prihode istog perioda nezavisno od toga da li su ostvareni učinci realizovani (prodati), ili se nalaze na zalihi. Dakle, nasuprot ukupnim troškovima koji čine rashode perioda nalaze se učinci perioda koji čine prihode perioda, bez obzira na to da li su oni realizovani ili ne. Prema ovoj metodi, poslovni rezultat se utvrđuje sučeljavanjem svih rashoda i prihoda, bez obzira da li su realizovani ili ne. Uporedivost tekućih rashoda i prihoda se obezbeđuje tako što se prihodi od prodaje koriguju za promene vrednosti zaliha po ceni koštanja. Pri tome, povećanje zaliha tretira se kao povećanje prihoda od prodaje, a smanjenje zaliha kao smanjenje prihoda od prodaje. 71) Osnovni cilj ove metode jeste da se prikažu ukupni rashodi i prihodi obračunskog perioda. Metoda ukupnih troškova omogućava da se brzo i lako sagledaju: prvo, osnovne vrste prihoda i rashoda (poslovni, finansijski, vanredni i revalorizacioni), drugo, glavni konstitutivni elementi pomenutih vrsta prihoda i rashoda, i treće, različiti nivoi rezultata (poslovni rezultat, rezultat finansiranja, vanredni rezultat, revalorizacioni rezultat, rezultat pre oporezivanja i neto rezultat). 72) Shodno izloženom, dobro koncipiran i za potrebe finansijske analize pripremljen bilans uspeha po metodi ukupnih troškova, mogao bi imati formu i sadržinu kao što je prikazano u šemi br Bilans uspeha pripremljen za finansijsku analizu, po metodi ukupnih troškova, ima određene prednosti i nedostatke. Posmatrano sa analitičkog aspekta, njegove osnovne prednosti ogledaju se u sledećem: (1) pruža direktan uvid u osnovne prirodne vrste prihoda i rashoda i njihove osnovne konstitutivne elemente, (2) sadrži sve međurezultate koji su relevantni za finansijsku analizu, i (3) dobija se kao direktan proizvod finansijskog knjigovodstva, što sa analitičkog aspekta omogućava brzu i jednostavnu izradu kratkoročnih bilansa uspeha, a samim tim i dinamičku analizu razvoja zarađivačke sposobnosti preduzeća tokom godine. 73) NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 195

205 Sa druge strane, osnovni nedostaci bilansa uspeha, sastavljenog po ovoj metodi, ogledaju se u sledećem: (1) ne obezbeđuje izračunavanje, a time i analizu prihoda, rashoda i rezultata po nosiocima uspeha (proizvodima, grupama proizvoda), (2) ne pruža podatke za analizu troškova po osnovnim funkcionalnim područjima (proizvodnja, uprava i administracija), i (3) ne daje informacionu podlogu za konstruisanje i analizu grafikona rentabilnosti. 74) U kontekstu navedenih nedostataka, treba imati u vidu činjenicu da iako je sačinjen po metodi ukupnih troškova, ipak je manje prikladan za finansijsku analizu od bilansa uspeha, koji je sačinjen po metodi troškova prodatih učinaka. 75) Šema 4.2. BILANS USPEHA PRIPREMLJEN ZA ANALIZU (METODA UKUPNIH TROŠKOVA) I. Poslovni prihodi ( ) 1. Prihodi od proda h proizvoda i usluga 2. Prihodi od prodate robe 3. Prihodi od ak viranja u inaka (interna realizacija) 4. Pove anje vrednos zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda 5. Smanjenje vrednos zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda 6. Ostali poslovni prihodi II. Poslovni rashodi ( ) 1. Troškovi materijala 2. Troškovi amor zacije 3. Troškovi zarada 4. Troškovi proizvodnih usluga 5. Troškovi poreza i doprinosa nezavisnih od rezultata 6. Troškovi rezervisanja 7. Nabavna vrednost prodate robe 8. Ostali troškovi poslovanja III. Poslovni rezultat (I II) IV. Finansijski prihodi (1+2) 1. Prihodi od kamata 2. Ostali nansijski prihodi V. Finansijski rashodi (1+2) 1. Rashodi kamata 2. Ostali nansijski rashodi VI. Rezultat nansiranja (IV V) VII. Vanredni prihodi VIII. Vanredni rashodi IX. Vanredni rezultat (VII VIII) X. Revalorizacioni prihodi XI. Revalorizacioni rashodi XII. Revalorizacioni rezultat (X XI) XIII. Rezultata pre oporezivanja (III + VI + IX + XII) XIV. Porezi i doprinosi iz rezultata XV. Neto rezultat (XIII XIV) 196 POSLOVNE F NANS JE

206 b) Metoda troškova prodatih učinaka polazi od logike da je poslovni rezultat predu-zeća, razlika između prihoda od prodatih učinaka i pripadajućih im rashoda. Ovde se sučeljavaju samo prihodi od prodatih učinaka i rashodi koji se odnose na te prodate učinke (proizvode i usluge) u obračunskom periodu. Osnovna suština metode troškova prodatih učinaka ogleda se u zahtevu da se prihodima ostvarenim u jednom obračunskom periodu suprostave njima korespondentni rashodi, izraženi u formi rashoda prodatih (realizovanih) učinaka (proizvoda i usluga). 76) U bilansu uspeha sačinjenom po ovoj metodi, ne prikazuju se prihodi i rashodi koji se odnose na neprodate učinke. To znači da nedostaju prihodi i rashodi koji se odnose na neprodate zalihe. Prema ovoj metodi rashodi se raščlanjuju prema funkcijama (rashode proizvodnje, administracije, uprave i prodaje), mestima i nosiocima. Da bi se rashodi sveli na količinu prodatih učinaka neophodno je raspolagati podatkom o ceni koštanja prodatih učinaka, što znači da je nužno troškove po vrstama vezati za (nosioce) učinke. Ovo se radi tako što se troškovi prvo vezuju za mesta troškova, a zatim za nosioce. 77) Shodno ovde izloženom, dobro koncipiran i za potrebe finansijske analize pripremljen bilans uspeha po metodi troškova prodatih učinaka, mogao bi imati formu i sadržinu kao što je prikazano u šemi br Šema 4.3. BILANS USPEHA PRIPREMLJEN ZA ANALIZU (METODA TROŠKOVA PRODATIH UČINAKA) 1. Prihodi od prodaje proizvoda i usluga 2. Cena koštanja proda h proizvoda 3. Bruto rezultat (1 2) 4. Troškovi uprave 5. Troškovi prodaje 6. Poslovni rezultat (3 4 5) 7. Finansijski prihodi 8. Finansijski rashodi 9. Rezultat nansiranja (7 8) 10. Vanredni prihodi 11. Vanredni rashodi 12. Vanredni rezultat (10 11) 13. Revalorizacioni prihodi 14. Revalorizacioni rashodi 15. Revalorizacioni rezultata (13 14) 16. Rezultat pre oporezivanja ( ) 17. Porez iz rezultata 18. Neto rezultata (16 17) Kao i prethodna metoda, i metoda troškova prodatih učinaka ima određene prednosti i nedostatke. Posmatrano sa analitićkog aspekta, osnovna prednost ove metode ogleda se u njenom jasnom izražavanju strukture troškova po funkcijama i njihovom stepenastom pokriću prihodima, iz čega proizlazi i više slojeva rezultata. Zbog toga ova metoda NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 197

207 više odgovara analizi finansijskog rezultata jer jasnije iskazuje pozitivan tok rentabilnosti (prihode) i negativan tok rentabilnosti (rashode). Sa druge strane, osnovni nedostatak ove metode ogleda se u tome što se bilans uspeha ne može dobiti kao direktan proizvod finansijskog knjigovodstva. Zbog toga ova metoda zahteva dobro razvijen i organizovan sistem obračuna troškova i rezultata. Sledstveno tome, to znači da kod preduzeća koja to nemaju, nije moguća primena ove šeme bilansa uspeha. Dugo godina bilans stanja i bilans uspeha bili su jedini izveštaji na osnovu kojih je vršena meritorna ocena ukupnog poslovanja preduzeća. Međutim sa narastanjem informacionih zahteva u okruženju javila se potreba i za dodatnim informacijama o funkcionisanju preduzeća, što je dovelo i do pojave novih izveštaja koji se priključuju bilansu stanja i bilansu uspeha. Jedan od takvih izveštaja je i bilans novčanih tokova ili cash flow izveštaj. On predstavlja računovodstveni izveštaj izrađen na osnovu istog dokumentacionog materijala koji je relevantan za pripremanje bilansa stanja i bilansa uspeha, sa osnovnim ciljem da se u okviru njega prikažu svi prilivi i odlivi novca u toku određenog vremenskog perioda. Važnost bilansa novčanih tokova determinisana je, s jedne strane, značajem koji likvidnost ima u procesu obezbeđenja nesmetanog funkcionisanja preduzeća, a s druge strane, nemogućnošću drugih finansijskih izveštaja da na pravi način osvetle poziciju likvidnosti preduzeća. Bilans stanja i bilans uspeha nisu u stanju da kvalitetno odgovore izazovima u pogledu ocene likvidnosti preduzeća. Bilans uspeha prati tokove vrednosti izražene kroz prihode i rashode. Budući da između prihoda i primanja, s jedne strane, i rashoda i izdavanja, s druge strane, postoji značajna vremenska nepodudarnost, onda logično proizlazi zaključak da tokovi vrednosti iskazani u bilansu uspeha nisu najbolja podloga za upravljanje likvidnošću preduzeća. Isto tako, ni bilans stanja ne može da posluži u te svrhe, budući da on ne prati tokove vrednosti već odražava finansijsko-strukturnu poziciju preduzeća na dan bilansiranja. Prema definiciji iz MRS7 gotovinski tokovi su prilivi i odlivi gotovine i novčanih ekvivalenata. 78) Analogno navedenom, za bilans novčanih tokova može se reći da predstavlja skup podataka o novčanim prilivima i novčanim odlivima preduzeća tokom obračunskog perioda i ujedno prikazuje stanje novca na početku i na kraju izveštajnog perioda. Međutim, osnovna svrha sastavljanja bilansa novčanih tokova nije da prikaže ukupne neto novčane tokove obračunskog perioda i stanje novca na početku i na kraju izveštajnog perioda, već da kroz promene u strukturi sredstava i izvora sredstava prikaže izvore iz kojih je došlo do priliva novca i kako se taj novac upotrebio, odnosno za šta je stvoreni novac upotrebljen i potrošen. Da bi korisnici finansijskih izveštaja mogli da identifikuju ukupne izvore i sve segmente upotrebe novca, neophodno je da sve poslovne transakcije preduzeća, koje imaju odraza na stanje novca i novčanih ekvivalenata, budu grupisane u određene aktivnosti. Takva klasifikacija treba da unese neophodnu sistematičnost i da poveća informacionu 198 POSLOVNE F NANS JE

208 korisnost prezentovanih podataka koje sadrži bilans novčanih tokova. U tom smislu, novčani tokovi se klasifikuju prema grupama aktivnosti, na sledeće: (a) novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti, (b) novčani tokovi iz aktivnosti investiranja, i (c) novčani tokovi iz aktivnosti finansiranja. Međutim zbog relativno velikog broja bilansnih pozicija u oficijelnoj šemi bilansa novčanih tokova, neophodno je izvršiti pripremu zvanične šeme bilansa novčanih tokova za finansijsku analizu. To znači da je potrebno izvršiti adekvatno grupisanje bilansnih pozicija u manji broj homogenih grupa koje omogućavaju ne samo lakše utvrđivanje priliva i odliva gotovine po osnovu redovnog poslovanja, aktivnosti investiranja i aktivnosti finansiranja, već i bolje tumačenje i obrazloženje određenih promena u finansijskom položaju preduzeća. Analogno tome, a polazeći od oficijelne šeme bilansa novčanih tokova, s jedne strane, i zahteva koje nameće finansijska analiza, s druge strane, bilans novčanih tokova pripremljen za finansijsku analizu mogao bi imati formu i sadržinu kao što je prikazano u šemi br Šema 4.4. BILANS NOVČANIH TOKOVA PRIPREMLJEN ZA ANALIZU. I I I P IH I I I. Prilivi gotovine iz poslovnih ak vnos 1. Prilivi od prodaje 2. Napla eni avansi kupaca 3. Ostali prilivi iz poslovne ak vnos II. Odlivi gotovine iz poslovnih ak vnos 1. Odlivi po osnovu redovnog poslovanja 2. Da avansi dobavlja ima 3. Ostali odlivi iz poslovne ak vnos III. Neto priliv (odliv) gotovine iz poslovnih ak vnos (I II) ili (II I) B. I I I I I I I I. Prilivi gotovine iz ak vnos inves ranja 1. Neto prilivi po osnovu nansijskih plasmana 2. Prilivi od prodaje nematerijalnih ulaganja i osnovnih sredstava 3. Prilivi od dividendi, u eš a u dobitku i od kamata 4. Prilivi po osnovu ostalih ak vnos inves ranja II. Odlivi gotovine iz ak vnos inves ranja 1. Neto odlivi po osnovu nansijskih plasmana 2. Odlivi po osnovu kupovine nematerijalnih ulaganja i osnovnih sredstava 3. Odlivi po osnovu ostalih ak vnos inves ranja III. Neto priliv (odliv) gotovine iz ak vnos inves ranja (I II) ili (II I) C. I I I I I I I I. Prilivi gotovine iz ak vnos nansiranja 1. Prilivi po osnovu pove anja kamata 2. Neto prilivi po osnovu nansijsih obaveza (dugoro nih i kratkoro nih) 3. Prilivi po osnovu ostalih ak vnos nansiranja NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 199

209 II. Odlivi gotovine iz ak vnos nansiranja 1. Odlivi po osnovu otkupa sopstvenih akcija i udela 2. Neto odlivi po osnovu nansijskih obaveza (dugoro nih i kratkoro nih) 3. Odlivi po osnovu nansijskog lizinga, dividendi i u eš a u dobitku 4. Odlivi po osnovu ostalih ak vnos nansiranja III. Neto priliv (odliv) gotovine iz ak vnos nansiranja (I II) ili (II I). P I I I I ( I + BI + CI). I I I ( II + BII + CII). P I I I ( ) ili ( III + BIII + CIII). I P P I H. I pozi vne (nega vne) po osnovu prera una gotovine I. I P I ( ± H) U prikazanom bilansu novčanih tokova pripremljenom za finansijsku analizu izvršena su odgovatrajuća sažimanja bilansnih pozicija. Pri tome, osnovni cilj takvih sažimanja jeste da se što jasnije istaknu prilivi i odlivi gotovine po osnovu već navedena tri osnova segmenta aktivnosti preduzeća: poslovne aktivnosti, investicione aktivnosti i finansijske aktivnosti. To takođe doprinosi i povećanju ukupne iskazne moći bilansa novčanih tokova. Do gotovine, na kraju perioda, došlo se tako što je neto priliv gotovine po osnovu segmentiranih aktivnosti preduzeća uvećan za visinu gotovine na početku perioda, a zatim tako dobijen iznos korigovan je za visinu kursnih razlika (pozitivnih ili negativnih) po osnovu preračuna gotovine. 5. RACIO ANALIZA Racio analiza predstavlja proizvod različitih finansijskih izveštaja, a njen značaj se ogleda prvenstveno u tome što sumira ključne odnose i rezultate koji ukazuju na finansijske performanse preduzeća. Racio analiza je praktično sredstvo kontrole u procesu upravljanja finansijskim sistemom preduzeća jer omogućava sledeće: Sagledavanje trendova u finansijskom poslovanju preduzeća; Poređenje finansijskih karakteristika konkretnog preduzeća sa drugim preduzećima u okviru iste delatnosti ili privredne grane; Utvrđivanje međuzavisnosti između faktora koji utiču na finansijski uspeh preduzeća. Stavljanjem u odnos jednih prema drugim bilansnim pozicijama, odnosno jednih finansijskih parametara sa drugima, sagledavaju se mnogo traženiji pojedini finansijski 200 POSLOVNE F NANS JE

210 aspekti poslovanja preduzeća, što u stvari predstavlja osnovnu suštinu racio analize. Analogno tome, logično proizlazi zaključak da je osnovna svrha utvrđivanja finansijskih racio brojeva (pokazatelja) pružanje pomoći menadžmentu preduzeća u planiranju, kontroli i odlučivanju. Rezultat toga jeste postojanje tzv. univerzalnih racia koji se izračunavaju i prate u svim preduzećima, ali i onih racia koji su proizvod različitih specifičnosti određenih delatnosti ili pojedinih preduzeća. 79) Racio brojevi predstavljaju odnose jedne bilansne pozicije prema drugoj izražene u prostoj matematičkoj formuli. Pri tome, ove relacije su od izuzetnog značaja za ocenu finansijskog položaja (statusa) preduzeća, kao i za ocenu upravljanja preduzećem. Razumljivo je da međusobna uslovljenost između pojedinih bilansnih pozicija mora konstantno da bude proveravana pomoću unapred postavljenih normi ili standarda. To proizlazi iz činjenice da norme ili standardi predstavljaju bazičan elemenat kontrole bez koga mehanizam kontrole ne bi mogao da funkcioniše. Otuda, svi značajniji elementi poslovanja (pokazatelji, indikatori i sl.) koji se mogu kvantifikovati definišu se kao standardi kontrole. Oni ujedno predstavljaju bitan elemenat sistema informisanja u kontroli, jer ukazuju na one aktivnosti gde ostvareni rezultati odstupaju od planova. 80) Kada je u pitanju analitička interpretacija racio brojeva konkretnog preduzeća, finansijskim analitičarima obično stoji na raspolaganju više standarda među kojima treba izdvojiti sledeće: (a) racio brojevi koji se zasnivaju na registrovanoj finansijskoj i poslovnoj prošlosti svakog konkretnog preduzeća; (b) racio brojevi odabranih preduzeća, posebno onih koja se smatraju najuspešnijim u određenoj privrednoj grani; (c) racio brojevi koji su utvrđeni na bazi informacija iz tekućeg finansijskog plana konkretnog preduzeća; i (d) racio brojevi određene privredne grane kojoj pripada konkretno preduzeće. 81) Iako je činjenica da u opštem kontekstu finansijske analize, svaki od navedenih standarda ima svoju analitičku vrednost, ipak preovladava mišljenje da granski standardi koji odražavaju prosečne finansijske i poslovne uslove određene privredne grane predstavljaju najprihvatljivije kriterijume za relevantnu ocenu uspešnosti finansijske i poslovne aktivnosti preduzeća. Inače, u zavisnosti od toga čemu treba da služe, svi racio brojevi se mogu klasifikovati u nekoliko svodnih grupa finansijskih pokazatelja. Pri tome, ne postoji jedna opšteprihvaćena i jednoobrazna klasifikacija racio brojeva. Međutim za potrebe finansijske analize najčešće se koriste sledeće osnovne grupe pokazatelja koji se izvlače iz bilansa stanja i bilansa uspeha, to su: 1. Pokazatelji (racia) likvidnosti 2. Pokazatelji (racia) aktivnosti 3. Pokazatelji (racia) finansijske strukture 4. Pokazatelji (racia) rentabilnosti 5. Pokazatelji (racia) tržišne vrednosti. U nastavku izlaganja mi ćemo za potrebe ovog poglavlja udžbenika obraditi sve navedne grupe pokazatelja (racia). Pri tome, analitički smisao navedne klasifikacije racio NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 201

211 brojeva ne treba posebno objašnjavati. U vezi s tim, mnogo je važnije istaći činjenicu da se racio analiza ne sme izjednačiti sa pukom kalkulacijom pojedinih pokazatelja (racia), jer je racio analiza mnogo šira od toga. Naime, racio analiza je samo analitička tehnika dok je glavni akcenat na interpretaciji racia u smislu toga šta ona pokazuju, koja im je informaciona vrednost i kako ih upotrebiti. Međutim, interpretacija pokazatelja u obliku racio brojeva prilično je delikatna i zahteva maksimalnu opreznost. U vezi s tim, neophodno je apostrofirati nekoliko važnih napomena: prvo, od svakog pojedinačnog racio pokazatelja treba očekivati samo ono čemu je on posvećen, drugo, svako širenje informacionog interesa nužno podrazumeva kombinovano razmatranje više racio pokazatelja, i treće, samo na osnovu posmatranja svih racio pokazatelja mogu se donositi konačne ocene finansijskog i prinosnog položaja preduzeća, što takođe podrazumeva i poređenje racio pokazatelja između preduzeća, ili sa grupacijom u koje preduzeće spada. Zbog toga racio brojevi ne dopuštaju donošenje potpuno tačne i precizne ocene o pojavi, već služe samo kao pouzdani signalizatori određenih tendencija u kretanju pojava. Ali, s obzirom na računsku preciznost racio pokazatelja oni se ipak smatraju veoma prikladnim metodom pripremanja relevantnih informacija o finansijskom položaju i rentabilnosti preduzeća. Racio pokazatelji se računaju upravo iz razloga da bi se stvorila dragocena informaciona podloga za donošenje određenih poslovnih odluka u preduzeću. Respektujući sve prethodno navedeno, grafička interpretacija osnovnih grupa racio pokazatelja mogla bi se prikazati na način kao što prikazuje slika 4.4. Slika 4.4. Racio analiza - osnovne grupe finansijskih pokazatelja 5.1. POKAZATELJI (RACIA) LIKVIDNOSTI U stručnoj literaturi postoje različite interpretacije pojma likvidnosti. Prema starijim interpretacijama likvidnost se definisala kao sposobnost nekog nenovčanog oblika sredstava da se transformiše, odnosno vrati u novčani oblik. U ovom slučaju radi se o likvidnosti osnovnih i obrtnih sredstava tj. likvidnosti ulaganja. U vezi s tim, visok stepen 202 POSLOVNE F NANS JE

212 likvidnosti postiže se visokim stepenom likvidnosti imovine. Međutim odmah treba reći da je ova interpretacija likvidnosti statična i nepotpuna, jer ne vodi računa o obavezama preduzeća. Stoga novije interpretacije dovode stanje likvidnosti delova imovine u vezu sa obavezama preduzeća. Analogno tome, smatra se da pod likvidnošću treba podrazumevati sposobnost preduzeća da u roku može izmiriti svoje obaveze prema poveriocima. 82) Ovako shvaćena likvidnost obuhvata tri osnovna elementa: (1) dospele obaveze, (2) vremenske rokove, i (3) sredstva plaćanja. Da bi se postigla i održavala likvidnost ovi elementi moraju biti vremenski i vrednosno usklađeni. To znači da iznos raspoloživih novčanih sredstava mora biti jednak iznosu dospelih obaveza u vreme njihovog dospeća. Posmatrano sa ovog aspekta, likvidnost se može označiti kao finansijska ravnoteža preduzeća, s obzirom na to da finansijska ravnoteža preduzeća podrazumeva da su novčani izdaci koje preduzeće mora u određeno vreme učiniti pokriveni njegovim novčanim primanjima. 83) Drugim rečima preduzeće je likvidno onda, kada je sposobno da bezuslovno izmiri svoje obaveze u onom momentu kada one dospevaju za plaćanje i to bez ograničenja u pogledu visine i roka. Da bi preduzeće to moglo izvršiti, nesumnjivo je da ono mora imati onoliko novčanih sredstava koliko iznose dospele obaveze, odnosno mora imati finansijsku ravnotežu između raspoloživih novčanih sredstava i dospelih obaveza. Analogno tome, likvidnost predstavlja finansijsko stanje preduzeća u kome postoji usklađenost između priticanja novčanih sredstava i dospelih obaveza. 84) Prema tome, da bi se održao kontinuitet likvidnosti, potrebna je vremenska i vrednosna usklađenost dospelih obaveza, vremenskih rokova i sredstava plaćanja. S obzirom na to da je likvidnost jedno od osnovnih načela finansijske politike preduzeća, ona je determinisana i brzinom pretvaranja imobilisanih sredstava u novac, s jedne strane, i brzinom dospeća obaveza za plaćanje, s druge strane. Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka upotrebe sredstava i rizika njihovog pretvaranja u novac u datom vremenskom intervalu. Pri tome zavisno od dužine vremena transformacije imobilisanih sredstava u gotovinu, postoje i različiti stepeni likvidnosti sredstava. Brzina dospeća obaveza zavisi prvenstveno od roka raspoloživosti pojedinih izvora. Takođe na stepen likvidnosti utiče vrsta i veličina pojedinih izvora sredstava iz kojih preduzeće finansira svoj tok reprodukcije. Generalno gledano treba imati u vidu da je likvidnost moguće posmatrati sa nekoliko različitih aspekata i to kao: 1. Sadašnja (trenutna) likvidnost 2. Opšta (tekuća) likvidnost 3. Redukovana (rigorozna) likvidnost 4. Perspektivna (buduća) likvidnost 5. Optimalna likvidnost. 1. Sadašnja odnosno trenutna likvidnost, podrazumeva stanje likvidnosti preduzeća ako se likvidnost obezbeđuje posmatranog dana. Zbog toga, sadašnja likvidnost pokazuje samo trenutnu mogućnost plaćanja dospelih obaveza preduzeća. Koeficijent sadašnje NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 203

213 likvidnosti izračunava se po obrascu: Koe cijent trenutne likvidnos = Raspoloživa nov ana sredstva Dospele obaveze Koeficijent sadašnje likvidnosti može biti veći, jednak ili manji od jedan. Ako je izračunati koeficijent jedan ili je veći od jedan, onda preduzeće može raspoloživim novčanim sredstvima izmirivati poveriocima iznose dospelih obaveza. Međutim, ako je koeficijent manji od jedan, onda preduzeće nije u mogućnosti da iznosom raspoloživih novčanih sredstava izmiri dospele obaveze. Ovde se radi o statičkom merenju likvidnosti, jer se upoređuju raspoloživa novčana sredstva i dospele obaveze u određenom trenutku (za određeni dan). 2. Koeficijent opšte ili tekuće likvidnosti podrazumeva da osnovna sredstva treba da budu finansirana sopstvenim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. U vezi s tim, koeficijent opšte likvidnosti pokazuje sa koliko je dinara obrtnih sredstava pokriven jedan dinar kratkoročnih obaveza, što se uzima kao prvi indikator sigurnosti kojim su zaštićeni interesi kratkoročnih poverilaca preduzeća. 85) Koeficijent opšte likvidnosti izračunava se pomoću obrasca: Koe cijent opšte likvidnos = Ukupna obrtna sredstva Ukupne kratkoro ne obaveze Opšti koeficijent likvidnosti preduzeća treba krajnje oprezno interpretirati, posebno zbog neidentifikovane strukture njegovog brojioca i imenioca. Međutim, bez obzira na ograničavajuće faktore u njegovoj interpretaciji, ipak je potrebno posebno istaći sledeće: (a) ako je opšti koeficijent likvidnosti manji od jedan, to pokazuje nezadovoljavajuću likvidnost preduzeća, (b) ako je opšti koeficijent likvidnosti jednak jedan, to pokazuje donju granicu likvidnosti, i (c) ako je opšti koeficijent likvidnosti jedanak dva, to pokazuje standardnu relaciju kada se preduzeće može smatrati likvidnim. Likvidnost kao načelo finansijske politike preduzeća zahteva konstantno ocenjivanje u vremenskom kontinuitetu, kao i praćenje vrste i veličine pojedinih izvora sredstava, i pojedinih oblika obrtnih sredstava. Naravno treba imati u vidu činjenicu da je likvidnost lakše održavati u uslovima kada su sopstveni izvori finansiranja veći, a tuđi izvori manji. 3. Koeficijent redukovane ili rigorozne likvidnosti, proističe iz odnosa tekuće (obrtne) imovine umanjene za iznos zaliha i kratkoročnih obaveza. Ovaj koeficijent likvidnosti se često naziva berzanskim raciom likvidnosti, a takođe i ljutim testom likvidnosti preduzeća. U vezi s tim, može se reći da koeficijent rigorozne likvidnosti pokazuje 204 POSLOVNE F NANS JE

214 sa koliko je dinara novčanih sredstava pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza. Koeficijent redukovane ili rigorozne likvidnosti izračunava se pomoću obrasca: Koe cijent redukovane (rigorozne) likvidnos odnosno, Koe cijent redukovane (rigorozne) likvidnos = = Raspoloživa nov ana sredstva + Kratkoro ne obaveze Gotovina i gotovinski ekvivalen Likvidna sredstva (Obrtna sredstva - Zalihe) Kratkoro ne obaveze Normalna likvidnost pretpostavlja da ovaj koeficijent bude jedan. Ako je on veći od jedan, onda to znači da je preduzeće preterano likvidno. Obrnuto, opadanje koeficijenta ispod jedan znači da su kratkoročne obaveze veće od kratkoročnih potraživanja, plasmana, gotovine i gotovinskih ekvivalenata, što svakako upozorava na nelikvidnost. Pri tome, kriterijum normale jasno pokazuje da je ovaj koeficijent u stvari izraz pravila finansiranja 1: 1 (acid test), koji traži jednakost kratkoročnih potraživanja, plasmana, gotovine i gotovinskih ekvivalenata, s jedne strane, i kratkoročnih obaveza, s druge strane. 86) Stoga svi prigovori koji važe za pomenuto pravilo finansiranja, takođe važe u potpunosti i za koeficijent redukovane tj. rigorozne likvidnosti. Pri tome treba prihvatiti mišljenje da je ovaj koeficijent jedan od pokazatelja finansijske strukture gde odnos 1: 1, ili veći od 1, ima obeležja dobre finansijske strukture, ali da to istovremeno ne znači i sigurnu likvidnost preduzeća. Takođe, važi i obrnuto. Naime, ako je ovaj koeficijent manji od 1, to je svakako značajna opomena da je finansijska situacija preduzeća nestabilna, ali da to istovremeno ne znači i nelikvidnost preduzeća. 87) 4. Perspektivna ili buduća likvidnost, podrazumeva sposobnost preduzeća da plati obaveze koje će dospeti za isplatu u jednom određenom vremenskom intervalu (npr. za mesec dana, za naredna tri meseca i sl.). Koeficijent perspektivne likvidnosti izračunava se po obrascu: Koe cijent perspek vne likvidnos = Novac na dan merenja likvidnos Dospele obaveze na dan merenja + + Potraživanja i har je od vrednos koji e se unov i Obaveze koje dospevaju tokom posmatranog perioda Koeficijent perspektivne likvidnosti treba da je jednak ili veći od jedan. Samo tada će preduzeće moći u toku posmatranog perioda raspoloživim novčanim sredstvima podmiriti dospele obaveze prema poveriocima. Pri tome ne treba izgubiti iz vida NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 205

215 neophodan uslov da se sva potraživanja i hartije od vrednosti unovče, a da se ne povećaju dospele obaveze iznad predviđenih u posmatranom vremenskom periodu. Za razliku od koeficijenta sadašnje likvidnosti koji predstavlja statičko merenje likvidnosti, koeficijent perspektivne likvidnosti predstavlja dinamičko merenje likvidnosti. S obzirom na to da je stalno prisutan izvestan rizik prilikom unovčavanja potraživanja i hartija od vrednosti u posmatranom periodu, neophodno je da koeficijent perspektivne likvidnosti bude uvek veći od jedan. Samo tada preduzeće može biti sigurno da će se likvidnost u posmatranom periodu održati. Međutim, savremena privredna praksa pokazuje da se svaki rizik unovčavanja mora procenjivati posebno uz uvažavanje i tzv. iskustvenih činjenica. Koliko treba da iznosi perspektivni koeficijent likvidnosti pokazuje u stvari koeficijent optimalne likvidnosti. 5. Koeficijent optimalne likvidnosti služi kao merilo ili standard za merenje u smislu koliki treba da bude koeficijent perspektivne likvidnosti. Izračunavanje koeficijenta optimalne likvidnosti vrši se tako što se najpre odrede procenti rizika unovčavanja potraživanja i hartija od vrednosti, a zatim se izračuna apsolutni iznos potraživanja i hartija od vrednosti koji se neće moći unovčiti. Nakon toga, izračunava se njihov procentualni iznos u odnosu na ukupna sredstva iskazana u brojiocu koeficijenta perspektivne likvidnosti, što u stvari predstavlja rizik unovčavanja. 88) Koeficijent optimalne likvidnosti izračunava se po sledećem obrascu: Koe cijent op malne likvidnos = Procenat rizika unov avanja potraživanja har ja od vrednos i nenov anih sredstava Kod izračunavanja koeficijenta optimalne likvidnosti utvrđivanje procenta rizika unovčavanja nenovčanih sredstava svakako predstavlja najteži posao. Zbog toga, praktična iskustva pokazuju da se rizik unovčavanja hartija od vrednosti i naplate kratkoročnih potraživanja procenjuje empirijskim iskustvom. Dakle, problem održavanja permanentne likvidnosti ovde se u suštini svodi na to da struktura imobilizacije sredstava odgovara raspoloživosti izvora po obimu i roku, kao i da se rizik pretvaranja imobilisanih sredstava u novac svede na nulu. Ali, s obzirom na to da se rizik nikada ne može potpuno eliminisati, nužno se nameće potreba iznalaženja mogućnosti za održavanje likvidnosti i u momentu nastanka rizika. U vezi s tim, mogućnosti su svakako brojne a njihovo iskorišćavanje zavisi od različitih faktora. Međutim ono što treba posebno istaći, jeste sledeća činjenica: ako je koeficijent optimalne likvidnosti jednak ili manji od stvarnog koeficijenta perspektivne likvidnosti, onda preduzeće može biti sasvim sigurno da će u narednom periodu njegova likvidnost biti održana, i obrnuto. Drugim rečima, ako je koeficijent perspektivne likvidnosti jednak ili veći od koeficijenta optimalne likvidnosti, smatra se da će preduzeće u posmatranom periodu biti likvidno, odnosno postoji sigurnost da će likvidnost preduzeća u periodu za koji je merena, biti i ostvarena. 89) 206 POSLOVNE F NANS JE

216 Na kraju, neophodno je posebno naglasiti da se likvidnost preduzeća nikada ne sme identifikovati sa likvidnošću imovine preduzeća, iako je neosporna činjenica da ova dva činioca likvidnosti stoje u određenoj vezi. Sledstveno tome, na osnovu likvidnosti imovine, ne može se ocenjivati likvidnost preduzeća ako se istovremeno ne uzmu u obzir visina i rokovi dospeća obaveza preduzeća. 90) Likvidnost preduzeća je njegova sposobnost da u roku isplaćuje svoje dospele obaveze. Statički gledano, likvidnost preduzeća proističe iz odnosa likvidne imovine i kratkoročnih obaveza, pri čemu se likvidnom imovinom smatra tekuća (obrtna) imovina. Pri tome ocena povoljnosti ovih odnosa zavisi ne samo od visine koeficijenata koji te odnose izražavaju, već i od strukture i ročnosti imovine o kojoj je reč, kao i od ročnosti kratkoročnih obaveza. Međutim likvidnost preduzeća nije statički, već je dinamički fenomen. Zbog toga, dinamički gledano, likvidnost preduzeća se obezbeđuje stalnom usklađenošću novčanih priliva u preduzeće i novčanih odliva po osnovu isplata dospelih obaveza preduzeća. Prema tome, osnovna suština likvidnosti je na usklađenosti priliva i odliva gotovine i gotovinskih ekvivalenata. 91) 5.2. POKAZATELJI (RACIA) AKTIVNOSTI Kao što je u nauci i praksi odavno poznato osnovni uslov za postojanje i razvoj preduzeća jeste ulaganje. Pri tome preduzeće je uvek zainteresovano da iz tih ulaganja izvuče maksimalnu korist. Naime, preduzeće ulaže u poslovna sredstva, obrtna i fiksna, sa namerom da ih koristi efikasno što obavezno pretpostavlja njegovu težnju da se pomoću što manjih ulaganja, ostvari što veći obim poslovne aktivnosti. U finansijskom smislu, ovaj obim aktivnosti izražava se prihodima ili rashodima u bilansu uspeha koji su rezultat ulaganja u fiksna i obrtna sredstva. Analogno tome, finansijski pokazatelji aktivnosti preduzeća obuhvataju sve relativne odnose između prihoda i rashoda, s jedne strane, i pojedinačnih i ukupnih ulaganja u poslovna sredstva, s druge strane, koji se u stručnoj literaturi nazivaju koeficijentima obrta poslovnih sredstava. Pri tome treba napomenuti da su utvrđivanje i kontrola ovih koeficijenata (racia) veoma značajni sa aspekta finansijskog upravljanja u preduzeću, s obzirom na njihov direktan uticaj na stepen likvidnosti i rentabilnosti poslovanja. 92) U zavisnosti od toga šta se želi obuhvatiti analizom aktivnosti preduzeća, zavisiće i konkretan broj koeficijenata kojima će se izraziti ekonomija delova i celine. U vezi s tim, treba reći da se u literaturi i praksi najčešće primenjuju sledeći koeficijenti (racia) obrta: 93) 1. Koeficijent obrta dobavljača 2. Koeficijent obrta zaliha 3. Koeficijent obrta kupaca 4. Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava 5. Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava 6. Koeficijent obrta fiksnih sredstava NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 207

217 7. Koeficijent obrta sopstvenih sredstava 8. Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava. 1. Koeficijent obrta dobavljača odnosi se u stvari na prosečnu dužinu vremenskog perioda dugovanja dobavljača za koji se vrši plaćanje prema njima. Ovo je veoma značajan pokazatelj aktivnosti preduzeća, jer se iz ovog koeficijenta (racia) vidi brzina izmirenja obaveza prema dobavljačima. Ovaj racio pokazatelj se dobija tako što se ukupne godišnje nabavke (sirovina, materijala, robe, usluga) podele sa prosečnim saldom dobavljača u toku godine, odnosno: Koe cijent obrta dobavlja a = Ukupne godišnje nabavke na kredit Prose ni saldo dobavlja a u toku godine Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta dobavljača može se dobiti još jedan značajan pokazatelj koji se odnosi na prosečno vreme plaćanja, odnosno prosečno vreme kreditiranja od dobavljača. Naime, prosečno vreme plaćanja dobija se deljenjem broja dana u godini sa koeficijentom obrta dobavljača, odnosno: Prose no vreme pla anja = 365 (dana) Koe cijent obrta zaliha 2. Koeficijent obrta zaliha predstavlja veoma značajan racio pokazatelj finansijskog upravljanja ovim izuzetno značajnim oblikom obrtnih sredstava. On se dobija stavljanjem u odnos cene koštanja realizovanih proizvoda u jednoj godini sa prosečnim zalihama u toj istoj godini, odnosno: Koe cijent obrta zaliha = Cena koštanja realizovanih proizvoda Prose na vrednost zaliha Analogno prosečnom vremenu plaćanja kod dobavljača, i ovde se, takođe, može izvesti još jedan značajan pokazatelj koji se odnosi na prosečno vreme trajanja obrta. Naime, ovaj pokazatelj se dobija stavljanjem u odnos broja dana u godini sa koeficijentom obrta, odnosno: Prose no vreme trajanja jednog obrta = 365 (dana) Koe cijent obrta zaliha Međutim koeficijent obrta zaliha, kao racio pokazatelj, jeste veoma značajan, ali nije i dovoljan pokazatelj, i to iz prostog razloga što su prosečne zalihe uzete u zbiru koji se sastoji iz tri vrste različiith zaliha. Zbog toga u praksi često nailazimo na slučajeve da se koeficijent obrta ukupnih zaliha raščlanjava na parcijalne koeficijente obrta pojedinih vrsta zaliha, kao što su materijal, nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi. Naime, ovi koeficijenti pokazuju koliko se prosečno puta pomenute zalihe realizuju i reprodukuju u toku godine. Koeficijent obrta materijala predstavlja odnos troškova materijala i prosečnog salda materijala za određenu godinu. Koeficijent 208 POSLOVNE F NANS JE

218 obrta nedovršene proizvodnje utvrđuje se kroz odnos troškova završenih proizvoda i prosečne vrednosti nedovršene proizvodnje, dok se koeficijent obrta gotovih proizvoda dobija iz odnosa cene koštanja realizovanih proizvoda i prosečne vrednosti zaliha gotovih proizvoda. 94) Ovi parcijalni koeficijenti obrta zaliha, daju ne samo dopunski uvid u stanje relativne likvidnosti zaliha, već ujedno služe i kao dragoceni instrumenti za sistematsko upravljanje zalihama u smislu njihovog svođenja na optimalnu veličinu. 95) 3. Koeficijent obrta kupaca često se naziva i koeficijent obrta potraživanja od kupaca. On predstavlja veoma značajan analitički pokazatelj jer pokazuje prosečno vreme potraživanja od kupaca. Iznos potraživanja od kupaca zavisi od obima realizacije, politike kreditiranja kupaca i efikasnosti naplate nastalih potraživanja. Imajući u vidu da ova potraživanja mogu predstavljati veoma značajnu poziciju ukupnih obrtnih sredstava, proizlazi stav da politika kreditiranja i naplate treba da budu predmet stalne kontrole i analize. Pri tome, koeficijent obrta kupaca kao značajan racio pokazatelj matematički se dobija kao količnik između neto prihoda od realizacije i prosečnog salda kupaca, odnosno: Koe cijent obrta kupaca = Neto prihod od prodaje Prose ni saldo kupca Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta kupaca može se dobiti još jedan značajan pokazatelj koji se odnosi na prosečno vreme naplate. Naime, prosečan period naplate dobija se stavljanjem u odnos broja dana u godini sa koeficijentom obrta kupaca, odnosno: 365 (dana) Prose ni period naplate = Koe cijent obrta kupaca Prosečan period naplate potraživanja od kupaca može da se podeli u dva dela i to: (a) ugovoreno vreme ili kreditni period, i (b) neugovoreno, ili prekoračeno vreme. Ugovoreno vreme zavisi od čitavog niza faktora, a pre svega od uobičajenog kreditnog perioda koji odobrava konkurencija, od pozicija kupca i prodavca i od stanja likvidnosti na makro nivou privrede. Neugovoreno vreme može da bude uzrok neurednog izvršenja obaveza od strane kupca ili opšte nelikvidnosti na makro nivou privrede. Međutim, bez obzira na način interpretiranja koeficijenta obrta kupaca, treba imati u vidu činjenicu da je odnos prihoda od realizacije i potraživanja od kupaca podložan stalnim promenama koje se analitički moraju pratiti i ocenjivati. Uzroci oscilovanja u ovim odnosima mogu biti različiti: promene u uslovima prodaje, eliminisanje prodaje na otplatu, sezonski karakter prodaje, organizovanje specijalnih prodajnih kampanja u toku ili krajem obračunskog (računovodstvenog) perioda, efikasnost prodajne, kreditne i naplatne službe itd. U vezi s tim, zadatak finansijskih analitičara jeste da stalno prate, ocenjuju i kontrolišu dejstvo ovih faktora na imenilac i brojilac ovde navedene formule za utvrđivanje koeficijenta obrta kupaca, a sve u cilju da bi se NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 209

219 adekvatnim merama poslovne politike omogućilo stimulisanje relativne likvidnosti potraživanja. 4. Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava pokazuje uspešnost upravljanja obrtnim sredstvima. Naime, ovaj racio pokazatelj izražava koliko su prosečno puta u toku godine obrtna sredstva korišćena za plaćanje troškova i rashoda. Ovaj koeficijent (racio) dobija se stavljanjem u odnos ukupnih poslovnih rashoda iz bilansa uspeha i prosečnih obrtnih (ukupnih) sredstava prema stanju na početku i kraju godine, odnosno: Koe cijent obrta ukupnih obrtnih sredstava = Ukupni poslovni rashodi Prose na obrtna sredstva Kod ovog racio pokazatelja, umesto neto prihoda od prodaje, uzimaju se ukupni izdaci (troškovi i rashodi) sa ciljem isključenja dobitka, kako bi se bolje iskazala efikasnost korišćenja ukupnih obrtnih sredstava u finansiranju rashoda. 5. Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava izražava odnos između neto prihoda od prodaje (realizacije) i dugoročno finansiranih (pokrivenih) obrtnih sredstava. Uska međuzavisnost koja postoji između obima poslovne aktivnosti i dugoročno finansiranih obrtnih sredstava izražava se koeficijentom obrta neto obrtnih sredstava, odnosno: Koe cijent obrta neto obrtnih sredstava = Neto prihod od prodaje Prose na neto obrtna sredstva Ovaj racio pokazatelj, u odnosu na sve prethodno navedene jeste veoma specifičan i karakterističan. Naime, zbog toga što se dobija na bazi odnosa neto prihoda od prodaje tj. realizacije i neto obrtnih sredstava, proizlazi stav da je visok koeficijent obrta neto obrtnih sredstava nepovoljnija solucija u odnosu na nizak koeficijent obrta neto obrtnih sredstava. U vezi s tim, mala pokrivenost obrtnih sredstava dugoročnim izvorima povećava koeficijent obrta, dok veća pokrivenost obrtnih sredstava dugoročnim izvorima smanjuje koeficijent obrta, pod pretpostavkom da se radi o istom obimu realizacije. Zbog toga, analitičku upotrebu koeficijenta neto obrtnih sredstava obavezno treba dopuniti i drugim podacima kao što su: upoređivanje različitih perioda, upoređivanje rasta obe veličine (neto prihoda od realizacije i neto obrtnih sredstava), upoređivanje sa privrednom granom ili grupacijom kojoj pripada preduzeće itd. 96) 6. Koeficijent obrta fiksnih sredstava omogućava ocenu efikasnosti korišćenja fiksnih sredstava. Ovaj racio pokazatelj predstavlja količnik iz odnosa neto prihoda od prodaje (realizacije) i prosečne nabavne vrednosti fiksne imovine, odnosno: Koe cijent obrta ksnih sredstava = Neto prihod od realizacije Nabavna vrednost ksnih sredstava 210 POSLOVNE F NANS JE

220 Analitička interpretacija ovog koeficijenta obrta fiksnih sredstava zavisi prvenstveno od njegovog odnosa prema opšteprihvaćenim standardima među kojima se prosečni koeficijent obrta za datu privrednu granu ipak smatra najprihvatljivijim standardom. To je razlog što se u imeniocu navedene formule javlja nabavna vrednost, a ne sadašnja vrednost, odnosno neotpisana vrednost fiksne imovine. U slučaju upotrebe sadašnje vrednosti, odstupanja u koeficijentima obrta između pojedinih preduzeća odražavala bi prvenstveno razliku u politici otpisivanja i održavanja fiksnih sredstava, iz čega bi se teško mogao izvući prihvatljiv zaključak o efikasnom korišćenju sredstava preduzeća. Međutim, treba imati u vidu da čak ni poređenja sa granskim prosekom, ne obezbeđuju idealnu interpretaciju individualnih koeficijenata obrta fiksnih sredstava. U vezi s tim, obično se nedovoljan koeficijent obrta uzima kao indikator suvišnog ulaganja u fiksnu imovinu, odnosno kao pokazatelj predimenzioniranosti proizvodnih kapaciteta u odnosu na relne mogućnosti plasmana proizvoda na raspoloživom tržištu. Pri tome, ne treba zaboraviti da nizak koeficijent obrta fiksnih sredstava može da potiče i iz nepovoljne strukture dugoročnih ulaganja u poslovnu imovinu. Ali bez obzira na uzroke koji dovode do nedovoljnog obrta fiksnih sredstava, efekat te nedovoljnosti na finansijsku snagu preduzeća uvek je isti. Zbog toga, istraživanje i ocena tih uzroka predstavlja važan zadatak finansijske analize koji treba da rezultira u donošenju odluka koje će pospešiti efikasnost korišćenja fiksnih sredstava. 97) 7. Koeficijent obrta sopstvenih sredstava pokazuje efikasnost upravljanja sopstvenim sredstvima. Pri tome sopstvena sredstva predstavljaju onaj deo vrednosti poslovne imovine preduzeća koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Analogno tome, koeficijent obrta sopstvenih sredstava dobija se podelom neto prihoda od realizacije sa ukupnim sopstvenim izvorima poslovnih sredstava, odnosno: Koe cijent obrta sopstvenih sredstava = Neto prihodi od prodaje Sopstveni izvori nansiranja Analitička vrednost ovog racio pokazatelja znatno je otežana činjenicom da on u sebi sadrži dva značajna aspekta finansijskog stanja preduzeća: (a) aspekt finansijske sigurnosti i strukture, i (b) aspekt rentabilnosti. Analogno tome, proizlazi stav da što su veći neto prihodi od prodaje prema sopstvenim poslovnim sredstvima utoliko više može nastati nepovoljnija situacija u pogledu sigurnosti i finansijske strukture preduzeća, s obzirom na to da takav odnos implicitno pretpostavlja da preduzeće intenzivno posluje sa pozajmljenim sredstvima. Naprotiv, obavljanje velikog obima aktivnosti sa malim sopstvenim ulaganjima može biti veoma povoljno sa aspekta rentabilnosti jer razumno je očekivati da ono pri fiksnoj ceni pozajmljenog kapitala vodi srazmerno većim prinosima na sopstvena sredstva. Drugim rečima, sve dotle dok preduzeće ima stabilan obim prodaje i ostvaruje relativno zadovoljavajuće finansijske rezultate poslovanje sa malim učešćem sopstvenih ulaganja u ukupnim poslovnim sredstvima finansijski je veoma atraktivno, ali i riskantno. Međutim, kada nastupi NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 211

221 osetniji pad realizacije, onda srazmerno neznatna sopstvena sredstva mogu postati apsolutno nedovoljna za apsorbovanje nastalih poslovnih gubitaka i obezbeđenje isplata obaveza o rokovima njihovog dospeća. 8. Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava pokazuje efikasnost upravljanja ukupnim sredstvima. On je u stvari sintetički racio pokazatelj svih prethodno izloženih parcijalnih racio pokazatelja koji su u analitičkom kontekstu ovde izraženi kao veoma značajni. Analogno tome, koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava se dobija podelom neto prihoda od realizacije sa vrednošću ukupnih poslovnih sredstava, odnosno: Koe cijent obrta ukupnih obrtnih sredstava = Neto prihodi od realizacije Ukupna poslovna sredstva Pri datom nivou prodajnih cena prihodi od realizacije odražavaju nivo poslovne aktivnosti preduzeća u posmatranom periodu, dok poslovna sredstva predstavljaju raspoloživu snagu privređivanja koja je uložena u sticanje tih prihoda. Tako utvrđeni koeficijent služi, pre svega, kao globalni pokazatelj efikasnosti sa kojom preduzeće koristi svoja poslovna sredstva. Pri tome, analitički smisao ovog pokazatelja zasniva se na logičnoj premisi da veći obim prodaje, logično pretpostavlja i veća ulaganja u poslovna sredstva. Međutim, u analitičkoj interpretaciji ovog koeficijenta treba imati u vidu da ne postoji neki standardni odnos između neto prihoda od prodaje i poslovnih sredstava, na bazi koga bi se moglo pouzdano suditi: Da li analizirani odnos u svakom konkretnom slučaju zadovoljava, i u kom stepenu? U vezi s tim, nesumnjivo je da sve ipak najviše zavisi od dugogodišnjeg trenda kretanja ovog koeficijenta u konkretnom preduzeću, kao i njegovog odnosa prema koeficijentu obrta drugih preduzeća u istoj privrednoj grani. 98) 5.3. POKAZATELJI (RACIA) FINANSIJSKE STRUKTURE Ukupna poslovna sredstva preduzeća mogu se finansirati iz različitih izvora finansiranja, koji se po kriterijumu pripadnosti dele na pozajmljene i sopstvene. Upravo taj odnos između sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja (obaveza) naziva se finansijskom strukturom preduzeća koja se izražava na pasivnoj strani bilansa stanja, kao periodičnom izveštaju o njegovoj trenutnoj finansijskoj situaciji. 99) U tom kontekstu, indikatori ili pokazatelji finansijske strukture preduzeća, predstavljaju nezaobilazno sredstvo kojim se analitičari služe da bi procenili finansijski položaj preduzeća. Pokazatelji (racia) finansijske strukture preduzeća u literaturi se susreću i pod sledećim nazivima: racia solventnosti, racia sigurnosti, racia zaduženosti ili racia finansijske nezavisnosti. Budući da se racia finansijske strukture preduzeća često nazivaju i racia solventnosti, u smislu dugoročne finansijske sigurnosti preduzeća, logično, nameće se potreba da se 212 POSLOVNE F NANS JE

222 najpre definiše i detaljnije objasni sam pojam solventnosti, a tek zatim da se pristupi objašnjenju osnovnih pokazatelja finansijske strukture preduzeća. U kontekstu navedenog, moglo bi se reći da u stručnoj literaturi postoje različite interpretacije pojma solventnosti. Prema jednoj grupi autora pod solventnošću preduzeća treba podrazumevati njegovu sposobnost da u roku podmiruje troškove kamata i otplate dugoročnih obaveza prema ugovorenoj dinamici. 100) Takođe, može se reći da je solventnost dugoročna finansijska sigurnost preduzeća. Gledano sa pozicija investitora vlasničkog kapitala i dugoročnih poverilaca, solventnost preduzeća je isto što i stanje dugoročnih rizika ulaganja u preduzeće. 101) Međutim, za potrebe našeg izlaganja najprihvatljivija je definicija po kojoj solventnost predstavlja sposobnost preduzeća da sa ukupnim sredstvima podmiri sve obaveze, pod pretpostavkom da sve one dospevaju u istom trenutku. 102) Dakle, solventnost podrazumeva situaciju u kojoj su ukupna sredstva preduzeća jednaka ili veća od ukupnih izvora sredstava posmatrano u određenom vremenskom intervalu. Ako je preduzeće solventno, onda je ono i rentabilno u procesu poslovanja i ima opravdanje za korišćenje sredstava. 103) Međutim, ako su ukupna sredstva preduzeća manja od ukupnih izvora sredstava onda za preduzeće kažemo da je insolventno. U tom slučaju, preduzeće posluje sa gubitkom koji predstavljja razliku između ukupnih sredstava i ukupnih izvora sredsatava. 104) U savremenoj privrednoj praksi, insolventnost preduzeća najčešće je posledica velike prezaduženosti koja proizlazi iz politike poslovnih banaka pri odobravanju kredita, zatim neadekvatnog zaduživanja kod poverilaca, kao i pogrešnog vođenja finansijske politike preduzeća itd. Zbog toga, da ne bi zapalo u stanje insolventnosti, preduzeće mora u kraćim vremenskim intervalima da vrši analizu svoje zaduženosti. Zaduženost preduzeća meri se odnosom sopstvenih i tuđih izvora sredstava. U vezi s tim, opšte je prihvaćeno pravilo da odnos između sopstvenih i tuđih izvora sredstava treba da bude jedan prema jedan (1:1). Prihvatanjem ovog pravila od strane preduzeća predstavlja za poverioce sigurnost da će svoja potraživanja moći naplatiti. Takođe, poštovanje ovog pravila za preduzeće znači sigurnost u održavanju kontinuelne likvidnosti. Međutim, primeri iz privredne prakse pokazuju da je moguće da preduzeće bude likvidno i insolventno, odnosno nelikvidno i solventno. Zbog toga, odnos između likvidnosti i solventnosti preduzeća mora biti predmet stalne analize i pažljivog praćenja. Dugoročna finansijska sigurnost tj. solventnost preduzeća, zavisi od brojnih faktora kao što su: (a) vrednost i struktura imovine kojom preduzeće raspolaže, (b) struktura izvora finansiranja ili ukupnog kapitala preduzeća (sopstvenog i poverilačkog), i (c) rentabilnost preduzeća, odnosno njegova zarađivačka sposobnost (snaga). Koeficijenti (racia) solventnosti ili sigurnosti dobijaju se na osnovu podataka iz bilansa stanja i služe za identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeća na dugi rok, vezano za njegovu sposobnost da izmiri svoje dugoročne obaveze. U stručnoj literaturi i privrednoj praksi razmatra se i primenjuje veći broj racia solventnosti ili sigurnosti, jer nisu jednoobrazno definisana. Međutim, za potrebe ovog udžbenika mi ćemo se ograničiti na razmatranje samo nekoliko najznačajnijih racia sigurnosti, to su: NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 213

223 1. Koeficijent (racio) sigurnosti 2. Koeficijent (racio) zaduženosti 3. Koeficijent (racio) pokrića kamata 4. Koeficijent (racio) sigurnosti dugoročnih poverilaca 1. Koeficijent (racio) sigurnosti (RS) nastao je kao posledica primene zahteva klasičnog pravila finansiranja koje se tiče odnosa sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu. 105) Analogno tome, ovaj racio predstavlja izraz mogućnosti preduzeća da prevlada teškoće koje se mogu eventualno pojaviti u njegovom poslovanju, a da pri tome ne bude ugrožena sigurnost poverilaca. Ovaj racio kao relevantan pokazatelj sigurnosti ili solventnosti preduzeća, izražava se na sledeći način: RS = Sopstveni izvori nansiranja (sopstveni kapital) Pozajmljeni izvori nansiranja (pozajmljeni kapital) U stručnoj literaturi najviše je zastupljeno shvatanje prema kome izračunati iznos ovog pokazatelja može imati sledeće značenje: (a) ako je primenom navedenog obrasca dobijeni rezultat manji od jedan, onda to znači da preduzeće pokazuje nedovoljnu sigurnost, odnosno ono je insolventno, (b) ako je dobijeni rezultat veći od jedan, onda to znači da preduzeće pokazuje sigurnost iznad normale, mada je normala uslovljena na prvom mestu rizikom poslovanja preduzeća. 106) Kvantifikovanje racia sigurnosti zasniva se na klasičnom principu finansiranja koji zahteva jednakost sopstvenog i pozajmljenog kapitala, kao pretpostavci sigurnosti poslovanja preduzeća. Međutim, ovaj racio se ne može smatrati krutom normom, sa aspekta primene pravila finansiranja. U kontekstu navedenog, može se izvući nekoliko bitnih zaključaka o solventnosti preduzeća, a to su: (1) ne postoji strogo pravilo u smislu toga koliki treba da bude odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja da bi se preduzeće uopšte moglo smatrati solventnim, (2) solventnost je uvek prihvatljiva ako je odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja više udaljen od jedan, (3) preduzeće koje ima izrazito neizvesne i slabije uslove privređivanja mora svakako imati značajniji iznos sopstvenih izvora finansiranja (sopstvenog kapitala), što znači da bi bilo solventno ono mora obezbediti koeficijent (racio) sigurnosti iznad jedan, i (4) ako je iznos ovog pokazatelja sigurnosti tj. solventnosti ispod jedan, onda je preduzeće insolventno, što praktično znači da čak unovči svu svoju imovinu po vrednostima iskazanim u bilansu, ono ne bi moglo platiti ukupne dugove u visini razlike između ukupnih dugova i poslovne imovine. 107) 2. Koeficijent (racio) zaduženosti (RZ) predstavlja u stvari odnos pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) prema ukupnim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu). Ovaj racio pokazuje stepen zaduženosti preduzeća i obično se iskazuje u procentima. Drugim rečima, moglo bi se reći da ovaj racio pokazuje, sa jedne strane, učešće pozajmljenog kapitala u ukupno korišćenom kapitalu (podrazumevajući pod pojmom kapital sve izvore finansiranja koji su iskazani u pasivi), a sa druge strane, 214 POSLOVNE F NANS JE

224 stepen pokrića aktive tuđim kapitalom, odnosno ukupnim obavezama. Koeficijent (racio) zaduženosti se izračunava pomoću sledećeg obrasca: RZ = Pozajmljeni izvori nansiranja (pozajmljeni kapital) Ukupna poslovna sredstva (ukupan kalital) 100 Ako se navedeni odnosi izražavaju u procentima, onda u prezentovanoj formuli razlika između dobijenog procenta i 100, pokazuje u stvari srazmeran deo ukupnih poslovnih sredstava koji je finansiran iz sopstvenih izvora. Međutim, treba imati u vidu da komponovanje finansijske strukture preduzeća predstavlja u stvari fleksibilan problem koji preduzeće treba da rešava individualno, vodeći računa o ključnim faktorima koji tu strukturu uslovljavaju. Otuda, ocena kvaliteta (iskazne moći) i interpretacija racia zaduženosti mora biti u funkciji dalje analize poslovanja konkretnog preduzeća, pre svega, strukture poslovnih sredstava. 108) 3. Koeficijent (racio) pokrića kamata (RPK) utvrđuje se iz odnosa poslovnog dobitka i troškova kamata. U vezi s tim, na osnovu prethodnih izlaganja moglo se zaključiti da finansiranje iz obaveza prouzrokuje fiksne izdatke na ime kamata, koji u određenim situacijama za preduzeće mogu predstavljati neočekivano veliko finansijsko opterećenje. Analogno tome, da bi se testirao stepen toga opterećenja, racio analiza utvrđuje koeficijent (racio) pokrića kamata iz poslovnog dobitka, odnosno: RPK = Poslovni dobitak Rashodi na ime kamate Navedenim racio pokazateljem meri se raspon u okviru kojeg pad poslovnog dobitka ne ugrožava sposobnost preduzeća da pokrije troškove kamata. Drugim rečima, analitička vrednost ovog racio pokazatelja sigurnosti tj. solventnosti, ogleda se u tome što on pokazuje koliko je puta poslovni dobitak veći od troškova kamata. Sledstveno tome, što je taj odnos viši pokrivenost kamata poslovnim dobitkom je veća, i obrnuto, što je taj odnos niži pokrivenost kamata poslovnim dobitkom je manja. Pri tome, odnos poslovnog dobitka i troškova kamata determinisan je sa dve osnovne varijabile: (a) visinom poslovnog dobitka, i (b) visinom troškova kamata. 109) Visina poslovnog dobitka zavisi od visine marže pokrića, dok visina troškova kamata zavisi od odnosa ukupnog duga, ukupne aktive i visine kamatnih stopa. 110) Finansiranje iz pozajmljenih izvora uslovljava nastanak izdataka na ime kamata, koji padaju na teret poslovnog dobitka, nakon što su troškovi poslovanja već pokriveni. Koeficijent (racio) pokrića rashoda na ime kamata meri stepen tog opterećenja. U vezi s tim, činjenica da je dobitak nekoliko puta veći od plaćenih kamata ukazuje na to da je preduzeće sposobno da podmiruje svoje obaveze prema kreditorima. Pri tome, vrednost ovog racia (iskazna moć) koja se može smatrati izuzetno povoljnom iznosi između pet i sedam puta. 111) Naravno, konačan zaključak o solventnosti po ovom pokazatelju donosi se tek na osnovu poređenja sa odgovarajućom grupacijom kojoj preduzeće pripada. 112) NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 215

225 4. Koeficijent (racio) sigurnosti dugoročnih poverilaca (RSDP) proizlazi iz odnosa dugoročnih obaveza i sopstvenog kapitala preduzeća. On se zasniva na prirodnoj potrebi poverilaca da umanje svoje rizike insistiranjem na značajnijem prisustvu vlasničkog (sopstvenog) kapitala u finansiranju imovine preduzeća. Ovaj racio pokazatelj izračunava se po sledećem obrascu: RSDP = Dugoro na rezervisanja + Dugoro ne obaveze Sopstveni kapital Racio sigurnosti dugoročnih poverilaca pokazuje koliko dugoročna rezervisanja i obaveze opterećuju svaki dinar kapitala preduzeća. Po ovom pokazatelju sigurnosti, što je manja vrednost ovog racia, to je veća sigurnost dugoročnih poverilaca i solventnost preduzeća. Takođe, važi i obrnuto: što je veća vrednost ovog racia, to je manja sigurnost dugoročnih poverilaca i solventnost preduzeća. 113) 5.4. POKAZATELJI (RACIA) RENTABILNOSTI Rentabilnost je ekonomsko načelo poslovanja čijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kojem se sa što manjim angažovanim sredstvima u reprodukciji ostvaruje što veća dobit. Istovremeno, rentabilnost predstavlja i parcijalno merilo efikasnosti poslovanja preduzeća kojim se izražava efikasnost angažovanja sredstava u stvaranju dobiti preduzeća. 114) Rentabilnost je težnja svakog preduzeća da ostvari što povoljniji finansijski rezultat tj. dobit u odnosu na angažovana sredstva. Pri tome, važi pravilo da što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći, veća je i rentabilnost. Takođe, važi i obrnuto. Posmatrano sa aspekta preduzeća rentabilnost se ispoljava kao merilo efikasnosti upravljanja. Generalno posmatrano rentabilnost kao ekonomsko načelo ostvaruje se u sledećim slučajevima: 115) Kada se pri istim angažovanim sredstvima ostvaruje veća dobit; Kada se pri istom ostvarenju dobiti smanjuju angažovana sredstva; Kada se uvećavaju i dobit i angažovana sredstva, pri čemu dobit raste brže od angažovanih sredstava; Kada se smanjuju i dobiti i angažovana sredstva, pri čemu je stepen smanjenja angažovanih sredstava veći od stepena smanjenja dobiti; Kada se smanjuju angažovana sredstva povećava se dobit. U kontekstu problema koje razmatramo, treba reći da merenje rentabilnosti predstavlja sredstvo kontrole realizacije ciljeva preduzeća. Analogno tome, budući da upoređivanje apsolutnog iznosa ostvarenog poslovnog rezultata sa planiranim rezultatom nije pouzdano sredstvo kontrole jer ne uzima u obzir visinu kapitala ili sredstava sa kojima je poslovni rezultat ostvaren, proizlazi da kao mera kontrole rentabilnosti tre- 216 POSLOVNE F NANS JE

226 ba da služe «racio brojevi» koji se izvode na osnovu bilansa stanja i bilansa uspeha. 116 U vezi s tim, za analitičke svrhe merenja rentabilnosti, koristi se više različitih racio brojeva koji se nalaze u međusobnom korelacionom odnosu. Međutim, ako se posmatraju kao samostalni pokazatelji, ni jedan od tih pokazatelja ne zadovoljava sve potrebe analize i kontrole. Otuda, u zavisnosti od toga šta se želi ispitati i oceniti zavisiće i konkretan izbor koeficijenata kojima će se izraziti rentabilnost. Pokazatelji rentabilnosti mogu biti parcijalni i globalni tj. sintetički. Prvi se odnose na stopu poslovnog i neto dobitka čije se utvrđivanje vrši isključivo na bazi bilansa uspeha. Drugi obuhvataju stopu prinosa na ukupna poslovna sredstva, stopu neto prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopu prinosa na sopstvena sredstva za čije je utvrđivanje neophodno koristiti oba bilansa, kako bilans uspeha tako i bilans stanja. Analogno navedenom, u nastavku izlaganja ćemo u najkraćim crtama razmotriti navedene pokazatelje (racia) rentabilnosti preduzeća, odnosno: 1. Stopa poslovnog dobitka 2. Stopa neto dobitka 3. Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva 4. Stopa prinosa na sopstvena sredstva 1. Stopa poslovnog dobitka dobija se isključivo na osnovu podataka iz bilansa uspeha i ona pokazuje parcijalno učešće poslovnog dobitka u poslovnim prihodima. Analogno tome, ovaj pokazatelj spada u tzv. parcijalne pokazatelje rentabilnosti preduzeća. Stopa poslovnog dobitka dobija se neposredno iz sledećeg obrasca: Stopa poslovnog dobitka = Poslovni dobitak Poslovni prihodi 100 Kada je stopa poslovnog dobitka veća od nule, što znači da su poslovni rashodi manji od poslovnih prihoda, onda služi, pre svega, za sagledavanje razvoja rentabilnosti poslovanja preduzeća u nizu sukcesivnih perioda, odnosno za upoređivanje odnosa poslovnog dobitka i poslovnih prihoda u analiziranom periodu sa odnosom istih veličina koji je ostvaren u ranijim periodima. Stopa poslovnog dobitka predstavlja ključni pokazatelj rentabilnosti preduzeća, budući da ona u suštini predstavlja odnos ostvarenog profita prema angažovanom kapitalu. 117) Pri tome, treba imati u vidu da na veličinu stope poslovnog dobitka predominantno utiču dva ključna faktora: prvo, margina prodaje, i drugo, koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava. Naime, kombinacijom ova dva faktora moguće je ostvariti različite veličine stope poslovnog dobitka, s tim što postoji potreba i za procenom rizika sa kojim preduzeće posluje ako je mali koeficijent obrta ili ako je mala margina prodaje. 118) 2. Stopa neto dobitka dobija se isključivo na osnovu podataka iz bilansa uspeha i ona pokazuje parcijalno učešće neto dobitka u poslovnim rashodima. Analogno tome, ovaj pokazatelj spada u tzv. parcijalne pokazatelje rentabilnosti preduzeća. Stopa neto dobitka dobija se neposredno iz sledećeg obrasca: NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 217

227 Stopa neto dobitka = Neto dobitak Poslovni prihodi 100 Preduzeće treba da teži ostvarivanju veće stope neto dobitka. Relativno veća stopa neto dobitka (veće učešće neto dobitka u poslovnim prihodima) povoljnija je za preduzeće jer to ujedno označava i veću zarađivačku sposobnost preduzeća. Inače, treba reći da je stopa neto dobitka veoma pogodna za analizu razvoja zarađivačke sposobnosti preduzeća i to u nizu sukcesivnih perioda. 3. Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva drugačije se naziva i racio rentabilnosti ukupnog kapitala. Ona se dobija na osnovu podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha, te spada u tzv. globalne pokazatelje rentabilnosti preduzeća. Poslovni dobitak, u finansijsko-računovodstvenom smislu, predstavlja prinos na ulaganja u ukupna poslovna sredstva koja su korišćena za obavljanje redovne poslovne aktivnosti preduzeća u tekućem periodu. Sledstveno tome, stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva dobija se neposredno iz sledećeg odnosa: Stopa prinosa na poslovna sredstva = Poslovni dobitak Prose na poslovna sredstva U vezi sa navedenom formulom, posebno je značajno naglasiti da stopa prinosa na poslovna sredstva zavisi od koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava i stope poslovnog dobitka na prihode od prodaje. Drugim rečima, moć zarađivanja poslovnih sredstava determinisana je dejstvom pomenutih faktora zbog čega je težnja za maksimiziranjem stope prinosa na poslovna sredstva, poznata u literaturi pod nazivom trougaona međuzavisnost. Ova međuzavisnost u stvari pokazuje da stopa prinosa na poslovna sredstva predstavlja proizvod između koeficijenta obrta prosečno angažovanih poslovnih sredstava u posmatranom periodu, i stope poslovnog dobitka na prihode od realizacije, što se može predstaviti sledećim relacijama: Poslovni dobitak Neto prihodi od prodaje Poslovni dobitak = Prose na poslovna sredstva Prose na poslovna sredstva Neto prihodi od prodaje Navedeno raščlanjavanje jasno demonstrira da maksimiziranje stope prinosa koje se ogleda u stalnoj težnji za njenim povećanjem neminovno pretpostavlja stalno ubrzanje obrta ukupnih poslovnih sredstava, kao i povećanje stope dobitka na prihode od prodaje. Analitička poruka navedenih jednačina svodi se na to da se sa što manjim ulaganjima u poslovna sredstva, ostvari što veći porast obima prodaje (maksimiziranje koeficijenta obrta) uz što manji tekući utrošak poslovnih sredstava, odnosno što niže troškove poslovanja (maksimiziranje stope dobitka). Samo na taj način može se uticati na stalno povećanje prinosa na poslovna sredstva kao najopštiji finansijski pokazatelj rentabilnosti poslovanja. 119) 218 POSLOVNE F NANS JE

228 4. Stopa prinosa na sopstvena sredstva drugačije se naziva i racio rentabilnosti sopstvenog kapitala. Ona se dobija na osnovu podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha, te spada u tzv. globalne pokazatelje rentabilnosti preduzeća. Poslovni dobitak predstavlja prinos na ukupna poslovna sredstva koja su uložena u njegovo zarađivanje, bez obzira na izvore iz kojih su ta sredstva finansirana. Ovaj čisto poslovni dobitak se povećava za ostale prihode i umanjuje za ostale rashode da bi se utvrdio neto dobitak koji preduzeću ostaje na raspolaganju. Neto dobitak označava prinos na sopstvena sredstva, odnosno tekući ostvareni prirast onog dela poslovnih sredstava koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Imajući u vidu da je stalno povećanje sopstvenih sredstava u ukupnim poslovnim sredstvima predominantan finansijski cilj poslovanja preduzeća, proizlazi da relativni odnosi između neto dobitka i sopstvenih sredstava predstavljaju u stvari najznačajniji kvantitativni pokazatelj u finansijskoj analizi. Ovaj relativni odnos naziva se upravo stopom prinosa na sopstvena sredstva. 120) Slično kao i u prethodnom slučaju, stopa prinosa na sopstvena sredstva može se neposredno utvrditi na osnovu sledeće matematičke formule: Stopa prinosa na sopstvena sredstva = Neto dobitak Prose na sopstvena sredstva Pod pretpostavkom da su ukupna sopstvena sredstva uložena isključivo u poslovne svrhe tj. angažovana u obavljanju redovne aktivnosti preduzeća, ova stopa prinosa, slično stopi prinosa na ukupna poslovna sredstva, može se analitički raščlaniti na njene primarne determinante koje su sadržane u «trougaonoj međuzavisnosti». Ova međuzavisnost odnosi se na koeficijent obrta sopstvenih sredstava koji pokazuje efikasnost korišćenja sopstvenih sredstava, i stopu neto dobitka koja opredeljuje učešće preduzeća u ostvarenim neto prihodima od prodaje. 121) Iz ove međuzavisnosti proističe jednačina po kojoj se stopa prinosa na sopstvena sredstva javlja kao proizvod između koeficijenta obrta sopstvenih sredstava i stope neto dobitka na prihode od prodaje, što se najbolje može predstaviti sledećim relacijama: Neto dobitak Neto prihodi od prodaje Neto dobitak = Prose na sopstvena sredstva Prose na sopstvena sredstva Neto prihodi od prodaje Sasvim je lako razumeti da se svi oni faktori koji utiču na stopu prinosa na ukupna poslovna sredstva, neposredno i istovremeno odražavaju i na stopu prinosa na sopstvena sredstva, bilo da menjaju koeficijent njihovog obrta ili stopu neto dobitka prema neto prihodima od prodaje. Osim prethodno već pomenutih faktora, na stopu prinosa na sopstvena sredstva posebno deluje i rentabilnost metoda finansiranja ukupnih sredstava koja zavisi od postojeće finansijske strukture, odnosno relativnog odnosa tuđih izvora prema sopstvenim izvorima finansiranja. U vezi s tim, neophodno je pažljivo analizirati i oceniti efekte finansiranja iz obaveza, što u stvari pretpostavlja dobro poznavanje finansijskog leveridža kao značajne determinante rentabilnosti. 122) Međutim, NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 219

229 treba imati u vidu da sopstvena sredstva predstavljaju samo jedan deo ukupnih poslovnih sredstava i da cirkulišu zajedno sa njima. Otuda se, njihovo oplođavanje tj. prirast u procesu proizvodnje i realizacije proizvoda i usluga, ne može vršiti po stopi koja je veća od stope prinosa na ukupna sredstva. 123) Imajući u vidu do sada navedeno, moglo bi se zaključiti da stopa prinosa na poslovna sredstva i stopa prinosa na sopstvena sredstva, predstavljaju dva najznačajnija globalna pokazatelja rentabilnosti koji se baziraju na podacima iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Pri tome preovladava mišljenje da je stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva bolji i ujedno potpuniji pokazatelj rentabilnosti. Takođe, za razliku od mnogih drugih pokazatelja, prezentovane stope rentabilnosti spadaju u tzv. pokazatelje perspektive jer pokazuju kakva je budućnost preduzeća za koje se izračunavaju POKAZATELJI (RACIA) TRŽIŠNE VREDNOSTI Pokazatelji tržišne vrednosti karakteristični su za tzv. korporativna (akcionarska) preduzeća pa se često nazivaju i pokazatelji vlasništva. Akcionari se stalno nalaze u situaciji da traže odgovore na pitanja kao što su: kupiti ili ne akcije nekog preduzeća, prodati akcije koje već poseduju ili ne, kako komponovati ukupni portfolio akcija koje drže itd. Odluke ove vrste donose se na bazi očekivanih prinosa po osnovu akcija o kojima se odlučuje. Očekivani prinos akcionarima uključuje očekivane dividende i očekivane kapitalne dobitke kao razliku između tržišne vrednosti i nominalne vrednosti akcija. Pri proceni tih prinosa koriste se informacije svih vidova finansijske analize. Analogno tome, kada imamo u vidu racio analizu prinosa akcionarima, onda se najčešće misli na merenje, tumačenje i informaciono korišćenje sledećih pokazatelja (racia): 1. Neto dobitak po akciji 2. Racio cene i neto dobitka po akciji 3. Racio plaćanja dividende 4. Dividendna stopa 5. Knjigovodstvena vrednost po akciji 6. Racio tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija 1. Neto dobitak po akciji odnosi se na veličinu ostvarenog neto dobitka po običnoj akciji. Ovaj pokazatelj se izračunava kao relativni odnos neto dobitka ostvarenog u toku poslovne godine i ukupnog broja izdatih (emitovanih) običnih akcija. Ove relacije mogu se izraziti pomoću sledeće formule: Neto dobitak po akciji = Neto dobitak Broj emitovanih obi nih akcija 220 POSLOVNE F NANS JE

230 Neto dobitak po akciji dobija se na osnovu podataka iz bilansa uspeha i bilansa stanja (kod zatvorenih korporacija), pri čemu se njegova analitička interpretacija svodi na sledeće: što je neto dobitak po akciji veći, utoliko su bolje perspektive korporativnog preduzeća i obrnuto. Ovaj indikator (racio) pokazuje koji deo dobitka se može raspodeliti akcionarima, što zavisi od veličine ostvarenog dobitka i politike raspodele preduzeća. Broj običnih akcija je u stvari broj emitovanih i prodatih akcija, odnosno onih koji su u rukama vlasnika. Ovde se ne uzimaju trezorske akcije koje se ne nalaze u prometu već ih je preduzeće otkupilo da bi ih poništilo ili naknadno emitovalo. Ovaj pokazatelj meri uspešnost poslovanja preduzeća i veoma je značajan indikator u investicionoj analizi za potencijalne investitore. 124) 2. Racio cene i neto dobitka po akciji proizlazi iz odnosa kupoprodajne cene obične akcije i neto dobitka po akciji. Ovaj pokazatelj spada u visoko kotirane indikatore vrednosti neke akcije. On se izračunava pomoću sledeće matematičke formule: Racio cene i neto dobitka po akciji = Tržišna cena po akciji Netod obitak po akciji Navedeni racio daje informacije o pokrivenosti neto dobitka po akciji tržišnom cenom akcije, pri čemu se analitička interpretacija ovog racia svodi na sledeće: što je vrednost ovog racia viša utoliko su performanse preduzeća bolje i obrnuto. Ovaj racio pokazuje koliko je puta veća cena akcija od dobitka po akciji. Zbog toga pojedini autori ovaj racio nazivaju multiplikator dobiti. Odnos tržišne cene i neto dobitka po akciji kao racio pokazatelj, omogućava poređenje jednog korporativnog preduzeća sa drugim u istoj grani. Takođe, pomoću ovog racia moguće je utvrditi očekivanu tržišnu vrednost običnih akcija, kao i buduću tržišnu vrednost akcija za više godina. 125) Analogno tome, ovaj racio predstavlja jedan od najvažnijih finansijskih pokazatelja u vezi sa investiranjem u akcije i posebno se koristi u analizi različitih investicionih alternativa. 3. Racio plaćanja dividende predstavlja procentualno učešće dividendi po osnovu običnih akcija u dobitku koji može biti pripisan vlasnicima običnih akcija preduzeća. 126) Racio plaćanja dividende izračunava se kao odnos dividendi po osnovu običnih akcija i neto dobitka koji ostaje na slobodnom raspolaganju vlasnicima običnih akcija, nakon odbitka preferencijalnih dividendi. On se dobija na osnovu obrasca: Racio pla anja dividende = Ispla ena dividenda po akciji Neto dobitak po akciji 100 Racio plaćanja dividende iskazuje stepen u kome se neto dobitak, nakon isplate dividendi na preferencijalne akcije, koristi za isplatu zarada vlasnicima običnih akcija, a u skladu sa ukupnom politikom raspodele neto dobitka preduzeća. Izražava se u obliku procenta koji pokazuje koliki deo dobiti ide vlasnicima običnih akcija kao dividenda. NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 221

231 Na primer, ako ovaj racio iznosi 40%, to znači da je 40% neto dobitka isplaćeno akcionarima u obliku dividende dok je ostatak do 100%, odnosno 60%, akumulirano. Ova razlika do 100 %, predstavlja racio akumuliranja dobitka. Akumulirani dobitak ostaje preduzeću i služi za finansiranje njegovog razvoja, popravljanje finansijske strukture preduzeća ili finansiranje profitabilnih projekata koji bi donosili veću stopu prinosa u budućnosti. Može da se desi da racio plaćanja dividende iznosi preko 100%. To znači da preduzeće isplaćuje dividende na račun stvorenih kapitalnih rezervi. Međutim, ako je vrednost ovog racia ispod 100%, to znači da preduzeće povećava stopu samofinansiranja. Dakle, analitička interpretacija racia plaćanja dividende svodi se na sledeće: što je vrednost ovog racia viša utoliko će budući rezultati preduzeća biti manji i obrnuto. U vezi s tim, treba reći da brzorastuća preduzeća najčešće ceo dobitak usmeravaju u preduzeće (IT sektor) dok stabilne i spororastuće kompanije (elektroprivreda) po pravilu veliki deo dobitka daju akcionarima u vidu dividendi. Budući da ove kompanije imaju visoke stope isplate dividendi, one su veoma popularne kod onih investitora kod kojih je prihod najznačajniji faktor pri donošenju odluka o investiranju. 4. Dividendna stopa pokazuje tekući prinos koji vlasnik akcija ostvaruje u odnosu na tržišnu vrednost akcija. Analogno tome, ovaj pokazatelj se dobija iz relativnog odnosa dividende po akciji i tržišne cene po akciji primenom sledećeg obrasca: Dividendna stopa = Dividenda po akciji Tržišna cena po akciji 100 Ovaj pokazatelj je veoma značajan za investitore koji preferiraju stabilne dividende u odnosu na povećanje kapitalnog dobitka (porasta cene akcija). Ova stopa može se analizirati u odnosu na stopu iz prethodne godine, ili iz niza prethodnih godina, kao i u odnosu na prosečnu stopu u privrednoj grani u kojoj preduzeće posluje. Dividendna stopa se najčešće kreće od 0-10%. Pri tome, preduzeća sa izraženim rastom imaju dividendnu stopu između 2-3% dok kod tzv. zrelih preduzeća ova stopa iznosi između 7-8%. Međutim, ako je tržišna cena akcija depresirana, onda se dividendna stopa može kretati i do nivoa 10-12%. 127) 5. Knjigovodstvena vrednost po akciji utvrđuje se kao odnos sopstvenog kapitala i broja emitovanih običnih akcija, što se izražava putem sledećeg obrasca: Knjigovodstvena vrednost po akciji = Ukupni sopstveni kapital Broj izda h obi nih akcija Ako bi došlo do likvidacije preduzeća, kada se podmire svi poverioci, običnim akcionarima bi ostale akcije u vrednosti ovog pokazatelja knjigovodstvene vrednosti po akciji. Ovaj pokazatelj se koristi za utvrđivanje likvidacione vrednosti, koja predstavlja stvarni iznos koji će primiti obični akcionari po jednoj akciji ako dođe do likvidacije preduzeća i prodaje njegovih sredstava. Ako se zanemare troškovi stečajnog postupka ovo bi moglo da predstavlja minimalnu vrednost po akciji. Međutim, ovom 222 POSLOVNE F NANS JE

232 pokazatelju se zamera što u brojiocu polazi od knjigovodstvene vrednosti preduzeća koja odstupa od njegove tržišne vrednosti i koja nije realna zbog primene principa istorijskih troškova u vrednovanju imovine kao i zbog ne uzimanja u obzir potencijalnih dobitaka koji se mogu ostvariti od korišćenja sredstava. 128) 6. Racio tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija povezuje ukupnu tržišnu kapitalizaciju korporativnog preduzeća prema ukupnim sredstvima akcionara. Ovaj racio utvrđuje se kao odnos tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcije, tj. primenom obrasca: Racio tržišne i knjigovodstvene vrednos akcija = Tržišna vrednost akcija Knjigovodstvena vrednost akcija Analitička interpretacija ovog racia svodi se na sledeće: ako je vrednost racia manja od jedan, onda to znači da preduzeće nije uspešno sa aspekta kreiranja vrednosti za svoje akcionare, i obrnuto. Dakle, apsolutni minimum vrednosti koji menadžment mora da obezbedi za ovaj racio jeste 1,0. Sledstveno tome, proizlazi da visok racio de facto znači da se investicija uvećala onoliko puta koliko iznosi odnos između tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija. Ako je vrednost racia manja od 1, onda je investicija propala jer akcionari u gotovini imaju manje nego prilikom investiranja. U normalnim situacijama očekivane vrednosti za ovaj racio uglavnom se kreću između ) 6. ANALIZA NETO OBRTNOG FONDA Neto obrtni fond predstavlja deo sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza koje su iskorišćene za finansiranje obrtnih sredstava. Neto obrtni fond se utvrđuje na bazi bilansa stanja poslovnih sredstava, pri čemu bilans mora biti uravnotežen. U slučaju da bilans stanja nije uravnotežen, onda se prvo mora uspostaviti bilansna ravnoteža u podbilansu poslovnih sredstava. Neto obrtni fond, odnosno neto obrtna sredstva predstavljaju izuzetno značajnu kategoriju u upravljanju finansijama. U vezi s tim, postavlja se pitanje: U koju svrhu se koristi neto obrtni fond i kakav značaj on može da ima za upravljanje finansijama preduzeća? Pitanje je utoliko logičnije ako se ima u vidu činjenica da neto obrtni fond ne predstavlja apsolutnu veličinu (meru), pa se analogno tome, ne može koristiti u svrhe statičke analize finansijskog položaja preduzeća. Drugim rečima, moglo bi se reći da je neto obrtni fond jedan od veoma važnih instrumenata analize finansijskog položaja preduzeća, isto kao što su to i racio brojevi. Međutim, dok racio analiza svoje zaključke NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 223

233 zasniva na karakterističnim relacijama pojedinih logički povezanih bilansnih delova, analiza neto obrtnog fonda uvek polazi od celine bilansa i svoje zaključke zasniva isključivo na karakterističnim promenama celine u kretanju. Zbog toga, racio analiza ima karakter induktivne i statičke metode istraživanja, dok analiza neto obrtnog fonda ima sve osobine deduktivne i dinamičke metode istraživanja. To znači, da su mogućnosti ove dve metode de facto iste, ali su putevi različiti. 130) U nauci o poslovnim finansijama ističe se da neto obrtni fond ima više funkcija. U domenu finansijskog planiranja, on služi kao instrument za planiranje finansijske ravnoteže, dok u domenu finansijskog nadzora služi kao sredstvo za kontrolu nivoa ostvarenja projektovane kratkoročne i dugoročne finansijske ravnoteže. Neto obrtni fond je i veoma značajan instrument finansijske analize. Pri tome, on se uglavnom koristi za potrebe analize razvoja (dinamičke analize) na bazi sukcesivnih bilansa stanja većeg broja uzastopnih perioda. Imajući u vidu ciljnu opredeljenost ovog poglavlja udžbenika, predmet našeg daljeg izlaganja biće upotreba neto obrtnog fonda kao instrumenta (metode) za analizu i ocenu finansijske situacije preduzeća. U vezi s tim, korišćenje neto obrtnog fonda u finansijskoj analizi podrazumeva poznavanje nekoliko značajnih kompleksa pitanja. Među njima posebno izdvajamo sledeće: (1) pojam i sadržaj neto obrtnog fonda, (2) visina i promene neto obrtnog fonda, i (3) upotreba neto obrtnog fonda u finansijskoj analizi. 131) Svim navedenim segmentima pitanja u nastavku izlaganja posvetićemo dužnu pažnju i detaljnije ih razmotriti POJAM I SADRŽAJ NETO OBRTNOG FONDA Poznato je da zlatna pravila finansiranja, odnosno bilansno pravilo u širem smislu zahteva da dugoročno vezana sredstva (imobilizacije i zalihe) budu finansirana iz dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih), o čemu je dovoljno bilo reči u drugom poglavlju ovog udžbenika kada je razmatrana problematika pravila finansiranja. Inače, većina finansijskih teoretičara smatra da poštovanje pomenutog pravila finansiranja stvara uslove za uspostavljanje i održavanje dugoročne finansijske ravnoteže preduzeća. Analogno tome, u cilju analize, planiranja i kontrole dugoročne finansijske ravnoteže, osim prethodno već razmotrenih racio brojeva, konstruisan je još jedan poseban analitički instrument koji je poznat pod nazivom neto obrtni fond, odnosno neto obrtna sredstva. Pri tretiranju ove problematike u literaturi se oba prethodno pomenuta izraza, neto obrtni fond i neto obrtna sredstva, ravnopravno koriste. Shodno tome, u opticaju su i dve alternativne definicije, kao i dve formule za njihovo izračunavanje. Logično, ove činjenice nameću potrebu za preciznijim definisanjem i objašnjenjem sadržine ova dva termina, kako bi se izbegli eventualni nesporazumi pri njihovoj upotrebi. 132) Pojam neto obrtni fond podrazumeva računsku veličinu koja je jednaka razlici između dugoročnih izvora (dugoročnog kapitala-sopstvenog i tuđeg) i neto imobilizacija (knjigovodstvena vrednost stalnih sredstva na dan bilansiranja). Navedena relacija može se grafički prikazati na sledeći način: 224 POSLOVNE F NANS JE

234 Slika 4.5. Neto obrtni fond (način utvrđivanja) Prikazana grafička šema na slici 4.5 jasno pokazuje da se neto obrtni fond (NOF) može definisati kao deo dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih) upotrebljenih za finansiranje obrtnih sredstava. Dakle, pri definisanju NOF akcentiraju se dugoročni izvori koji su upotrebljeni za finansiranje dela obrtnih sredstava. Međutim, uporedo sa nazivom neto obrtni fond koristi se i termin neto obrtna sredstva, što nameće potrebu da odmah definišemo i ovaj pojam. Pojam neto obrtna sredstva podrauzumeva računsku veličinu koja je jednaka razlici između obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza. Navedena relacija može se grafički prikazati na sledeći način: Slika 4.6. Neto obrtna sredstva (način utvrđivanja) NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 225

235 Prikazana grafička šema na slici 4.6 jasno pokazuje da se neto obrtna sredstva (NOS) mogu definisati kao deo obrtnih sredstava koji je finansiran iz dugoročnih izvora. Dakle, pri definisanju NOS akcenat je na delu obrtnih sredstava koji se finansira iz dugoročnih izvora. Na osnovu prethodno izloženih objašnjenja i grafičkih interpretacija neto obrtnog fonda (NOF) i neto obrtnih sredstava (NOS), vidljivo je da između ove dve veličine do kojih se dolazi putem različitih formula, postoji aritmetička jednakost. Takođe, navedene definice upućuju na zaključak da neto obrtni fond i neto obrtna sredstva imaju isto materijalno značenje. jedina razlika je u tome što prva definicija (NOF) akcentira dugoročne izvore upotrebljene za finansiranje dela obrtnih sredstava, dok druga definicija (NOS) potencira obrnuti redosled, tj. akcenat je na delu obrtnih sredstava finansiranim iz dugoročnih izvora. Međutim, u oba slučaja suština je identična. Naime, u pitanju je ista veličina posmatrana iz dva različita ugla. Analogno tome, potpuno je opravdana paralelna i ravnopravna upotreba oba termina, što se odnosi i na postupak izračunavanja neto obrtnog fonda i neto obrtnih sredstava. Prethodno izlaganje u vezi sa definisanjem, odnosno interpretacijom neto obrtnog fonda i neto obrtnih sredstava, ukazuje na to da se u suštini radi o finansijsko-analitičkoj konstrukciji čisto računskog karaktera koja je izvedena u kontekstu zlatnog bilansnog pravila finansiranja, a ne o nekoj konkretnoj bilansnoj poziciji u smislu realnog izvora finansiranja kao što bi se brzopleto moglo zaključiti iz jednog ili drugog naziva. 133) 6.2. VISINA I PROMENE NETO OBRTNOG FONDA Analiza finansijskog položaja i izvođenje zaključaka o kvalitetu upravljanja finansijama preduzeća na osnovu neto obrtnog fonda pretpostavlja poznavanje njegovog obima. U vezi s tim, postavlja se pitanje koji je to potreban nivo, odnosno visina neto obrtnog fonda koja bi se mogla smatrati optimalnom. Time se vraćamo na zahteve pravila finansiranja koja insistiraju na utvrđivanju opštih univerzalnih normi koje važe za sve prilike, i za sva preduzeća. Naime, kod pravila finansiranja norma je fiksirana unapred, pa analogno tome, izvesne banke pokazuju tendenciju da kvalifikuju kao zdravu finansijsku situaciju onu kada elementi aktive (obrtna sredstva) obrtnog fonda predstavljaju bar 200 % ukupnih elemenata pasive (kratkoročnih obaveza). Ova pojednostavljena šematizacija finansijske situacije preduzeća i obrtnog fonda može se samo uslovno prihvatiti kao validna, odnosno kao poželjna tendencija, ali joj se nikako ne može priznati univerzalna vrednost. 134) Naime, visina neto obrtnog fonda je individualno uslovljena i zavisi od niza faktora, kao što su: vrsta i veličina preduzeća, stopa rentabilnosti, politika nabavke i prodaje, odnos između sopstvenog i pozajmljenog kapitala, visina i uslovi korišćenja dugoročnih zajmova, politika razvoja preduzeća itd. Analogno tome, kao prihvatljivo mišljenje u vezi sa potrebnom visinom neto obrtnog fonda mogla bi se prihvatiti konstatacija u smislu sledećeg: pod normalnom visinom neto obrtnog fonda 226 POSLOVNE F NANS JE

236 u jednom preduzeću može se smatrati svaki iznos neto obrtnog fonda koji obezbeđuje optimalni poslovni rezultat (rentabilnost) i nesmetano izvršavanje dospelih obaveza (likvidnost), ali ne samo u prošlosti nego i u doglednoj budućnosti. 135) Osnovna svrha utvrđivanja neto obrtnog fonda jeste ocenjivanje dugoročne finansijske ravnoteže i to tako što se vrši poređenje trajnih zaliha sa neto obrtnim fondom. Ako neto obrtni fond postoji, on može biti veći od vrednosti zaliha, jednak zalihama ili manji od iznosa zaliha. U vezi s tim, smatra se da jednakost neto obrtnog fonda i zaliha, označava postojanje dugoročne finansijske ravnoteže i uslova za održavanje likvidnosti u delu dugoročnog finansiranja. Ako je neto obrtni fond veći od zaliha onda se to tumači kao znak sigurnosti za održavanje likvidnosti u delu dugoročnog finansiranja, dok ako je neto obrtni fond manji u odnosu na zalihe onda se smatra da je u delu dugoročnog finansiranja ugroženo održavanje likvidnosti. 136) U toku poslovanja preduzeća, kontinuirano se dešavaju promene neto obrtnog fonda koje se odražavaju na finansijsko stanje u preduzeću. U vezi s tim, pod terminom promene neto obrtnog fonda podrazumeva se razlika između visine neto obrtnog fonda na kraju i na početku analiziranog perioda. Ona pokazuje iznos povećanja ili smanjenja neto obrtnog fonda u proteklom razdoblju. Pri tome, informacije po kom osnovu je došlo do povećanja ili smanjenja neto obrtnog fonda na kraju u odnosu na početak perioda veoma su značajne za finansijsku analizu, odnosno ocenu finansijske situacije preduzeća pomoću neto obrtnog fonda. 137) Promene neto obrtnog fonda rezultat su događaja ili određenih stanja koji utiču na njegovo povećanje ili smanjenje. U vezi s tim, na povećanje neto obrtnog fonda utiču sve transakcije koje smanjuju imobilizacije i koje povećavaju dugoročne izvore. Takođe, važi i obrnuto tj. da na smanjenje neto obrtnog fonda utiču sve transakcije koje povećavaju imobilizacije i koje smanjuju dugoročne izvore. Zbog toga, pri upravljanju finansijama preduzeća uvek kada je to moguće treba da se svaka transakcija koja smanjuje neto obrtni fond pokrije transakcijom koja ga povećava. 138) Ovakav stav proizlazi iz samog sistema obračuna neto obrtnog fonda jer se on dobija oduzimanjem imobilizacija od dugoročnih izvora ili (što je isto) oduzimanjem kratkoročnih izvora od ukupnih obrtnih sredstava. U kontekstu navedenog, proizlazi zaključak da je usmeravanje visine neto obrtnog fonda moguće vršiti putem podsticanja ili eliminisanja činilaca koji ga povećavaju ili smanjuju. Respektujući ovakav stav, treba navesti sledeće: a) Povećanje visine neto obrtnog fonda nastaje: Ako je ostvaren neto dobitak tekuće godine; Prodajom osnovnih sredstava; Smanjenjem dugoročnih finansijskih plasmana; Povećanjem sopstvenog kapitala dokapitalizacijom; Povećanjem dugoročnih rezervisanja; Povećanjem dugoročnih kredita; NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 227

237 Konverzijom kratkoročnih kredita u dugoročne; Izdvajanjem sredstava za amortizaciju; Prodajom nematerijalnih ulaganja; Po osnovu dotacija za pokriće gubitka. Kao što se vidi u svim navedenim slučajevima prisutni su činioci koji utiču na povećanje visine dugoročnih izvora, ili na smanjenje visine imobilizacija. Imajući u vidu način utvrđivanja neto obrtnog fonda (dugoročni izvori minus imoblizacije) to ima za posledicu i povećanje neto obrtnog fonda. To se i grafički može prikazati na način kao što to ilustruje slika 4.7. Slika 4.7. Povećanje neto obrtnog fonda b) Smanjenje visine neto obrtnog fonda nastaje: Raspodelom neraspoređenog dobitka na korisnike; Nabavkom osnovnih sredstava; Povećanjem nematerijalnih ulaganja; Povećanjem dugoročnih finansijskih plasmana; Smanjenjem sopstvenog kapitala; Smanjenjem dugoročnih kredita; Gubitkom tekuće godine. Kao što se vidi u svim navedenim slučajevima prisutni su činioci koji utiču na smanjenje visine dugoročnih izvora, ili na povećanje visine imobilizacija. Imajući u vidu način utvrđivanja neto obrtnog fonda (dugoročni izvori minus imoblizacije) to ima za posledicu i smanjenje neto obrtnog fonda. To se i grafički može prikazati na način kao što to ilustruje slika POSLOVNE F NANS JE

238 Slika 4.8. Smanjenje neto obrtnog fonda Na osnovu svega izloženog moglo bi se zaključiti da svaki poremećaj finansijske strukture preduzeća, utvrđen uz pomoć analize neto obrtnog fonda, može da bude otklonjen na dva načina: prvo, povećanjem neto obrtnog fonda, i drugo, smanjenjem potrebe dugoročnog finansiranja obrtnih sredstava. Potenciranjem ovih solucija, moguće je otkloniti svaki poremećaj u finansijskoj strukturi preduzeća koji je utvrđen analizom razvoja neto obrtnog fonda. U vezi s tim, pošto visina potrebnog neto obrtnog fonda konstantno varira ne samo iz godine u godinu, već i u kraćim vremenskim intervalima, onda uspešno održavanje finansijske ravnoteže preduzeća pretpostavlja stalno harmonizovanje neto obrtnog fonda. Neto obrtni fond, u meri u kojoj pokriva obrtna sredstva, uglavnom održava likvidnost preduzeća. Zbog toga, ako preduzeće želi da uspostavi i očuva likvidnost, ono mora da obezbedi odgovarajući nivo neto obrtnog fonda. Međutim praksa je pokazala da visok nivo neto obrtnog fonda nije ujedno i apsolutna garancija za permanentnu likvidnost preduzeća UPOTREBA NETO OBRTNOG FONDA Postojanje ili nepostojanje neto obrtnog fonda može biti veoma značajan indikator finansijskog potencijala preduzeća. Pri tome poseban značaj se pridaje tzv. varijacijama neto obrtnog fonda u nizu sukcesivnih obračunskih perioda. Pod terminom varijacija neto obrtnog fonda, podrazumeva se razlika između visine neto obrtnog fonda na kraju i na početku analiziranog perioda. Ona pokazuje iznos povećanja ili smanjenja neto obrtnog fonda u proteklom razdoblju. Informacije o promenama (varijacijama) neto obrtnog fonda u nizu uzastopnih obračunskih perioda značajne su za finansijsku analizu i predstavljaju jednu od poluga upravljanja finansijama preduzeća. NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 229

239 Budući da neto obrtni fond ne predstavlja apsolutnu meru, on se ne može koristiti u svrhe statičke analize finansijskog položaja preduzeća, već služi isključivo kao instrument dinamičke finansijske analize. To znači da predmet ispitivanja, visina i varijacije neto obrtnog fonda treba da obuhvataju najmanje 2-5 godina. Da bi se na bazi varijacija neto obrtnog fonda u nizu sukcesivnih obračunskih perioda sagledale tendencije u razvoju finansijske situacije preduzeća, neophodno je prethodno formirati adekvatnu informaciono-analitičku podlogu u vidu određenog tabelarnog pregleda. On treba da sadrži podatke o sledećem: (a) visini neto obrtnog fonda na početku i na kraju analizirane godine, (b) promenama (varijacijama) neto obrtnog fonda, i (c) dinamici kretanja veličina koje se nalaze u korelativnom odnosu sa neto obrtnim fondom. Polazeći od ovih zahteva, pomenuti tabelarni pregled sastavljen na bazi bilansnih podataka mogao bi imati sledeću formu i sadržinu: Tabela 4.5. RAZVOJ NETO OBRTNOG FONDA RB Naziv pozicije 1. Dugoro ni izvori 2. Imobilizacije 3. Neto obrtni fond (1 2) 4. Varijacije neto obrtnog fonda 5. Dinamika neto obrtnog fonda (lan ani indeksi) 6. Dinamika dugoro nih izvora (lan ani indeksi) 7. Dinamika imobilizacija (lan ani indeksi) 8. A k t i v a 9. Dinamika ak ve (lan ani indeksi) 10. Zalihe 11. Dinamika zaliha (lan ani indeksi) 12. Obrtna sredstva 13. Dinamika obrtnih sredstava (lan ani indeksi) 14. Stopa pokri a zaliha neto obrtnim fondom 15. Stopa pokri a obrtnih sredstava neto obrtnim fondom G o d i n a 20x1 20x2 20x3 Informacije sadržane u tabeli 4.5. služe za identifikovanje tendencija u razvoju finansijskog položaja preduzeća u analiziranom periodu. Pri tome, po pravilu između kretanja visine aktive, obrtnih sredstava, zaliha i neto obrtnog fonda postoje odnosi korelacije. Oni se ogledaju u sledećim međuzavisnostima: 139) a) Nova ulaganja u osnovna sredstva imaju za posledicu porast aktive; b) Nova ulaganja zahtevaju i adekvatno povećanje obrtnih sredstava, a u okviru njih i porast zaliha; 230 POSLOVNE F NANS JE

240 c) Neto obrtni fond, kao deo dugoročnih izvora upotrebljenih za finansiranje obrtnih sredstava treba da prati dinamiku obrtnih sredstava i zaliha u cilju uspostavljanja i održavanja finansijske ravnoteže. U kontekstu navedenog, ako je u početnoj analiziranoj godini uspostavljena dugoročna finansijska ravnoteža, onda brži rast obrtnih sredstava i zaliha, od rasta neto obrtnog fonda, upućuje na zaključak da je došlo do narušavanja ravnotežnog položaja. Pri tome, o srazmerama ovog debalansa i njegovom uticaju na razvoj finansijske situacije direktno se može suditi na osnovu smanjenja stepena pokrića zaliha (odnosno obrtnih sredstava) neto obrtnim fondom. Obrnuto, brži rast neto obrtnog fonda od rasta zaliha i obrtnih sredstava upućuje na zaključak da se početno uspostavljena dugoročna ravnoteža održala u analiziranom periodu. U tom slučaju, neophodno je izvršiti dopunsku analizu pomoću koje treba utvrditi da nije eventualno došlo do preterane likvidnosti, što bi direktno ugrozilo rentabilnost poslovanja preduzeća. 140) U cilju kompletiranja analize i izvlačenja celovitih zaključaka o razvoju neto obrtnog fonda i njegovom uticaju na finansijsku situaciju preduzeća, neophodno je takođe i identifikovati osnovne uzroke povećanja, odnosno smanjenja neto obrtnog fonda po godinama. Kao podloga za ilustraciju načina upotrebe neto obrtnog fonda u finansijskoj analizi, poslužiće nam podaci iz sledećeg bilansa stanja: Tabela 4.6. BILANS STANJA PREDUZEĆA YY RB Naziv pozicije 20x1 20x2 20x3 Iznos % Iznos % Iznos % A K T I V A I OBRTNA IMOVINA , , ,07 1. Gotovina , , ,96 2.Teku a potraživanja , , ,28 3. Kratkoro na nansijska ulaganja 252 0, , ,05 4. Zalihe , , ,78 II STALNA IMOVINA , , ,93 1. Osnovna sredstva , , ,32 2. Dugoro na nansijska ulaganja , , ,61 POSLOVNA AKTIVA (I + II) , , ,00 P A S I V A I KRATKORO NE OBAVEZE , , ,88 II DUGORO NA REZERVISANJA , , ,33 III SOPSTVENI KAPITAL , , ,79 POSLOVNA PASIVA (I + II + III) , , ,00 NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 231

241 Na bazi podataka iz prikazanih sukcesivnih bilansa stanja pripremljenih za analizu, sastavljena je naredna tabela 4.7. koja reprezentuje razvoj neto obrtnog fonda, a koja sadrži sve elemente koji su neophodni za analizu pomoću neto obrtnog fonda. Analogno tome, prikaz razvoja neto obrtnog fonda mogao bi imati sledeću formu i sadržinu: Tabela 4.7. RAZVOJ NETO OBRTNOG FONDA RB Naziv pozicije G o d i n a 20x1 20x2 20x3 1. Sopstveni kapital Dugoro na rezervisanja Dugoro ne obaveze Ukupno dugoro ni kapital ( ) Stalna imovina (imobilizacije) NETO OBRTNI FOND (4 5) Varijacije neto obrtnog fonda Indeks rasta neto obrtnog fonda - 256,91 159,43 9. Indeks rasta dugoro nog kapitala - 216,19 164, Indeks rasta imobilizacija - 191,86 168, A K T I V A Indeks rasta ak ve - 218,23 156, Zalihe Indeks rasta zaliha - 263,79 160, Obrtna imovina Indeks rasta obrtne imovine - 245,03 146, Stepen pokri a zaliha NOF (%) 104,58 101,65 101, Stepen pokri a obrtnih sredstava NOF (%) 60,72 63,66 69,51 Na bazi podataka o razvoju neto obrtnog fonda koji su sadržani u tabeli 4.7. vidi se da je u prvoj analiziranoj godini neto obrtni fond bio pozitivan i to u visini od dinara. Naime, za taj iznos ukupan dugoročni kapital bio je veći od stalne imovine. Ova veličina neto obrtnog fonda pokrivala je zalihe sa 104,58% što znači da su zalihe u celini bile finansirane dugoročnim kapitalom, čime je zadovoljeno zlatno bilansno pravilo u širem smislu. Pokrivenost ukupnih obrtnih sredstava neto obrtnim fondom iznosila je 60,72% što predstavlja visok stepen pokrića. U sledećoj godini dolazi do povećanja neto obrtnog fonda za dinara, odnosno za 156,9%. Ovo povećanje neto obrtnog fonda posledica je bržeg rasta visine dugoročnog kapitala u odnosu na rast imobilizacija. Veći indeks rasta zaliha, od indeksa rasta neto 232 POSLOVNE F NANS JE

242 obrtnog fonda, doveo je do smanjenja stepena pokrića zaliha. Međutim, on je i dalje ipak na zadovoljavajućem nivou (101,65%). Pokrivenost ukupnih obrtnih sredstava neto obrtnim fondom porasla je sa 60,72% na 63,66% što je posledica bržeg rasta neto obrtnog fonda u odnosu na rast obrta imovine. U poslednjoj analiziranoj godini takođe dolazi do povećanja neto obrtnog fonda za dinara, odnosno za 59,42%. Pri tome, stepen pokrića zaliha ostao je na istom nivou 101,65% dok je stepen pokrića obrtnih sredstava povećan na 69,51%. Generalno gledano, na osnovu uočenih tendencija u razvoju neto obrtnog fonda i ovde iznetih konstatacija o kretanju pojedinih pokazatelja iz tabele 4.7. mogu se izvući sledeći opšti zaključci: (1) preduzeće je u svim analiziranim godinama imalo pozitivan iznos neto obrtnog fonda, (2) promene (varijacije) neto obrtnog fonda bile su pozitivne, što znači da se njegova visina povećavala, (3) kretanje visine zaliha i visine neto obrtnog fonda bile su takve da je zadržana puna pokrivenost zaliha neto obrtnim fondom, i na kraju, (4) brži rast neto obrtnog fonda od visine ukupnih obrtnih sredstava doveo je do povećanja stepena pokrića obrtnih sredstava neto obrtnim fondom. U kontekstu svega navedenog, može se izvući zaključak o stabilnom finansijskom položaju preduzeća u analiziranom periodu, a u vezi sa ocenom dugoročne i kratkoročne finansijske ravnoteže. 7. CASH FLOW ANALIZA Cash flow (keš flou) analiza predstavlja jedan od instrumenata upravljanja finansijama koji je u poslednjoj deceniji bio predmet mnogih rasprava i svestranih analiza, posebno u američkoj i evropskoj literaturi. Pri tome, različite interpretacije sadržine pojma cash flow i njegova upotreba, često su dovodili do različitih zbrka i nedoumica što je bila posledica neodređenosti ovog pojma. Imajući u vidu činjenicu da je korišćenje ovog instrumenta upravljanja finansijama u tesnoj vezi sa njegovom sadržinom, logično proizlazi potreba da se najpre ovaj pojam bliže definiše. Pojam cash flow potiče iz engleskog jezika i u slobodnom prevodu bi se mogao označiti kao tok gotovine ili priliv gotovine, a takođe i kao novčani tok. Međutim, iz same etimologije reči ne može se videti šta se pod ovim pojmom u stvari podrazumeva, mada se može naslutiti da se radi o kretanju novca ili o stanju koje rezultira iz kretanja novca. Međutim, imajući u vidu širu literaturu, moglo bi se reći da se pojam cash flow koristi u svoja dva osnovna značenja, to su: 141) a) kao stalna reka primanja i izdavanja koja protiču kroz preduzeće (bruto cash flow), ili kao razlika između primanja koja proizlaze iz prodaje robe i usluga i izdavanja koja se vezuju za proizvodnju roba i usluge (neto cash flow). NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 233

243 b) Kao sume dobitaka, amortizacije i drugih troškova koji ne prouzrokuju izlaz gotovine kao deo primanja koja ostaju preduzeću i služe za isplatu dividendi, finansiranje investicija i za isplatu dugova, ili deo neto obrtnog fonda koji proizlazi iz poslovanja. Cash flow shvaćen u prvom smislu, odnosno kao tok primanja i izdavanja ili kao stanje gotovine koje proizlazi iz ovog kretanja predstavlja predmet planiranja i kontrole u cilju održavanja finansijske ravnoteže preduzeća, odnosno njegove likvidnosti. Pri tome, predviđanje cash flow-a predstavlja finansijsko planiranje, dok analiza cash flow-a predstavlja finansijsku kontrolu. Razlike koje se pojavljuju između finansijskog planiranja i finansijske kontrole, sa jedne strane, i predviđanja i analize cash flow-a, sa druge strane, isključivo su pitanje forme prezentovanja. Međutim, u tom kontekstu ne postoji šablon. Naime, budući da se godišnji izveštaji o poslovanju preduzeća zasnivaju na elementima bilansa stanja i bilansa uspeha koji služe kao kontrolni oslonac, onda se i cash flow analiza kao sastavni deo tih izveštaja koji otkrivaju finansijsku snagu i zarađivačku sposobnost preduzeća, takođe oslanja na podatke iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Cash flow shvaćen u drugom smsilu, koristi se kao instrument finansijske analize za merenje prinosne snage u smislu dopune godišnjeg rezultata (dobitka) i za analizu investicionih alternativa (projekata). U vezi s tim, kada je reč o cash flow kao instrumentu finansijske analize, treba imati u vidu da mu nije prava funkcija utvrđivanje finansijskog položaja preduzeća, već tumačenje i obrazloženje visine i promena racio brojeva i neto obrtnog fonda na osnovu kojih se izvlači zaključak o finansijskoj situaciji preduzeća. Dakle, cash flow kao deo neto obrtnog fonda koji proizlazi iz poslovnog procesa tj. kao suma dobitka, amortizacije i drugih troškova koji ne prouzrokuju izlaz gotovine koristi se kao instrument finansijske analize. 142) Pri tome, posmatrano sa ovog aspekta, znatno je prisutna sklonost da se cash flow prizna i svojstvo veoma prikladnog sredstva za procenu finansijske i prinosne snage preduzeća. Cash flow se u široj literaturi upotrebljava u dvostrukom smislu, i to kao: (a) bruto cash flow, i (b) neto cash flow. Bruto cash flow, predstavlja novčani tok primanja i izdavanja novca u preduzeću. Drugim rečima, on predstavlja protok primanja i izdavanja novca koji protiče kroz preduzeće. Bruto cash flow omogućava praćenje dinamike primanja i izdavanja novčanih sredstava. 143) Neto cash flow, predstavlja razliku između primanja i izdavanja novčanih sredstava u preduzeću. Stoga neto cash flow koristi se da bi se utvrdila raspoloživa novčana sredstva u preduzeću koja se mogu koristiti u procesu otplate dospelih obaveza preduzeća. 144) Imajući u vidu ciljnu opredeljenost ovog dela udžbenika, predmet našeg daljeg razmatranja biće upotreba cash flow koncepta kao sredstva za analizu i ocenu finansijske ravnoteže preduzeća. U vezi s tim, korišćenje cash flow koncepta u finansijskoj analizi pretpostavlja poznavanje sledećih kompleksa pitanja: (1) ciljevi i predmet cash flow analize, (2) sačinjavanje bilansa novčanih tokova, i (3) analiza bilansa novčanih tokova. 234 POSLOVNE F NANS JE

244 7.1. CILJEVI I PREDMET CASH FLOW ANALIZE Poslednjih godina u stručnoj literaturi cash flow analiza sve više se razmatra kao nezaobilazni pomoćni instrument finansijske analize. Mada je kompatibilna sa racio brojevima i neto obrtnim fondom, cach flow analiza, odnosno analiza bilansa novčanih tokova usmerena je, pre svega, na tumačenje i obrazloženje visine i promena racio brojeva i neto obrtnog fonda, na osnovu kojih se izvlači zaključak o finansijskoj siituaciji preduzeća. 145) U vezi s tim, cash flow analiza vrši se na osnovu bilansa novčanih tokova (ili bilansa tokova gotovine) koji čini treći segment finansijskog izveštavanja. Analogno tome, bilans novčanih tokova sa bilansom stanja i bilansom uspeha čini nerazdvojnu celinu. Na taj način, pored bilansa stanja i bilansa uspeha u sistem finansijskog izveštavanja uvodi se još jedan značajan finansijski izveštaj koji sadrži kombinovane podatke iz oba pomenuta bilansa, sa ciljem da se korisnicima ovog izveštaja omogući ocena sposobnosti preduzeća da generiše pozitivne tokove gotovine, odnosno da se proceni njegova likvidnost i solventnost. 146) Time se korisnicima omogućava da steknu celovit uvid u sledeće: (a) finansijsku poziciju i stanje obaveza i kapitala, čemu služi bilans stanja, (b) rezultate poslovanja i stepen profitabilnosti, čemu je namenjen bilans uspeha, i (c) informacije na osnovu kojih se može dati pouzdanija ocena o likvidnosti i solventnosti preduzeća, čemu je namenjen bilans novčanih tokova. 147) Smatra se da je primarni cilj analize bilansa novčanih tokova obezbeđivanje informacija o prilivu i odlivu gotovine iz poslovne aktivnosti preduzeća, dok je sekundarni cilj obezbeđivanje uvida u investicione i finansijske aktivnosti preduzeća. Pri tome, od esencijalnog je značaja da neto gotovinski tok iz poslovne aktivnosti bude pozitivan, jer se time stvara bitna pretpostavka za investiranje i finansiranje. Postoji opšta saglasnost u tome da analiza bilansa novčanih tokova treba da obezbedi sledeće: prvo, sagledavanje sposobnosti preduzeća da generiše gotovinu, i drugo, ocenu njegove likvidnosti i solventnosti. Analogno tome, analiza novčanih tokova naziva se još i procenom sloventnosti. To znači da je procena solventnosti značajan segment analize novčanih tokova i sastoji se od analize ključnih pozicija bilansa novčanih tokova u vezi sa poslovnim, investicionim i finansijskim aktivnostima preduzeća. 148) Pri tome, predmet analize može biti ne samo bilans koji sadrži novčane tokove u proteklom periodu, već i planski bilans novčanih tokova. Kada je u pitanju planski bilans novčanih tokova, njegova osnovna svrha ogleda se u tome da doprinese uspostavljanju i održavanju zone optimalne likvidnosti što je jedan od ključnih zadataka finansijskog upravljanja gotovinom. U postupku analize bilansa novčanih tokova mora se poći, pre svega, od nastalih tokova gotovine u tekućoj godini. Istovremeno, uzimaju se u obzir i gotovinski tokovi iz prethodne godine. Na taj način omogućeno je uočavanje promena i tendencija u okviru novčanih tokova iz svih aktivnosti preduzeća, a posebno kada se radi o neto novčanom toku po osnovu poslovne aktivnosti. Uočene promene (varijacije) u okviru novčanih tokova treba sagledati uz maksimalno respektovanje i rezultata analize finansijskog položaja i uspešnosti poslovanja preduzeća. Ovakav pristup biće od koristi u smislu toga NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 235

245 da ocene u vezi obrazloženja visine i promene racio brojeva i neto obrtnog fonda budu što pouzdanije. 149) 7.2. SA INJAVANJE BILANSA NOV ANIH TOKOVA Da bi se bilans novčanih tokova mogao koristiti u analitičke svrhe, neophodno je sve poslovne transakcije preduzeća koje imaju odraz na stanje novca i novčanih ekvivalenata 150) grupisati u određene aktivnosti. Pri tome, treba koristiti prikladan kriterijum razvrstavanja. U vezi s tim, treba reći da se prema svom karakteru, novčani tokovi mogu grupisati na prilive i odlive novčanih sredstava koji potiču iz tri osnovne grupe aktivnosti preduzeća, to su: a) Novčani tokovi iz poslovne aktivnosti b) Novčani tokovi iz investicione aktivnosti c) Novčani tokovi iz finansijske aktivnosti. a) Novčani tokovi iz poslovne aktivnosti odnose se na glavnu delatnost preduzeća, što znači da su oni primarno usmereni na proizvodnju i prodaju proizvoda, robe i usluga. Stoga, poslovne transakcije koje proizlaze iz ove aktivnosti utiču na stvaranje neto dobitka ili gubitka. Sledstveno tome, normalno je očekivati da će preduzeće iz poslovnih aktivnosti generisati pozitivne novčane tokove. Obrnuto, negativni neto novčani tokovi trajnijeg karaktera, nesumnjivo bi preduzeće vodili ka njegovoj likvidaciji. Samim tim, neto novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti čine ključni pokazatelj sposobnosti preduzeća da stvara dovoljno gotovine za održavanje poslovne sposobnosti, nove investicije, uredno servisiranje obaveza prema kreditorima i isplatu prinosa vlasnicima preduzeća, bez pribegavanja spoljnim izvorima finansiranja. 151) b) Novčani tokovi iz investicione aktivnosti odnose se na sve one transakcije koje su namenjene ostvarivanju budućeg dobitka i novčanih priliva. Stoga, poslovne transakcije koje proizlaze iz ove aktivnosti obuhvataju prilive i odlive u vezi sa sticanjem i otuđivanjem dugoročne imovine i dugoročnih ulaganja (osnovna sredstva, nematerijalna ulaganja i dugoročni finansijski plasmani). Ovde su novčani odlivi posledica nastojanja da se održi operativna sposobnost postojećih kapaciteta, ili da se obezbede kapaciteti za planirani rast preduzeća. Sa druge strane, novčani prilivi nastaju kao posledica prodaje delova osnovnih sredstava i povraćaja dugoročnih finansijskih plasmana. Međutim, novčani prilivi su uglavnom manjeg obima, pa su novčani tokovi iz investicionih aktivnosti često negativni. 152) Radi sistematizacije, investicione aktivnosti preduzeća mogu se klasifikovati u dve osnovne grupe: ulaganja u dugotrajnu imovinu (stalna sredstva) i druga ulaganja. c) Novčani tokovi iz finansijske aktivnosti odnose se na poslovne transakcije koje imaju za posledicu promenu veličine i strukture kapitala i kreditnih izvora finansiranja. Novčani prilivi u ovom delu mogu nastati po osnovu emitovanja novih akcija 236 POSLOVNE F NANS JE

246 preduzeća, emisije obveznica i pribavljanja novih dugoročnih i kratkoročnih kredita. Sa druge strane, novčani odlivi mogu nastati kao posledica otkupa sopstvenih akcija, otplate dugova i isplate dividendi. Dakle, moglo bi se reći da novčani tokovi iz finansijske aktivnosti obuhvataju transakcije sa dvostrukim relacijama, to su: prvo, preduzeće vlasnci, i drugo, preduzeće kreditori. Prva relacija, odnosi se na primanje novca od vlasnika (emisija akcija) i na vraćanje novca vlasnicima (dividende). Druga relacija, odnosi se na primanje novca putem zaduživanja preduzeća (krediti, emisija obveznica) i na vraćanje novca putem servisiranja dugova (ne uključujući isplatu kamata, što ulazi u poslovne aktivnosti preduzeća). Ukupan neto novčani tok preduzeća predstavlja zbir neto novčanog toka iz poslovnih aktivnosti, neto novčanog toka iz investicione aktivnosti i neto novčanog toka iz finansijske aktivnosti. Informacije o ukupnom neto novčanom toku omogućavaju da se sagleda sposobnost preduzeća da generiše novčane tokove u različitim segmentima aktivnosti, da se bolje razumeju promene u finansijskoj strukturi i neto imovini preduzeća, kao i da se sagleda povezanost između neto novčanih tokova i profitabilnosti preduzeća. 153) U kontekstu do sada rečenog, sintetički predstavljena kategorizacija aktivnosti preduzeća i tokova gotovine mogla bi imati sledeći grafički izgled: 154) Slika 4.9. Aktivnosti preduzeća i novčani tokovi NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 237

247 Za sastavljanje bilansa tokova gotovine mogu se koristiti dve metode, direktna i indirektna. Razlika između ovih metoda je u načinu prikazivanja tokova gotovine iz poslovnih aktivnosti, dok se tokovi gotovine nastali iz investicione aktivnosti i finansijske aktivnosti prikazuju na potpuno isti način i po direktnoj i po indirektnoj metodi. Korišćenjem i jedne i druge metode treba da se dobiju isti iznosi novčanih sredstava za svaku poziciju iz bilansa novčanih tokova. 155) Direktna metoda izrade bilansa novčanih tokova, iskazuje bruto iznose osnovnih komponenti gotovinskih priliva i gotovinskih odliva, kao što su gotovina dobijena od kupaca i gotovina isplaćena dobavljačima i zaposlenima. Koristeći direktnu metodu, iznos neto gotovine koji je obezbeđen poslovnim aktivnostima jednak je razlici između ukupnog iznosa bruto gotovinskih priliva i ukupnog iznosa bruto gotovinskih odliva nastalih iz poslovne aktivnosti preduzeća. Primenom direktne metode do novčanih tokova dolazimo direktno, otkrivanjem, koliko gotovine i gotovinskih ekvivalenata je došlo od kupaca, a koliko je otišlo u formi plaćanja dobavljačima, zaposlenima i drugim spoljnim entitetima za robu i usluge. Bilans novčanih tokova sastavljen po direktnoj metodi može imati sledeću formu i sadržinu: Tabela 4.8. BILANS NOVČANIH TOKOVA (direktna metoda) R.B. NAZIV POZICIJE IZNOS I Gotovinski tokovi iz poslovne ak vnos 1. Naplata potraživanja od kupaca Isplata dobavlja ima (96.000) 3. Isplata zaposlenima (10.000) A. Gotovina ostvarena poslovanjem (1-2-3) Pla ena kamata (3.000) 5. Pla en porez na dobitak (4.000) B. Gotovinski tok iz poslovne ak vnos A II Gotovinski tokovi iz inves cione ak vnos 1. Nabavka opreme (4.000) 2. Gotovina od prodaje dugoro nih HoV C. Gotovinski tok iz inves cione ak vnos (1+2) (2.000) III Gotovinski tokovi iz nansijske ak vnos 1. Iznos od emisije akcija Gotovinske isplate na ime dugoro nih kredita (4.000) D. Gotovinski tok iz nansijske ak vnos (1-2) IV Neto gotovinski tok planske godine (B-C+D) V Gotovina na po etku planskog perioda VI Gotovina na kraju planskog perioda (IV+V) POSLOVNE F NANS JE

248 Indirektna metoda izrade bilansa novčanih tokova, u delu koji se odnosi na novčane tokove iz poslovne aktivnosti, polazi od pozicije neto dobitka (gubitka) koji se koriguje za negotovinske pozicije uključene u obračun rezultata i promene u stanju zaliha, potraživanja i obaveza iz poslovnih aktivnosti. 156) Dakle, polazna tačka za sastavljanje bilansa novčanih tokova po indirektnoj metodi jeste neto dobitak, a da bi se utvrdili novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti spovode se određena prilagođavanja neto dobitka. Primenom indirektne metode do novčanih tokova dolazimo indirektno (unazad) idući od neto dobitka. Planski bilans tokova gotovine sastavljen po indirektnoj metodi može imati sledeću formu i sadržinu: Tabela 4.9. BILANS NOVČANIH TOKOVA (indirektna metoda) R.B. NAZIV POZICIJE IZNOS I Gotovinski tokovi iz poslovne ak vnos A. Neto dobitak pre oporezivanja Prilago avanja za: 1. Troškovi amor zacije Rashodi za kamate B. Poslovni dobitak pre pomene obrtnog kapitala (A+1+2) Pove anje kupaca (9.000) 4. Smanjenje zaliha Pove anje dobavlja a C. Gotovina ostvarena poslovanjem (B-3+4+5) Pla ena kamata (3.000) 7. Pla en porez na dobitak (4.000) D. Gotovinski tok iz poslovne ak vnos (C-6-7) II Gotovinski tokovi iz inves cione ak vnos 1. Nabavka opreme (4.000) 2. Gotovina od prodaje dugoro nih HoV E. Gotovinski tok iz inves cione ak vnos (1-2) (2.000) III Gotovinski tokovi iz nansijske ak vnos 1. Iznos od emitovanja akcija Gotovinske isplate na ime dugoro nih kredita (4.000) F. Gotovinski tok iz nansijske ak vnos (1-2) IV Neto gotovinski tok planske godine (D-E+F) V Gotovina na po etku planskog perioda VI Gotovina na kraju planskog perioda (IV+V) NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 239

249 Obe navedene metode daju jednake iznose novčanih tokova iz poslovnih aktivnosti koji se zatim dopunjavaju novčanim tokovima iz investicionih aktivnosti i finansijskih aktivnosti preduzeća. Međutim, smatra se da direktna metoda daje informaciono bogatije izveštaje o novčanim tokovima pa se preduzeća ohrabruju, ali ne i obavezuju, da koriste direktnu metodu u izradi izveštaja o novčanim tokovima. 157) U vezi s tim, treba reći da banke i ostale finansijske institucije posebno zahtevaju korišćenje direktne metode za prezentovanje infomacija o novčanim tokovima. Takav svoj stav one argumentuju time da je direktna metoda konzistentnija i da obezbeđuje detaljnije informacije o prilivima i odlivima gotovine. 158) U kontekstu svega prethodno navedenog, na kraju u formi zaključka treba apostrofirati činjenicu da je upotrebna vrednost bilansa novčanih tokova determinisana sa dva ključna faktora, a to su: prvo, način klasifikovanja bilansnih pozicija, i drugo, izbor metoda u sastavljanju bilansa novčanih tokova BILANS NOV ANIH TOKOVA I KLJU NI POKAZATELJI Produbljena analiza bilansa novčanih tokova podrazumeva dovođenje u vezu pojedinih informacija sadržanih u ovom bilansu sa informacijama koje sadrže bilans stanja i bilans uspeha. Pri tome, precizno kvantifikovanje odnosa između karakterističnih veličina treba da pomogne potpunijem sagledavanju postojeće i perspektivne pozicije preduzeća. Zbog toga u savremenim uslovima poslovanja osim osnovnih grupa finansijskih pokazatelja baziranih na bilansu stanja i bilansu uspeha, sve više se naglašava i značaj finansijskih pokazatelja koji se temelje na novčanim tokovima. Imajući u vidu značaj upravljanja novčanim sredstvima, za ukupno poslovanje preduzeća preporučljivo je vršiti i analizu podataka iz ostvarenog bilansa novčanih tokova. Ovo je posebno značajno u uslovima opšte nelikvidnosti preduzeća. Pri tome, ove pokazatelje uvek treba posmatrati u međuzavisnosti sa osnovnim (klasičnim) pokazateljima performansi preduuzeća. Najznačajniji finansijski pokazatelji performansi preduzeća koji se temelje na novčanim tokovima jesu pokazatelji likvidnosti i solventnosti preduzeća. Među njima posebno izdvajamo sledeće: a) Koeficijent pokrivenosti kratkoročnih obaveza gotovinom b) Koeficijent pokrivenosti ukupnih obaveza gotovinom c) Koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom d) Koeficijent pokrivenosti dividendi gotovinom. a) Koeficijent pokrivenosti kratkoročnih obaveza gotovinom predstavlja noviji koncept testiranja likvidnosti preduzeća nastao u kontekstu činjenice da u setu godišnjih računa preduzeća postoji i bilans novčanih tokova. U brojiocu ovog pokazatelja likvidnosti preduzeća nalazi se neto novčani tok iz poslovanja, odnosno neto novčani priliv koji je ostvaren poslovnim aktivnostima preduzeća nakon potrebnih ulaganja u obrtna sredstva i podmirenja poslovnih obaveza tokom obračunskog perioda. Ovaj podatak se preuzima direktno iz bilansa novčanih tokova i on predstavlja razliku 240 POSLOVNE F NANS JE

250 između novčanih priliva i novčanih odliva po osnovu poslovnih aktivnosti. U imeniocu ovog pokazatelja nalaze se kratkoročne obaveze (preuzete iz bilansa stanja prethodnog i tekućeg obračunskog perioda), odnosno prosečne kratkoročne obaveze, budući da se radi o izveštajnom periodu od jedne godine. Analogno navedenom, koeficijent pokrivenosti kratkoročnih obaveza gotovinom utvrđuje se pomoću sledeće formule: 159) Koe cijent pokrivenos Neto nov ani tok iz poslovanja kratkoro nih obaveza = gotovinom Prose ne kratkoro ne obaveze Rezultirajući količnik navedene formule pokazuje sposobnost preduzeća da isplati kratkoročne obaveze, odnosno sa koliko gotovine ostvarene poslovnim aktivnostima je pokrivena svaka novčana jedinica kratkoročnih obaveza. Što je ovaj koeficijent veći, to je manja verovatnoća da će preduzeće imati problema sa likvidnošću. U vezi s tim, iskustva savremene privredne prakse pokazuju da ukoliko je ovaj koeficijent 40 % i više, smatra se da je preduzeće likvidno. b) Koeficijent pokrivenosti ukupnih obaveza gotovinom predstavlja veoma značajan pokazatelj solventnosti preduzeća, odnosno sposobnosti preduzeća da servisira svoje obaveze iz gotovine obezbeđene poslovnim aktivnostima preduzeća, a da pri tome ne mora da likvidira aktivu upotrebljenu u poslovnim operacijama. Brojilac ovog koeficijenta čini neto novčani tok obezbeđen poslovnim aktivnostima, dok se u imeniocu nalaze ukupne obaveze (uključujući i dugoročna rezervisanja) utvrđene iz bilansa stanja obračunskog perioda. 160) Koeficijent pokrivenosti ukupnih obaveza gotovinom utvrđuje se pomoću sledeće formule: Koe cijent pokrivenos ukupnih obaveza gotovinom = Neto nov ani tok iz poslovanja Ukupne obaveze Rezultirajući količnik navedene formule pokazuje vremenski period koji je potreban za izmirenje ukupnih obaveza preduzeća, pod pretpostavkom da se ceo novčani tok iz poslovnih aktivnosti usmeri za izmirenje obaveza. Što je ovaj koeficijent niži, to je veća verovatnoća da će preduzeće imati finansijske probleme u budućem periodu. U vezi s tim, iskustva savremene privredne prakse pokazuju da ukoliko je ovaj koeficijent 20 % i više, smatra se da preduzeće može da finansira svoje ukupne obaveze novčanim sredstvima obezbeđenim iz poslovnih aktivnosti, pod pretpostavkom da su spoljašnji izvori finansiranja postali preskupi ili ograničeni. c) Koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom predstavlja još jedan značajan pokazatelj likvidnosti preduzeća u smislu njegove sposobnosti da servisira obaveze. Generalno gledano, ovaj pokazatelj služi za utvrđivanje sposobnosti preduzeća da izvrši plaćanje kamata na svoje ukupno dugovanje i pokazuje broj puta koliko su odlivi gotovine za kamate bili pokriveni novčanim tokovima iz poslovnih aktivnosti. 161) Brojilac ovog koeficijenta čini neto priliv gotovine iz poslovnih aktivnosti uvećan za plaćene kamate i poreze. U imeniocu se nalaze plaćene kamate po osnovu dugoročnih i kratkoročnih NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 241

251 obaveza. Analogno navedenom, koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom utvrđuje se pomoću sledeće formule: Koe cijent pokrivenos kamata gotovinom = Neto nov ani tok iz poslovanja + pl. kamate + pl. poerzi Pla ene kamate Ne postoji neki opšti kriterijum u smislu koliko treba da iznosi koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom, već je to uglavnom stvar subjektivne procene analitičara u preduzeću. Međutim, smatra se da ovaj koeficijent treba da bude uvek veći od 1. To znači, da ukoliko je manji od 1, onda će se pojaviti neposredni rizik od nemogućnosti plaćanja dospelih kamata, što će usloviti i potrebu da se novac za servisiranje tih obaveza mora nabavljati iz eksternih izvora finansiranja. d) Koeficijent pokrivenosti dividendi gotovinom takođe predstavlja jedan od značajnih pokazatelja likvidnosti preduzeća u smislu njegove sposobnosti za isplatu dividendi. Zbog toga, akcionari su posebno zainteresovani za ovaj finansijski pokazatelj, budući da oni nerado ulažu novac u preduzeće koje nema dovoljno novčanih sredstava koja se obezbeđuju iz poslovnih aktivnosti, a u cilju isplate dividendi. Bojilac ovog pokazatelja sastoji se od neto priliva gotovine iz poslovnih aktivnosti, dok imenilac sadrži isplaćene dividende. Analogno tome, koeficijent pokrivenosti dividendi gotovinom utvrđuje se pomoću sledeće formule: 162) Koe cijent pokrivenos dividendi gotovinom = Neto nov ani tok iz poslovanja Pla ene dividende Kao i prethodni pokazatelj (koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom) i ovaj koeficijent mora da bude uvek iznad 1. U suprotnom, ako je rezultirajući količnik navedene formule manji od 1, onda će preduzeće nesumnjivo morati da se naknadno zadužuje da bi moglo isplatiti obaveze akcionarima po osnovu dividendi. 8. FUNDS FLOW ANALIZA Funds flow (fands flou) analiza se koristi za potrebe dinamičke analize bilansa (analize razvoja) i nužno se dopunjava analizom bilansa uspeha i cash flow analizom. Ova analiza počiva na bilansima stanja dva ili više obračunskih perioda. Sam termin funds flow označava tok izvora sredstava ili finansijski tok. Funds flow analizom identifikuju se i prate promene (varijacije) bilansnih pozicija ili segmenata dva ili više sukcesivnih bilansa stanja. 163) Poslednjih nekoliko decenija, praksa finansijske analize veoma rado, a u velikim preduzećima čak obavezno, koriste funds flow analizu za ocene i prognoze likvidnosti. Pomoću funds flow analize mogu se otkriti neravnoteže u upotrebi sred- 242 POSLOVNE F NANS JE

252 stava i preduzeti odgovarajuće korektivne mere. Primera radi, funds flow analiza može otkriti neproporcionalni rast zaliha i pokazati da je uzrok tome neadekvatno upravljanje zalihama. Na taj način, funds flow analiza može da upozori na probleme koje je potrebno detaljno analizirati radi preduzimanja odgovarajućih korektivnih akcija. 164) Forma i sadržina izveštaja (funds statement) na kome se zasniva funds flow analiza nemaju opšteprihvaćenu sadržinu. Pri tome, ne postoji zakonska obaveza da se sastavlja i obelodanjuje izveštaj o tokovima sredstava. To ne znači da sastavljanje ovog izveštaja nije potrebno. Sastavljanje izveštaja o tokovima sredstava preporučuje se u cilju boljeg razumevanja promena u finansijskom položaju preduzeća, odnosno pouzdanije procene njegove likvidnosti i prognoze likvidnosti u budućnosti. 165) Imajući u vidu ciljnu opredeljenost ovog dela udžbenika, predmet našeg daljeg razmatranja biće upotreba funds flow koncepta kao instrumenta finansijske analize koji omogućava bolje razumevanje promena u finansijskom položaju preduzeća. U vezi s tim, korišćenje cash flow koncepta u finansijskoj analizi pretpostavlja poznavanje sledećih kompleksa pitanja: (1) sadržina i forma bilansa tokova finansijskih sredstava, i (2) metodologija izrade i analize bilansa tokova finansijskih sredstava SADRŽINA I FORMA BILANSA TOKOVA SREDSTAVA Pod pojmom bilans tokova finansijskih sredstava podrazumeva se prema posebnoj metodlogiji sastavljen izveštaj (u formi konta ili liste) koji pokazuje izvore i upotrebu finansijskih sredstava. Pri tome izvori i upotreba finansijskih sredstava definisani su na propisani način i obuhvataju posmatrano vremensko razdoblje. Analiza različitih modela bilansa tokova u praksi, upućuje na određene konstatacije koje se odnose na sledeće: prvo, pojam finansijskih sredstava, odnosno sadržinu bilansa tokova sredstava, i drugo, formu prezentovanja ovog izveštaja. 166) Kada je u pitanju pojam finansijskih sredstava, odnosno sadržina bilansa tokova sredstava, čije je kretanje predmet analize, planiranja i ocene, onda treba imati u vidu činjenicu da se pojam finansijskih sredstava definiše na različite načine. Naime, u stručnoj literaturi i poslovnoj praksi susreću se izveštaji o tokovima: (a) ukupnih poslovnih sredstava, (b) obrtnih sredstava, (c) neto obrtnih sredstava, i (d) likvidnih sredstava. Sledstveno navedenom, to znači da izveštaji o tokovima finansijskih sredstava nemaju opšteprihvaćenu sadržinu. Međutim u praksi se najviše koristi koncept neto obrtnih sredstava čiji je cilj da utvrdi uzroke promene neto obrtnih sredstava, odnosno da ukaže na uzroke povećanja ili smanjenja likvidnosti preduzeća. 167) Imajući u vidu ciljnu opredeljenost ovog dela udžbenika, mi smo se iz čisto didaktičkih razloga opredelili za koncept ukupnih poslovnih sredstava. Kada je u pitanju forma bilansa tokova finansijskih sredstava, onda treba istaći da univerzalna forma izveštaja o tokovima finansijskih sredstava takođe nije uspostavljena. Međutim, sve poznate forme ovog izveštaja obično imaju dva osnovna dela: prvi NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 243

253 deo, koji omogućava da se iz razlike pribavljenih sredstava (izvora) i upotrebe sredstava dobiju informacije o promenama sredstava, i dugi deo, u kojem se utvrđuju posledice nastalih promena. U vezi s tim, u računovodstvenoj literaturi i poslovnoj praksi danas se uglavnom koriste dve osnovne forme bilansa tokova finansijskih sredstava, to su: forma konta i forma liste. Pri tome nema argumenata koji bi opravdavali davanje prioriteta jednom ili drugom obliku. To znači da u svakom konkretnom slučaju analitičar treba da se opredeli za određenu formu bilansa tokova finansijskih sredstava koja će, pre svega, biti prilagođena zahtevima korisnika finansijskih izveštaja. Međutim, ukoliko se bilans tokova finansijskih sredstava iskazuje u formi konta (dvostranog računa), onda se na levoj strani iskazuje pribavljanje sredstava, a na desnoj strani upotreba sredstava. Pri tome svako povećanje pozicija aktive i svako smanjenje pozicija pasive, predstavlja upotrebu sredstava, dok svako povećanje pozicija pasive i svako smanjenje pozicija aktive, predstavlja pribavljanje sredstava. Bilans tokova finansijskih sredstava koristi se kao jedan od instrumenata finansijske analize sa ciljem potpunijeg sagledavanja finansijskog položaja preduzeća. On otklanja slabosti cash flow izveštaja (bilansa novčanih tokova) tako što se u račun tokova kapitala uključuju svi finansijski događaji koji su uticali na promene neto obrtnih sredstava. Osnovni cilj funds flow izveštaja (bilansa tokova sredstava) jeste da se iz prikazanih promena razvrstanih prema odgovarajućim pravilima izvedu relevantni zaključci o obimu i vremenu (ročnosti) pojedinih sredstava, kao i njihovom poreklu. Rezultati koji se dobijaju analizom tokova finansijskih sredstava posmatraju se sa aspekta zlatnog bilansnog pravila u širem smislu i tumače se u skladu sa zahtevima bilansnih pravila finansiranja. 168) 8.2. METODOLOGIJA IZRADE BILANSA TOKOVA SREDSTAVA Polaznu osnovu za izradu bilansa tokova finansijskih sredstava predstavljaju dva komparativna sukcesivna bilansa stanja. Drugim rečima, da bi se sastavio bilans tokova finansijskih sredstava neophodno je najpre sačiniti bilans stanja. Pri tome on se može sačiniti po bruto principu i po neto principu. Bruto princip zahteva da se za svaku poziciju bilansa stanja iskaže: (a) početno stanje, (b) povećanje između dva uzastopna bilansa, (c) smanjenje između dva uzastopna bilansa i (d) krajnje stanje. Međutim, nije uobičajeno da se na ovakav način sačinjava bilans stanja, a kada se to i čini, onda se obično vrši sažimanje računa tako da bilans tokova finansijskih sredstava obuhvata samo povećanje i smanjenje pozicija bilansa stanja između dva uzastopna bilansa. Neto princip zahteva da se u posebnoj koloni iskazuje razlika između dva uzastopna bilansa. Pri tome, razlika se izračunava tako što se kod svake pozicije bilansa stanja od iznosa iskazanih u zaključnom bilansu oduzima iznos iskazan u bilansu otvaranja. Ako je ta razlika pozitivna, u koloni razlika to se označava sa znakom plus. Obrnuto, ako je ta razlika negativna, u koloni razlika to se označava se znakom minus. Zbir kolone razlika na strani aktive mora da bude jednak zbiru kolone razlika na strani pasive. Aktiva po bilansu otvaranja, korigovana zbirom kolone razlika na strani aktive, mora dati aktivu 244 POSLOVNE F NANS JE

254 po zaključnom bilansu, odnosno pasiva po bilansu otvaranja, korigovana zbirom kolone razlika na strani pasive, mora dati pasivu po zaključnom bilansu. 169) Na osnovu izloženog, vidi se da sastavljanju bilansa tokova finansijskih sredstava prethodi utvrđivanje razlike između veličina osnovnih pozicija bilansa stanja tekućeg perioda i bilansa stanja prethodnog perioda. Nakon utvrđivanja razlika koje se ispoljavaju kao povećanje ili smanjenje uporednih bilansnih pozicija, pristupa se sastavljanju bilansa tokova finansijskih sredstava. Pri tome, moraju se poštovati sledeća pravila: 170) a) Svako povećanje pozicija aktive, tretira se kao upotreba finansijskih sredstava; b) Svako smanjenje pozicija pasive, tretira se kao korišćenje finansijskih sredstava; c) Svako smanjenje bilansnih pozicija u aktivi bilansa stanja, ima tretman izvora sredstava; d) Svako povećanje bilansnih pozicija u pasivi bilansa stanja, ima karakter izvora sredstava. Izložena metodologija izrade bilansa tokova finansijskih sredstava, može se i grafički ilustrovati, kao što je prikazano na slici Slika Metodologija izrade bilansa tokova sredstava NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 245

255 Na slici jasno se vidi da u prikazanoj metodologiji poslednju fazu (korak) čini analiza bilansa tokova finansijskih sredstava. Pri tome, analitička interpretacija vrši se u kontekstu horizontalnih pravila finansiranja, odnosno zlatnog bilansnog pravila u širem smislu, koje zahteva da ulaganja u stalnu imovinu i zalihe budu finansirana iz dugoročnih izvora (sopstvenih i pozajmljenih). Kada je u pitanju ocena finansijske situacije preduzeća, bilansno pravilo u širem smislu se koristi za ispitivanje dugoročne finansijske ravnoteže preduzeća. Na osnovu svega izloženog, polaznu osnovu za izradu bilansa tokova finansijskih sredstava mogao bi predstavljati bilans stanja koji ima sledeću formu i sadržinu: RB Tabela BILANS STANJA PREDUZEĆA YY Naziv pozicije Na po etku perioda Na kraju perioda Razlika A K T I V A I OBRTNA IMOVINA Gotovina Teku a potraživanja Kratkoro na nansijska ulaganja Zalihe II STALNA IMOVINA Nematerijalna ulaganja Osnovna sredstva Dugoro na nansijska ulaganja POSLOVNA AKTIVA (I + II) P A S I V A I KRATKORO NE OBAVEZE Teku e obaveze Kratkoro ne nansijske obaveze II DUGORO NA REZERVISANJA III SOPSTVENI KAPITAL Osnovni kapital Rezerve iz dobitka Neraspore eni dobitak POSLOVNA PASIVA (I + II + III) Na bazi izloženog bilansa stanja, a koristeći prethodno objašnjenu metodologiju izrade bilansa tokova sredstava, moguće je sačiniti bilans tokova finansijskih sredstava koji bi imao sledeću formu i sadržaj: 246 POSLOVNE F NANS JE

256 Tabela BILANS TOKOVA POSLOVNIH SREDSTAVA IZVORI SREDSTAVA Iznos UPOTREBA SREDSTAVA Iznos 1. Pove anje teku ih obaveza Pove anje gotovine Pove anje dugoro nih rezervisanja 3. Pove anje osnovnog kapitala Pove anje neraspore enog dobitka 5. Smanjenje dugoro nih nansijskih ulaganja Pove anje teku ih potraživanja Pove anje kratkoro nih nansijskih ulaganja Pove anje zaliha Pove anje nematerijalnih ulaganja Pove anje osnovnih sredstava Smanjenje kratkoro nih nansijskih obaveza UKUPNO UPOTREBA SREDSTAVA (1 7) 80 U K U P N O IZVORI SREDSTAVA (1 5) Prethodno dati bilans iz tabele prikazuje izvore i upotrebu ukupnih poslovnih sredstava u posmatranom periodu. Njegova analiza se vrši u kontekstu zlatnog bilansnog pravila u širem smislu koje, da podsetimo, zahteva da ulaganja u stalnu imovinu i zalihe budu finansirana iz dugoročnih izvora (sopstvenih i pozajmljenih). U navedenom bilansu, na strani upotrebe sredstava dugoročni karakter angažovanja sredstava imaju sledeće stavke: povećanje zaliha, povećanje nematerijalnih ulaganja i povećanje osnovnih sredstava. Ukupan iznos navedenih stavki iz bilansa iznosi dinara. Na strani izvora sredstava, jasno se može uočiti da osnovne dugoročne izvore u konkretnom slučaju čine sledeće stavke: povećanje sopstvenog kapitala, povećanje dugoročnih rezervisanja i i smanjenje dugoročnih finansijskih ulaganja. Ukupan iznos navedenih stavki iz bilansa iznosi dinara. Navedene relacije ukazuju na to da je povećanje dugoročnih izvora bilo nedovoljno za finansiranje povećanja dugoročno vezane imovine. Sledstveno tome, može se izvući zaključak da je razlika finansirana iz kratkoročnih izvora. Na taj način narušeno je zlatno bilansno pravilo finansiranja u širem smislu što može dovesti do većeg ili manjeg narušavanja dugoročne finansijske ravnoteže preduzeća, u zavisnosti od konkretne visine debalansa. NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 247

257 9. OSTALI INSTRUMENTI FINANSIJSKE ANALIZE U literaturi koja se bavi analitičkim ispitivanjem finansijskih izveštaja preduzeća navodi se veći broj metoda, odnosno instrumenata finansijske analize. Analogno tome, prilikom izlaganja o vrstama finansijske analize (na početku ovog poglavlja udžbenika) napomenuli smo da postoje sledeći instrumenti finansijske analize: racio analiza, analiza neto obrtnog fonda, cash flow analiza, funds flow analiza, vizuelna analiza i analiza pomoću računa pokrića. U kontekstu navedenog, kao najčešće korišćeni instrumenti dopune finansijskoj analizi mogu se navesti: (a) vizuelna metoda analize, i (b) metoda analize pomoću računa pokrića. a) Vizuelna metoda analize veoma često je u upotrebi ili samostalno ili u kombinaciji sa drugim metodama. Ova metoda se zasniva na posmatranju bilansa stanja i bilansa uspeha prikazanih u formi grafikona, sa ciljem da se izvuku osnovni zaključci o finansijskom položaju i dostignutom nivou rentabilnosti preduzeća. Zbog svoje preglednosti, obično se daju grafikoni u formi stubova koji prikazuju globalne pozicije aktive i pasive i to prema poretku kakav je ustrojen u zvaničnoj šemi bilansa stanja. Pozicije bilansa uspeha, takođe se grupišu tako što se odvojeno prikazuju poslovni prihodi i rashodi, poslovni rezultat, neposlovni prihodi i rashodi i ukupan rezultat. 171) Zaključci do kojih se dolazi na osnovu grafikona (slika) bilansa stanja i bilansa uspeha zasnivaju se uglavnom na sledećim relacijama: 172) Odnos dugoročnog kapitala i poslovnih sredstava; Odnos dugoročnog kapitala i stalnih sredstava; Odnos sopstvenog kapitala i poslovnih sredstava; Odnos sopstvenog kapitala i stalnih sredstava; Odnos kratkoročnih obaveza i obrtnih sredstava; Odnos poslovnih prihoda i poslovnih rashoda; Odnos ukupnog rezultata i ukupnog prihoda; Odnos ukupnog rezultata i ukupnog kapitala. Rezultati dobijeni primenom vizuelne metode finansijske analize, veoma su značajni, posebno sa aspekta dobijanja opšte predstave o finansijskom stanju preduzeća i njegovoj zarađivačkoj sposobnosti. U vezi s tim, ona je naročito pogodna za potrebe eksterne analize sračunate na sticanje globalne prestave o finansijskom položaju i rentabilnosti poslovanja preduzeća. Međutim, rezultate analize dobijene ovom metodom ipak treba prihvatati sa rezervom. Naime primenom ove metode ne mogu se uočiti svi aspekti realnog finansijskog stanja i rentabilnosti preduzeća, kao ni uzroci koji su uticali na to. Zbog toga, glavni nedostatak ove metode je njena površnost što sa svoje strane nameće potrebu primene i drugih instrumenata finansijske analize, pre 248 POSLOVNE F NANS JE

258 svega, u cilju provere zaključaka do kojih se došlo primenom vizuelne metode analize. Iz navedenih razloga, u praksi se izbegava samostalna primena vizuelne metode analize, pa se ona najčešće primenjuje u kombinaciji sa drugim instrumentima finansijske analize. Analogno navedenom, vizuelnu analizu treba koristiti kao početnu (inicijalnu) metodu za potrebe statičke i dinamičke analize bilansa. Međutim, nakon vizuelne analize obavezno treba primenjivati i ostale postupke (instrumente) finansijske analize. b) Metoda analize pomoću računa pokrića podrazumeva sastavljanje računa pokrića koji izražava karakteristične odnose delova bilansa stanja. Zbog toga analiza pomoću računa pokrića podseća na racio analizu jer obe koriste iste karakteristične odnose delova bilansa stanja i uspeha. Međutim, suštinska razlika ogleda se u tome što račun pokrića izražava karakteristične odnose delova bilansa u relativnim brojevima, dok se kod racio analize odnosi delova bilansa izražavaju u koeficijentima (racio brojevima). Račun pokrića sastavlja se na osnovu bilansa stanja koji je prethodno pripremljen za analizu, u smislu grupisanja pozicija u homogene grupe po principima rastuće likvidnosti i rastuće dospelosti. Pri tome, u računu pokrića se iskazuju sledeće relacije: 173) 1. Struktura imovine (stalna i obrtna imovina) 2. Struktura kapitala (sopstveni i tuđi kapital) 3. Pokriće stalne imovine (odnos sopstvenog kapitala i stalne imovine). Oslanjajući se na podatke bilansa stanja pripremljenog za analizu, račun pokrića bi mogao imati formu i sadržaj kao što prikazuje tabela RB Tabela RAČUN POKRIĆA PREDUZEĆA YY Naziv pozicije Apsolutni Iznos Struktura imovine Rela vne vrednos Struktura kapitala Pokri e stalne imovine 1. Sopstveni kapital ,03 233,84 2. Stalna imovina , Slobodna sopstvena sredstva Dugoro ni tu i kapital Dugoro ni kapital za pokri e obrtnih sredstava (3 + 4) Kratkoro ni tu i kapital Ukupno tu i kapital (4 + 6) ,97-8. Obrtna sredstva (5 + 6) ,04 - Ukupno % 100% - NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 249

259 Za razliku od metode vizuelne finansijske analize koja se odnosi na ispitivanje bilansa stanja i bilansa uspeha, metoda analize pomoću računa pokrića se odnosi samo na ispitivanje bilansa stanja, ali se obično kompletira ili dopunjava sa ostalim instrumentima finansijske analize koji istražuju i efikasnost poslovanja preduzeća. Analiza pomoću računa pokrića najčešće se dopunjava i sa pokazateljima likvidnosti I, II i III stepena. Pri tome, navedeni pokazatelji utvrđuju se pomoću sledećih obrazaca: a) Likvidnost prvog stepena = Nov ana sredstva Kratkoro ne obaveze 100 b) Likvidnost drugog stepena = Nov ana sredstva + kratkoro na potraživanja Kratkoro ne obaveze 100 c) Likvidnost tre eg stepena = Obrtna sredstva Kratkoro ne obaveze 100 U odnosu na vizuelnu metodu analize, analiza pomoću računa pokrića ima određenih prednosti, pre svega, u smislu računske tačnosti podataka na osnovu kojih se donose relevantni zakljuci. Međutim, sama računska tačnost podataka ne doprinosi ujedno i srazmernom povećanju unutrašnje vrednosti analize. Zbog toga, sve primedbe koje se upućuju vizuelnoj metodi analize, u vezi sa realnošću zaključaka o finansijskom stanju i uspehu poslovanja jednog preduzeća, mogu da budu upućene i analizi pomoću računa pokrića. U kontekstu navedenog, ova metoda se najčešće koristi kao pomoćna (dopunska) u kombinaciji sa ostalim instrumentima finansijske analize. 10. SISTEMI POKAZATELJA I SINTETI KI POKAZATELJI Na osnovu dosadašnjih razmatranja u vezi sa prikazom osnovnih instrumenata finansijske analize, uočljivo je da svi ovde prikazani pokazatelji performansi preduzeća koji se dobijaju različitim postupcima finansijske analize, nemaju karakter apsolutnih mera za kontrolu poslovanja preduzeća. Analogno tome, preovladava mišljenje da je jedan od glavnih nedostataka svih pokazatelja koji nastaju kao produkt različitih instrumenata finansijske analize, njihova delimičnost. U vezi s tim, treba imati u vidu činjenicu da je kompleksnost poslovanja i poslovnih problema u savremenim uslovima, nametnula potrebu oblikovanja pokazatelja koji predstavljaju agregirane veličine, što je ujedno dalo mogućnost oblikovanja gotovo neograničenog broja pokazatelja performansi preduzeća. Zbog toga je u savremenim uslovima poslovanja došlo do razvoja tkz. savremenih pokazatelja performansi preduzeća koji su veoma brojni. Međutim, imajući u vidu ciljnu 250 POSLOVNE F NANS JE

260 opredeljnost ovog dela udžbenika, među njima treba ipak treba izdvojiti sledeće: (a) sisteme pokazatelja, i (b) sintetičke pokazatelje. a) Sistemi pokazatelja podrazumevaju izbor odgovarajućih pokazatelja, odgovarajući način njihovog povezivanja, kao i odgovarajući stepen zavisnosti i povezanosti sa osnovnim ciljem. Generalno gledano, može se reći da su sistemi pokazatelja nastali kao posledica težnje da se obuhvati celina poslovanja koja se sastoji od različitih segmenata. Pri tome pojedančni pokazatelji upravo se odnose na pojedine segmente poslovanja, ali bez obzira na to koliko ih ima, uvek je otežano obuhvatanje celine poslovanja preduzeća. 174) Sistemi pokazatelja mogu se podeliti u dve osnovne grupe: deduktivne i induktivne. Najpoznatiji sistem pokazatelja je Du Pont i on pripada grupi deduktivnih sistema pokazatelja. Du Pontov sistem pokazatelja koristi se prvenstveno za potrebe analize, a samim tim, i za potrebe planiranja i upravljanja preduzećem. Međutim, u zavisnosti od cilja i svrhe analize moguće su različite modifikacije ovog sistema pokazatelja. 175) b) Sintetički pokazatelji podrazumevaju u stvari zbir više pojedinačnih pokazatelja na osnovu kojih se vrši procena finansijskog zdravlja preduzeća. Jedan od najpoznatijih zbirnih (sintetičkih) pokazatelja, koji se mogu računati na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja jeste, Altmanov sintetički pokazatelj finansijske nesigurnosti koji predstavlja ponderisani zbir više pojedinačnih pokazatelja. Na osnovu ponderisanog zbira više pojedinačnih pokazatelja, ocenjuje se finansijsko zdravlje preduzeća. Ovaj model analize naziva se još i ZETA model analize (Z - score model), a nastao je u SAD, na bazi istraživanja da li će preduzeće u budućnosti bankrotirati, ili ne DU PONT SISTEM ANALIZE Du pont sistem analize već mnogo godina koristi se u inostranstvu, ali u našim domicilnim uslovima dosta je zapostavljen, kako u literaturi, tako i u praksi. Radi se o sistemu analize koji finansijski menadžeri često koriste prilikom ocene finansijske situacije preduzeća u prethodnom periodu, kao i pri donošenju finansijskih odluka koje se odnose na budući period. Du Pont sistem analize najpre je korišćen u Du Pont kompaniji u SAD, da bi kasnije bio stalno usavršavan i korišćen u velikom broju kompanija u SAD. Ovaj sistem analize pripada grupi deduktivnih sistema pokazatelja čije se osnovne karakteristike ogledaju u sledećem: (a) postojanje glavnog pokazatelja koji odražava najviši cilj poslovanja preduzeća; (b) postojanje sadržajne međuzavisnosti većeg ili manjeg broja pomoćnih pokazatelja koji na različitim nivoima preciziraju sadržaj elemenata glavnog pokazatelja, i (c) sadržaj pomoćnih pokazatelja formalizuje se odgovarajućim matematičko-statističkim iskazima. 176) Glavni pokazatelj koji odražava osnovni cilj poslovanja preduzeća jeste rentabilnost ukupne imovine, bez obzira na to da li je ta imovina pribavljena iz vlastitih, ili tuđih izvora (vlastitog ili tuđeg kapitala). Iz rentabilnosti kao osnovnog (vrhovnog) pokazatelja izvode se zahtevi koje treba zadovoljiti na određenim NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 251

261 nižim nivoima poslovanja. Zbog toga, Du Pontov sistem pokazatelja ima oblik piramide. Sve ono što je u toj piramidi ispod osnovnog (vrhovnog) cilja, koji predstavlja rentabilnost ukupne imovine, hijerarhijski je podređeno upravo tom osnovnom cilju, odnosno rentabilnosti. U tom kontekstu, uočava se da Du Pontov sistem pokazatelja pokazuje veze imeđu faktora koji utiču na rentabilnost ukupno angažovanog kapitala. Osim toga ovaj sistem pokazatelja omogućava i delegiranje odgovornosti za ostvarivanje rentabilnosti ukupno angažovanog kapitala na niže upravljačke nivoe u preduzeću. Pri tome, u zavisnosti od cilja i svrhe analize, moguće su različite modifikacije sistema pokazatelja. 177) Du Pontov sistem pokazatelja objedinjava informacije koje proizlaze iz dva osnovna finansijska izveštaja: bilansa stanja i bilansa uspeha. Takav sistem pokazatelja omogućava da se oceni kako će promena bilo kojeg elementa obuhvaćenog u sistemu imati uticaja na promenu rentabilnosti ukupne imovine (kapitala). Na taj način moguće je utvrditi kako će npr. povećanje prodaje uticati na rentabilnost, ili kako će se na rentabilnost odraziti smanjenje zaliha. U svakom slučaju, moguće je zaključiti da Du Pontov sistem pokazatelja ima mnogo veću mogućnost izveštavanja o celini poslovanja nego što je to slučaj sa pojedinačnim pokazateljima. Osnovna Du Pont formula dovodi u vezu stopu neto dobitka sa koeficijentom obrta ukupnih poslovnih sredstava, a proizvod ove dve veličine daje stopu neto prinosa ukupnih sredstava, što se može predstaviti pomoću sledećeg obrasca: a) Stopa neto prinosa na ukupna sredstva = Stopa neto dobitka Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava Navedeni obrazac može se napisati i u analitičkoj formi, odnosno: b) Stopa neto prinosa na ukupna sredstva = Neto dobitak Neto prihodi od prodaje Neto prihodi od prodaje Prose na poslovna sredstva Prvi deo formule predstavlja stopu neto dobitka, dok drugi deo predstavlja koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava, što se može predstaviti i grafički kao na slici Prvi deo formule topa neto dobitka Drugi deo formule oe cijent obrta ukupnih poslovnih sredstava topa neto prinosa na ukupna sredstva = Slika Osnovna Du Pont formula 252 POSLOVNE F NANS JE

262 Skraćivanjem neto prihoda od prodaje u brojiocu i imeniocu prethodne formule, dobija se sledeći obrazac: c) Stopa neto prinosa na ukupna sredstva = Neto dobitak Prose na poslovna sredstva U sve tri navedene formule, uzimajući u obzir hipotetičke vrednosti određenih pokazatelja, mogu se dobiti potpuno isti rezultati vezano za iznos stope neto prinosa na ukupna poslovna sredstva, što pokazuje sledeće: 178) a) Stopa neto prinosa na ukupna sredstva = 10,78 0,90 = 9,70 % b) Stopa neto prinosa na ukupna sredstva = = 9,70 % c) Stopa neto prinosa na ukupna sredstva = = 9,70 % Stopa neto prinosa na ukupna sredstva, predstavlja jedan od opštih pokazatelja rentabilnosti poslovanja preduzeća, i u navedenom primeru pokazuje da je preduzeće na 100 dinara ukupno angažovanih poslovnih sredstava, ostvarilo 9,70 dinara neto dobitka. Ova stopa može se ocenjivati i tako što bi se poredila sa prosečnom stopom u privrednoj grani u kojoj preduzeće posluje ili sa stopom koju je preduzeće ostvarilo u prethodnoj godini poslovanja. Međutim, ono što je posebno značajno za analizu, jeste to što se ova stopa može izračunati u analitičkoj formi. Na osnovu stope neto dobitka, može se zaključiti koliko preduzeće efikasno upravlja pojedinačnim i ukupnim troškovima. Naime, stopa neto dobitka pokazuje sa koliko procenata neto dobitak učestvuje u neto prihodima od realizacije, dok se ostatak odnosi na pojedine ili ukupne troškove, tako da je učešće neto dobitka u neto prihodima od realizacije moguće povećavati snižavanjem pojedinačnih i ukupnih troškova. 179) Kao što smo videli, koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava predstavlja najopštiji pokazatelj efikasnosti korišćenja ukupnih poslovnih sredstava, i u našem hipotetičkom proračunu pokazuje da je preduzeće na svaki dinar uložen u ukupna poslovna sredstva ostvarilo 0,90 dinara neto prihoda od realizacije. Na osnovu prethodno izloženog, proizlazi da preduzeće može povećavati stopu neto prinosa na ukupna sredstva (povećavati rentabilnost) povećavanjem stope neto dobitka, odnosno putem snižavanja troškova i putem povećavanja koeficijenta obrta ukupnih poslovnih sredstava, tj. efikasnijim korišćenjem ukupnih poslovnih sredstava. Može se reći da stopa prinosa na ukupna sredstva pokazuje do kog nivoa se može snižavati stopa neto dobitka, i smanjivati efikasnost korišćenja ukupnih poslovnih sredstava, a da preduzeće ne dođe u zonu gubitka. Inače karakteristično je da preduzeća koja ostvaruju nisku stopu NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 253

263 neto dobitka, po pravilu imaju visok koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava, dok preduzeća koja ostvaruju visoku stopu neto dobitka, po pravilu imaju nizak koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava. 180) Osim prethodno navedene i detaljno objašnjene osnovne Du Pont formule, takođe postoji i tzv. proširena Du Pont formula koja dovodi u vezu stopu neto prinosa na ukupna sredstva sa stopom prinosa na sopstvena sredstva, kao još jednim opštim pokazateljem rentabilnosti preduzeća. Ova stopa dobija se pomoću sledećeg obrasca: a) Stopa prinosa na sopstvena sredstva = Stopa prinosa na ukupna sredstva Multiplikator sopstvenih sredstava Multiplikator sopstvenih sredstava pokazuje koliko je na jedan dinar sopstvenog kapitala angažovano ukupnih poslovnih sredstava. On se izračunava na sledeći način: Mul plikator sopstvenih sredstava = Prose na poslovna sredstva Prose ni sopstveni kapital Proširena Du Pont formula uključuje u analizu rentabilnosti i finansijsku strukturu preduzeća, odnosno finansijski leveridž, koji se u ovom slučaju definiše kao odnos duga i sopstvenog kapitala. Dakle, navedeni obrazac se može napisati i u analitičkoj formi, odnosno: b) Stopa prinosa na sopstvena sredstva = Neto dobitak Prose na poslovna sredstva Prose na poslovna sredstva Prose ni sopstveni kapital Prvi deo formule predstavlja stopu neto prinosa na ukupna sredstva, dok drugi deo predstavlja multiplikator sopstvenih sredstava, što se može predstaviti i grafički kao na slici Prvi deo formule Drugi deo formule Prvi deo formule Drugi deo formule topa prinosa na sopstvena sredstva = topa neto prinosa na ukupna sredstva ul plikator sopstvenih sredstava Slika Proširena Du Pont formula 254 POSLOVNE F NANS JE

264 Skraćivanjem prosečnih poslovnih sredstava u brojiocu i imeniocu prethodne formule, dobija se sledeći obrazac: c) Stopa prinosa na sopstvena sredstva = Neto dobitak Prose ni sopstveni kapital U sve tri navedene formule, uzimajući u obzir hipotetičke vrednosti određenih pokazatelja, mogu se dobiti potpuno isti rezultati vezano za iznos stope neto prinosa na sopstvena sredstva, što pokazuje sledeće: 181) a) Stopa prinosa na sopstvena sredstva = 9,70 1,90 = 18,49 % b) Stopa prinosa na sopstvena sredstva = = 18,49 % c) Stopa prinosa na sopstvena sredstva = = 18,49 % Stopa prinosa na sopstvena sredstva znači da je na 100 dinara angažovanog kapitala, ostvareno 18,49 dinara neto dobitka. Ova stopa može se ocenjivati i tako što bi se poredila sa prosečnom stopom u privrednoj grani u kojoj preduzeće posluje, ili sa stopom koju je preduzeće ostvarilo u prethodnoj godini poslovanja. Ono što je ovde posebno značajno sa analitičkog aspekta, jeste da se ova stopa takođe može izračunati u analitičkoj formi, što pruža znatno veće mogućnosti analize. Naime, pored ispitivanja uticaja efikasnosti upravljanja troškovima, i efikasnosti korišćenja ukupnih poslovnih sredstava na rentabilnost poslovanja preduzeća, takođe je moguće ispitati i efekat finansijskog leveridža na stopu prinosa na sopstvena sredstva. Povećanje učešća duga u ukupnim izvorima finansiranja, povećava multiplikator sopstvenih sredstava, što će do određenog stepena uticati na povećanje stope prinosa na sopstvena sredstva uz izvestan stepen povećanja finansijskog rizika. Pozitivan uticaj finansijskog leveridža na stopu prinosa na sopstvena sredstva, biće prisutan sve dotle dok je stopa prinosa na ukupna sredstva viša od prosečne cene pozajmljenih sredstava. U suprotnom slučaju efekat finansijskog leveridža bio bi negativan, i došlo bi do snižavanja stope prinosa na sopstvena sredstva. 182) U široj literaturi kao i u praktičnim analizama, uobičajeno je da se daje i grafička ilustracija Du Pont sistema analize. Analogno tome, jedna od mogućih varijanti grafičke interpretacije mogla bi da izgleda kao što je to prikazano na slici ) NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 255

265 Neto prihodi od prodaje Cena koštanja realizovanih proizvoda Neto dobitak Stopa neto dobitka 10,78 % BILANS USPEHA - : Troškovi perioda Neto prihodi od prodaje x Stopa neto prinosa na ukupna sredstva 9,70 % Kamate na dugove Porez na dobitak x Stopa prinosa na sopstvena sredstva 18,49 % BILANS STANJA Prose na obrtna sredstva : Prose na ksna sredstva Prose ne kratkoro ne obaveze Neto prihodi od prodaje Prose na poslovna sredstva Prose ne ukupne obaveze Koe cijent obrta ukupnih poslovnih sredstava 0,90 Prose na poslovna sredstva : Prose ni dugoro ni Prose ni dugovi sopstveni Prose ni sopstveni kapital kapital Mul plikator sopstvenih sredstava 1,90 Slika Du Pont sistem analize 256 POSLOVNE F NANS JE

266 10.2 ZETA MODEL ANALIZE Jedan od najpoznatijih zbirnih (sintetičkih) pokazatelja koji se mogu izračunati na osnovu finansijskih izveštaja u cilju ocene finansijske situacije preduzeća, jeste Altmanov sintetički pokazatelj finansijske nesigurnosti. Naime, Edwaed Altman prvi je autor koji je uspešno primenio jedan statistički model u predviđanju bankrota preduzeća. Njegov tzv. Z score model predstavlja najpoznatiji model iz ove oblasti u svetu i poslužio je kao inspiracija brojnim autorima koji su koristeći istu statističku tehniku, kasnije razvili svoje modele analize. Pri tome, polazna pretpostavka Altmanovog modela bila je da ograničen broj ekonomskih kategorija predominantno utiče na finansijsko stanje preduzeća, pa se njihovom analizom i stavljanjem u logičke odnose putem racio brojeva može doći do saznanja o tome da li se i u kojoj meri konkretno preduzeće nalazi u finansijskim problemima. Kako je njegov model imao zadatak, pre svega, da otkrije rizike od nastupanja bankrota preduzeća, u obzir su uzeti uglavnom oni racio brojevi koji ukazuju na solventnost, likvidnost i rentabilnost poslovanja. U kontekstu navedenog, treba istaći da se ZETA MODEL analize bazira u stvari na ponderisanom zbiru više pojedinačnih pokazatelja. Naime, na osnovu ponderisanog zbira više pokazatelja određuje se finansijsko zdravlje preduzeća. Pri tome, veći zbir znači veću finansijsku stabilnost preduzeća, i obrnuto manji zbir upozorava na moguće finansijske nepreilike. Rezultati Z score modela analize zavređuju posebnu pažnju, budući da podaci kojima se ovaj model služi imaju veliku upotrebnu i analitičku vrednost. Ovaj model se zasniva na definisanju pet pokazatelja, odnosno varijabli diskriminatorne funkcije. Shodno tome, ponderisani zbir (Z) može se izračunati pomoću funkcije koja ima sledeće osnovne komponente: 184) Z = 1,2 * x 1 + 1,4 * x 2 + 3,3 * x 3 + 0,6 * x 4 + 1,0 * x 5 gde su: X 1 = obrtni kapital / ukupna sredstva (working capital /total assets). Obrtni kapital se često sreće pod nazivom neto obrtni kapital i on predstavlja računsku veličinu koja se često koristi pri oceni kreditne sposobnosti preduzeća. Pri tome, preferira se pozitivna i visoka vrednost obrtnog kapitala jer ona ukazuje na to da je veći deo obrtnog kapitala finansiran dugoročnim izvorima finansiranja. Ovaj relativno retko korišćen racio odnos pokazao se kao odličan pokazatelj finansijskih poteškoća preduzeća. On se svrstava u pokazatelje lekvidnosti preduzeća. Pri analizi finansijskih izveštaja, u obrascu bilansa stanja od pozicije obrtna imovina oduzima se pozicija kratkoročnih obaveza, što znači da se ovaj pokazatelj može dobiti na osnovu sledećeg obrasca: NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 257

267 X 1 = Teku a imovina - Teku e obaveze Ukupna imovina X 2 = Akumulirana zadržana zarada / ukupna sredstva (retained earning / total assets). Akumulirana zadržana zarada je u stvari neraspoređeni dobitak. Međutim, ako je u bilansu stanja iskazan i gubitak, onda se uzima razlika između neraspoređenog dobitka i gubitka. Ova razlika može da bude i negativna, što se događa kada je neraspoređeni dobitak manji od gubitka. Dakle, za veću vrednost ovog racia neophodno je pozitivno poslovanje. Ovaj racio odnos svrstava se u pokazelje profitabilnosti preduzeća, s tim što treba imati u vidu starost preduzeća, jer ukoliko je preduzeće mlado, veličina u imeniocu može umanjiti preciznost ovog racio pokazatelja. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj se može dobiti na osnovu sledećeg obrasca: Neposredni dobitak X = 2 Ukupna imovina X 3 = Zarada pre odbitka kamata i poreza / ukupna sredstva (earnings before interests and taxes). Zarada pre odbitka kamata i poreza predstavlja kategoriju koja veoma dobro odražava prinosnu sposobnost preduzeća. Ona se dobija kada poziciji dobiti pre oporezivanja iz bilansa uspeha dodamo finansijske rashode, što znači da ova kategorija u stvari predstavlja bruto dobitak uvećan za rashode finansiranja. Međutim, ako je umesto bruto dobitka ostvaren gubitak, onda se od rashoda finansiranja oduzima gubitak. Pri tome, ovaj rezultat može da bude i negativan što će se dogoditi kada je gubitak veći od rashoda finansiranja. Ovaj racio odnos je jedan od najčešće upotrebljavanih pokazatelja. On se svrstava u pokazatelje profitabilnosti preduzeća. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj se može dobiti na osnovu sledećeg obrasca: Neto dobitak + Troškovi kamata + Troškovi oporezivanja X = 3 Ukupna imovina X 4 = Tržišna vrednost kapitala / ukupne obaveze (market value of equity / book value of total liabilities). Kod korporativnih preduzeća čije se akcije prodaju na berzi, tržišna vrednost kapitala je jednaka umnošku tržišne vrednosti njihovih akcija ostvarene na berzi na dan bilansa, i broja akcija koje se nalaze kod akcionara. Kod korporativnih preduzeća čije se akcije ne prodaju na berzi, kao i kod svih drugih preduzeća, umesto tržišne vrednosti kapitala uzima se knjigovodstvena vrednost kapitala. Pri tome, ukupne obaveze obuhvataju sve obaveze preduzeća na dan bilansa. Ovaj racio pokazatelj svrstava se u pokazatelje solventnosti, jer stavljanjem u odnos tržišne vrednosti kapitala i knjigovodstvene vrednosti obaveza dobija se uvid u strukturu izvora finansiranja preduzeća. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj se može dobiti na osnovu sledećeg obrasca: X 4 = Tržišna vrednost obi nih i preferencijalnih akcija Teku e obaveze i dugoro ni dugovi 258 POSLOVNE F NANS JE

268 X 5 = Prihodi od prodaje / ukupna sredstva (sales / total assets). Prihodi od prodaje obuhvataju prihode od prodaje robe, proizvoda i usluga, dok su ukupna sredstva ravna zbiru aktive umanjene za gubitak iznad kapitala iskazanog u aktivi. Ovaj racio odnos pokazuje sposobnost preduzeća da plasira svoje proizvode i usluge na tržištu. Stavljanjem u odnos prihoda od prodaje prema ukupnoj imovini preduzeća, stiče se prava slika o efikasnosti preduzeća, pa se zbog toga ovaj pokazatelj svrstava u pokazatelje efikasnosti. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj može se dobiti na osnovu sledećeg obrasca: Prihodi od prodaje X = 5 Ukupna imovina Na osnovu ponderisanog zbira pokazatelja koje smo prethodno objasnili, procenjuje se finansijsko stanje konkretnog preduzeća. Veći zbir znači veću finansijsku stabilnost preduzeća, dok nasuprot tome, manji zbir upozorava na mogućnost finansijskih problema. Na bazi empirijskih istraživanja, odnosno dobijenih rezultata izvršena je sledeća klasifikacija preduzeća: a) Ako je Z 3,0 to znači da je finansijska situacija preduzeća stabilna i da preduzeću ne preti bankrot. b) Ako je Z 1,8 to znači da je finansijska situacija preduzeća nestabilna i da preduzeću preti bankrot. c) Ako je 1,8 Z 3,0 odnosno ako je Z između 1,8 i 3,0 znači da se preduzeće nalazi u tzv. sivoj zoni i da postoje izgledi da je njegova finansijska situacija nepovoljna. Respektujući navedene vrednosti pokazatelja, sa jedne strane, a na osnovu podataka bilansa stanja i bilansa uspeha, sa druge strane, moguće je izvršiti ocenu kreditnog boniteta dva preduzeća (A i B). Analogno tome, primena Altmanovog Z-score modela daje se u tabeli i ona izgleda ovako: 185) Tabela ZETA MODEL ANALIZE acio pokazatelji Preduze e Preduze e B X 1 = Obrtni kapital / Ukupna sredstva X 2 = Zadržana zarada / Ukupna sredstva X 3 = Zarada pre odbitka kamata i poreza / Ukupna sredstva X 4 = Tržišna vrednost kapitala / Ukupne obaveze X 5 = Prihodi od prodaje / Ukupna sredstva / = 0,0296 (37.039) / = (0,1376) / = 0, / = 0, / = 0, / = 0, / = 4, / = 3, / = 1, / = 0,8298 NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 259

269 Preduzeće A: Z = 1,2 x 0, ,4 x 0, ,3 x 0, ,6 x 4, ,0 x 1,0241 Z = 0, , , , ,0241 Z = 4,8015 Preduzeće B: Z = 1,2 x (0,1376) + 1,4 x 0, ,3 x 0, ,6 x 3, ,0 x 0,8298 Z = (0,1651) + 0, , , ,8298 Z = 2,9111 Na osnovu dobijenih rezultata Z-score modela analize mogu se izvući određeni zaključci o finansijskoj stabilnosti preduzeća A i B. Oni se ogledaju u sledećem: Preduzeće A ima Z skor 4,8015 što iznosi više od 3,0 što čini najniži skor pri kojem se preduzeće može smatrati finansijski stabilnim. Shodno tome, može se smatrati da ovo preduzeće ima dobre kreditne performanse, odnosno dobar kreditni bonitet. Preduzeće B ima skor 2,9111 što iznosi manje od 3,0 ali ujedno i više od 1,8. To znači da ovo preduzeće posluje u sivom (rizičnom) području, te zbog toga ono ima minimalne kreditne performanse, odnosno minimalan kreditni bonitet. 260 POSLOVNE F NANS JE

270 P 1. Kako se najčešće definiše finansijska analiza preduzeća? 2. Koji su osnovni ciljevi finansijske analize? 3. Koje su osnovne vrste finansijske analize? 4. Šta čini formalne pretpostavke finansijske analize? 5. Šta čini materijalne pretpostavke finansijske analize? 6. Šta čini suštinu racio analize i u čemu je njen značaj? 7. Kako se vrši klasifikacija osnovnih finansijskih pokazatelja? 8. Koji su osnovni pokazatelji (racia) likvidnosti? 9. Koji su osnovni pokazatelji (racia) aktivnosti? 10. Koji su osnovni pokazatelji (racia) finansijske strukture? 11. Koji su osnovni pokazatelji (racia) rentabilnosti? 12. Koji su osnovni pokazatelji (racia) tržišne vrednosti? 13. U čemu je značaj analize pomoću neto obrtnog fonda? 14. U čemu je značaj cash flow analize? 15. Koje su metode sastavljanja bilansa novčanih tokova? 16. U čemu je značaj funds flow analize? 17. U čemu je značaj vizuelne finansijske analize? 18. U čemu je značaj analize pomoću računa pokrića? 19. U čemu se sastoji Du Pont sistem analize? 20. U čemu se sastoji ZETA model analize? NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 261

271 NAPOMENE 1) Radiša Radovanović: BILANSI PREDUZEĆA I BANAKA, Savremena administracija, Beograd, 1999, str. 83 2) Jovan Rodić: FINANSIJSKA ANALIZA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Savremena administracija, Beograd, 1983, str. 5 3) Vojislav Zeremski i Nevenka Žarkić- Joksimović: UPRAVLJANJE FINANSIJA- MA U PREDUZEĆU, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1992, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAV- LJANJE FINANSIJAMA, Grafoslog, Beograd, 2003, str ) Miloš Simović: FINANSIJSKO POSLOVANJE OOUR I BANAKA, Privredni pregled, Beograd, 1977, str ) Sima Dohčević: FINANSIJSKA ANALI- ZA KAO INSTRUMENT UPRAVLJANJA FINANSIJAMA OOUR-a, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) Isto, str ) Miloš Simović: Cit. delo, str ) Sima Dohčević: Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Miladin Bovan: FINANSIJSKO- RAČUNOVODSTVENA ANALIZA, Ekonomski fakultet u Prištini, Blace, 2002, str ) Isto, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Ekonomski fakultet u Nišu, Niš, 2000, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Ekonomski fakultet u Nišu, Niš, 2000, str ) Miladin Bovan: FINANSIJSKO- RAČUNOVODSTVENA ANALIZA, Ekonomski fakultet u Prištini, Blace, 2002, str ) Samuels, J.M, Brayshaw R.E, Cramer, J.M,: FINANCIAL STATEMENT ANALY- SIS IN EUROPE, Chapman-Hall, London, 1995, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: Cit. delo, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FI- NANSIJAMA PREDUZEĆA, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, str. 1995, str ) Isto, str ) Jovan Rodić: FINANSIJSKA ANALIZA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Savremena administracija, Beograd, 1983, str ) Isto, str ) Jovan Rodić: TEORIJA I ANALIZA BI- LANSA, Privrednik, Beograd, 1997, str ) Jovan Rodić: FINANSIJSKA ANALIZA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Savremena administracija, Beograd, 1983, str ) Isto, str ) Jovan Rodić: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Jovan Rodić: FINANSIJSKA ANALIZA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Cit. delo, str ) Isto, str POSLOVNE F NANS JE

272 36) Danica Jovanović: ANALIZA POSLOVANJA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Savremena administracija, Beograd, 1974, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nikola Stevanović: UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Miladin Bovan: FINANSIJSKO- RAČUNOVODSTVENA ANALIZA, Cit. delo, str ) Goranka Knežević: ANALIZA FINAN- SIJSKIH IZVEŠTAJA, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str. 51 Takođe videti Katarina Žager i Lajoš Žager: ANALIZA FINANSIJSKIH IZVJEŠTAJA, Masmedia, Zagreb,1999, str ) Katarina Žager i Lajoš Žager: ANALIZA FINANSIJSKIH IZVJEŠTAJA, Masmedia, Zagreb,1999, str ) Isto, str ) Sl. Glasnik RS br. 125/ ) Sl. Glasnik RS br. 46/ ) Goranka Knežević: ANALIZA FINANSI- JSKIH IZVEŠTAJA, Cit. delo, str ) Katarina Žager i Lajoš Žager: ANALIZA FINANSIJSKIH IZVJEŠTAJA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Goranka Knežević: Cit. delo, str ) Bogdan Mrdović: ANALIZA POSLOVANJA PREDUZEĆA, Mrlješ, Beograd, 2000, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: Cit. delo, str ) Isto, str ) Nataša Cvetković i Vladan Pavlović: UVOD U ANALIZU POSLOVANJA, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2005, str ) Isto, str ) S tim u vezi, šire pogledati u Nikola Stevanović: ODRŽANJE REALNE SUPSTANCE PREDUZEĆA U INFLA- TORNOJ EKONOMIJI, Naučna knjiga, Beograd, ) Jovan Rodić: REVALORIZACIJA SRED- STAVA, Savez računovodstvenih i finansijskih radnika Srbije, Beograd, 1987, str ) Miladin Bovan: FINANSIJSKO- RAČUNOVODSTVENA ANALIZA, Cit. delo, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Miladin Bovan: Cit. delo, str ) Isto, str ) Marko Ivaniš: UPRAVLJANJE FINANSI- JAMA, Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2007, str ) Radiša Radovanović: ANALIZA POSLOVANJA PREDUZEĆA, Savremena administracija, Beograd, 1993, str ) Marko Ivaniš: UPRAVLJANJE FINANSI- JAMA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Pavle Bogetić: ANALIZA BILANSA, Poslovni biro, Beograd i Kulturno-prosvjetna zajednica, Podgorica, Podgorica- Beograd, 2004, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FI- NANSIJSKA ANALIZA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA U PREDUZEĆU, Ekonomski fakulte u Beogradu, Beograd, 1995, str. 206 NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 263

273 76) Vladan Pavlović: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2008, str ) Isto, str ) MRS, tačka 6. (Videti šire o tome u MEĐUNARODNI STANDARDI FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA, Privredni savetnik, Beograd, 2005, str ). 79) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1995, str ) Grupa autora: PLANIRANJE I RAZVO- JNA POLITIKA PREDUZEĆA, redaktor Momčilo Milisavljević, Naučna knjiga, Beograd, 1979, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str ) Najveći broj autora pod likvidnošću podrazumeva sposobnost plaćanja. U tom smislu, navodimo definisanje likvidnosti od strane Rudolfa Crnkovića koji smatra da je likvidnost sposobnost preduzeća da u određenom roku udovolji obavezama, a ta sposobnost proizlazi iz raspoloživosti novcem ili drugim sredstvima plaćanja. Videti šire u knjizi Rudolf Crnković: POLITIKA LIKVIDNOSTI PREDUZEĆA, Informator, Zagreb, 1973, str. 4 83) Rudlof Crnković: POLITIKA LIKVID- NOSTI PREDUZEĆA, Informator, Zagreb, 1973, str. 4 84) Svetla Kisić i Mileva Perović-Jovanović: EKONOMIKA PREDUZEĆA, Savremena administracija, Beograd, 1999, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FI- NANSIJAMA PREDUZEĆA, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 1995, str ) Isto, str ) Jovan Rodić i Ivan Marković: POSLOVNE FINANSIJE, Savremena administracija, Beograd, 1982, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet u Subotici, Subotica, 1995, str ) Nikola Stevanović: UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Ekonomika, Beograd, 1992, str ) Dragan Krasulja: ANALIZA FINAN- SIJSKOG STANJA PREDUZEĆA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) Isto, str ) Miloje Kanjevac, Cit. delo, str ) Dragan krasulja: ANALIZA FINANSI- JSKOG STANJA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Nikola Stevanović: UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str ) Isto, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet u Subotici, Subotica, 1995, str ) Kostadin Pušara: POSLOVNE FINAN- SIJE, Viša poslovna škola u Novom Sadu, Novi Sad, 2000, str ) Isto, str POSLOVNE F NANS JE

274 105) Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: OCENA BONITETA PREDUZEĆA, Privredni pregled, Beograd, 1991, str ) Isto, str ) Jovan Rodić: TEORIJA I ANALIZA BI- LANSA, Beostar, Beograd, 1997, str ) Lazar Pejić, Radiša Radovanović i Milovan Stanišić: Cit. delo, str ) Jovan Rodić: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Cit. delo, str ) Dragoslav Slović: DINAMIČKA ANALI- ZA BILANSA, Finex, Beograd, 2003, str ) Biljana Pešalj: MERENJE PERFORMAN- SI PREDUZEĆA, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2006, str ) Nataša Cvetković: ANALIZA POSLOVANJA PREDUZEĆA, Megatrend univerzitet primenjneih nauka, Beograd, 2004, str ) Isto, str ) Svetlana Kisić i Mileva Perović- Jovanović: EKONOMIKA PREDUZEĆA, Savremena administracija, Beograd, 1999, str ) Isto, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Marko Ivaniš: UPRAVLJANJE FINANSI- JAMA, Univerzitet Singidunum, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2007, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja: ANALIZA FINAN- SIJSKOG STANJA PREDUZEĆA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str ) isto, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Goranka Knežević: ANALIZA FINANSI- JSKIH IZVEŠTAJA, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Grupa autora: FINANSIJSKA TRŽIŠTA, redaktori Mirko Vasiljević, Branko Vasiljević i Dejan Malinić, Komisija za hartije od vrednosti, Beograd, 2008, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Goranka Knežević: ANALIZA FINANSI- JSKIH IZVEŠTAJA, Cit. delo, str ) Nataša Cvetković: ANALIZA POSLOVANJA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Miladin Bovan: FINANSIJSKO- RAČUNOVODSTVENA ANALIZA, Ekonomski fakultet u Prištini, Blace, 2002, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Ekonomika, Beograd, 1992, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA PREDUZEĆA, Cit. delo, str. 161 NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 265

275 142) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Proleter-Bečej, Unireks-Podgorica i Ekonomski fakultet u Subotici, Subotica, 2005, str ) Isto, str ) Jovan Ranković: UPRAVLJANJE FINAN- SIJAMA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Nataša Cvetković i Vladan Pavlović: UVOD U ANALIZU POSLOVANJA, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2005, str ) Isto, str ) Isto, str ) Goranka Knežević: ANALIZA FINANSI- JSKIH IZVEŠTAJA, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Cit. delo, str ) Termin gotovinski ekvivalenti zaslužuje pažnju da se objasni. Naime, kompanije povremeno mogu imati više gotovine na raspolaganju nego što im je potrebno za plaćanje tekućih obaveza. Međutim, višak gotovine ne treba da ostane neupotrebljen, posebno u periodima visokih kamatnih stopa. Dakle, uprava kompanije može da uloži taj višak novčanih sredstava kao oročeni depozit u banke ili druge finansijske institucije. Takve aktivnosti preduzeća nazivaju se ulaganja. Međutim, ako su ta ulaganja kratkoročna, visoko likvidna i ako imaju rok dospeća kraći od 90 dana od datuma ulaganja, onda se ona nazivaju gotovinski ekvivalenti. Imajući u vidu da se ta sredstva veoma brzo konvertuju u gotovinu, ona se u bilansu stanja posmatraju kao gotovina. Šire o tome videti u Gray Needles: FINANSIJSKO RAČUNOVODSTVO OPŠTI PRISTUP, prevod sa engleskog, Savez računovođa i revizora Republike Srpske, Banja Luka, 2001, str ) Grupa autora: FINANSIJSKO TRŽIŠTE INSTITUCIJE, PROCESI, ANALIZA, REGULATIVA, Komisija za hartije od vrednosti, Beograd, 2005, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nikola Stevanović: UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str ) Tadija Đukić: BILANS TOKOVA GO- TOVINE KAO INSTRUMENT UPRAV- LJANJA LIKVIDNOŠĆU PREDUZEĆA, doktorska disertacija, Ekonomski fakultet u Nišu, 2005, str ) Danica Jović: NOVČANI TOKOVI U FUNKCIJI MERENJA RENTABIL- NOSTI I ODRŽAVANJA LIKVIDNOSTI PREDUZEĆA, magistarski rad, Ekonomski fakulte u Beogradu, 2000, str ) O tome šire videti: (a) Nikola Stevanović: UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO, Cit. delo, str. 257, i (b) Tadija Đukić: BILANS TOKOVA GOTO- VINE KAO INSTRUMENT UPRAVL- JANJA LIKVIDNOŠĆU PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Tadija Đukić: BILANS TOKOVA GO- TOVINE KAO INSTRUMENT UPRAV- LJANJA LIKVIDNOŠĆU PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Tadija Đukić: BILANS TOKOVA GO- TOVINE KAO INSTRUMENT UPRAV- LJANJA LIKVIDNOŠĆU PREDUZEĆA, doktorska disertacija, Ekonomski fakultet u Nišu, Niš, 2005, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Vladan Pavlović: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Megatrend univerzitet u Beogradu, Beograd, 2008, str ) Isto, str ) Isto, str POSLOVNE F NANS JE

276 166) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Cit. delo, str ) Vladan Pavlović: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Cit. delo, str ) Miladin Bovan: FINANSIJSKO- RAČUNOVODSTVENA ANALIZA, Ekonomski fakultet u Prištini, Blace, 2002, str ) Jovan Rodić: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Beostar, Beograd, 1997, str ) Milorad Stojilković i Jovan Krstić: FINANSIJSKA ANALIZA, Cit. delo, str ) Miladin Bovan: FINANSIJSKO- RAČUNOVODSTVENA ANALIZA, Cit. delo, str ) Isto, ) Isto, ) Dragan Nikolić: POSLOVNE FINANSIJE U HOTELIJERSTVU, Visoka hotelijerska škola strukovnih studija, Beograd, 2009, str ) Katarina Žager i Lajoš Žager: ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA, Masmedia, Zagreb, 1999, str ) Isto, str ) Isto, str ) Metodologija proračuna, kao i konkretni cifarski podaci preuzeti su iz knjige Dragan Krasulja i Miorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: Cit. delo, str ) Isto, str ) Metodologija proračuna, kao i konkretni cifarski podaci preuzeti su iz knjige Dragan Krasulja i Miorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2000, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: Cit. delo, str ) Grafička interpretacija Du Pont sistema analize sa konkretnim cifarskim podacima preuzeto je iz knjige Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2006, str ) Dragan Nikolić: POSLOVNE FINANSIJE U HOTELIJERSTVU, Visoka hotelijerska škola strukovnih studija, Beograd, 2009, str ) Cifarski podaci su preuzeti od Jovan Rodić i Milovan Filipović: POSLOVNE FINANSIJE, Asimex, Beograd, 2006, str. 256 NANS JSKA ANAL ZA REDUZE A 267

277

278

279 Sagledavanje potreba za upravljanjem obrtnim sredstvima. Definisanje pojma i osnovnih oblika obrtnih sredstava. Razumevanje ciklusa kružnog kretanja obrtnih sredstava. Definisanje veličine i strukture obrtnih sredstava. Objašnjenje potrebne i optimalne veličine obrtnih sredstava. Razumevanje potreba za upravljanjem gotovinom u preduzeću. Objašnjenje problema gotovinskog ciklusa u preduzeću. Shvatanje suštine strategije upravljanja gotovinom. Razumevanje potreba za upravljanjem potraživanjima od kupaca. Definisanje ključnih elemenata kreditne politike preduzeća. Objašenjenje uloge i značaja upravljanja zalihama. Definisanje osnovnih odluka o zalihama. Shvatanje suštine sistema upravljanja zalihama. Razumevanje osnovnih modela upravljanja zalihama. Razumevanje osnovnih pokazatelja efikasnosti upravljanja zalihama. 1. Potrebe za upravljanjem obrtnim sredstvima 2. Pojam i oblici obrtnih sredstava 3. Analitički aspekti obrtnih sredstava 4. Klasifikacija obrtnih sredstava 5. Kružno kretanje obrtnih sredstava 6. Veličina i struktura obrtnih sredstava 6.1.Potrebna veličina obrtnih sredstava 6.2. Optimalna veličina obrtnih sredstava 7. Upravljanje gotovinom 7.1. Uloga i značaj gotovine 7.2. Gotovinski ciklus 7.3. Minimalno potreban saldo gotovine 7.4. Strategija upravljanja gotovinom 8. Upravljanje potraživanjima od kupaca 8.1. Kreditna politika preduzeća 8.2. Kreditni uslovi 8.3. Politika naplate potraživanja 9. Upravljanje zalihama 9.1. Vrste zaliha 9.2. Relevantni troškovi zaliha 9.3. Osnovne odluke o zalihama Optimalna veličina porudžbine Optimalna veličina proizvodne serije Optimalni momenat za plasiranje porudžbine 9.4. Sistema upravljanja zalihama 9.5. Pokazatelji efikasnosti upravljanja zalihama 270 POSLOVNE F NANS JE

280 Racionalno upravljanje ukupnim obrtnim sredstvima preduzeća, kao i njihovim pojedinim oblicima predstavlja značajan segment poslovnih finansija. To upravljanje pretpostavlja da se sa što manjim ulaganjima u ukupna obrtna sredstva, kao i u njihove pojedinačne kategorije, ostvari što veći obim poslovne aktivnosti preduzeća, da bi se na taj način uticalo na maksimiziranje profitabilnosti preduzeća kao celine i održavanje zadovoljavajućeg nivoa njegove tekuće likvidnosti. Upravljanje obrtnim sredstvima preduzeća podrazumeva stalno odmeravanje i usklađivanje rentabilnosti i rizika koji su neposredno uslovljeni veličinom neto obrtnih sredstava. Zbog značaja koji obrtna sredstva imaju za finansijski rezultat poslovanja preduzeća, u okviru ovog poglavlja udžbenika, izdvojena je problematika njihovog upravljanja u posebnu celinu. Obrtna sredstva se najčešće definišu kao deo ukupnih poslovnih sredstava koja se, po pravilu, utroše jednokratnim ulaganjem u proizvodni proces i druge poslovne procese preduzeća. Upravo ovo ukazuje na jedno bitno svojstvo obrtnih sredstava, a to je njihovo jednokratno trošenje u poslovnim procesima preduzeća. Kao dopuna ovoj definiciji može poslužiti i definicija po kojoj se kao osnovni kriterijum podele poslovnih sredstava na osnovna i obrtna, uzima koeficijent obrta. U tom kontekstu, pod obrtnim sredstvima se podrazumeva onaj deo poslovnih sredstava koji ima godišnji koeficijent obrta veći od jedan. To znači da se vrednost obrtnih sredstava u toku godine obrne najmanje jednom. Na taj način, ova definicija upućuje i na drugo bitno svojstvo obrtnih sredstava, a to je brzo obrtanje njihove vrednosti. Zbog toga, može se reći da pod obrtnim sredstvima treba podrazumevati poslovna sredstva preduzeća koja se jednokratnom upotrebom troše u poslovnom procesu, a čija se vrednost preobrazi iz novčanog oblika preko robnih oblika, ponovo u novac najmanje jednom godišnje. Razlikovanje obrtnih i osnovnih sredstava u okviru ukupnih poslovnih sredstava kojima preduzeće raspolaže, veoma je značajno sa aspekta finansijskog upravljanja preduzećem. Pri tome, razlike koje postoje između obrtnih i osnovnih sredstava ne zasnivaju se samo na njihovim fizičkim svojstvima, već pre svega, na različitim funkcijama koje ona imaju u preduzeću kao i načinu njihovog finansiranja. Istraživanja pokazuju da finansijski menadžeri najveći deo vremena troše na svakodnevne interne operacije u preduzeću koje isključivo ulaze u domen upravljanja obrtnim sredstvima preduzeća. Takođe, treba imati u vidu i činjenicu da obrtna imovina u proseku čini polovinu ukupne imovine preduzeća, pogotovo onih u sektoru industrije. Pri tome, kada je reč o preduzećima koja se bave distribucijom ovaj procenat još je veći. Dakle, finansijski menadžment obrtnih sredstava čini veoma važnu i značajnu funkciju finansijskih menadžera u preduzeću. Stoga, upravljanje obrtnim sredstvima predstavlja oblast koja treba da bude isključivo u nadležnosti finansijskih menadžera. NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 271

281 1. POTREBE ZA UPRAVLJANJEM OBRTNIM SREDSTVIMA Obrtna sredstva su deo ukupnih poslovnih sredstava ili imovine preduzeća. Otuda, racionalno upravljanje i dobro gazdovanje ukupnim obrtnim sredstvima i njihovim pojedinačnim oblicima, svakako predstvalja najznačajniju preokupaciju finansijskog upravljanja preduzećem. To upravljanje pretpostavlja da se sa što manjim ulaganjima u ukupna obrtna sredstva, kao i njihove pojedinačne kategorije, ostvari što veći obim poslovne aktivnosti sa ciljem maksimiziranja profitabilnosti preduzeća kao celine, uz istovremeno održavanje potrebnog stepena njegove tekuće likvidnosti. Upravo zbog velikog značaja koji obrtna sredstva imaju za finansijski rezultat preduzeća, problematika njihovog upravljanja ovde je izdvojena u posebnu celinu, odnosno poglavlje. Savremeno finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima, temelji se na racionalnoj analizi finansijskog položaja preduzeća i predstavlja veoma delikatnu aktivnost za čije je sprovođenje potrebno mnogo znanja i iskustva, kako bi se kombinovanjem složenih faktora koji na ovu problematiku utiču ostvarila i održala povoljna finansijska struktura i likvidnost preduzeća, a time ujedno postigla i maksimalna efikasnost angažovanih sredstava u obrtne svrhe. Analogno tome, finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima ima osnovni cilj da održi povoljnu finansijsku strukturu preduzeća i zadovoljavajući stepen njegove likvidnosti. 1) U okviru ukupnih poslovnih sredstava, razlikovanje obrtnih sredstava, s jedne strane, i osnovnih sredstava, s druge strane, veoma je značajno, pre svega, sa aspekta finansijskog upravljanja preduzećem. U tom kontekstu, razlike koje postoje između obrtnih i osnovnih sredstava ne zasnivaju se samo na njihovim fizičkim svojstvima, već i na njihovim različitim funkcijama koje imaju u preduzeću, kao i načinu njihovog finansiranja. Zbog toga u cilju uspešnog realizovanja vrednosti i jednih i drugih sredstava, neophodno je da ih finansijski menadžment preduzeća različito tretira, što podrazumeva da se vodi računa o nekoliko značajnih momenata, a to su: 2) 1. Ulaganja u obrtna sredstva u potpunosti se naknađuju kroz prodajne cene proizvoda ili usluga u periodima kraćim od jedne godine, odnosno u toku jednog poslovnog ciklusa preduzeća, dok je za naknadu ulaganja u osnovna sredstva potreban znatno duži vremenski period. 2. Obrtna i osnovna sredstva imaju različite stepene fleksibilnosti. Naime, osnovna sredstva, kada se jednom pribave, ne mogu biti lako redukovana, što podrazumeva da se u periodima opadanja konjunkture ne mogu smanjiti u odgovarajućem stepenu. Međutim, obrtna sredstva su mnogo fleksibilnija, te se uz pravilno planiranje mogu povećati ili smanjiti u skladu sa fluktuacijama u obimu poslovanja peduzeća. 272 POSLOVNE F NANS JE

282 3. Finansijski principi koji se primenjuju pri upravljanju obrtnim sredstvima razlikuju se od onih koji su relevantni za finansijsko upravljanje osnovnim sredstvima. Pri tome upravljanje obrtnim sredstvima uglavnom se zasniva na principima koji se odnose na ekonomično korišćenje ovih sredstava. Otuda, finansijski menadžment preduzeća uglavnom nastoji da eliminiše postojanje viška obrtnih sredstava koji u stvari predstavlja nepotrebno i neekonomično vezivanje jednog dela kapitala preduzeća. 4. Povećanje obrtnih sredstava se najvećim delom finansira iz kratkoročnih finansijskih izvora. Međutim, u vezi sa pribavljanje ovih izvora javljaju se određene specifičnosti. Naime, mada kao opšte pravilo važi da ova finansijska sredstva preduzeće treba da pribavlja pod najpovoljnijim uslovima, ipak je činjenica da tržište tzv. kratkoročnog kapitala ima mnogo specifičnosti o kojima se maksimalno mora voditi računa. Pored navedenih elemenata, koji kao što vidimo proizlaze iz specifičnosti obrtnih sredstava, postoje i mnogi drugi razlozi koji neposredno ili posredno indiciraju potrebu da se problematika finansijskog upravljanja obrtnim sredstvima, ipak posebno izuči i prikaže u okviru celokupne problematike finansijskog upravljanja preduzećem. Kao najvažniji argumenti koji idu u prilog ovakvoj tvrdnji, moglo bi se se navesti sledeće: (a) značajno vreme koje se posvećuje upravljanju obrtnim sredstvima od strane menadžmenta preduzeća, (b) obim ulaganja u obrtna sredstva preduzeća, (c) odnos između povećanja obima prodaje (realizacije) i obrtnih sredstava, i (d) značaj obrtnih sredstava za mala preduzeća. 3) Istraživanja pokazuju da finansijski menadžeri najveći deo vremena troše na svakodnevne interne operacije u preduzeću koje isključivo ulaze u domen upravljanja obrtnim sredstvima preduzeća. S druge strane, finansijski menadžment obrtnih sredstava veoma je važna i značajna funkcija finansijskih menadžera u preduzeću, jer obrtna imovina u proseku čini polovinu ukupne imovine preduzeća, pogotovo onih u sektoru industrije. Pri tome, kada je reč o preduzećima koja se bave distribucijom ovaj procenat još je veći. Stoga upravljanje obrtnim sredstvima predstavlja oblast koja treba da bude isključivo u nadležnosti finansijskih menadžera. 4) Dalje, odnos između povećanja obima prodaje (realizacije) i obrtnih sredstava skoro da je direktno proporcionalan. Primera radi, dupliranje prodaje na kredit, pri istom prosečnom vremenu naplate potraživanja od kupaca, dovodi do povećanja ovih potraživanja u istom procentu. Povećanje realizacije, takođe odmah izaziva potrebu za dodatnim zalihama, a često i dodatnim novčanim sredstvima. To znači da finansijski menadžment preduzeća mora da ima kompletan uvid u kretanje obrtnih sredstava, kao i kontrolu nad njihovim kretanjem. U vezi s tim, nesumnjivo je da ulaganja u osnovna sredstva nemaju, niti mogu imati isti stepen urgentnosti kao ulaganja u obrtna sredstva. Najzad, treba imati u vidu da je upravljanje obrtnim sredstvima posebno važno za mala preduzeća. Naime mala preduzeća, posebno ona koja su tek osnovana, mogu da izbegnu ulaganja u osnovna sredstva uzimanjem u zakup poslovnih prostorija, mašina i opreme, ali zato ne mogu nikako da izbegnu ulaganja u obrtna sredstva. 5) NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 273

283 Na osnovu do sada izloženog, moglo bi se zaključiti da svi navedeni argumenti koji indiciraju potrebu posebnog izučavanja finansijskog upravljanja obrtnim sredstvima, imaju svoju specifičnu težinu i značenje. Međutim, ipak se čini da potrebi posebnog izučavanja osnovnih principa upravljanja obrtnim sredstvima najviše doprinosi činjenica da ulaganja u obrtna sredstva predstavljaju pretežan deo ukupnih ulaganja koje vrši preduzeće, kao i to da odluke o tim ulaganjima moraju da se donose skoro svakodnevno, što nije slučaj sa odlukama o ulaganju u osnovna sredstva. 6) 2. POJAM I OBLICI OBRTNIH SREDSTAVA U široj literaturi obrtna sredstva se najčešće definišu kao deo poslovnih sredstava koja se jednokratnim ulaganjem mogu utrošiti u jednom reprodukcionom ciklusu. Ovo ujedno predstavlja njihovu osnovnu odliku. Druga njihova bitna odlika jeste da se obrtna sredstva najmanje jedanput obrnu u toku godine. Stoga, pod obrtnim sredstvima treba podrazumevati ona poslovna sredstva koja se jednokratnom upotrebom troše u poslovnim procesima i čija se vrednost preobražava iz novčanog oblika, kroz kružni tok, ponovo u novac i to najmanje jednom u toku godine. 7) Iako ova definicija obrtnih sredstava nije sasvim potpuna, ipak nam se čini da je definisanje obrtnih sredstava na navedeni način, prihvatljivo, jer ukazuje na jedno od bitnih svojstava obrtnih sredstava, a to je njihovo jednokratno trošenje u poslovnim procesima. S druge strane, takođe kao određena dopuna prethodnoj definiciji obrtnih sredstava može poslužiti i definicija po kojoj se kao kriterijum podele poslovnih sredstava na osnovna i na obrtna uzima koeficijent obrta. 8) Naime, u kontekstu takvog definisanja pod obrtnim sredstvima se podrazumeva onaj deo poslovnih sredstava koja imaju godišnji koeficijent obrta veći od 1 (jedan). To znači da se ova sredstva u toku godine obrnu najmanje jednom. Na taj način, ovakvo definisanje obrtnih sredstava ukazuje na još jedno njihovo bitno obeležje, a to je njihovo brzo obrtanje. 9) Međutim treba imati u vidu činjenicu da ni jedna od navedenih definicija obrtnih sredstava nije sveobuhvatna. U vezi s tim, moglo bi se reći da se neka sveobuhvatna definicija obrtnih sredstava ne može ni dati, zbog njihovog heterogenog sastava. Takođe, značajno je napomenuti i to da za pojam obrtnih sredstava, kako se shvata u našoj teoriji i praksi, u anglosaksonskoj literaturi ne postoji sasvim adekvatan izraz. Naime, najbliži pojam je tekuća aktiva (current assets). Osim toga, često se sa pojmom obrtna sredstva poistovećuje termin radnog kapitala (working capital), pri čemu se uvode i dva nova pojma i to: bruto radni kapital (gross working capital) i neto radni kapital (net working capital). 10) Iako ove pojave treba shvatiti, pre svega, za označavanje kapital vlasništva, a ne za označavanje kapitala kao cirkulirajuće vrednosti, ipak se pod tim terminima često podrazumeva i sama tekuća aktiva. 274 POSLOVNE F NANS JE

284 S druge strane, među brojnim autorima takođe ne postoje ni slaganja vezano za pojam radni kapital (working capital). Dok jedni autori pod tim pojmom podrazumevaju deo kapitala koji ostaje nakon što se od tekuće aktive odbiju tekuće obaveze, drugi autori pod tim pojmom podrazumevaju ukupnu aktivu. Da bi se na određeni način približila ova dva različita shvatanja, postoje mišljenja koja razlikuju ukupan radni kapital (gros working capital), koji se tretira kao drugi termin za tekuću aktivu, i neto radni kapital (net working capital), koji se tretira kao ostatak tekuće aktive, nakon što se od toga iznosa odbiju tekuće obaveze. 11) Međutim, nameće se potreba da se u formi zaključka ukaže na osnovne razlike između pojmova tekuća aktiva i obrtna sredstva.tekuća aktiva predstavlja istovremeno i širi i uži pojam od pojma obrtnih sredstava. U tekuću aktivu ulazi ukupna gotovina čime ovaj pojam postaje širi od pojma obrtna sredstva. Pri tome, vrednost nekih sredstava za rad ne ulazi u tekuću aktivu (sitan inventar, ambalaža i sl.), pa je taj pojam istovremeno i uži od pojma obrtna sredstva. 12) Sa funkcionalnog aspekta upravljanja obrtnim sredstvima, nesumnjivo proizlazi zaključak da se obrtnim sredstvima mogu smatrati samo ona sredstva koja se u jednom ciklusu reprodukcije transformišu iz početnog pojavnog oblika (novca N) u završni pojavni oblik (novac N 1 ). 13) Pri tome, koliko će trajati ciklus reprodukcije najviše zavisi od dužine trajanja tehnološkog procesa. Međutim, po pravilu on traje manje od godinu dana. S druge strane, imajući u vidu činjenicu da su druge faze reprodukcije (nabavka i realizacija) znatno kraće, onda proizlazi da se transformacija obrtnih sredstava iz početnog u završni pojavni oblik obavi u toku jedne godine. Drugim rečima, ona se u toku godine obrnu najmanje jednom, pa analogno tome, u literaturi preovladava mišljenje da ako jedno sredstvo ima koeficijent obrta manji od 1, odnosno ako mu je vremensko trajanje obrta veće od godinu dana, onda ono ima karakter osnovnih sredstava. Obrnuto, ako ono ima koeficijent obrta veći od 1, odnosno ako mu je vremensko trajanje obrta kraće od godinu dana, onda takvo sredstvo ima karakter obrtnog sredstva. 14) Polazeći od kružnog kretanja sredstava u procesu reprodukcije izraženog u formi poznatog obrasca N R... P... R 1 N 1, proizlazi da se obrtna sredstva javljaju u nekoliko pojavnih oblika, a to su: (a) novčani oblik, (b) naturalni oblik, i (c) prelazni oblik obrtnih sredstava. Kada se znaju osnovni i prelazni oblici u kojima se javljaju obrtna sredstva preduzeća, onda je u aktivi moguće utvrditi koja pozicija dolazi u koju grupu. 15) Imajući u vidu navedene pojavne oblike obrtnih sredstava, nameće se potreba njihovog bližeg definisanja. Novčani oblik predstavlja početni i završni oblik obrtnih sredstava koji može biti u blagajni ili na depozitnim računima. Ako se deo novca koji će biti upotrebljen za pribavljanje osnovnih sredstava, izdvoji na poseban depozitni račun, onda preostali novac na ostalim depozitnim računima i u blagajni predstavlja početni pojavni oblik obrtnih sredstava. 16) Naturalni oblik zavisno od mesta u reprodukcionom ciklusu preduzeća može da bude u različitim vidovima, a to su: (a) sirovine i materijal, (b) nedovršena proizvodnja, i NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 275

285 (c) gotovi proizvodi. Sirovine i materijal, predstavljaju vrednosti koje će u procesu proizvodnje biti transformisane u proizvod nove upotrebne vrednosti, tj. gotov proizvod. Nedovršena proizvodnja predstavlja vrednost proizvoda nove upotrebne vrednosti čija je proizvodnja otpočela, a nije završena. Ta vrednost sastoji se iz materijalnih troškova, amortizacije i dela dohotka koji je anticipativno raspodeljen i prenet na krajnjeg korisnika u raspodeli. Ovde takođe spadaju i sopstveni poluproizvodi koji će biti utrošeni za proizvodnju gotovog proizvoda. Gotovi proizvodi predstavljaju vrednost u visini cene koštanja proizvoda nove upotrebne vrednosti. Pri tome, struktura cene koštanja je ista kao i kod nedovršene proizvodnje. Gotovi proizvodi su namenjeni prodaji, odnosno transformaciji u novac putem prodaje i naplate prodajne cene. Prelazni oblik predstavlja vrednost potraživanja koja mogu da nastanu po nekoliko osnova i to: (a) prodaja gotovih proizvoda kupcima, i (b) davanje avansa dobavljačima ili davanje kredita. Do potraživanja po osnovu prodaje gotovih proizvoda dolazi uvek kada se prodaja vrši za gotovo ili sa odloženim rokom plaćanja. Potraživanja po osnovu datog avansa nastaju kada se dobavljaču roba plati unapred, a potraživanja po osnovu kredita nastaju kada se fizičkim i pravnim licima daje kredit. Prelazni oblici obrtnih sredstava transformišu se u novac ili robu. Pri tome, potraživanja po osnovu prodatih gotovih proizvoda i po osnovu datih kredita transformišu se u novac, dok se potraživanja po osnovu davanja avansa dobavljačima transformišu u robu putem isporuke ugovorene robe od strane dobavljača. Međutim, za prelazne oblike obrtnih sredstava karakteristično je da nisu ekonomski sposobni da neposredno deluju u pravcu transformacije obrtnih sredstava. Primera radi, pomoću potraživanja od kupaca nije moguće direktno izvršiti isplatu dobavljaču za kupljene sirovine i materijal. Drugim rečima, samo preko svojih osnovnih oblika prelazni oblici mogu dalje da deluju na transformaciju obrtnih sredstava. 17) Ovi momenti su od izuzetnog značaja, jer prelazni oblik robe nužno teži da se pretvori u svoj osnovni oblik, što važi i za prelazni oblik novca koji nikada ne teži da se pretvori u robu, već u svoj osnovni oblik. Takođe, kada su poznati osnovni i prelazni oblici obrtnih sredstava, onda nije teško u aktivi utvrditi koja pozicija dolazi u koju grupu. Analogno navedenom, ovo indicira opravdanu potrebu da se bliže odrede osnovni pojmovi kao što su: prelazni oblik novca i osnovni oblik novca, kao i prelazni oblik robe i osnovni oblik robe. Prelazni oblik novca postoji onda kada je roba izdata, a novac nije primljen. Shodno tome, jedna pozicija u aktivi može predstavljati prelazni oblik samo onda kada ispunjava dva osnovna uslova: prvo, da potiče od robe u osnovnom obliku, i drugo, da je namenjena pretvaranju u osnovni oblik novca. Ako jedan od dva navedena uslova nije ispunjen, onda se ne može govoriti ni o prelaznom obliku novca. Osnovni oblik novca postoji onda ako on potiče od realizacije ili iz njegovog prelaznog oblika, a namenjen je pretvaranju u robu bilo to direktno, ili indirektno preko njegovog prelaznog oblika. Bez toga, pozicija aktive ne može da ima odlike osnovnog oblika novca. Drugim rečima, ako ovi uslovi nisu ispunjeni, onda se ne može govoriti ni o osnovnom obliku novca. 18) Prelazni oblik robe postoji onda kada je novac izdat, a roba nije primljena. Prema tome, da bi jedna pozicija aktive mogla da ima karakter prelaznog oblika robe, potrebno 276 POSLOVNE F NANS JE

286 je da su ispunjena dva osnovna uslova: prvo, da potiče iz osnovnog oblika novca, i drugo, da je namenjena pretvaranju u osnovni oblik robe. Ako jedan od ova dva navedena uslova nije ispunjen, onda se ne može govoriti ni o prelaznom obliku robe. 19) Osnovni oblik robe u odnosu na proces proizvodnje može da se pojavi kao priprema proizvodnje, kao sredstva već angažovana u procesu proizvodnje, kao proizvodnja u toku i kao gotov proizvod. Međutim, ni jedna pozicija aktive ne može imati karakter osnovnog oblika robe ako ne ispunjava dva uslova: prvo, da potiče iz novca direktno ili iz prelaznog oblika robe, i drugo, da je namenjena ponovnom pretvaranju u novac bilo direktno u osnovni oblik ili indirektno preko prelaznog oblika. 20) Na osnovu do sada izloženog, može se zaključiti da je poznavanje oblika obrtnih sredstava u preduzeću, kao i uslova koje svaki oblik mora ispunjavati da bi dobio određeno kvalitativno obeležje, veoma značajno za pravilno određivanje pozicija aktive koje ulaze u sastav obrtnih sredstava. Pri tome, poznavanje osnovnih pravaca u kojima se vrši transformacija pojedinih oblika obrtnih sredstava takođe je od naročitog značaja za upravljanje obrtnim sredstvima, jer je na bazi tih relacija, moguće identifikovati nepoželjna kretanja koja nastaju usled ekonomskih poremećaja u preduzeću. 3. ANALITI KI ASPEKTI OBRTNIH SREDSTAVA Za potrebe finansijske analize i finansijskog upravljanja u preduzeću, obrtna sredstva se dele na ukupna i neto obrtna sredstva. Oba ova aspekta obrtnih sredstava imaju svoj izuzetan značaj za finansijsku politiku preduzeća, a u zavisnosti od konkretnih finansijskih pitanja koja treba rešavati, zavisi da li će u prvi plan doći ukupna obrtna sredstva ili neto obrtna sredstva. Pod ukupnim obrtnim sredstvima podrazumevaju se sva ulaganja koja preduzeće vrši u pojedine, konkretne oblike obrtnih sredstava. Neto obrtna sredstva se definišu kao razlika između tekuće aktive i tekuće pasive, odnosno kao razlika između ukupnih obrtnih sredstava i ukupnih kratkoročnih obaveza preduzeća. 21) Sledstveno navedenom, nameće se potreba da se oba pojma obrtnih sredstva u najkraćim crtama bliže definišu. Neto obrtna sredstva ne mogu se identifikovati sa bilo kojim realnim, odnosno konkretnim oblikom obrtnih sredstava što nedvosmisleno proizlazi iz same definicije neto obrtnih sredstava. Naime, ona predstavljaju samo radnu obračunsku veličinu koja je identična delu obrtnih sredstava koji se finansira iz dugoročnih izvora, bilo sopstvenih ili tuđih. Međutim, upravo od iznosa ovog dela obrtnih sredstava u mnogome zavisi likvidnost preduzeća. U vezi s tim, ako je iznos neto obrtnih sredstava preduzeća veći, onda je veća i njegova sposobnost plaćanja. U tom smislu, neto obrtna sredstva predstavljaju tzv. maržu sigurnosti za kratkoročne kreditore što ujedno predstavlja i NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 277

287 veoma značajan indikator finansijske strukture preduzeća, jer pokazuje u kom stepenu je preduzeće sposobno da trajno finansira svoje redovno poslovanje i blagovremeno odgovara svojim obavezama. 22) S obzirom na to da se ukupan iznos obrtnih sredstava menja u zavisnosti od poslovnog ciklusa i odgovarajućih odluka koje donosi menadžment preduzeća, logično, proizlazi zaključak da se menja i iznos neto obrtnih sredstava. Imajući u vidu značaj ovih sredstava, za menadžment preduzeća je od posebnog interesa da se utvrdi ne samo karakter promena (povećanje ili smanjenje) koje su se desile u određenom vremenskom periodu, već i uzroci koji su ih izazvali. Pri tome, promene u konačnom saldu neto obrtnih sredstava javljaju se kao posledica priliva i odliva sredstava u određenom vremenskom periodu. U kontekstu navedenog, kao najvažniji izvori koji dovode do priliva neto obrtnih sredstava obično se navodi sledeće: 23) Redovno poslovanje u slučaju kada su ukupni prihodi veći od rashoda koji su nastali kao posledica trošenja obrtnih sredstava; Prodaja osnovnih sredstava i dugoročnih ulaganja za gotovinu; Preuzimanje dodatnih dugoročnih zajmova (putem izdavanja obveznica i sl.). Sa druge strane, do smanjenja, odnosno odliva neto obrtnih sredstava najčešće dolazi po osnovu sledećih ključnih razloga: 24) Kada su prihodi od redovnog poslovanja manji od rashoda koji su nastali kao posledica trošenja obrtnih sredstava; Zbog kupovine osnovnih sredstava ili dugoročnih ulaganja; Zbog otplate (amortizacije) dugoročnih zajmova. Ukupna obrtna sredstva najbolje reprezentuje suma tekuće aktive u bilansu stanja preduzeća. Ona se sastoji iz pojedinih konkretnih oblika obrtnih sredstava, odnosno pozicija aktive kao što su: 25) 1. Novčana sredstva u blagajni i na računima; 2. Potraživanja od kupaca; 3. Tržišne hartije od vrednosti; 4. Menice i akcepti primljeni od kupaca; 5. Avansi dati dobavljačima; 6. Zalihe Zalihe trgovačke robe (u trgovinskim preduzećima); Zalihe sirovina, pomoćnog materijala, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda (u proizvodnim preduzećima); 7. Unapred plaćeni rashodi i obračunati, a nenaplaćeni prihodi (aktivna vremenska razgraničenja). 278 POSLOVNE F NANS JE

288 Sa aspekta finansijske analize i finansijskog upravljanja preduzećem, moglo bi se reći da postoje mnogobrojne situacije koje izričito zahtevaju potrebu operisanja sa ukupnim obrtnim sredstvima. Tako na primer, uobičajeno je da se funkcionalni odnos koji postoji između osnovnih i obrtnih sredstava izrazi u formi racio broja koji se dobija stavljanjem u odnos iznosa osnovnih i obrtnih sredstava, ili da se u vidu procenta iskaže učešće obrtnih sredstava u ukupnim sredstvima preduzeća. Pri tome, za preduzeće je korisno da tako dobijene pokazatelje obavezno uporedi sa odgovarajućim pokazateljima vodećih preduzeća iz iste grane, ili preduzećima iste veličine u njegovoj grani. 26) Takvim poređenjima, kao i poređenjem sa standardnim ili prosečnim pokazateljima za granu u celini, menadžment preduzeća može da sagleda i oceni adekvatnost iznosa sopstvenih obrtnih sredstava. Sa svoje strane, to mu dalje omogućava da koriguje stanje sredstava i to smanjujući ili povećavajući ukupna obrtna sredstva. Na taj način, preduzeće se može u perspektivi izjednačiti sa onim preduzećima koja u grani postižu nabolje poslovne rezultate. U kontekstu navedenog, treba imati u vidu da se i analiza troškova i cena dobrim delom zasniva na razlikovanju obrtnih i osnovnih sredstava. Naime, fiksni troškovi nastaju kao posledica korišćenja osnovnih sredstava, dok se varijabilni i marginalni troškovi izvlače iz poređenja različitih stepena zaposlenosti sa odgovarajućim promenama u veličini obrtnih sredstava. Osim toga maksimalna rentabilnost takođe je uslovljena najpovoljnijim odnosom između osnovnih i obrtnih sredstava, s obzirom na to da korišćenje jednih i drugih sredstava ima različit uticaj na ponašanje troškova. 27) Na osnovu do sada rečenog, proizlazi zaključak da se može govoriti o dva pojma obrtnih sredstava i to: neto i bruto obrtna sredstva. Neto obrtna sredstva ili kapital, podrazumevaju razliku između tzv. cirkulirajuće imovine i kratkoročnih obaveza. Međutim ovako posmatrana obrtna sredstva, budući da se dnevno menjaju, nisu analitički pogodna za finansijsku analizu i upravljanje finansijama. 28) To je osnovni razlog koji determiniše potrebu da finansijski menadžeri svoju pažnju predominantno usmere na analizu bruto obrtnih sredstava koja u sebe uključuju investiranje preduzeća u cirkulirajuću imovinu posebno gotovinu, vrednosne papire, naplativa potraživanja, zalihe i sl. 29) 4. KLASIFIKACIJA OBRTNIH SREDSTAVA Da bi se pravilno shvatili osnovni principi upravljanja obrtnim sredstvima, neophodno je da se pravi razlika imeđu pojedinih tipova obrtnih sredstava, u okviru ukupnih obrtnih sredstava koja preduzeće koristi. Ovo diferenciranje obrtnih sredstava vrši se prema vremenu u kome se odgovarajuća sredstva koriste, s jedne strane, i prema funkcijama koje određena sredstva treba da ispunjavaju, s druge strane. Sledstveno tome, NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 279

289 razlike u pogledu vremena korišćenja i funkcija koje ispunjavaju pojedini delovi obrtnih sredstava, presudno utiču i na načine i izvore njihovog pribavljanja. Osnovna klasifikacija obrtnih sredstava koja se vrši na osnovu pomenutih razlika jeste podela na sledeće vrste obrtnih sredstava: (1) stalna ili permanentna obrtna sredstva, i (2) promenljiva ili varijabilna obrtna sredstva. 30) Sledstveno navedenom, nameće se potreba da se obe vrste obrtnih sredstava u najkraćim crtama bliže definišu. 1. Stalna ili permanentna obrtna sredstva jesu ona obrtna sredstva koja ostaju investirana u preduzeću za sve vreme dok ono posluje. Preciznije rečeno, to je onaj iznos obrtnih sredstava koji preduzeće mora da ima da bi moglo obezbediti minimum poslovnih aktivnosti. Ovo se uglavnom odnosi na sve najvažnije oblike obrtnih sredstava tj. novčana sredstva, zalihe, kupce itd. Preduzeće mora da raspolaže dovoljnim iznosom novčanih sredstava da bi moglo odgovoriti određenim obavezama kao što su otplate i kamate po dospelim zajmovima, poreske i druge zakonske obaveze i sl. Ove obaveze obično su unapred poznate i mnoge od njih ne zavise neposredno od nivoa tekuće aktivnosti preduzeća. Međutim, novčana sredstva su neophodna i za podmirenje mnogih drugih obaveza koje su direktno vezane za tekuće aktivnosti preduzeća, a koje su prisutne čak i pri minimalnom stepenu poslovne aktivnosti. Tu uglavnom spadaju obaveze prema dobavljačima, zarade zaposlenih, zakup poslovnog prostora, troškovi reklame itd. 31) Slične relacije postoje i kod ulaganja u zalihe. Naime, kada je nizak stepen zaposlenosti preduzeće mora da drži određene zalihe koje su neophodne da bi se uopšte mogao obezbediti i tako nizak stepen zaposlenosti. Ako su u pitanju sirovine i pomoćni materijal, to je onaj iznos zaliha koji je nužan da bi se moglo otpočeti sa proizvodnjom. Ako su u pitanju zalihe gotovih proizvoda, to je onaj iznos zaliha koji je neophodan za izlazak na tržište što uključuje i asortiman proizvoda koji je potreban da se privuku kupci. 32) Najzad, što se tiče kupaca, bitno je reći da ulaganja u ovaj oblik obrtnih sredstava treba da iznose minimum onoliko, koliko obim realizacije premašuje iznos prodaje za gotovinu (cash) i iznos naplaćenih potraživanja od kupaca. 33) Na osnovu izloženog, nesumnjivo proizlazi zaključak da svako preduzeće mora da održava određeni minimum obrtnih sredstava ispod kojeg se ne može ići, a da se ne dovede u pitanje kontinuitet aktivnosti preduzeća. Otuda, ovaj deo stalnih obrtnih sredstava neki autori nazivaju primarnim obrtnim sredstvima preduzeća. 34) Međutim, u široj literaturi preovladava mišljenje koje smatra da u stalna obrtna sredstva (osim primarnih) ulaze i tzv. normalna obrtna sredstva. Pri tome, to je onaj volumen obrtnih sredstava koji se ne menja sve dotle dok se obim proizvodnje kreće u granicama normalnog, odnosno prosečnog obima. On se utvrđuje kao iznos novčanih sredstava, zaliha i kupaca koji takva normalna ili prosečna proizvodnja zahteva. 35) Razlikovanje stalnih ili permanentnih obrtnih sredstava, u okviru ukupnih obrtnih sredstava preduzeća, značajno je najviše zbog toga što ukazuje na ključnu činjenicu da 280 POSLOVNE F NANS JE

290 jedan deo ulaganja u obrtna sredstva ima dugoročni karakter. Iz takvog karaktera ovih sredstava proizlaze i dve ključne konsekvence za menadžment preduzeća: prvo, moraju se permanentno vršiti odgovarajuća ulaganja u obrtna sredstva, ako se želi obezbediti minimalan stepen aktivnosti preduzeća, i drugo, finansiranje tih ulaganje mora se vršiti po istim principima po kojima se finansiraju i osnovna sredstva, dakle iz dugoročnih izvora. 36) Međutim, iz pojma permanentnih obrtnih sredstava ne sme se izvući pogrešan zaključak da jednom izvršena ulaganja u ova sredstva ostaju trajna u njihovoj originalnoj formi. Naprotiv, ova ulaganja se stalno transformišu iz jednog oblika u drugi tokom kružnog kretanja obrtnih sredstava. 2. Promenljiva ili varijabilna obrtna sredstva jesu onaj deo tekuće aktive koji se povećava ili smanjuje u skladu sa potrebama preduzeća. Ove potrebe su uslovljene najčešće sezonskim ili cikličnim kretanjima kojima je podložno poslovanje preduzeća. Naime, postoji veliki broj preduzeća čije je poslovanje izloženo snažnim sezonskim uticajima (poljoprivreda, prehrambena industrija, konfekcija, industrija obuće, turizam itd). Pri tome, sasvim je normalno da takva preduzeća u tzv. špicevima sezone tj. periodima najveće poslovne aktivnosti imaju potrebu za dodatnim obrtnim sredstvima. Stoga, ona obično unapred predviđaju iznos potrebnih obrtnih sredstava za finansiranje povećanih izdataka, zaliha i kupaca u tim periodima, te na osnovu toga planiraju izvore finansiranja. To su uglavnom kratkoročni izvori finansiranja u vidu kratkoročnih kredita od komercijalnih, odnosno poslovnih banaka. 37) S druge strane, kada se ima u vidu uticaj cikličnih kretanja na promene u iznosu potrebnih obrtnih sredstava onda je situacija složenija, iako je činjenica da načelno važi pravilo u smislu toga da se potrebe za obrtnim sredstvima u periodima prosperiteta povećavaju, dok se u periodima depresije smanjuju. Međutim, sva preduzeća nisu podjednako osetljiva na ciklične promene. Osim toga, svaki ciklus uprkos zajedničkim osnovnim karakteristikama ima i svojih specifičnosti što značajno otežava predviđanje aktivnosti i čini ih nesigurnim. Analogno tome, finansijska politika preduzeća treba da bude maksimalno fleksibilna u smislu da se mogu obezbediti dodatni izvori finansiranja za obrtna sredstva i to onda kada tražnja raste, ali i da se ti izvori isto tako mogu redukovati i to onda kada tražnja opada. Ovo postaje još značajnije ako se ima u vidu da se ciklična obrtna sredstva ne mogu povećavati iz istih izvora iz kojih se finansiraju normalna ili sezonska obrtna sredstva, bilo iz razloga što su ovi izvori prenapregnuti ili što se ne mogu prihvatiti uslovi kredita. 38) Na kraju, respektujući sve prethodno navedene tvrdnje moglo bi se precizirati u formi kratkog zaključka, da se uticaj cikličnih kretanja različito ispoljava na potrebe za obrtnim sredstvima pojedinih preduzeća. Shodno tome, osnovni zadatak finansijskih menadžera u preduzećima jeste da izvrše procene u kojoj meri poslovni ciklus utiče na promene volumena obrtnih sredstava, kao i da procene da li je preduzeće dovoljno sposobno da prođe određene faze ciklusa bez posebnih teškoća i negativnih posledica. NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 281

291 5. KRUŽNO KRETANJE OBRTNIH SREDSTAVA Obrtanje predstavlja najvažnije obeležje obrtnih sredstava. Pri tome, obrtanje obrtnih sredstava predstavlja proces kretanja angažovanih obrtnih sredstava koji se odvija preko: nabavke predmeta rada, tehnološke obrade predmeta rada u procesu stvaranja materijalnih dobara kao i pretvaranja robnog u novčani oblik obrtnih sredstava putem prodaje gotovih proizvoda. Obrtanje obrtnih sredstava predstavlja njihovu stalnu cirkulaciju kroz fazu proizvodnje i kroz određene faze prometa tj. nabavku i prodaju. 39) Shodno tome, u procesu svog obrtanja, obrtna sredstva stalno menjaju oblik. Ona iz početnog novčanog oblika prelaze u robni oblik, tj. predmete rada koji su potrebni za proizvodnju. Zatim nastaje njihovo kruženje kroz tehnološki oblik prelaznog karaktera, u kojem se procesom transformacije predmeti rada pretvaraju po određenom tehnološkom postupku u nove proizvode. U ovoj fazi predmeti rada gube svoja dosadašnja svojstva, a nova svojstva stiču tek po završetku faze proizvodnje. Završetkom faze proizvodnje, formiraju se gotovi proizvodi u kojima se obrtna sredstva nalaze nakon okončanja prelaznog tehnološkog oblika, odnosno nakon potpunog završetka proizvodnje, a pre prodaje gotovih proizvoda. Prodajom gotovih proizvoda obrtna sredstva ponovo prelaze u novčani oblik. 40) U skladu sa navedenim kretanjima, nesumnjivo proizlazi da se proces kružnog kretanja obrtnih sredstava odvija tako što preduzeće za novčana sredstva kupuje reprodukcioni materijal ili predmete rada, dok njihovom transformacijom iz proizvodnog procesa izlaze gotovi proizvodi spremni za prodaju. Dalje, prodajom proizvoda i njihovom isporukom kupcima, nastaje proces kratkoročnih potraživanja od kupaca. Naplatom tih potraživanja, obrtna sredstva ponovo poprimaju novčani oblik. Istovremeno, prelaskom u novčani oblik obrtna sredstva ponovo dobijaju univerzalni oblik platežnog sredstva, jer se za njih sada mogu kupovati predmeti rada, vršiti isplate zarada i plaćati sve druge obaveze preduzeća. Prema tome, novčani oblik obrtnih sredstava predstavlja početnu i završnu tačku u kružnom toku obrtnih sredstava. Ovu konstatciju najbolje ilustruje slika 5.1. koja prikazuje kružni tok kretanja obrtnih sredstava u proizvodnom preduzeću. Slika 5.1. jasno pokazuje da kružno kretanje obrtnih sredstava mora stalno da se obnavlja, pri čemu je zadatak finansijskog upravljanja da obezbedi da sredstva prolaze kroz pojedine oblike odgovarajućom brzinom, odnosno da se u njima zadržavaju što je moguće kraće, kako bi se što pre dobila novčana sredstva neophodna za obnavljanje tokova reprodukcije. Pri tome, ako se iz bilo kojih razloga spreči normalna transformacija obrtnih sredstava iz manje likvidnih u likvidnije oblike, na primer, ako dođe do zamrzavanja zaliha usled nemogućnosti da se one realizuju, ili dođe do zamrzavanja potraživanja od kupaca, zbog toga što ne mogu da se naplate, onda je sasvim sigurno da preduzeće neće imati na raspolaganju dovoljno novčanih sredstava za potrebe svoje reprodukcije i izmirenje drugih dospelih obaveza. 282 POSLOVNE F NANS JE

292 Slika 5.1. Proces kružnog kretanja obrtnih sredstava Da bi se u pomenutim situacijama obezbedio nesmetani tok procesa reprodukcije, nesumnjivo je da će preduzeće morati da održava odgovarajuće viškove novčanih sredstava ili visok nivo kreditne sposobnosti, što će mu omogućiti da potrebna novčana sredstva pribavi iz zajmova. Naprotiv, ako preduzeće ubrza obrtanje sredstava, odnosno transformisanje obrtnih sredstava, i to putem smanjenja vremena proizvodnje, skraćenja rokova isporuke robe, obezbeđenja brže naplate potraživanja od kupaca ili putem drugih sličnih mera, onda će se time znatno poboljšati produktivnost obrtnih sredstava, a ujedno će se smanjiti volumen obrtnih sredstava kojim preduzeće mora da raspolaže. Kao merna veličina brzine obrtanja obrtnih sredstava najčešće se koristi koeficijent obrtanja koji se utvrđuje iz odnosa vrednosti ostvarenih rezultata izraženih ukupnim prihodom i angažovanih obrtnih sredstava za ostvarenje tog ukupnog prihoda, što se može predstaviti na sledeći način: 41) UP KO = A S OB gde je: KO - koeficijent obrtanja obrtnih sredstava UP - ukupan prihod A OB - angažovana obrtna sredstva s Veći koeficijent obrtanja obrtnih sredstava obezbeđuje preduzeću nekoliko značajnih ekonomskih prednosti, kao što su: (a) mogućnost finansiranja istog obima poslovanja sa manjim iznosom obrtnih sredstava, (b) manje utrošena obrtna sredstva smanjuju troškove preduzeća, čime se pri istom ukupnom prihodu ostvaruju povoljniji rezultati poslovanja, odnosno dobit, (c) bržim obrtanjem obrtnih sredstava moguće je sa istom masom angažovanih obrtnih sredstava finansirati veći obim poslovanja preduzeća. U skladu sa prethodno izloženim, proizlazi zaključak da finansijski menadžeri u preduzećima treba da obrate posebnu pažnju na metode kontrole obrtnih sredstava koja de facto predstavljaju prolazne stadijume u kružnom kretanju obrtnih sredstava NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 283

293 preduzeća. To znači da uspešno finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima, obavezno podrazumeva i održavanje kontrole nad zalihama, kupcima i novčanim sredstvima, ali ne kao zasebnih, tj. separatnih pozicija, već imajući u vidu njihove međusobne odnose i uzajamnu povezanost. Pri tome treba imati u vidu činjenicu da kontrola kretanja i korišćenja obrtnih sredstava počiva na odgovarajućem upravljanju svakog od navedenih elemenata tih sredstava. Na kraju, imajući u vidu prethodno prikazane tokove kružnog kretanja vrednosti obrtnih sredstava, može se zaključiti da se obrtna sredstva u svakom momentu nalaze u preduzeću u čitavom nizu osnovnih oblika (robni i novčani) kao i prelaznih oblika (potraživanja po raznim osnovama). Pri tome, uzimajući u obzir sve navedene faze i potfaze kružnog kretanja vrednosti obrtnih sredstava, kao i druge specifičnosti poslovanja, obrtna sredstva u proizvodnom preduzeću mogla bi se diferencirati na sledeće glavne grupe i podgrupe: 42) A. NOVAC I RAZLIČITI SUROGATI NOVCA 1. Gotovina (u blagajni i u banci) 2. Valute 3. Devize 4. Čekovi, menice, akceptni nalozi i sl. 5. Obveznice, blagajnički zapisi i drugi vrednosni papiri B. PRELAZNI OBLICI NOVCA U ROBU 1. Avansi dobavljačima za obrtna sredstva 2. Akontacije za službena putovanja 3. Krediti dati kooperantima 4. Akontacije plata radnicima 5. Aktivna vremenska razgraničenja C. ZALIHE SIROVINA, MATERIJALA I SITNOG INVENTARA 1. Sirovine i materijal 2. Gorivo i mazivo 3. Nabavljeni poluproizvodi i delovi 4. Materijal u obradi, doradi i manipulaciji 5. Sitan inventar, ambalaža i autogume D. PROIZVODNJA U TOKU I POLUPROIZVODI 1. Proizvodnja u toku 2. Poluproizvodi vlastite proizvodnje 3. Nedovršeni proizvodi E. ZALIHE GOTOVIH PROIZVODA I ROBE 1. Zalihe gotovih proizvoda 2. Zalihe trgovinske robe u skladištima 3. Zalihe trgovinske robe u poslovnim jedinicima 284 POSLOVNE F NANS JE

294 F. PRELAZNI OBLICI ROBE U NOVAC 1. Potraživanja od kupaca za prodate proizvode i usluge 2. Potraživanja od ostalih preduzeća za prodatu robu 3. Kreditni odnosi sa preduzećima za prodatu robu 4. Kreditni odnosi sa neposrednim potrošačima za prodatu robu 5. Razna druga potraživanja obrtnih sredstava G. PRELAZNI OBLICI NOVCA U NOVAC 1. Kratkoročni depoziti 2. Kratkoročni krediti 6. VELI INA I STRUKTURA OBRTNIH SREDSTAVA U okviru dosadašnjih razmatranja problematike obrtnih sredstava, moglo se jasno uočiti da se obrtna sredstva u celini sastoje iz robnih i novčanih obrtnih sredstava. Analogno tome, posmatranje obima i strukture obrtnih sredstava sastoji se u iznalaženju obima i udela robnog i novčanog oblika u ukupnim obrtnim sredstvima. Pri tome, odnosi između robnih i novčanih obrtnih sredstava različiti su u pojedinim preduzećima što predominantno zavisi od njihove delatnosti. Stoga, svako preduzeće treba da ima samo njemu svojstvenu veličinu i strukturu obrtnih sredstava, a koja je podložna promenama u različitim vremenskim periodima. Ako se pri tome imaju vidu i veoma različiti faktori koji uslovljavaju veličinu i strukturu obrtnih sredstava, onda to svakako nameće potrebu bližeg definisanja obe pomenute kategorije, odnosno i veličine obrtnih sredstava, i strukture obrtnih sredstava. Veličina obrtnih sredstava preduzeća uslovljena je objektivnim i subjektivnim faktorima koji su veoma raznovrsni i mnogobrojni. Najvažniji objektivni faktori su (a) obim, asortiman i kvalitet proizvodnje, (b) karakteristike tehnološkog procesa, (c) organizacija i rad platnog prometa, i (d) ponašanje poslovnih partnera. Obim proizvodnje utiče na veličinu potreba za obrtnim sredstvima tako što, po pravilu, veći obim proizvodnje utiče na veći obim potreba za obrtnim sredstvima, i obrnuto. Asortiman proizvodnje i promena asortimana utiču na veličinu potreba za obrtnim sredstvima preko smanjenja ili povećanja onih proizvoda za koje se troše manje ili veće količine sirovina, materijala i sl. Kvalitet proizvoda utiče na veličinu potreba za obrtnim sredstvima tako što, po pravilu, veći kvalitet proizvoda povlači potrebu za većim obrtnim sredstvima, i obrnuto. Karakteristike tehnološkog procesa utiču na veličinu potreba za obrtnim sredstvima preduzeća tako što, po pravilu, duži i složeniji ciklus procesa proizvodnje zahteva i veću masu angažovanih obrtnih sredstava u sirovinama, poluproizvodima i nedovršenoj NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 285

295 proizvodnji. Organizacija i rad platnog prometa, utiču na veličinu potreba za obrtnim sredstvima tako što, po pravilu, svako usporavanje cirkulacije platnih naloga i njihovo suvišno zadržavanje u prethodnoj i naknadnoj kontroli, uslovljava potrebu za većom masom obrtnih sredstava, i obrnuto. Najzad, ponašanje poslovnih partnera na veličinu potrebe za obrtnim sredstvima, ispoljava se tako što svako zaostajanje u izvršavanju njihovih obaveza, povećava potrebe za dodatnim obrtnim sredstvima, i obrnuto. S druge strane, subjektivni faktori koji utiču na veličinu potrebnih obrtnih sredstava ispoljavaju se u stepenu sposobnosti preduzeća da se obezbedi optimalna dinamika cirkulacije obrtnih sredstava. Među subjektivnim faktorima koji uslovljavaju veličinu obrtnih sredstava nužno je izdvojiti: (a) sinhronizovana nabavka predmeta rada, (b) ubrzana prodaja gotovih proizvoda, i (c) uticaj na redovnu naplatu potraživanja. Sinhronizovana nabavka predmeta rada utiče na brži proces stanja promena obrtnih sredstava do završnog novčanog oblika, što uslovljava i smanjenje potreba za dodatnim obrtnim sredstvima. Ubrzana prodaja gotovih proizvoda uslovljava manje angažovanje obrtnih sredstava u gotovim proizvodima, brže obrtanje sredstava, a time i manju masu obrtnih sredstava u celini. Uticaj na redovnu naplatu potraživanja obezbeđuje brže obrtanje sredstava, a po logici stvari, time i manju količinu potrebnih obrtnih sredstava. Struktura (sastav) obrtnih sredstava preduzeća uslovljena je relativnim učešćem pojedinih vrsta obrtnih sredstava u ukupnim obrtnim sredstvima. Pri tome, učešće pojedinih vrsta sredstava u ukupnim obrtnim sredstvima, predominantno zavisi od delatnosti kojom se preduzeće bavi i od uslova u kojima posluje. Struktura obrtnih sredstava preduzeća, podložna je čestim promenama usled dejstva mnogih objektivnih i subjektivnih faktora. Pri tome, učešće pojedinih oblika obrtnih sredstava može biti različito u raznim periodima i imati različit uticaj na poslovanje preduzeća. Međutim, za analizu strukture obrtnih sredstava značajno je posmatrati obrtna sredstva iz dva ugla: prvo, kao novčana sredstva (u širem smislu), i drugo, kao ukupne zalihe. 43) Novčana sredstva u širem smislu mogu se podeliti na kratkoročna potraživanja i na novac primarne likvidnosti. Pri tome novčana sredstva u potraživanjima ne mogu neposredno da se upotrebe za obnavljanje procesa proizvodnje, niti za izmirenje dospelih obaveza, sve dok se ne pretvore u novčana sredstva primarne likvidnosti. Novčana sredstva primarne likvidnosti obuhvataju novac na žiro računu i gotov novac u blagajni, dakle, sredstva koja se mogu odmah i neposredno upotrebiti za obnavljanje procesa proizvodnje i izmirenje svih dospelih obaveza. Logično, proizlazi zaključak da novčana sredstva primarne likvidnosti predstavljaju najlikvidniji vid imovine preduzeća. Njihovo relativno veće učešće u ukupnim obrtnim sredstvima, pri drugim neizmenjenim uslovima, povoljno utiče na poslovanje preduzeća. 44) Dalje, ukupne zalihe sastoje se iz: prvo, materijala i ostalih sredstava za reprodukciju, i drugo, iz zaliha gotovih proizvoda. Pri tome, treba imati u vidu da se dinamika prodaje gotovih proizvoda, po pravilu, ne podudara ni po vremenu ni po obimu sa dinamikom njihovog stvaranja. Zbog toga, javljaju se zalihe gotovih proizvoda što uslovljava i potrebu preduzeća da njima upravlja i da reguliše njihove tokove. S druge strane, 286 POSLOVNE F NANS JE

296 dinamika ulaska predmeta rada u fazu proizvodnje takođe ne može u potpunosti da bude usklađena sa dinamikom snabdevanja preduzeća sa njima, što nužno prouzrokuje formiranje zaliha u početnom robnom obliku. Međutim, pored ovih zaliha postoje i zalihe u nedovršenoj proizvodnji i poluproizvodima. 45) Respektujući prethodno navedeno, moglo bi se reći da se suština upravljanjanja obrtnim sredstvima sastoji u obezbeđenju uslova za njihovu optimalnu strukturu. Stoga u ukupnoj masi obrtnih sredstava moraju biti zastupljeni svi oblici obrtnih sredstava koji obezbeđuju najpovoljnije poslovanje preduzeća. Visok nivo učešća bilo kojeg pojavnog oblika obrtnih sredstava, uz istovremeni nedostatak drugih, nesumnjivo remeti normalan tok reprodukcije i nepovoljno se odražava na poslovanje preduzeća. 46) Preciznije rečeno, kada se ima u vidu proces kružnog kretanja obrtnih sredstava onda je neosporna činjenica da se on odvija u dva suprotna pravca dolazak i odlazak sredstava. Ako je pri tome permanentno kretanje obrtnih sredstava u oba pravca kvantitativno jednako, onda se struktura obrtnih sredstava ne menja, jer u svakoj tački kružnog toka postoji isti iznos sredstava. Međutim, ako dođe do promene strukture obrtnih sredstava u preduzeću onda je to siguran znak da je došlo do usporavanja cirkulacije obrtnih sredstava na nekoj od tačaka kružnog toka obrtnih sredstava. Pri tome, tačka na kojoj je došlo do usporavanja cirkulacije lako se identifikuje jer obrtna sredstva na toj tački povećavaju učešće u strukturi ukupnih obrtnih sredstava, a pod njihovim uticajem povećavaju se i ukupna obrtna sredstva. Kvalitativnom analizom određenog pojavnog oblika obrtnih sredstava, utvrđuju se uzroci usporavanja kretanja obrtnih sredstava, odnosno zbog čega je došlo do kvantitativnog poremećaja (nejednakosti) kod određenog pojavnog oblika obrtnih sredstava. Pri tome treba imati u vidu da kvalitativna analiza podrazumeva raščlanjavanje konkretnog pojavnog oblika obrtnih sredstava kod koga je došlo do poremećaja. 47) 6.1. POTREBNA VELI INA OBRTNIH SREDSTAVA Obrtna sredstva posmatrana u celini, treba da omoguće neprekidno odvijanje procesa reprodukcije, s jedne strane, a da se pri tome minimiziraju troškovi koji nastaju po osnovu angažovanja obrtnih sredstava, s druge strane. Analogno tome, svako smanjenje obima obrtnih sredstava ispod minimuma koji je neophodan za održavanje procesa reprodukcije na nivou postojećih kapaciteta dovodi ili do prekida kontinuiteta procesa reprodukcije ili do smanjenja stepena iskorišćenosti kapaciteta, dok svako prekoračenje minimuma potrebnih obrtnih sredstava dovodi do povećanja troškova izazvanih angažovanjem obrtnih sredstava, iznad objektivno uslovljenih. Da bi se moglo utvrditi da li su angažovana obrtna sredstva u skladu sa minimumom ili ne, neophodno je da postoji mera, odnosno minimum obrtnih sredstava koji treba da bude unapred određen. Sledstveno tome, on se određuje za svaki pojavni oblik obrtnih sredstava posebno, i to izračunavanjem putem određenih obrazaca. 48) NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 287

297 Međutim, imajući u vidu proces kružnog kretanja obrtnih sredstava treba reći da obrtna sredstva imaju ne samo svoj minimum već i maksimum, kao i periode na putu osvajanja maksimuma, odnosno minimuma. Ove činjenice su veoma značajno za preduzeće, pre svega, sa aspekta mogućnosti iznalaženja potrebnih obrtnih sredstava za određeni vremenski period. Pri tome, iznos obrtnih sredstava u tački maksimalnog finansijskog naprezanja predstavlja osnovu za izračunavanje potrebnih obrtnih sredstava, a koji se dopunjava iznosom novčanih sredstava u prelaznom obliku. Ovaj način iznalaženja potrebnih obrtnih sredstava služi kao metod prvobitnog i tekućeg proveravanja već utvrđenog iznosa normalno potrebnih obrtnih sredstava u zavisnosti od planskih zadataka preduzeća. 49) Sa aspekta utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava neosporna je činjenica da u osnovi svih poznatih metoda stoji jedan prilično kompleksan pokazatelj, a to je masa/vreme, odnosno vrednosni obim potrebnih obrtnih sredstava u vremenu trajanja (angažovanja). Analogno tome, potrebna obrtna sredstva se de facto svode na pokazatelj prosečno potrebnih obrtnih sredstava. Pri tome, ta funkcionalna veza masa/vreme, ukazuje da ukoliko je vrednosno veći obim ulaganja u poslovanje, i ukoliko je vreme toka reprodukcije duže, to iziskuje i veću prosečnu masu obrtnih sredstava. 50) Na taj način bruto masa i koeficijent obrta postaju relevantni faktori za utvrđivanje potrebnih obrtnih sredstava. Pri tome, problem utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava svodi se na sumu neophodnih finansijskih angažmana i na vreme njihovog trajanja za dati reprodukcioni tok. 51) Dakle, za izračunavanje veličine potrebnih obrtnih sredstava neophodno je upotrebljavati kategorije bruto masa i koeficijent obrta ukupnih ukupnih obrtnih sredstava. Pri tome, bruto masa predstavlja vrednosno iskazani obim odgovarajućeg oblika, podoblika i vrste obrtnih sredstava koji se odnosi na određeni vremenski interval kružnog toka reprodukcije. U vezi s tim, treba imati u vidu da u teoriji i praksi ne po-stoje dovoljno čvrsta pravila za definisanje pojma bruto mase. Međutim bez obzira na sva ograničenja, ipak je uobičajeno da se bruto masa iskazuje u podoblicima i vrstama. Analogno tome, bruto masu je moguće formulisati na nekoliko načina. Naime, bruto masa predstavlja: 52) 1. U novčanom obliku (N) zbir svih isplata koje dospevaju u datom vremenskom intervalu koje treba na vreme izmiriti. Taj zbir podrazumeva isplate dobavljačima, isplate obaveza iz dobiti i sl. Takođe, u bruto masu ulaze i ranije stvorene ali ne i izmirene obaveze, kao i nove obaveze koje dospevaju u datom vremenskom periodu. 2. U prelaznom obliku novca u robu (N R) zbir potrebnih avansa dobavljačima, akontacije radnicima, aktivna vremenska razgraničenja i sl. Ovde je reč o vrednostima koje određeno vreme provedu u novčanom obliku. To vreme je do momenta njihovog materijalizovanja u proizvode ili usluge. 3. U prelaznom obliku robe i novca (R N) zbir svih potraživanja za prodate proizvode i usluge (uključujući i kreditne odnose po tom osnovu), kao i razna druga potraživanja iz tekućeg poslovanja i sl. 288 POSLOVNE F NANS JE

298 4. U robnom obliku (R P R ) zbir svih vrednosti sirovina, materijala, sitnog inventara, ambalaže i uloženih troškova koji se iskazuju cenom koštanja gotove proizvodnje, kao i gotovih proizvoda obračunatih po stvarnoj ceni koštanja umanjenoj za amortizaciju. 53) Kao što se vidi, na ovaj način moguće je dati veoma veliki broj definicija bruto mase, koje u stvari predstavljaju pojedine podoblike obrtnih sredstava u smislu njihove kvantifikacije. Po logici stvari, one su pouzdanije ako se iskazuju u pojedinačnim vrstama ovih podoblika, tako da pouzdanost obračuna potrebnih obrtnih sredstava u stvari raste sa njihovim analiitčkim raščlanjavanjem. Međutim, ovde treba naglasiti da je raščlanjavanje u uslovima primene klasične metodologije dosta ograničeno. Osim navedenog, takođe treba imati u vidu da utvrđivanje bruto mase, za razliku od prosečno potrebnih obrtnih sredstava, nije u nadležnosti finansijskog planiranja. Ovo je značajno istaći jer se radi o prevashodno tehno-ekonomskim faktorima koji su vezani za obim i strukturu proizvodnje, politiku nabavke i sistem prodaje, kao i za proizvodnoposlovni sistem preduzeća. Stoga, pokazatelji bruto mase, bez obzira na pojedinačno vreme kružnog toka pojedinih vrsta sredstava, u konačnom izrazu svode se na materijalni bilans. Međutim, to još uvek nisu obrtna sredstva u smislu njihovog angažovanja u kružnom toku reprodukcije jer nedostaje vreme njihovog kruženja (vreme obrta). 54) Vreme obrta predstavlja pokazatelj vremenskog trajanja jednog obrta u toku kružnog toka reprodukcije i to po pravilu u toku jedne godine. To je vreme angažovanja obrtnih sredstava u nekom od oblika i podoblika, pa se može reći da ono iskazuje vreme u danima u kojem su obrtna sredstva vezana u pojedinim oblicima i podobliicma kruženja u tokovima reprodukcije. 55) Ako se ovo vreme utvrđuje analitički po vrstama i grupama unutar podoblika, onda je znatno pouzdanija procena njegove veličine. Sa aspekta utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava veoma je značajno odrediti ovo vreme jer ako je ono precenjeno, tj. uvećano u odnosu na stvarni ciklus proizvodnje, onda je uvećana i prosečna masa potrebnih obrtnih sredstava u tom podobliku. Obrnuto, ako je ovo vreme potcenjeno tj. umanjeno u odnosu na stvarni ciklus proizvodnje, onda je smanjena prosečna masa potrebnih obrtnih sredstava. U prvom slučaju, ono ima za posledicu povećanje troškova kamata i smanjenje akumulacije, dok u drugom slučaju otežava i prekida kontinuitet toka reprodukcije. Da bi se izbegle ovakve posledice, potrebno je definisati sadržaje pojedinih oblika i podoblika u smislu analitike, tj. vrsta i grupa koje ih čine. U vezi s tim, potrebno je projektnim planiranjem utvrditi stvarno vreme zadržavanja obrtnih sredstava u pojedinim oblicima i podoblicima ovih sredstava. To podrazumeva potrebu sačinjavanja i određenih normativa i standarda vremena koji bi omogućili svođenje na najmanje moguće vreme. Ukupno trajanje kružnog toka obrtnih sredstava izraženo u danima predstavlja sabirak svih pojedinačnih trajanja u podoblicima sredstava. Analogno tome, koeficijent broja obrta predstavlja količnik konstante 360 i sabirka pojedinačnih trajanja kružnog toka obrtnih sredstava izražen u podoblicima, odnosno: NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 289

299 Koe cijent broja obrta = Broj dana u godini Vreme obrta Kao i kod bruto mase ovaj pokazatelj kružnog toka nije u nadležnosti finansijskog planiranja, već nastaje u procesu planiranja proizvodnje i prodaje. Međutim, njegovo poznavanje je od izuzetnog značaja, budući da ovaj pokazatelj neposredno utiče na izračunavanje obima potrebnih obrtnih sredstava i strukture izvora sredstava preduzeća. Naime, koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava predstavlja pokazatelj uspešnosti upravljanja obrtnim sredstvima. On pokazuje koliko su obrtna sredstva korišćena u toku godine za plaćanje rashoda i troškova. Koeficijent obrta je izvedena veličina i posebno je pogodan za procene u paralelnom i kombinovanom načinu proizvodnje. Karakterističan je za velikoserijsku i industrijsku proizvodnju. Potrebna obrtna sredstva utvrđuju se u svakom od podoblika kao i koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava. Za pojedinačne vrednosti potrebnih obrtnih sredstava u podoblicima važi sledeći obrazac: 56) m 1 = M 1 K 11 m 3 = M 3 K 13 m 5 = M 5 K 15 m 2 = M 2 K 12 m 4 = M 4 K 14 m 6 = M 6 K 16 Ukupno potrebna obrtna sredstva za dati tok reprodukcije (Σm) predstavljaju sabirak m1, m2...mn, dok koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava (ΣK o ) predstavlja količnik bruto mase i sabirka (Σm), odnosno: odnosno ΣK O = Σd = M Σm 365 gde je: d dani vezivanja 365 dani u godini Ko koeficijent obrta Σ K o Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava Σ d - Prosečno vreme kružnog toka reprodukcije M Bruto masa K o 290 POSLOVNE F NANS JE

300 6.2. OPTIMALNA VELI INA OBRTNIH SREDSTAVA Pod optimalnom veličinom uopšte, podrazumeva se nešto što je najpovoljnije ili nešto što najviše odgovara, odnosno što je najbolje. Međutim, kada se govori o obrtnim sredstvima preduzeća i o njihovom optimumu, onda se misli na minimalna ulaganja, a maksimalne rezultate. 57) Navedene glavne grupe i podgrupe obrtnih sredstava, dinamika poslovanja preduzeća i postojanje velikog broja faktora koji uslovljavaju veličinu potreba za obrtnim sredstvima, ukazuju na činjenicu da je teško dati odgovor na pitanje koja veličina obrtnih sredstava je potrebna jednom preduzeću. U vezi s tim, pod optimalnom veličinom i strukturom obrtnih sredstava treba podrazumevati takvo stanje i promene stanja u veličini i strukturi obrtnih sredstava koje su za preduzeće najpovoljnije, odnosno koje mu najviše odgovaraju. Takav optimum obrtnih sredstava najčešće se ostvaruje kada se sa minimalnim angažovanjem obrtnih sredstava, ostvaruju maksimalni rezultati preduzeća. U takvim uslovima, veličina i struktura obrtnih sredstava je najefikasnija za poslovanje preduzeća. Međutim, kriterijumi optimalne veličine i strukture obrtnih sredstava preduzeća podložni su stalnim promenama, pre svega, zbog izmena objektivnih uslova poslovanja preduzeća. Zbog toga, preduzeće mora imati određen ili utvrđen predmet i kriterijum optimalnosti. Analogno tome, proizlazi zaključak da prvi problem koji u vezi sa iznalaženjem optimuma obrtnih sredstava treba rešiti, jeste izbor predmeta i kriterijuma optimalizacije. 58) U iznalaženju optimalne veličine i strukture obrtnih sredstava, za predmet optimalizacije najčešće se uzimaju obrtna sredstva u svim fazama kružnog toka, a za kriterijum optimalizacije, uzima se maksimalni finansijski rezultat. 59) Pri tome, finansijski rezultat se uzima kao razlika između ukupno ostvarenog prihoda i ukupnih rashoda preduzeća u određenom vremenskom razdoblju, najčešće godinu dana. Shodno tome, u uslovima tržišne orijentacije preduzeću je potrebna takva veličina obrtnih sredstava, koja će obezbediti maksimiziranje njegove dobiit. Tako utvrđena kombinacija veličine i strukture obrtnih sredstava, koja obezbeđuje maksimalnu dobit preduzeća, može se smatrati optimalnom. 60) Optimalnost veličine i strukture obrtnih sredstava se u praksi može ocenjivati na osnovu odnosa raspoloživih obrtnih sredstava i ukupno potrebnih obrtnih sredstava. Naime, ako su ove dve veličine jednake onda je stvarno stanje obrtnih sredstava jednako željenom stanju, odnosno: OSr = OSp gde je: OSr raspoloživa obrtna sredstva OSp ukupno potrebna obrtna sredstva NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 291

301 U navedenom slučaju, može se računati da je moguće ostvariti određeni stepen optimalnosti obrtnih sredstava, jer je odnos raspoložiivh i potrebnih obrtnih sredstava jedak 1 (jedan), odnosno: OSopt = gde je: OSopt Optimalna obrtna sredstva OSr OSp = 1 Ako je prethodni odnos manji od jedan (OSr/OSp < 1), onda to znači da su raspoloživa obrtna sredstva manja od potrebnih, što se nepovoljno odražava na poslovanje preduzeća, budući da za ostvarivanje zadataka preduzeća nedostaju obrtna sredstva. U obrnutom slučaju, ako je taj odnos veći od jedan (OSr/OSp >1), onda to znači da su angažovana obrtna sredstva veća od potreba za obrtnim sredstvima u tom periodu, što se takođe nepovoljno odražava na poslovanje preduzeća zbog povećanja angažovanosti sredstava. U skladu sa navedenim, treba imati u vidu da je u praksi teško ostvariti stanje u kome su raspoloživa obrtna sredstva jednaka potrebnim obrtnim sredstvima. Međutim, svaka kombinacija u kojoj je odstupanje manje ili ako je odnos ove dve veličine bliže jedan, povoljno se odražava na poslovanje preduzeća. 61) Odnos raspoloživih i potrebnih obrtnih sredstava u preduzeću bi trebalo pratiti po vrstama obrtnih sredstava, odnosno obavezno na nivou ukupnih novčanih sredstava i ukupnih zaliha. Ipak, detaljno praćenje po vrstama obrtnih sredstava u praksi je veoma kompleksno i otežano, iz najmanje dva razloga. Prvo, zbog toga što preduzeće može imati nekoliko desetina ili stotina raznih predmeta rada, pa bi utvrđivanje odnosa raspoloživih i potrebnih sredstava, po vrstama, bilo krajnje neracionalno sa aspekta troškova koji bi se u vezi sa tim mogli pojaviti. Drugo, zbog toga što je svako utvđivanje optimalne veličine i strukture obrtnih sredstava po vrstama samo privremenog karaktera, budući da se potrebe za obrtnim sredstvima menjaju pod dejstvom velikog broja faktora, a posebno pod dejstvom različitih uslova privređivanja. Shodno tome, u praksi su potrebni globalni obračuni koji pokazuju odstupanja između raspoložiivh i potrebnih obrtnih sredstava, odnosno odstupanja od optimalne kombinacije obrtnih sredstava. Takve globalne odnose moguće je pratiti preko sledećeg: (1) zaliha predmeta rada, (2) zaliha nedovršene proizvodnje, (3) zaliha gotovih proizvoda, (4) potraživanja od kupaca, (5) novčanih sredstava i (6) ostalih obrtnih sredstava. 62) Na osnovu pregleda navedenih obrtnih sredstava, mogu se utvrditi odstupanja pojedinačno, kao i za ukupna obrtna sredstva. Pregled može da pokaže koje vrste obrtnih sredstava izrazito odstupaju od optimuma, kako bi se merama poslovne politike takvo stanje otklonilo. Međutim, treba imati u vidu da je u cilju preciznije ocene promena obima i strukture obrtnih sredstava, kao i odstupanja raspoloživih od potrebnih obrtnih sredstava, promene u ukupnim obrtnim sredstvima neophodno pratiti i po dinamici perioda, odnosno po tačno utvđenim vremenskim intervalima. U vezi s tim, najpovoljnije 292 POSLOVNE F NANS JE

302 bi bilo da to bude stanje na početku poslovne godine i na kraju svakog tromesečja.63) Najčešća odstupanja veličine obrtnih sredstava od njihove optimalne veličine javljaju se iz sledećih razloga: 64) Zbog promene vrednosti ulaganja ili ulaza u reprodukciju koja su prouzrokovana promenama nabavnih cena na tržištu; Zbog promene vremena trajanja obrtanja obrtnih sredstava; Zbog poremećaja u kruženju obrtnih sredstava, naročito u fazi prelaza iz završnog robnog u završni novčani oblik; Zbog promena kvaliteta poslovanja prouzrokovano promenama odnosa inputa i outputa; Zbog promene uticaja tržišta; Zbog ostalih razloga, koji ovde nisu pomenuti. 7. UPRAVLJANJE GOTOVINOM Efikasno upravljanje novčanim sredstvima ili gotovinom predstavlja posebno značajan i senzibilan zadatak upravljanja finansijama preduzeća, budući da još neposrednije stavlja u fokus neophodnost stalnog bilansiranja između dva osnovna načela finansiranja, a to su: načelo rentabilnosti i načelo likvidnosti preduzeća. Drugim rečima, generalno gledano sa aspekta upravljanja novčanim sredstvima ili gotovinom, preduzeće ima nužnu potrebu da se pridržava dva osnovna načela, a to su: načelo rentabilnosti i načelo likvidnosti. Poštujući načelo rentabilnosti preokupacija preduzeća je da sa minimalnim ulaganjem ostvari maksimalne rezultate što je ujedno i osnovni motiv poslovanja. S druge strane, uspešnost poslovanja i održanja preduzeća u svom okruženju, nameće mu obavezu obezbeđivanja stalne likvidnosti, odnosno izvršenja obaveza blagovremeno i u celosti.65) Imajući u vidu da je upravljanje novčanim sredstvima veoma dinamičan proces, onda ne iznenađuje činjenica da preduzeće često dolazi u iskušenje da pruži prednost jednom nad drugim finansijskim načelom, pogotovo što se načelo rentabilnosti i načelo likvidnosti nalaze u međusobnoj koliziji. Na taj način, efikasno upravljanje novčanim sredstvima ili gotovinom postaje izuzetno značajan i senzibilan zadatak upravljanja finansijama preduzeća, s obzirom na to da neposredno stavlja u fokus permanentno bilansiranje između dva bazična načela finansiranja tj. načela rentabilnosti i načela likvidnosti preduzeća. Ovo bilansiranje svodi se u stvari na zahtev za uspostavljanjem i održavanjem optimalnog salda gotovine u svakom trenutku. Pri tome, svaki suficit gotovine iznad nivoa potreba utiče na smanjenje rentabilnosti, dok svaki deficit NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 293

303 gotovine ispod nivoa potreba, direktno ugrožava likvidnost preduzeća tj. sposobnost plaćanja dospelih obaveza. 66) Iz izloženog jasno proističe činjenica, da se radi o dva veoma značajna, mada u određenoj meri suprostavljena načela, koja preduzeće treba da maksimalno respektuje. S obzirom na značaj i jednog i drugog finansijskog načela, proizlazi neophodnost potrebe da preduzeće iznađe najpovoljniju kombinaciju za održavanje likvidnosti uz istovremeno ostvarivanje i rentabilnosti poslovanja. Sledstveno tome, nema sumnje da postoji podjednak interes preduzeća za ostvarenje oba načela, i likvidnosti i rentabilnosti. 67) Dosadašnja praktična iskustva pokazuju da čak i najlikvidnijim i najrentabilnijim preduzećima često nedostaju novčana sredstva. U takvim situacijama, menadžment preduzeća ima obavezu da iznađe nove izvore novčanih sredstava i to u što kraćem roku i uz što povoljniju cenu (kamatu). Obrnuto, u uslovima kada je prisutan suficit novčanih sredstava, zadatak menadžmenta ogleda se u tome da iznađe rešenja kratkoročnog ulaganja gotovine i to u što kraćem roku, uz zadovoljavajući prinos po osnovu ulaganja i uz maksimalnu sigurnost povraćaja uloženih novčanih sredstava. 68) Međutim, treba imati u vidu da je veoma teško naći kratkoročna sredstva za održanje likvidnosti u onom momentu kada to preduzeću zatreba. Isto tako, veoma je rizično da se višak kratkoročno plasirane gotovine povuče o roku u situaciji opšte nelikvidnosti. Otuda, teorijska i praktična iskustva ukazuju da je moguće iznaći rešenje likvidnosti koje neće istovremeno ugrožavati i rentabilnost preduzeća, jedino pod uslovom da se radi o stabilnim partnerima, preduzeću i banci. 69) Preciznije rečeno, pomeranje interesa načela rentabilnosti i likvidnosti moglo bi se sprovoditi po modelu koji bi omogućavao da preduzeće i poslovna banka razliku između dnevnih priliva i odliva rešavaju zajedno. Naime, u uslovima kada je priliv manji od odliva novčanih sredstava, razlika bi se pokrivala iz finansijskih sredstava poslovne banke. Obrnuto, u uslovima kada je priliv veći od odliva novčanih sredstava razliku bi preduzeće uplaćivalo na račun kod poslovne banke. Na ovaj način, preduzeće bi otvorilo kod poslovne banke tzv. konto-korentni račun (poslovanje po principu tekućeg računa), koji bi bio u plusu ili minusu, u zavisnsti od toga da li preduzeće uplaćuje višak novčanih sredstava svojoj poslovnoj banci ili poslovna banka interveniše u domenu pokrića obaveza kod preduzeća. Pri tome, finansijska aktivnost preduzeća i poslovne banke merila bi se putem aktivnog i pasivnog salda konto-korentnog računa i obračunatih aktivnih i pasivnih kamata po unapred ugovorenoj kamatnoj stopi koju bi na kraju godine platio neto dužnik. 70) Sa kojom merom uspešnosti će preduzeće upravljati relacijama između likvidnosti i rentabilnosti, najviše zavisi od konkretnih alternativa za racionalnu dispoziciju novčanih sredstava, odnosno gotovine. Naime, svaki periodični deficit gotovine mora imati adekvatne izvore za svoje pokriće, dok svaki suficit gotovine iznad tekućih poslovnih potreba mora imati mogućnosti za rentabilno plasiranje van redovnog poslovanja. 71) U te plasmane spadaju, pre svega, ulaganja u hartije od vrednosti sa kratkim rokom dospeća, a one se smatraju najbližim supstitutima gotovine, odnosno prelaznim oblicima novca. 294 POSLOVNE F NANS JE

304 Naime, kratkoročni plasmani se mogu brzo konvertovati u gotovinu što odgovara ne samo zahtevu za očuvanjem likvidnosti, već i zahtevu za maksimiziranjem rentabilnosti. Ovo je ujedno i osnovni razlog što se transfer između gotovine i kratkoročnih plasmana u hartije od vrednosti smatra jednim od najznačajnijih segmenata efikasnog upravljanja novčanim sredstvima, odnosno gotovinom. 72) Imajući u vidu navedeno, slika 5.2. na pojednostavljen i ilustrativan način prikazuje osnovne relacije u okviru sistema upravljanja gotovinom. Slika 5.2. Sistem upravljanja gotovinom u preduzeću 7.1. ULOGA I ZNA AJ GOTOVINE Pojednostavljeno posmatrano, pojam gotovine se ograničava na tzv. efektivan novac, odnosno na novčanice i kovani novac jedne zemlje, koji su proglašeni za njeno zakonsko sredstvo plaćanja. Uz to je neophodno da se gotovina nalazi u rukama fizičkih i pravnih lica u dotičnoj državi, osim u rukama banke koja ih je izdala, odnosno emisione banke. Pri tome, pod zakonskim sredstvom plaćanja podrazumeva se u jednoj državi, po pravilu, isključivo njena nacionalna valuta, što se uređuje odgovarajućim propisom. Zakonsko sredstvo plaćanja znači da je njegovo primanje obavezno pod pretnjom krivične odgovornosti, a u svrhu izmirivanja svih vrsta obaveza iskazanih u novcu u datoj zemlji. Načešće se to propisuje ne samo kvalitativno navođenjem imena valute koja je zakonsko sredstvo plaćanja, već i kvantitativno, što de facto znači određivanje do kog ukupnog iznosa su pojedini apoeni određene valute zakonsko sredstvo plaćanja. Takođe, u praksi pojedinih zemalja postoje i određena ograničenja u vezi sa korišćenjem gotovine, ali može se reći da većina njih uglavnom ne zadire u suštinu samog pojma gotovine. 73) NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 295

305 S druge strane, postavlja se logično pitanje u čemu se ogleda značaj gotovine. S tim u vezi, nesumnjivo je da se najjednostavniji odgovor sastoji u tome ako se kaže na ulozi koju ona igra u obezbeđivanju kontinuirane tekuće platežne sposobnosti subjekata privređivanja. 74) Drugim rečima, u uslovima postojanja stvarne ekonomske odgovornosti subjekata privređivanja, primarni uslov opstanka njihovog poslovanja čini upravo njihova kontinuirana tekuća platežna sposobnost. Da bi se tekuća platežna sposobnost mogla osigurati, neophodno je u pravo vreme imati dovoljan iznos gotovine. Pri tome, korišćenje gotovine na pomenuti način, ujedno omogućava i olakšava odgovarajuću upotrebu ostalih oblika imovine i činilaca proizvodnje, tokom procesa poslovanja preduzeća. Međutim, gotovine ne sme biti ni previše, niti nedovoljno. Otuda, glavni zadaci upravljanja gotovinom ogledaju se u sledećem: 75) Pouzdano obezbeđivanje kontinuirane tekuće platežne sposobnosti različitih subjekata privređivanja, uz istovremeno vođenje računa o neophodnosti maksimiziranja rentabilnosti njihovog poslovanja; Sprečavanje mogućih gubitaka i zloupotreba u vezi sa gotovinom. Kao što se vidi, vrhunska važnost gotovine ogleda se u tome što ona predstavlja neophodnu komponentu svakog savremenog privređivanja sa posebno značajnom i osetljivom ulogom u tome. Naime, gotovina se pojavljuje na početku i na završetku svakog poslovnog ciklusa, s tim što je pod normalnim uslovima poslovanja, gotovinu uvek lakše pretvoriti u druge oblike imovine, nego obratno. Upravo ovaj momenat koji se pripisuje gotovini predstavlja jedan od ključnih razloga koji joj daje izuzetan i poseban značaj. Međutim, bez obzira na navedeno, ipak se može reći da se glavni uzrok ogromne važnosti gotovine prvenstveno vezuje za predominantan značaj gotovine za pouzdanu i kontinuiranu tekuću platežnu sposobnost subjekata privređivanja. Sa ovog aspekta, gotovina de facto predstavlja osnovni uslov opstanka svake privredne aktivnosti, kao i njene uspešnosti. 76) Analogno tome, na posredan način su jasno i precizno vidljive i osnovne razlike između gotovine i drugih oblika imovine GOTOVINSKI CIKLUS Upravljanje gotovinom zahteva poznavanje, pored do sada iznetih, i neka druga obeležja gotovine. Naime, samo dobro poznavanje i razumevanje svih značajnih obeležja gotovine, omogućava da se, vodeći računa o njihovom uticaju na odluke iz delokruga upravljanja gotovinom, doprinese što više uspehu poslovanja preduzeća podrazumevajući pod tim uvek maksimalnu rentabilnost, u okviru njegove pouzdane kontinuirane tekuće platežne sposobnosti. Analogno ostalim vrstama obrtnih sredstava, cirkulacija gotovine kroz proces poslovanja preduzeća može se izražavati i meriti pomoću prosečnog vremenskog trajanja jednog obrta koji se naziva gotovinskim ciklusom. Pri tome, gotovinski ciklus načelno se definiše kao broj dana u godini koji protekne od trenutka izdavanja gotovine za nabavku sirovina i materijala, do momenta primanja gotovine na ime naplate prihoda od prodaje 296 POSLOVNE F NANS JE

306 gotovih proizvoda u kojima je nabavna vrednost sirovina i materijala, realno sadržana. 77) Preciznije rečeno, gotovinski ciklus označava dužinu trajanja vremena od izdavanja novčanih sredstava za nabavku sirovina, pa do naplate prodate robe ili usluga. Pri tome, postoje znatne razlike u dužini ciklusa od momenta nabavke sredstava, do momenta naplate prodatih proizvoda ili usluga, kada se radi o osnovnim ili obrtnim sredstvima. 78) Dužina gotovinskog ciklusa za nabavku osnovnih sredstava počinje plaćanjem njihove nabavke, a završava se nakon naplate prihoda, odnosno na kraju veka trajanja osnovnog sredstva. Dakle, ciklus angažovanja novčanih sredstava u osnovnim sredstvima traje onoliko dugo, koliko traje amortizacija dotičnog poslovnog sredstva. Stoga, angažovanje gotovine za nabavku osnovnih sredstava je ređe, dok je sama naplata tako angažovanih novčanih sredstava dugotrajna i sukcesivna. 79) Dužina gotovinskog ciklusa za nabavku obrtnih sredstava počinje njihovom kupovinom, a završava se prodajom i naplatom gotovih proizvoda i trgovačke robe. Pri tome, da bi se izračunao jedan gotovinski ciklus, neophodno je imati kvalitetne podatke o zalihama, kupcima i dobavljačima. Zalihe kao deo realne aktive preduzeća u fizičkom obliku se menjaju, dok je ulaganje u zalihe finansijski posmatrano permanentno i relativno konstantno. Finansijsko ulaganje u potraživanja od kupaca, nastaje kao realnost zbog vremenskog intervala između čina prodaje i čina naplate. Pri tome finansijska ulaganja ovoga tipa ne bi bila prisutna kada bi preduzeće plaćalo sirovine i materijal pri preuzimanju, a naplaćivalo gotove proizvode u momentu prodaje. Praktična iskustva pokazuju da to nije tako, već da dobavljač (prodavac) kreditira kupca. Otuda, preduzeće se veoma često nalazi u ulozi i kupca (kreditiranog) i prodavca (kreditora). U slučajevima kada preduzeće nabavlja sirovine i materijal, ono je kupac koji se kreditira od svog dobavljača. U slučajevima kada preduzeće prodaje gotove proizvode, ono je prodavac (dobavljač) koji kreditira svog kupca. 80) Na osnovu izloženog, proizlazi zaključak da se preduzeće nalazi u dve osnovne pozicije. Kada nabavlja sirovine i materijal, onda je kupac i kao takvo biva kreditirano od svog dobavljača. Kada prodaje gotove proizvode, onda menja ulogu i kao prodavac (dobavljač) nalazi se u poziciji kupčevog kreditora. Prema tome, u gotovinskom ciklusu od kupoprodaje i plaćanja sirovina do prodaje i naplate gotovih proizvoda, bitna su tri osnovna činioca: zalihe, kupci, i dobavljači, što se može i grafički ilustrovati kao što to pokazuje slika ) Sa aspekta upravljanja gotovinom, težnja svakog preduzeća usmerena je u pravcu skraćivanja gotovinskog ciklusa. Na taj način, postiže se manje finansijsko naprezanje u vezi sa finansijski najkvalitetnijim oblikom imovine, što je nesumnjivo gotovina. U isto vreme to znači kraći obrt ukupnih obrtnih sredstava, a time i manje ulaganje u ukupnu obrtnu imovinu. Drugim rečima, smisao finansijskog upravljanja gotovinom treba tražiti u tome da se prosečno vreme trajanja obrta što više skrati, budući da to imanentno pretpostavlja poslovanje preduzeća sa srazmerno manjim saldom gotovine. Međutim, u toj težnji nije preporučljivo ići tako daleko da saldo gotovine padne ispod minimalno potrebnog nivoa da ne bi došlo do ugrožavanja tekuće likvidnosti preduzeća. NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 297

307 Slika 5.3. Ciklus novčanih sredstava ( gotovinski ciklus) S druge strane, posredno skraćivanje trajanja gotovinskog ciklusa može se postići bržim obrtom zaliha, kako materijala tako i gotovih proizvoda, kao i skraćivanjem vremena proizvodnje, što svakako spada u delokrug razmatranja upravljanja pomenutim oblicima imovine. Međutim, neposredno skraćivanje gotovinskog ciklusa sastoji se u ugovaranju što odloženije isplate nabavljenog materijala i korišćenih usluga dobavljačima. Takođe, kao druga mogućnost za to može biti i ugovaranje što kraćeg perioda naplate prodatih proizvoda ili stimulisanje brže naplate prodatih proizvoda i usluga putem odobravanja kasa skonta i sl. 82) Mada je dosta teško precizno razgraničiti šta spada u delokrug upravljanja gotovinom, a šta u delokrug upravljanja potraživanjima i obavezama, ipak je činjenica da ne treba izlaziti iz okvira razmatranja problematike gotovine MINIMALNO POTREBAN SALDO GOTOVINE Imajući u vidu odlučujuću ulogu gotovine u vezi sa pouzdanim obezbeđivanjem kontinuiteta tekuće platežne sposobnosti preduzeća, ali i opterećivanja njome kada je u pitanju rentabilnost njegovog poslovanja, nema sumnje da je izuzetno značajna kategorija tzv. minimalni saldo gotovine. Naime, osnovno pitanje na koje treba dati odgovor 298 POSLOVNE F NANS JE

308 jeste: Koji je to nivo gotovine koji je potreban da zadovolji dva ključna kriterijuma? Pri tome misli se na: prvo, obezbeđenje likvidnosti, i drugo, minimalne troškove održavanja likvidnosti. U kontekstu rečenog, proizlazi da je analitičko razmatranje problema minimalnog salda gotovine povezano sa poznavanjem relevantnih aspekata troškova koji nastaju u vezi sa gotovinom. Među te troškove spadaju: (a) troškovi držanja gotovine, (b) troškovi nedostatka gotovine, i (c) troškovi transakcija sa gotovinom. 83) Troškovi držanja gotovine predstavljaju oportunitetne troškove koji su kalkulativno jednaki izgubljenom prinosu koji bi se mogao ostvariti na nekom ulaganju raspoložive gotovine ili otplatom duga koji ima fiksnu cenu u vidu ugovorene kamatne stope. 84) Preciznije rečeno, ovi troškovi nastaju zbog toga što gotovina koja nije angažovana prouzrokuje određene troškove koji se javljaju u dva vida: prvo, kao izgubljeni prinos od mogućih ulaganja u neku od alternativa, i drugo, kao mogućnost otplate duga čime bi se smanjili troškovi naplata. Analogno rečenom, troškovi nedostatka gotovine proističu iz propuštenih kasa-skonta ili drugih prilika da se sirovine i materijal nabave pod povoljnim uslovima. Ovi troškovi mogu biti veoma veliki i najčešće se javljaju kao posledica sledećeg: propušteni kasa-skonto, smanjenje kreditnog boniteta kod banaka i drugih poverilaca, slabljenje likvidnosti, smanjenje prednosti kod dobavljača pri kupovini i gubljenje stečenih uslova kod dobavljača zbog neredovnog izvršavanja obaveza. 85) Najzad, troškovi transakcija sa gotovinom odnose se na administrativne i manipulativne troškove, kao i provizije koje nastaju prilikom pribavljanja gotovine tj. njenog tansfera u depozite i hartije od vrednosti i obnuto, u slučaju transfera u suprotnom pravcu. Primera radi, troškovi prodaje hartija od vrednosti nastaju zbog potreba za sredstvima plaćanja, dok troškovi kupovine hartija od vrednosti nastaju u situaciji kada se smanjuje neposredna potreba za sredstvima plaćanja. 86) Respektujući prethodno navedeno, razumljivo je da se optimalnim saldom može smatrati samo onaj iznos gotovine koji minimizira ukupne troškove gotovine. U vezi s tim, treba imati u vidu da utvrđivanje ovog salda predstavlja veoma složen problem finansijskog upravljanja, s obzirom na nemogućnost tačnog predviđanja budućih tokova gotovine, odnosno primanja i izdavanja gotovine. Osim toga, na složenost salda gotovine utiče i to što je on razlika između njenog stanja na početku određenog obračunskog perioda, uvećanog za naplate do određenog datuma, i umanjenog zbira za isplate do tog istog datuma, a po osnovu rashoda i prihoda tekućeg poslovanja, kao i ulaganja i finansiranja. 87) Na osnovu rečenog, nedvosmisleno se može naslutiti kako i koliko saldo gotovine može biti složen i težak za preciznije utvrđivanje. Međutim, načelno gledano najjednostavniji način predstavljao bi uzimanje u obzir onog dela gotovine koji predstavlja trajno potrebnu gotovinu, dok bi po istoj logici taj deo gotovine predstavljao ujedno i izraz njenog proseka. 88) Međutim, za rešavanje ovog kompleksnog problema finansijska teorija i praksa preporučuju i koriste veoma različite metode i modele, koji su uglavnom visoko rafinirani. Ali sa aspekta praktične primene, najjednostavniji je i ujedno najčešće korišćen, tzv. finansijski metod koji se zasniva na informacijama tekuće finansijske analize i planiranja. 89) NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 299

309 Osim toga, postoje i veoma složeni kvantitativni modeli koji probleme optimalnog salda gotovine i troškova pokušavaju da razreše posredstvom utvrđivanja optimalnog odnosa gotovine i hartija od vrednosti koje preduzeće treba da drži da bi optimalno zadovoljilo zahteve za maksimiziranjem rentabilnosti i zaštitom likvidnosti. 90) Međutim, bavljenje njima prevazilazi okvire naših interesovanja, te ćemo u najkraćim crtama pokušati pojasniti samo osnovne pretpostavke finansijskog metoda utvrđivanja salda gotovine. U kontekstu navedenog, treba imati u vidu da osnovne pretpostavke finansijskog modela polaze od uverenja da minimalni saldo gotovine treba da bude jednak prosečnom godišnjem saldu gotovine koji je neophodan za obavljanje redovne poslovne aktivnosti preduzeća. Za primenu ovog metoda potrebno je poznavati, osim relevantnog koncepta troškova gotovine, takođe i ukupne godišnje potrebe za gotovinom, što je prevashodno stvar periodičnog planiranja novčanih tokova, kao i koeficijenta obrta gotovine koji se može iskazivati i kontrolisati kao jedan od redovnih indikatora finansijske analize. Analogno tome, neophodno je sagledati sledeće relacije: 91) Koe cijent obrta gotovine = Ukupni godišnji izdaci gotovine Prose an saldo gotovine iz čega sledi da je: Prose an saldo gotovine = Ukupni godišnji izdaci gotovine Koe cijent obrta gotovine Na osnovu izloženih relacija vidi se da je minimalni saldo gotovine u stvari jednak prosečnom godišnjem saldu koji je uslovljen veličinom isplata u toku datog vremenskog razdoblja i koeficijentom obrta gotovine. Ovako utvrđeni minimalni saldo gotovine podarzumeva punu harmonizaciju priliva i odliva gotovine koja je uslovljena stanjem finansijske stabilnosti, ali i podudarnošću roka imobilizacije kratkoročno vezane imovine i rokova dospeća za plaćanje kratkoročnih obaveza. 92) Kada je finansijska stabilnost preduzeća dobra, a mobilizacija kratkoročno vezane imovine po roku i obimu odgovara roku dospeća za plaćanje kratkoročnih obaveza, onda postoji rizik da se mobilizacija kratkoročno vezane imovine neće izvršiti u roku i obimu koji odgovara roku i obimu dospeća za plaćanje kratkoročnih obaveza. Ovaj nesklad se može samo delimično otkloniti prethodno utvrđenim minimalnim saldom gotovine. 93) Međutim, treba napomenuti da je prilikom praktične primene prethodnog metoda utvrđivanja minimalnog salda gotovine potrebno biti prilično obazriv. Shodno tome, u preduzećima koja se karakterišu relativno ujednačenim obimom nabavke, proizvodnje i prodaje, on može da obezbedi zadovoljavajuću projekciju potrebnog salda gotovine bez ikakvih korekcija, dok u preduzećima gde to nije slučaj ovaj metod je potrebno prilagođavati. 94) 300 POSLOVNE F NANS JE

310 Imajući u vidu sve do sada navedeno u vezi sa potrebnim saldom gotovine, ne može da promakne potreba za ukazivanjem na još jednu značajnu kategoriju od koje u mnogome može zavisiti likvidnost preduzeća, a to je tzv. likvidna rezerva. Naime, likvidna rezerva u stvari označava držanje gotovine iznad minimalnog salda uz pomoć koje će se održati likvidnost preduzeća i to u momentu kada priliv gotovine, uvećan za minimalni saldo gotovine, ne bude dovoljan za isplatu dospelih obaveza. Međutim, likvidnu rezervu nije jednostavno odrediti zbog toga što na nju utiče više kompleksnih faktora među kojima treba pomenuti sledeće: 95) Prvo, visina likvidne rezerve zavisi od sinhronizacije priliva i odliva gotovine u kratkim rokovima i od stepena verovatnoće da će se ta sinhronizacija održati. U vezi s tim, ako je sinhronizacija priliva i odliva gotovine u kratkim rokovima potpuna, i ako postoji visok stepen verovatnoće da će se ona održati, onda je dovoljna relativno mala likvidna rezerva. Suprotno tome, ako je visok stepen rizika naplate potraživanja, ili ako se u kratkom roku očekuje veći odliv od priliva gotovine, onda je potrebna relativno velika likvidna rezerva. 96) Drugo, visina likvidne rezerve takođe zavisi i od oštrine sankcija za slučaj nelikvidnosti preduzeća. Pri tome ove sankcije mogu biti zakonske i tržišne. Zakonske sankcije su one koje propisuje zakonodavac. One se ogledaju u tome što se nelikvidnom preduzeću zabranjuje ili ograničava pribavljanje, ulaganje i korišćenje sredstava za pojedine namene, ili se zahteva da nelikvidno preduzeće ide u sanacioni postupak, odnosno na otklanjanje nelikvidnosti. Ako to ne uspe, onda se nelikvidno preduzeće najčešće stavlja u stečaj. S druge strane, tržišne sankcije su one koje preduzimaju poverioci prema nelikvidnom dužniku. Ove sankcije takođe mogu biti različite, ali se najčešće sastoje u sledećem: zaračunavanje zateznih kamata, obustavljanje dalje isporuke robe, obustavljanje daljeg davanja kredita, zahtevanje da se plaćanje obaveza prema dobavljačima vrši po nepovoljnim uslovima, zahtev da isplatu obaveza garantuje treće lice itd. Analogno navedenom, sa aspekta potrebe za određenom visinom likvidne rezerve, treba reći da obično važi pravilo da što je stepen oštrine sankcija veći potrebna je i veća likvidna rezerva, i obrnuto. 97) Treće, visina likvidne rezerve zavisi i od toga da li preduzeće novčano poslovanje obavlja preko žiro računa ili tekućeg računa. Ako se novčano poslovanje obavlja preko tekućeg računa, potrebna likvidna rezerva će biti manja jer u takvim okolnostima preduzeće može da računa da će likvidnost održati uz korišćenje kontokorentnog kredita. To znači da mu je potrebna likvidna rezerva utoliko manja ukoliko je ugovoreni limit pasivnog salda tekućeg računa viši, i obrnuto. Međutim, poslovanje preko žiro računa ne podrazumeva pravo korišćenja kontokorentnog kredita banke, što ujedno znači da je u tom slučaju potrebna veća likvidna rezerva. 98) Na osnovu do sada izloženog, jasno je da za utvrđivanje visine likvidne rezerve ne postoji univerzalna i opšteprihvaćena metoda. To znači da visinu likvidne rezerve svako NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 301

311 preduzeće mora odrediti u skladu sa svojim potrebama, oslanjajući se na prethodno empirijsko iskustvo i uzimajući u obzir prethodno navedene osnovne faktore koji determinišu likvidnu rezervu STRATEGIJA UPRAVLJANJA GOTOVINOM Prilikom utvrđivanja finansijske politike preduzeća izbor strategije upravljanja gotovinom može da se zasniva na tri ključna faktora, a to su: (1) produženje rokova plaćanja dobavljačima, (2) smanjenje zaliha, i (3) skraćenje rokova naplate potraživanja od kupaca. Svaka od ovih strategija upravljanja gotovinom ima svoje specifičnosti i svoje prednosti i nedostatke. Otuda, pri njihovom izboru moraju se uzimati u obzir svi relevantni činioci koji utiču na vremensko skraćenje ciklusa gotovine i povećanje prihoda preduzeća. 1. Produženje roka plaćanja dobavljačima podrazumeva smanjenje nivoa novčanih sredstava putem većeg učešća dobavljača u procesu finansiranja preduzeća. Ovaj izvor finansiranja predstavlja značajan eksterni kratkoročni izvor sredstava. U vezi s tim, strategija navedenog izvora finansiranja može se primenjivati jedino pod uslovom da se ne gubi na rabatu od dobavljača i na kvalitetu proizvoda kao i da se ne povećava prodajna cena nabavljene sirovine ili robe. 99) Analogno navedenom, preduzeće koje oseća oskudicu za gotovinom logično teži da plaćanje obaveza prema dobavljačima što više odloži i to bez ugrožavanja svog kreditnog boniteta. Mada se prolongiranje obaveza prema dobavljačima može smatrati atraktivnom strategijom finansijskog upravljanja gotovinom, ipak je činjenica da su realne mogućnosti za njeno korišćenje veoma ograničene. Naime, samo u slučajevima kada su dobavljači u velikoj meri zavisni od preduzeća kupca, postoji relativno širok prostor za primenu ove strategije upravljanja gotovinom, iako je neosporna činjenica da odlaganje obaveza prema dobavljačima, može da proistekne i na bazi sporazuma o dugoročnoj saradnji dobavljača i kupaca. Međutim, primena ove strategije u uslovima opšte oskudice za gotovinom, postaje suviše skupa. U takvim uslovima dobavljači obično zaračunavaju kupcima zateznu kamatu na dnevnoj osnovi na sva nenaplaćena potraživanja posle isteka kreditnog perioda, dok im istovremeno nude kasa skonta za sve isplate u toku diskontnog perioda da bi što brže ostvarili priliv gotovine. 100) 2. Smanjenje zaliha podrazumeva smanjivanje gotovinskog ciklusa putem povećanja koeficijenta obrta ukupnih zaliha, čime se stvaraju znatne mogućnosti za povećanje ekonomije preduzeća. Međutim, postoji bitna razlika u mogućnosti povećanja efikasnosti upravljanja obrtnim sredstvima koja se nalaze u zalihama, i obrtnih sredstava koja se nalaze u potraživanjima od kupaca, ili u korišćenju sredstava od dobavljača. Naime, poboljšanje ekonomije putem upravljanja sredstvima kod kupaca ili od dobavljača, osim uspešne kombinacije preduzeća, u mnogome zavisi i od saglasnosti druge strane tj. kupca ili dobavljača. Ali to nije slučaj sa zalihama, budući da za pri- 302 POSLOVNE F NANS JE

312 menu strategije upravljanja gotovinom putem smanjenja zaliha, nije potrebna nikakva saglasnost poslovnih partnera (kupaca i dobavljača). To znači, da je ekonomija zaliha direktno zavisna od poslovnih poteza koje povlači menadžment preduzeća. 101) U traženju najpovoljnijih rešenja, preduzeće može da primeni ona koja su mu najpogodnija. Primera radi, finansijska funkcija preduzeća može, na osnovu relevantnih analiza uz saradnju nabavne, proizvodne i prodajne funkcije, da traži najpovoljnija rešenja koja smanjuju ulaganja u zalihe, odnosno koja povećavaju njihov obrt u bilo kojem delu procesa rada: zalihe sirovina i materijala, zalihe nedovršene proizvodnje ili zalihe gotovih proizvoda u prodaji. Analogno tome, proizlazi da se efikasnost finansijskog upravljanja ukupnim zalihama u cilju skraćivanja gotovinskog ciklusa, može poboljšati samo posredstvom efikasnijeg upravljanja pojedinačnim oblicima zaliha, što nužno pretpostavlja uspešnost u izvršavanju osnovnih poslovnih funkcija, i to na bazi respektovanja finansijskog načina razmišljanja u donošenju poslovnih odluka. Shodno tim kriterijumima, nabavna funkcija preduzeća treba da teži stalnom povećanju koeficijenta obrta sirovina i materijala, koristeći se savremenim tehnikama procesa proizvodnje. Proizvodna funkcija mora da vodi računa o tome da primenom adekvatnih metoda organizacije i planiranja proizvodnje, omogući što veće skraćivanje proizvodnog ciklusa, odnosno povećanje koeficijenta obrta nedovršene proizvodnje ne dovodeći u pitanje urednost snabdevanja skladišta gotovim proizvodima u odgovarajućim količinama i asortimanu. 102) Najzad, prodajna funkcija ima primarni zadatak da analizom i stimulisanjem tražnje, odnosno planiranjem i unapređenjem prodaje po pojedinim segmentima i kanalima prodaje, utiče na povećanje koeficijenta obrta gotovih proizvoda. Sledstveno navedenom, efikasno upravljanje svakom od navedenih vrsta zaliha utiče na skraćivanje gotovinskog ciklusa, odnosno smanjenje minimalno potrebnog salda gotovine. 103) U vezi s tim, praktična iskustva ukazuju da svako ubrzanje obrta zaliha direktno utiče na smanjenje ciklusa gotovine i smanjenje troškova preduzeća. Pri tome, ovi efekti posebno su izraženi ako su u preduzeću dobro povezane osnovne poslovne funkcije: nabavna, proizvodna, prodajna i finansijska funkcija. 3. Ubrzanje naplate potraživanja od kupaca podrazumeva smanjivanje gotovinskog ciklusa putem ubrzanja naplate potraživanja od kupaca, odnosno povećanjem koeficijenta njegovog obrta. Međutim, potraživanja od kupaca istovremeno čine značajna ulaganja preduzeća, budući da proističu kao neophodnost kreditiranja kupaca. Pri tome, vreme kreditiranja kupaca zavisi od mnogobrojnih i različiith faktora: odnosa ponude i tražnje za proizvodima, tržišne pozicije kupaca i dobavljača, kvaliteta i cena proizvoda, uvođenja raznih popusta, uslova koje daje konkurencija, stanja likvidnosti preduzeća itd. Prema tome potraživanja od kupaca vezuju gotovinu koja ako se oslobodi, može da bude uložena u druga produktivna sredstva ili plasmane. To vezivanje je neophodno, jer kreditiranje kupaca omogućava preduzeću da ostvari znatno veći obim i prihode od prodaje, nego kada bi se prodaja obavljala samo za gotovo. Pri tome, uslovi kreditiranja NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 303

313 nužno determinišu kreditne standarde i politiku naplate potraživanja. Kreditni standardi se odnose na strogost kriterijuma koji se primenjuju na kreditiranje pojedinih grupa kupaca, dok se pod politikom naplate, podrazumevaju različite mere koje preduzeće primenjuje da bi se potraživanja od kupaca što brže konvertovala u gotovinu. 104) Analogno tome, u uslovima kreditiranja sve promene i prilagođavanja kreditnim standardima i politici naplate potraživanja, treba da budu iskorišćene ne samo pojedinačno već i komplementarno, da bi se skratilo vreme prosečnog vezivanja gotovine u potraživanjima od kupaca, odnosno smanjio minimalno potreban saldo gotovine. U vezi s tim, dosadašnja praksa naplate potraživanja pokazala se veoma dobrom i fleksibilnom kroz primenu tzv. faktoring poslova pod kojima se podrazumeva prodaja potraživanja pre isteka kreditnog perioda. 105) 8. UPRAVLJANJE POTRAŽIVANJA OD KUPACA Potraživanja od kupaca nastaju kao rezultat prodaje proizvoda i usluga na otvoreni kredit. Osnovni motiv prodaje na odloženo plaćanje jeste da se stimulišu kupci da kupuju robu ili usluge preduzeća prodavca. Analogno tome, da bi se zadržali stari i ujedno animirali novi kupci, većina preduzeća prinuđena je da svoje proizvode ili usluge prodaje na kredit. Pri tome kreditiranje kupaca najviše zavisi od odnosa ponude i tražnje određenih proizvoda i usluga. Naime, ako je ponuda veća od tražnje, onda obično dolazi do uvođenja kredita i produžavanja rokova plaćanja, kao i uvođenja različitih drugih pogodnosti za kupca od strane prodavca. Obrnuto, ako je ponuda manja od tražnje, a naročito ako se radi o nedostatku robe koja je značajna sa aspekta proizvodnje ili potrošnje, onda prodavac najčešće teži da maksimalno skrati rokove plaćanja što podrazumeva i mogućnost njegovog insistiranja na avansnom plaćanju tj. plaćanju unapred. 106) Uslovi kreditiranja kupaca u različitim privrednim granama mogu biti veoma raznoliki, ali po pravilu sva preduzeća iz iste grane uglavnom imaju ujednačene kreditne uslove. Naravno, izuzeci od ovoga pravila postoje imajući u vidu činjenicu da različita preduzeća (prodavci) uvek teže da daju znatno povoljnije uslove kreditiranja od konkurencije da bi privukli određene grupe kupaca. Razumljivo je da prodaja na kredit, koja rezultira u potraživanjima od kupaca, nužno pretpostavlja da će takva potraživanja biti naplaćena do isteka ugovorenog krditnog perioda. To znači da se ova potraživanja ipak konvertuju u gotovinu i to u periodu koji je kraći od godinu dana, zbog čega se potraživanja od kupaca i svrstavaju u kategoriju obrtnih sredstava preduzeća. 107) Upravljanje finansijama u delu naplate potraživanja od kupaca, kao što se vidi, predstavlja jedan izuzetno složen problem. Preduzeće je u cilju postizanja što veće rentabilnosti, zainteresovano da maksimalno ubrza naplatu potraživanja od kupaca, odnosno 304 POSLOVNE F NANS JE

314 da skrati rokove otvorenih kredita, jer to istovremeno utiče i na poboljšanje likvidnosti preduzeća. Međutim, ako preterano insistira na tome, može se desiti da znatno snizi standarde u odnosu na konkurenciju, što će se odraziti na gubljenje kupaca i smanjenje prodaje. Otuda, preduzeće treba stalno da osluškuje puls tržišta i na osnovu relevantnih i pouzdanih informacija, uspostavi pravu meru u kreditiranju kupaca. U tom kontekstu, nalaženje i sprovođenje optimalnog rešenja, omogućava preduzeću da ostvarivanje rentabilnosti u datim konkretnim uslovima, a da pri tome ne ugrozi svoju likvidnost. 108) S obzirom na to da u različitim preduzećima potraživanja od kupaca predstavljaju veoma značajno ulaganje u poslovna sredstva, proizlazi zaključak da efikasno upravljanje tim potraživanjima može omogućiti preduzeću da ostvari značajne ekonomske koristi. Zbog toga, zadatak finansijskog upravljanja potraživanjima od kupaca ne bi se smeo svoditi isključivo na što raniju naplatu nastalih potraživanja, već se obavezno moraju uzeti u razmatranje i objektivno sagledati sve relevantne koristi i štete, odnosno prihodi i rashodi, koji se imanentno vezuju za različite aspekte upravljanja potraživanjima od kupaca. U skladu sa navedenim, moglo bi se reći da su pomenuti aspekti predominantno usmereni na sledeće: (1) kreditna politika preduzeća, (2) kreditni uslovi, i (3) politika naplate potraživanja. 109) Imajući u vidu značaj navedenih pitanja svako od njih ćemo u nastavku izlaganja posebno razmotriti KREDITNA POLITIKA PREDUZE A Kreditna politika je deo finansijske politike preduzeća koja se donosi u zavisnosti od okruženja (konkurencije) i konkretnih mogućnosti preduzeća. Kreditnom politikom se definišu uslovi pod kojima se određenom kupcu može odobriti kredit, kao i njegov iznos. Kreditna politika preduzeća ima dve osnovne dimenzije: (1) kreditne standarde i (2) kreditnu analizu. 1. Kreditni standardi definišu se kao minimalni kriterijumi koje kupac treba da zadovolji da bi mu se odobrio kredit. Ovi standardi istovremeno predstavljaju i maksimalni rizik koji je preduzeće spremno da prihvati u vezi sa kreditiranjem kupca. Da bi se taj rizik procenio neophodno je da se kupac testira sa nekoliko značajnih aspekata: (a) karaktera kupca da poštuje svoje obaveze; (b) kapaciteta proizvodne i prodajne sposobnosti; (c) kapitala koji opredeljuje finansijsko stanje kupca; (d) kolateralnog obezbeđenja duga, i (e) opštih kondicija kupca. 110) a) Karakter kupca da poštuje svoje obaveze preuzete po osnovu kreditiranja kupovine robe, de facto proizlazi iz elementarne pretpostavke kreditne politike preduzeća, po kojoj svaka kreditna transakcija implicitno pretpostavlja obećanje da će plaćanje biti izvršeno, odnosno moralnu obavezu kupca da će izvršiti otplatu preuzetog duga u roku i u celosti. Ovaj činilac se smatra izuzetno značajnim faktorom kreditne politike preduzeća. Njegova procena može da usledi istraživanjem ponašanja kupca prema drugim poveriocima u smislu njegove urednosti u izvršavanju preuzetih obaveza. NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 305

315 b) Kapacitet proizvodne i prodajne sposobnosti kupca predstavlja važan zahtev koji kreditor nastoji da subjektivno proceni. U vezi s tim, kapacitet se odnosi na procenu proizvodnje i prodajne sposobnosti, imajući u vidu kapacitete, tehnologiju, proizvodnu opremljenost, kadrove itd. Procena se vrši na bazi redovnih finansijskih izveštaja preduzeća za proteklih nekoliko godina. c) Kapital, koji opedeljuje opšte finansijsko stanje kupca, procenjuje se putem finansijske analize i to uglavnom pomoću indikatora finansijske racio analize. U ovoj analizi posebna se pažnja poklanja uvidu u sopstveni kapital kupca koji služi kao garancija da će se dug moći naplatiti u slučaju izbegavanja plaćanja ili stečaja kupca. d) Kolateralno obezbeđenje duga primarno se odnosi na mogućnost kreditora da stekne uvid u ona poslovna sredstva kupca koja mogu poslužiti kao realna zaloga (hipoteka) u svrhu sigurnosti naplate duga. e) Opšta kondicija kupca odnosi se na saznanja kreditora i procenu opštih uslova, trendova i promena u finansijskoj okolini kupca koji značajno mogu uticati na promene finansijskog položaja kupca. U vezi s tim, od izuzetnog su značaja sve promene koje po svojoj sadržini i karakteru mogu biti takve da ugrožavaju ili poboljšavaju sposobnost kupca da izvršava svoje finansijske obaveze po osnovu preuzetog kredita za prodatu robu. Dosledna primena navedenih kreditnih standarda je u funkciji racionalnog vođenja kreditne politike preduzeća. Međutim, smisao ove tačke izlaganja nije razmatranje individualnih komponenti kreditnih standarda, već ukazivanje na posledice njihove restriktivne ili manje restriktivne primene u praksi, zavisno od toga šta se želi postići u prodaji robe i njihovoj naplati od strane kreditora. Analogno navedenom, treba imati u vidu da je zaoštravanje kreditne politike preduzeća prevashodno usmereno na smanjivanje nivoa i dinamike potraživanja, što se postiže primenom sledećih mera u kreditnoj politici preduzeća: 111) Primenom strogih kreditnih standarda; Držanjem visokih gotovinskih diskonta; Skraćivanjem kreditnog perioda; Vođenjem agresivne politike naplate tekućih potraživanja. Nasuprot tome, liberalizacija ili tkz. relaksacija kreditne politike preduzeća prevashodno je usmerena na povećavanje nivoa i dinamike potraživanja, uz proširivanje broja kupaca sa nižom platežnom sposobnošću. To se postiže primenom sledećih mera u kreditnoj politici preduzeća: 112) Ublažavanjem kreditnih standarda; Držanjem niskih gotovinskih diskonta; Produžavanjem kreditnog perioda; Pasiviziranjem politike naplate tekućih potraživanja. 306 POSLOVNE F NANS JE

316 Generalno gledano, zaoštravanje ili liberalizacija (relaksacija) kreditnih standarda prevashodno se nalazi u funkciji vođenja kreditne politike. Pri tome, nesumnjivo je da se promene kreditne politike u naznačenom smislu ne mogu vršiti proizvoljno ili nasumice. To znači da kreditna politika mora biti opredeljena na bazi odgovarajućih parametara koji će je činiti apsolutno izvesnom. U tom smislu, moguće je izdvojiti sledeće parametre: 113) Obim prodaje; Prosečan saldo kupaca koji čini ulaganja u obrtna sredstva, po osnovu potraživanja od kupaca; Troškovi kreditiranja, odnosno trajanja potraživanja; Prosečan period naplate potraživanja; Gubici zbog nenaplativih potraživanja. U kontekstu navedenih pravila proizlazi zaključak da preduzeću nužno preostaje izučavanje alternativnih mogućnosti u smislu koja mu se mera više isplati. Ako izbor padne na zaoštravanje kreditnih standarda, to će usloviti smanjenje obima prodaje, ali i dobitka, smanjenje troškova kreditiranja i troškova smanjenog salda kupaca, smanjenje perioda naplate potraživanja, kao i gubitaka zbog nenaplaćenih potraživanja. Obrnuto, ako izbor padne na liberalizaciju (relaksaciju) kreditnih standarda, to će usloviti povećanje obima prodaje ali i dobitka, povećanje troškova kreditiranja i troškova povećanog salda kupaca, povećanje perioda naplate potraživanja, kao i gubitaka zbog nenaplaćenih potraživanja. 114) Koja varijanta će biti odabrana u upravljanju potraživanjima od kupaca, sa aspekta relaksiranja ili zaoštravanja kreditnih standarda predominantno opredeljuju sledeći faktori: (1) diferencijalni rast ili pad obima prodaje proizvoda ili usluga, (2) diferencijalni rast ili pad troškova izazvan promenom obima prodaje ili drugim faktorima uticaja, i (3) diferencijalni rast ili pad finansijskog rezultata (dobitka) kao konačnog neto efekta. 115) 2. Kreditna analiza predstavlja metod za ocenu tržišne sposobnosti kupca koji je od izuzetnog značaja za upravljanje finansijama u delu potraživanja od kupaca. Ta analiza se odnosi ne samo na ocenu globalne kreditne sposobnosti kupaca, nego i na utvrđivanje maksimalnog iznosa kredita koji određeni kupac može da podnese. Na bazi toga, kupcu je moguće odobriti tzv. otvoreni kredit kojim se precizira gornji limit duga koji kupac može da ima u bilo kom trenutku u toku godine. Otuda, otvoreni kredit se smatra veoma korisnim finansijskim aranžmanom budući da omogućava uštedu vremena i troškova koji bi bili potrebni za proveru boniteta kupca svaki put kada mu se vrši isporuka proizvoda ili usluga na kredit. Kreditna analiza pretpostavlja dve osnovne faze: (a) prikupljanje kreditnih informacija, i (b) analiza kreditnih informacija. 116) a) Prikupljanje kreditnih informacija je postupak koji po logici stvari prethodi kreditnoj analizi. U vezi s tim, nezamenljive informacije predstavljaju računovodstveni podaci koji su sadržani u bilansu stanja i bilansu uspeha kupca, kao i drugim NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 307

317 prilozima koji se mogu pripremiti za određene analitičke svrhe. Uobičajeno je da se od kupca direktno traži da kreditoru podnese regularne finansijske izveštaje. Takođe se praktikuje i to da kreditor od svoje banke traži da preko banke kupca prikupi o njemu relevantne kreditne informacije. Isto tako, veoma značajne informacije o kreditnoj sposobnosti kupca moguće je dobiti i od drugih dobavljača sa kojima kupac održava, ili je održavao poslovne odnose. Osim toga, u mnogim zemljama postoje različite agencije na lokalnom, regionalnom ili nacionalnom nivou, a koje se profesionalno bave rangiranjem kreditnog boniteta preduzeća. Ove agencije prikupljaju kreditne informacije o različitim preduzećima, sređuju ih po relevantnim kriterijumima i publikuju ili direktno prodaju onima koji ih traže. Pri tome, ako informacije nisu dovoljne za ocenu boniteta kupca, mogu se dobiti i razni drugi podaci o kupcu i to u formi posebnog kreditnog izveštaja. 117) b) Analiza kreditnih informacija predstavlja u stvari kreditnu analizu na bazi prethodno prikupljenih podataka. Na primer, na osnovu računovodstvenih informacija tj. bilansa stanja i bilansa uspeha kupca, može se oceniti njegova zarađivačka sposobnost, akumulacija, sredstva i izvori sredstava, njihova finansijska struktura, stepen zaduženosti itd. Ovi izvori informacija omogućavaju identifikovanje značajnih pokazatelja, posebno što se tiče tekuće i perspektivne likvidnosti, rentabilnosti i stepena zaduženosti kupca. Za ocenu likvidnosti relevantni su, kao što je poznato, opšti i posebni racio likvidnosti, koeficijent obrta potraživanja i zaliha, kao i stanje neto obrtnih sredstava. Rentabilnost se izražava stopom neto i poslovnog dobitka u odnosu na prihode od prodaje, i stopom prinosa na ukupna i sopstvena sredstva. Sa aspekta zaduženosti, relevantan je odnos kratkoročnih obaveza prema neto obrtnim sredstvima, kao i učešće pozajmljenih izvora u ukupnim izvorima finansiranja, odnosno poslovnim sredstvima. 118) Nije suvišno posebno istaći da pored pomenutih kvantitativnih pokazatelja ocena kreditne sposobnosti kupca u velikoj meri takođe zavisi i od sposobnosti subjektivnog rasuđivanja ljudi zaposlenih u kreditnom odeljenju preduzeća kreditora. To iskustvo treba da omogući što objektivniju procenu onih aspekata poslovne i finansijske aktivnosti kupca koji se ne mogu kvantitativno izraziti. Pri tome, misli se na intenzitet konkurencije i opšte ekonomske uslove pod kojima kupac posluje KREDITNI USLOVI Kreditni uslovi se odnose na uslove plaćanja koje preduzeće prodavac postavlja kupcima. Postoje tri značajna elementa koji determinišu kreditne uslove, a to su: (1) kasa skonto, (2) diskontni period, i (3) kreditni period. S obzirom na značaj navedenih elemenata, svaki ćemo od njih bliže pojasniti. 1. Kasa skonto predstavlja procenat stimulacije za kupca, uz uslov da kupac plati robu pre određenog roka koji je naravno kraći od kreditnog perioda. Uvođenje kasa skonta 308 POSLOVNE F NANS JE

318 treba da dovede, pre svega, do povećanja obima prodaje budući da se postojećim i potencijalnim kupcima obezbeđuju iste pogodnosti kao i kada se vrši direktno sniženje prodajnih cena. Takođe se skraćuje prosečni period naplate potraživanja što mora da se odrazi i na smanjenje salda kupaca i troškova njihovog držanja. Isto tako, gubici zbog nenaplativnih potraživanja smanjuju se, s obzirom na to da je verovatnoća njihovog nastanka utoliko manja ukoliko prosečno više kupaca izvršava svoje obaveze ranije. Pri tome, zajednički efekat skraćenja perioda naplate i smanjenja gubitaka zbog nenaplativih potraživanja nužno mora da se odrazi na povećanje ukupnog dobitka. U kontekstu navedenih relacija, jedina negativna strana uvođenja kasa skonta jeste smanjenje dobitka po jedinici proizvoda što nastaje zbog indirektnog sniženja prodajnih cena. U vezi s tim, da bi ukupno računanje sa kasa skontom bilo ekonomski opravdano, neophodno je da smanjenje dobitka po jedinici proizvoda bude kompenzovano preko povećanja obima prihoda od prodaje. Analogno navedenom, podrazumeva se da bi ukidanje kasa skonta dovelo do sasvim suprotnih efekata. Prednosti uvođenja kasa skonta svode se u stvari na povećanje obima prodaje i skraćenje prosečnog perioda naplate potraživanja, odnosno smanjenja salda i troškova držanja kupaca. 119) 2. Diskontni period predstavlja vreme u kome kupci mogu da koriste kasa skonto koga nudi prodavac kreditor. Pozitivni očekivani efekti koje diskontni period treba da omogući odnose se na sledeće: povećanje obima prodaje, smanjivanje prosečnog perioda naplate potraživanja i smanjivanje gubitaka zbog nenaplativih potraživanja. Pri tome, kao rezultanta ukupnog efekta javlja se očekivano povećanje finansijskog rezultata (dobitka). 120) Negativni očekivani efekti dejstva na ostvarivanje finansijskog rezultata (dobitka) ispoljavaju se po dva ključna osnova. Prvo, produžavanjem diskontnog perioda za korišćenje kasa skonta, produžava se i dejstvo kasa skonta na smanjivanje prodajnih proizvoda za koje se koristi ponuđeni kasa skonto, a time i direktno smanjivanje dobitka po osnovu prodaje tih proizvoda. Drugo, kupcima koji su i ranije koristili ili koriste kasa skonto samo se produžava prosečan period naplate potraživanja od strane prodavca, a to se neposredno negativno odražava na ostvarivanje finansijskog rezultata prodavca. 121) 3. Kreditni period odnosi se na produžavanje ili smanjivanje kreditnog perioda. Ovo je veoma značajano jer dužina kreditnog perioda ima uticaj na ukupnu rentabilnost preduzeća. U vezi s tim, ako se kreditni period produžava, mogu se očekivati suprotni efekti na ukupan dobitak u odnosu na efekte koji se postižu skraćenjem toga perioda. Osnovna svrha kreditnog perioda jeste uticanje na promene u obimu prodaje, prosečnog perioda naplate potraživanja i gubitaka koji nastaju po osnovu nenaplativih potraživanja. Respektujući prethodno navedene elemente koji determinišu kreditne uslove, nameće se potreba da se u nastavku izlaganja u najkraćim crtama osvrnemo i na osnovne mere NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 309

319 koje preduzeće kreditor može preduzimati u cilju smanjenja rizika naplate potraživanja. U vezi s tim, treba imati u vidu da se rizik naplate potraživanja od kupaca može smanjiti preduzimanjem sledećih operativnih mera: (a) ograničavanje iznosa potraživanja, (b) ugovaranje zateznih kamata, (c) izbor povoljnijih oblika naplate, i (d) osiguranje potraživanja. a) Ograničavanje iznosa potraživanja odnosi se na maksimalno dopustive iznose prodaje robe kupcu koje on može u roku da plati. Time se zadržava kupac, ali i otklanja rizik njegovog prezaduženja iznosom potraživanja koje on nije u finansijskoj mogućnosti da izmiri u datom obimu, kvalitetu i roku. Ograničenje zavisi od kreditne sposobnosti kupca, odnosno od procene putem analize kreditne sposobnosti kojim iznosom se kupac može zadužiti bez opasnosti da ne plati dug. b) Ugovaranje zateznih kamata usmereno je na primoravanje kupca da plati robu o roku, jer njihova primena utiče na povećavanje troškova (vanrednih) i smanjivanje finansijskog rezultata kupca. Istovremeno, zatezne kamate su za poverioca prihod (vanredni) koji nadoknađuje eventualne gubitke zbog docnje u naplati potraživanja. Ovaj stimulans naplate potraživanja od kupaca utoliko je jači ukoliko je zatezna kamata viša. c) Izbor povoljnijih oblika naplate pri ugovaranju prodaje robe kupcu, osigurava naplatu potraživanja i smanjuje rizik za poverioca, ali je nepovoljan za dužnika jer se insistira na korišćenju strožijih instrumenata plaćanja (avans, ček, menica, neopozivi i dokumentarni akreditiv i sl.). Sa aspekta smanjenja rizika naplate potraživanja najpovoljniji je avans i akreditiv. Međutim, na najpovoljnijim oblicima naplate potraživanja može se insistirati samo onda, kada se radi o kupcu sa veoma sumnjivom kreditnom sposobnošću. d) Osiguranje potraživanja najčešće je vezano za neutralisanje rizika naplate potraživanja prodajom robe na kredit fizičkim licima. Ono se može primenjivati i kod potraživanja uopšte koja bi mogla biti izložena riziku naplate. Ovom merom eliminiše se rizik naplate, jer se naplata prenosi na osiguravajuću instituciju. Time se, međutim, povećavaju troškovi osiguranja potraživanja, dok se naplata može izvršiti tek nakon dokaza da kupac nije u mogućnosti da isplati nastalo potraživanje, što je de facto po pravilu povezano sa dokaznim postupkom i to putem suda, čime se povećavaju troškovi spora. Analogno tome, nepovoljnost ovog oblika osiguranja potraživanja, ogleda se u tome što osiguranje potraživanja izaziva dodatne troškove, kako po osnovu premije osiguranja, tako i po osnovu dokaza da se potraživanje nije moglo naplatiti. Na kraju, imajući u vidu prethodno navedeno, može se zaključiti da primena pomenutih mera osiguranja potraživanja može imati potpuno opravdanje samo u situacijama kada nastaju potraživanja od kupaca kojima je solventnost, odnosno likvidnost značajnije ugrožena. Stoga poverilac nastoji da smanji ili eliminiše rizik naplate potraživanja, ali je time istovremeno izložen i smanjivanju obima prodaje. 310 POSLOVNE F NANS JE

320 8.3. POLITIKA NAPLATE POTRAŽIVANJA Politika naplate potraživanja predstavlja napore i postupke koje preduzeće treba da učini da bi se potraživanja od kupaca naplatila u roku njihovog dospeća. Efikasnost ovih napora i postupaka može se ocenjivati indirektno na bazi gubitaka zbog nenaplativih potraživanja. 122) Međutim, treba imati u vidu činjenicu da nivo tih gubitaka ne zavisi samo od politike naplate, već i od politike kreditiranja kojom se determinišu uslovi pod kojima se kupcima odobrava kredit. Naime, ako se pretpostavi da su gubici zbog nenaplativih potraživanja, koji se mogu pripisati uslovima kreditiranja, relativno konstantni, onda se po osnovu povećanih napora i troškova za naplatu zadocnelih potraživanja mogu ujedno smanjiti i ukupni gubici zbog nenaplativih potraživanja. Ova međusobna korelacija troškova naplate i gubitaka zbog nenaplativih potraživanja može se predstaviti i grafički, kao što je to prikazano na slici ) Slika 5.4. Troškovi naplate i gubici zbog nenaplativih potraživanja Na osnovu prikazanog dijagrama, jasno se vidi da posle tačke A dodatni tj. povećani napori i troškovi za naplatu zadocnelih potraživanja gube u efikasnosti, budući da ne utiču u većoj meri na smanjenje gubitaka zbog nenaplativih potraživanja, da bi obezbedili svoje sopstveno pokriće. Pri tome, osnovni problemi u vezi sa povećanjem ili smanjenjem napora za naplatu potraživanja, svode se na procenu efekata sledećih relevantnih varijabli: (a) gubici zbog nenaplativih potraživanja, (b) prosečan period naplate NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 311

321 potraživanja, (c) obim prodaje i (d) troškovi naplate potraživanja. Preciznije rečeno, povećanje napora i troškova za naplatu potraživanja treba da dovede do smanjenja gubitaka zbog nenaplativih potraživanja, skraćenja prosečnog perioda naplate i povećanja dobitka po tom osnovu. Međutim, pored dodatnih troškova naplate, intenziviranje napora za naplatu potraživanja može da ima za posledicu i smanjenje obima i prihoda od prodaje što će se negativno odraziti na ukupan gubitak. To znači da ako preduzeće neselektivno i agresivno insistira na hitnoj naplati zadocnelih potraživanja, određeni kupci mogu se preorijentisati na druge dobavljače (kreditore). 124) 9. UPRAVLJANJE ZALIHAMA Zalihe predstavljaju deo obrtnih sredstava preduzeća neophodnih za normalno obavljanje procesa proizvodnje i prodaje. One omogućavaju da se pomenuti procesi u preduzeću odvijaju sa minimalnim poremećajima. Stoga upravljanje zalihama predstavlja veoma značajan, ali ujedno i složen posao finansijskog upravljanja u preduzeću. Značaj upravljanja zalihama proističe iz činjenice što se najčešće radi o velikim ulaganjima preduzeća u ovu vrstu sredstava, i što su ta sredstva de facto uslov za postojanje preduzeća. Naime, da bi preduzeće poslovalo, neophodno je da pribavi sirovine i materijal kao osnovu za proizvodnju. Osim toga nameće se i potreba da se sve to postigne uz minimalna ulaganja sredstava u zalihe, s obzirom na to da ulaganje u zalihe ima za posledicu blokiranje (angažovanje) određenog volumena novčanih sredstava, usled čega nastaju i određeni troškovi. Identični, i još složeniji problemi, javljaju se u poslovanju trgovinskih preduzeća, koja pribavljaju ne samo velike količine, nego i velike vrednosti robe radi prodaje, što svakako zahteva i veliko angažovanje sredstava i izaziva visoke troškove. Postoji pravilo da trgovinska preduzeća mogu ostvariti veliki promet samo uz velike zalihe, posebno ako je u pianju promet sa većim asortimanom proizvoda. 125) Prema tome, kao što se vidi, složenost upravljanja zalihama proističe iz potrebe za stalnim obezbeđenjem potrebnih sredstava, s jedne strane, i potrebe obezbeđenja maksimalne ekonomije sredstava, s druge strane. Međutim, osim potrebe obezbeđenja kontinuiteta poslovanja preduzeća, sa težnjom minimalnih ulaganja u zalihe, a posebno zalihe u trgovini, neophodno je pomenuti još jedan veoma značajan aspekt zaliha, a to je rizik. U vezi s tim, kod proizvodnih preduzeća i pored precizno planiranih količina sirovina i materijala (kvantitativno i kvalitativno), zbog objektivnih i subjektivnih uticaja često dolazi i do pojave stvaranja zaliha koje nisu za upotrebu, što nužno uslovljava povećanje troškova i smanjenje rentabilnosti. U ovakvim okolnostima rizik je posebno izražen kod zaliha gotovih proizvoda, što se obavezno mora imati u vidu prilikom upravljanja zalihama. Rizik posedovanja pomenutih zaliha naročito je prisutan u trgovini 312 POSLOVNE F NANS JE

322 i to kod onih preduzeća koja imaju širok asortiman proizvoda i široku mrežu trgovine na malo, jer sa velikim asortimanom proizvoda i njihovom distribucijom na veći broj prodajnih mesta povećava se rizik od neprodate robe. Otuda, može se slobodno reći da zalihe predstavljaju jedan od najznačajnijih i ujedno najosetljivijih vidova ulaganja sredstava. Zbog prirode ulaganja, one istovremeno čine i stalni izvor unutrašnjih rezervi preduzeća čijim se pažljivim upravljanjem može značajno unaprediti ekonomija sredstava preduzeća. Analogno navedenom, problematika zaliha u ovoj tački izlaganja biće predstavljena sa nekoliko značajnih aspekata, a to su: vrste zaliha, troškova zaliha, veličine zaliha, načina i vremena pribavljanja zaliha i merenja efikasnosti upravljanja zalihama. Sledstveno tome, osnovna svrha narednih izlaganja ogleda se u tome da se u najkraćim crtama objasne politika i metode pomoću kojih je moguće efikasno upravljati zalihama preduzeća, budući da se držanjem zaliha i njihovim efikasnim upravljanjem, ostvaruju određene koristi za preduzeće, kao što su: izbegavanje gubitaka na prodaji, postizanje količinskih popusta, smanjivanje troškova porudžbina, povećanje efikasnosti proizvodnje itd VRSTE ZALIHA Sve zalihe u preduzeću dele se na tri globalne celine, odnosno vrste, a to su: (1) zalihe sirovina i materijala, (2) nedovršena proizvodnja, i (3) gotovi proizvodi tj. roba. Sirovine i materijal su dobra koja se nalaze u skladištu, odnosno koja još nisu predata u proces proizvodnje. Zalihe nedovršene proizvodnje predstavljaju sredstva koja se nalaze u tekućoj proizvodnji na kojima se još obavljaju proizvodne operacije u cilju kompletiranja gotovog proizvoda. Gotovi proizvodi su završena (finalizovana) dobra u proizvodnom preduzeću koja su spremna za prodaju i koja se odmah mogu isporučiti kupcima. U trgovinskom preduzeću to su zalihe robe namenjene prodaji kupcima. Posmatrano sa aspekta cirkulacije novčanih sredstava ili gotovine u proizvodnom preduzeću što se konvencionalno izražava pomoću poznate formule N P R 1 N 1, zalihe predstavljaju ulaganja u faze R P R 1. Pri tome, poznato je da faza R obuhvata ulaganja u sirovine i materijal, faza P ulaganje u nezavršenu proizvodnju tj. proizvodnju u toku, dok faza R 1 označava sredstva vezana u gotovim proizvodima koji su namenjeni realizaciji. Imajući u vidu različitosti zaliha u svakom od ova tri oblika, zalihe se sa aspekta finansijskog upravljanja izučavaju ne samo posebno, po oblicima, već i zajedno. 1. Zalihe sirovina i materijala obuhvataju razne vrste realne aktive obrtnih sredstava preduzeća. Tu spadaju sve vrste sirovina koje preduzeće koristi, zatim razne vrste materijala, sitan inventar, ambalaža i drugo. Koliko će sirovina i materijala preduzeće da nabavlja i drži na zalihama, zavisi od niza različitih faktora: vrste i veličine preduzeća, uslova nabavke, veličine i vremena trajanja porudžbine, raspoloživosti obrtnih sredstava, stanja na tržištu novca i drugih faktora. NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 313

323 Vrsta i veličina preduzeća opredeljuju visinu zaliha sirovina i materijala u smislu potreba za njima, što svakako zavisi i od vrste tehnološkog procesa. Uslovi nabavke mogu da budu različiti i da različito utiču na veličinu zaliha. Ako postoje stabilni izvori snabdevanja onda preduzeće može da radi sa manjim zalihama. Ako je obrnuta situacija, tj. ako je snabdevanje sirovinama i materijalom nestabilno (neredovno), onda će preduzeće biti prinuđeno da stvara veće zalihe kako bi obezbedilo kontinuitet proizvodnje u periodima nestašica. To uslovljava povećano ulaganje u zalihe i ujedno povećanje troškova. Takođe, veličina porudžbine bitno utiče na ekonomiju sredstava preduzeća. Pri tome, preduzeću mogu odgovarati manje i češće porudžbine, ili ređe i veće porudžbine. Osim toga, za visinu zaliha je od značaja i vreme od momenta ispostavljanja porudžbine do momenta dobijanja novih zaliha. Najzad, bitan faktor zaliha jeste i raspoloživost novčanih sredstava. Ako preduzeće raspolaže sa dovoljnim iznosom novčanih sredstava, onda će ono biti u mogućnosti da pravi i određene kombinacije, u smislu izbora najpovoljnijih rešenja koja će mu omogućiti da uvek obezbedi redovnu snabdevenost zalihama uz maksimalno respektovanje ekonomije sredstava. 126) 2. Zalihe nedovršene proizvodnje obuhvataju razne vrste realne aktive nad kojima se još obavlja proizvodnja u toku. Preciznije rečeno, to su delimično završeni proizvodi koji se nalaze u nekom od intermedijalnih stanja proizvodnje. Otuda, angažovanje zaliha tj. novčanih sredstava u ovom obliku za proizvodna preduzeća predstavlja znatno ulaganje koje povećava potrebu za sredstvima, s jedne strane, i ujedno izaziva troškove, s druge strane. Prema tome, visina zaliha u ovom obliku zavisi od više faktora među kojima treba pomenuti sledeće: tehnološki proces, organizacija rada, poslovni partneri itd. Tehnološki proces, odnosno njegova priroda i trajanje predstavljaju jedan od najbitnijih faktora koji utiče na visinu zaliha i vreme njihovog angažovanja u ovm delu procesa rada. U vezi s tim, ključni problem je u adekvatnoj kombinaciji tehnoloških znanja i filozofije finansijskog upravljanja u smislu finansijske efikasnosti, a sve u cilju iznalaženja rešenja koja će omogućiti skraćivanje tehnološkog procesa i visine ulaganja u proizvodnju. Organizacija rada takođe skraćuje vreme proizvodnje, a samim tim i vreme angažovanja zaliha. U tom kontekstu postoji mogućnost proširivanja kooperacije u smislu ustupanja izrade pojedinih delova drugim preduzećima, što može da utiče i na skraćivanje proizvodnog procesa. Na kraju treba imati u vidu i to da na dužinu proizvodnog procesa mogu uticati i poslovni partneri (obično kooperanti i sl.). Naime, njihova solidarnost u kvalitetu i tačnost u rokovima može da ima izuzetan uticaj na vreme trajanja proizvodnog ciklusa, i obrnuto. Analogno navedenom, proizlazi zaključak da je za uspešno upravljanje zalihama u proizvodnom procesu, neophodna temeljna priprema. U vezi s tim, neophodno je da se planom predvide optimalna tehnološka rešenja, optimalna organizacija i izbor najpouzdanijih poslovnih partnera. 127) 314 POSLOVNE F NANS JE

324 3. Zalihe gotovih proizvoda sastoje se od realne aktive nad kojom je proces proizvodnje završen (finalizovan). Ove zalihe nastaju od momenta konačnog završetka proizvoda, odnosno njihovog preuzimanja iz proizvodnje i skladištenja za prodaju. Zalihe u ovom delu procesa rada mogu da budu veće ili manje u zavisnosti od više faktora kao što su: poslovna orijentacija preduzeća, priroda proizvodnog procesa, stabilnost tražnje itd. Poslovna orijentacija preduzeća može biti na proizvodnju po narudžbini, ili na proizvodnju za nepoznatog kupca. Orijentacija na jednu ili drugu opciju zavisi od vrste proizvoda. Po pravilu, ako se radi o proizvodu veće vrednosti koji je namenjen daljoj proizvodnji onda se preduzeće često orijentiše na proizvodnju po narudžbi. Međutim, ako je u pitanju proizvodnja robe široke potrošnje, onda se proizvodi za nepoznatog kupca. Shodno tome, proizlazi da su zalihe u prvom slučaju neznatne dok su u drugom slučaju značajnije što zavisi od mnogih činilaca. Dalje, priroda proizvodnog procesa takođe utiče na visinu zaliha. U vezi s tim, treba imati u vidu da proizvodnja određene vrste proizvoda može biti isplativa samo u malim serijama tj. manjim količinama, dok kod druge vrste proizvoda takva serija ne mora biti isplativa. Osim navedenog, na visinu zaliha gotovih proizvoda utiče i stabilnost tražnje. Naime, ako je tražnja stabilna i kontinuirana, onda zalihe mogu da budu na relativno niskom nivou. Obrnuto, u slučaju nestabilne tražnje i nepredvidivih kolebanja porudžbina, neophodno je računati na veći obim zaliha gotovih proizvoda. 128) Na kraju, nije suvišno pomenuti činjenicu da zalihe gotovih proizvoda nose sa sobom i najveći stepen rizika. Pri tome upravljanje zalihama sadrži i izraze konflikata pojedinih poslovnih funkcija preduzeća: finansijske, prodajne, proizvodne i nabavne funkcije. Otuda sa aspekta upravljanja zalihama, veoma je značajno poznavanje problematike svake od navedenih poslovnih funkcija RELEVANTNI TROŠKOVI ZALIHA Imajući u vidu činjenicu da zalihe čine znatan deo u ukupnim ulaganjima preduzeća, normalno je da se imaju u vidu i troškovi koji iz toga proističu. Otuda, razumljivo je nastojanje svakog preduzeća da u domenu upravljanja zalihama, postigne dva fundamentalna cilja, a to su: prvo, da obezbedi zalihe za normalno poslovanje, i drugo, da ima minimalna ulaganja koja su za to potrebna. Analogno tome, upravljanje zalihama implicitno pretpostavlja tzv. cost benefit analizu koja se zasniva na procenjivanju troškova i koristi od posedovanja zaliha. Dakle, utvrđivanje optimalnog volumena zaliha, nužno zahteva balansiranje troškova i rizika držanja zaliha, sa koristima koje se mogu izvući iz samog raspolaganja tim zalihama. To znači da se optimalnim volumenom zaliha može smatrati samo onaj nivo zaliha koji prouzrokuje najniže ukupne troškove njihovog posedovanja. 129) Zbog toga, pre nego što se pređe na razmatranje osnovnih odluka o zalihama, neophodno je u potrebnoj meri razmotriti samu strukturu i karakter troškova zaliha. NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 315

325 Respektujući prethodno navedeno, može se reći da imajući u vidu važnost troškova finansiranja zaliha, u literaturi koja tretira upravljanje finansijama nastala su istraživanja ovog elementa sa veoma različiith aspekata. To je ujedno i osnovni razlog što imamo razvrstavanje troškova zaliha po veoma različitim kriterijumima, među kojima se analitički izdvaja njihova globalna podela na tri celine: (1) troškovi pribavljanja zaliha, (2) troškovi držanja zaliha, i (3) troškovi nedostatka zaliha. 130) Međutim, postavlja se opravdano pitanje: Koji su od navedneih troškova relevantni za donošenje odluka o zalihama? Imajući u vidu da se te odluke odnose prevashodno na povećanje ili smanjenje zaliha, nesumnjivo je neosporno da za potrebe upravljanja zalihama mogu biti aktuelne samo diferencijalne, odnosno dodatne komponente pomenutih troškova. Preciznije rečeno, potrebno je utvrditi one troškove koji variraju sa obimom zaliha, tj. one troškove koji rastu sa povećanjem zaliha ili se snižavaju sa njihovim smanjenjem. 131) Pri tome potpuno je irelevantno da li se radi o realnim ili oportunitetnim diferencijalnim troškovima, s obzirom na to da su načelno gledano, u ekonomskom smislu, propuštreni prihodi ili uštede od alternativne upotrebe ograničenih finansijskih sredstava isto troškovi kao i realni novčani izdaci. 132) 1. Troškovi pribavljanja zaliha nazivaju se još i troškovima porudžbine. Ovi troškovi predstavljaju troškove pribavljanja zaliha sirovina i materijala, kada se radi o proizvodnom preduzeću, odnosno troškove pribavljanja zaliha robe kada se radi o trgovinskom preduzeću. U ovu grupu troškova ubrajaju se i troškovi pripreme proizvodnje, naročito ako se proizvodnja obavlja u proizvodnim serijama. Troškovi pribavljanja zaliha ili troškovi porudžbine, najpre obuhvataju administrativne troškove koji nastaju ispostavljanjem i evidentiranjem porudžbine, a zatim troškove koji nastaju u vezi sa isporukom kao što su prijem, kontrola i smeštaj sirovina, materijala i robe, odnosno evidentiranje i isplata faktura dobavljača. Kod donošenja odluka o zalihama, ovi troškovi uzimaju se kao fiksni po jednoj porudžbini, bez obzira na veličinu porudžbine. Takođe, troškovi pripreme jedne proizvodne serije posmatraju se kao fiksni po jednoj seriji i obuhvataju troškove ispostavljanja radnog naloga, pripreme mašina za proizvodnju i troškove manipulacije sirovinama i materijalom. 133) 2. Troškovi držanja zaliha odnose se na sve troškove koji su prouzrokovani postojanjem i držanjem zaliha u preduzeću. Neki od ovih troškova se ponašaju kao fiksni u odnosu na promene obima zaliha, dok drugi variraju srazmerno povećanju ili smanjenju zaliha. Međutim, sa aspekta donošenja odluka o zalihama relevantne su samo varijabilne komponente troškova koji se vezuju za držanje zaliha. Kada su sirovine, materijal ili roba primljeni i smešteni u skladište, u vezi sa njihovim držanjem na zalihama nastaju različiti troškovi i to: troškovi uskladištenja, troškovi osiguranja, troškovi zastarelosti i kvara, kao i troškovi sredstava vezanih u zalihama. Za skladištenje zaliha, preduzeće mora obezbediti odgovarajući prostor, bilo da se radi o sopstvenom ili iznajmljenom prostoru, a zatim mora zaposliti radnike koji će raditi na evidentiranju i obračunavanju zaliha, održavanju i manipulaciji zalihama, čišćenju prostora itd. Korišćenje prostora kao i sve prethodno nabrojane ak- 316 POSLOVNE F NANS JE

326 tivnsti u vezi sa zalihama, nužno prouzrokuju troškove koji se nazivaju troškovima skladištenja. Pri tome troškovi skladištenja zavise više od veličine, nego vrednosti pojedinih vrsta zaliha, mada one vrednije zalihe mogu zahtevati dodatne troškove zaštite i obezbeđenja. 134) Takođe, za mnoga preduzeća troškovi rizika zaliha predstavljaju značajnu poziciju ukupnih troškova njihovog držanja. Otuda, da bi se preduzeće zaštitilo od velikih gubitaka prouzrokovanih različitim rizicima, ono obavezno osigurava zalihe. Sledstveno tome, troškovi osiguranja zaliha, tj. premije osiguranja, mogu biti značajan trošak u strukturi ukupnih troškova zaliha, naročito ako se radi o zalihama velike vrednosti. Zbog promene stila, mode, ukusa potrošača i drugih faktora, određeni gotovi proizvodi ili roba, moraju se prodavati po znatno nižim cenama, a veoma često ostaju i neprodati, što može prouzrokovati značajne troškove zastarelosti zaliha. Osim toga, kod pojedinih zaliha na skladištu dolazi do kvara, loma i rastura. Stoga, kod odlučivanja o zalihama ne smeju se zanemarivati ni ovi troškovi, naročito ako su značajnije prisutni u ukupnim troškovima držanja zaliha. Jedan od najznačajnijih troškova držanja zaliha jeste trošak angažovanja sredstava u zalihama. Pri tome, ako preduzeće finansira ulaganja u zalihe iz pozajmljenih izvora na koje plaća kamatu po ugovorenoj kamatnoj stopi, onda će ta kamata predstavljati trošak tih sredstava. Isto tako, ako se zalihe finansiraju iz sopstvenih izvora, takođe se računa sa troškovima angažovanja sredstava, pri čemu se ovde radi o tzv. oportunitetnim troškovima, odnosno o propuštenom prinosu koji bi se mogao ostvariti ulaganjem ovih sredstava u neku drugu alternativu. Troškovi držanja zaliha najčešće se utvrđuju u procentu od prosečne nabavne vrendosti zaliha ili u novčanom iznosu po jedinici zaliha za određeni vremenski period. U vezi s tim, često se pominje pravilo koje predlaže da troškovi držanja zaliha budu između 20% - 30% godišnje, od njihove cene koštanja ili nabavne vrednosti. 135) 3. Troškovi nedostatka zaliha javljaju se zbog nedostatka sirovina i materijala, što može dovesti do prekida procesa proizvodnje i povećanja pojedinačnih i ukupnih troškova proizvodnje. Pri tome, ako se pojavi nedostatk zaliha gotovih proizvoda ili robe, onda se neće moći prihvatiti porudžbine, što znači da će izostati prodaja koja bi dovela do povećanja finansijskog rezultata preduzeća. Shodno navedenom, propušteni prinos koji bi se ostvario prihvatanjem i izvršenjem tih porudžbina, predstavlja oportunitetni trošak nedostatka zaliha. 136) 9.3. OSNOVNE ODLUKE O ZALIHAMA Mada je poznato da finansijski menadžeri u preduzeću nisu direktno i operativno odgovorni za upravljanje zalihama, ipak je neosporna činjenica da investiranje u zalihe predstavlja izuzetno važan aspekt finansijskog upravljanja preduzećem. Sledstveno NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 317

327 tome, finansijski menadžeri moraju biti upoznati sa načinima efikasne kontrole zaliha kako bi se kapital preduzeća mogao efikasno koristiti. Generalno gledano, moglo bi se reći da postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama, to su: (1) koliko pribavljati zaliha u jednoj porudžbini, što u stvari podrazumeva odluku o veličini porudžbine zaliha, i (2) u kojim vremenskim intervalima pribavljanje treba da se izvrši, što u stvari podrazumeva odluku o momentu plasiranja porudžbine. U vezi sa prvom odlukom, nema sumnje da optimalnu soluciju predstavlja ona veličina porudžbine koja prouzrokuje najniže ukupne troškove pribavljanja i držanja zaliha. Što se tiče druge odluke, ona zavisi od bilansiranja troškova držanja zaliha sa troškovima koji bi nastali zbog nedostatka zaliha, pri čemu optimalnu soluciju predstavlja učestalost pribavljanja zaliha koje minimizira ukupne troškove držanja zaliha i troškove nedostatka zaliha. 137) Međutim, za donošenje prethodno pomenutih odluka postoje teorijski fundirani i u praksi dobro razrađeni postupci i modeli. Ali njihova primena ne bi trebala da bude neselektivna, naročito u preduzećima koja raspolažu velikim brojem različitih vrsta zaliha. Zbog toga, u cilju racionalne primene tih postupaka i modela, neophodna je prethodna klasifikacija zaliha koja će omogućiti da se odvoje zalihe koje će zahtevati strogi režim kontrole i upravljanja, od onih zaliha kod kojih je to moguće sa manje rafinisanim tehnikama i metodama. 138) Respektujući prethodno navedeno, treba imati u vidu da je problem upravljanja zalihama veći i složeniji u slučajevima većeg asortimana proizvoda. Ovaj problem je posebno izražen kod trgovinskih preduzeća koja se bave prometom robe široke potrošnje, budući da kod ovih preduzeća u zavisnosti od njihove delatnosti asortiman robe može da bude na desetine hiljada. Stoga, preduzeća koja posluju sa mnoštvom vrsta zaliha treba da izvrše njihovu klasifikaciju, čime se pomenuti problem delimično rešava. Klasifikacija zaliha može se raditi po različitim kriterijumima, a to su: veličina upotrebe, cena po jedinici, broj jedinica i vrednost. Na osnovu takve klasifikacije preduzeće svoju pažnju koncentriše na one vrste zaliha čija je upotreba velika i koje imaju visoku vrednost po jedinici, što se utvrđuje po poznatom ABC sistemu. Osnovna suština ovog sistema (ABC) sastoji se u tome što se zalihe grupišu u različite kategorije po kriterijumu vrednosti, a u zavisnosti od procentualnog učešća pojedinih grupa u ukupnim zalihama one dobijaju i različiti tretman. Pri tome, koncentracija pažnje, kontrole i upravljanja zalihama preduzeća, srazmerna je učešću pojedinih grupa u ukupnoj strukturi zaliha. 139) Navedeni metod (ABC) može da se ilustruje jednostavnim hipotetičkim primerom. Naime, preduzeća koja koriste ovaj sistem razvrstavaju zalihe u tri grupe. Grupa A, obuhvata sve one vrste zaliha koje zahtevaju najveća novčana ulaganja, odnosno koje imaju najveću pojedinačnu cenu. Grupa B, obuhvata sve vrste zaliha sa nešto nižom pojedinačnom cenom, odnosno sa nešto većim koeficijentom obrta. Grupa C, obuhvata sve preostale zalihe. Prikaz na slici POSLOVNE F NANS JE

328 Slika 5.5. ABC sistem klasifikacije zaliha Na osnovu grafičkog prikaza na slici 5.5. vidi se da razvrstavanje ukupnih zaliha na grupe A, B i C omogućava preduzeću da utvrdi nivo kontrole i upravljanja zalihama za pojedine grupe. Shodno tome, grupa A zahteva najviši stepen kontrole, s obzirom na to da zahteva najveći nivo angažovanja sredstava. Zbog toga, na ovu grupu zaliha se primenjuju modeli odlučivanja koji polaze od optimalne veličine porudžbine. Nasuprot tome, zalihe iz grupe B mogu da budu kontrolisane sa manje rafiniranim metodama i ne tako učestalo kao zalihe iz grupe A. Najzad, zalihe koje pripadaju grupi C zaslužuju najmanje pažnje, budući da ih treba pribavljati u većim količinama ne bi li se pribavile po najnižoj ceni. Kao što se vidi u vezi sa kontinuitetom poslovanja i ekonomijom zaliha, pred preduzeće se postavlja potreba donošenja dve osnovne vrste odluka, i to: prvo, odluka o veličini porudžbine zaliha, i drugo, odluka o vremenu pribavljanja zaliha, odnosno tražnje momenta plasiranja porudžbine. Donošenje prve odluke zahteva obavezno razmatranje dve osnovne opcije porudžbine i to u smislu sledećeg: da li se preduzeće opredeljuje za porudžbine jedanput godišnje ili mesečno. Ako se opredeli za porudžbinu jedanput godišnje onda će preduzeće imati samo jedne troškove porudžbine. Obrnuto, ako se opredeli za mesečne porudžbine onda će troškovi porudžbine biti veći. Gledajući samo troškove porudžbine opredeljenje bi bilo za godišnju porudžbinu. Međutim, troškovi držanja zaliha mogu dati sasvim suprotne rezultate u smislu da godišnja porudžbina prouzrokuje mnogo veću vrednost robe na zalihama nego što je slučaj sa mesečnim porudžbinama. To ujedno znači da mesečne porudžbine izazivaju manje troškove držanja zaliha. Iz ovoga sledi pravilo da preduzeće u stvari treba da se opredeli za onu veličinu porudžbine za koju su zbirni troškovi porudžbine i držanja zaliha najniži. NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 319

329 Donošenje druge odluke zahteva istraživanje relevantnih faktora od kojih zavisi potrošnja ili prodaja zaliha, kao i pravovremeno snabdevanje zalihama. Preduzeće treba da se opredeli za ono vreme pribavljanja zaliha koje minimizira ukupne troškove držanja i nedostatka zaliha. Osim toga, ovde postoji i potreba istraživanja faktora u vezi sa tzv. sigurnosnim zalihama. Pod optimalnom veličinom porudžbine podrazumeva se ona količina jednokratno nabavljenih sirovina, materijala ili robe koja obezbeđuje najniže ukupne troškove pribavljanja i držanja zaliha. Prema tome, optimalna veličina porudžbine minimizira ukupne troškove zaliha. U vezi s tim, neophodno je utvrditi koliko će se jedinica sirovina, materijala ili robe pribaviti plasiranjem jedne porudžbine da bi ukupni troškovi zaliha (troškovi porudžbine i troškovi držanja zaliha) bili minimalni. Ako bi se nabavka vršila u velikom broju porudžbina, to bi prouzrokovalo visoke troškove držanja zaliha, dok bi plasiranje izuzetno malog broja porudžbina uslovilo velike troškove držanja zaliha. Za rešavanje problema optimalne veličine porudžbine mogu se koristiti različiti matematički modeli, zatim se problem može rešavati i grafički, a takođe je moguće doći do optimalne veličine porudžbine i postupnim izračunavanjem ukupnih troškova zaliha za različite veličine porudžbine. 140) Analogno navedenom, najpre ćemo problem utvrđivanja optimalne veličine porudžbine pojasniti imajući u vidu proizvodno preduzeće. U vezi s tim, model polazi od sledećih pretpostavki: (a) ukupne potrebe sirovina i materijala za jednu poslovnu godinu su unapred utvrđene na osnovu podataka iz prethodnog perioda i planirane proizvodnje i prodaje u narednom periodu, (b) sirovine i materijal se troše kontinuirano u približno istim količinama svakog dana u toku godine, i (c) ne razmatraju se troškovi nedostatka zaliha, jer su oni relevantni kod razmatranja sigurnosnih zaliha. 141) Da bi se moglo doći do potrebnog obrasca, odnosno do formule za obračun ukupnih troškova zaliha, a zatim i do formule za optimalnu veličinu porudžbine, neophodno je najpre obeležiti osnovne veličine tj. kategorije koje se pojavljuju u primenjenom matematičkom modelu. Preciznije rečeno, simboli koji se upotrebljavaju u formulama i njihovim određenim relacijama imaju sledeće značenje: 142) S - Procenjena ukupna godišnja upotreba određene sirovine i materijala; O - Procenjeni troškovi jedne porudžbine tj. držanja zaliha po jednoj porudžbini; i - Procenjeni troškovi držanja zaliha u procentu od njihove nabavne vrednosti; C - Nabavna cena zaliha po jedinici; Q - Veličina porudžbine u jedinicama; T - Ukupni troškovi zaliha. Analogno navedenim značenjima upotrebljenih simbola, obrazac za izračunavanje ukupnih troškova zaliha može se predstaviti u sledećem obliku: 320 POSLOVNE F NANS JE

330 T = S C Q O + Q 2 i Prvi deo formule predstavlja troškove porudžbine, jer je S/Q broj porudžbina koji se množi sa O, odnosno troškovima po jednoj porudžbini. Drugi deo formule izražava troškove držanja zaliha. Izraz (C x Q: 2) daje prosečnu vrednost zaliha i množenjem sa i, odnosno troškovima držanja zaliha u procentima od nabavne vrednosti, dobijamo troškove držanja zaliha. Proizvod (C x Q) deli se sa 2, jer se pretpostavlja ravnomerna upotreba sirovina i materijala, što znači da prosečna vrednost zaliha odgovara polovini njihove vrednosti. Pri tome, zbir troškova porudžbine i troškova držanja zaliha daju ukupne troškove zaliha. Na osnovu prethodno izloženog, treba reći da je optimalnu veličinu porudžbine računski takođe moguće dobiti preko odgovarajućeg obrasca tj. formule, ali se prethodno mora izračunati prvi izvod funkcije za ukupne troškove zaliha putem rešavanja sledećeg sistema jednačina: 143) dt S O C i = + dq Q 2 2 = 0 C i S O = 2 Q 2 2 Q 2 C i Q 2 = 2 S O Q 2 = 2 S O C i Q opt = 2xSxO Cxi Rešavanjem navedneog sistema jednačina dobili smo konačnu formulu za optimalnu veličinu porudžbine gde su ukupni troškovi zaliha minimalni. Da bi ova funkcija imala minimum, drugi izvod mora biti pozitivan, što je u ovom slučaju zadovoljeno jer će drugi izvod biti (2 S O): Q 3. Pri tome, ako bi troškovi držanja zaliha umesto u procentima od nabavne vrednosti bili izraženi u novčanim jedinicama nabavljenog materijala, onda bismo pod korenom umesto izraza (C x i) imali samo C, gde bi C predstavljalo troškove držanja zaliha izražene u novčanim jedinicama, za određeni vremenski period. 144) NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 321

331 Međutim, treba imati u vidu da simboli koji su upotrebljeni u navednim matematičkim formulama ukazuju na svu složenost izračunavanja optimalne veličine porudžbine, pogotovo što se neki od elemenata određuju na osnovu procene, a to već samo po sebi dovoljno govori da se radi o elementima koji mogu imati samo relativnu tačnost. Kao što se vidi, prva tri elementa po definiciji se određuju na osnovu procene. Takođe nabavna cena, kao četvrti elemenat u obrascu nije sasvim poznata i pouzdana veličina, pa se i ona u najvećoj meri procenjuje. Isto tako, troškovi držanja zaliha teško se mogu precizirati, naročito ako se želi znati njihova lokacija vezano za određeni proizvod. Sa svoje strane, sve ovo akcentira neospornu činjenicu da korektnost bilo kojeg modela za donošenje odluka o zalihama prevashodno zavisi od realnosti pretpostavki na kojima se zasniva. Zbog toga, potrebno je povremeno vršiti i ispitivanje senzibilnosti relevantnih odnosa od značaja za donošenje odluka o zalihama, kao i odmeravanje njihovog značaja sa aspekta donošenja ispravne odluke. Imajući u vidu prethodno navedene formule i njihove međusobne relacije, treba podsetiti da one važe za matematički model primenjen za proizvodno preduzeće. U vezi s tim, treba napomenuti da je primena ovog modela za trgovinsko preduzeće u cilju određivanja optimalne veličine porudžbine robe potpuno identična kao i u slučaju proizvodnog preduzeća, osim što pojedini simboli menjaju nazive, tako da ćemo imati sledeće: 145) S - Procenjena ukupna godišnja prodaja robe u jedinicama; O - Procenjeni troškovi jedne porudžbine robe tj. držanja zaliha robe po jednoj porudžbini; i - Procenjeni troškovi držanja zaliha robe u procentu od njihove nabavne vrednosti; C - Nabavna cena po jedinici robe; Q - Veličina porudžbine robe u jedinicama; T - Ukupni troškovi zaliha robe. Na kraju, treba istaći da se problem optimalne veličine porudžbine može rešavati i grafički, tako što se na X osu unosi veličina porudžbine, dok se na Y osu unose troškovi zaliha (troškovi porudžbine, troškovi držanja zaliha i prosečni troškovi zaliha). Analogno tome, može se nacrtati grafikon kao što je to prikazano na slici 5.6. Na osnovu slike 5.6., jasno se vidi da se optimalna veličina porudžbine nalazi u preseku linija troškova porudžbine i troškova držanja zaliha, i to u situaciji kada funkcija ukupnih troškova zaliha dostiže minimum. Pri tome, ako se desi greška u veličini porudžbine, ona može da dovede do povećanja bilo troškova porudžbine, bilo troškova držanja zaliha, ali ne i jednih i drugih istovremeno. Preciznije rečeno, to znači da precenjena veličina porudžbina ima za posledicu veće troškove držanja zaliha koji se delimično kompenzuju manjim troškovima porudžbine. Obrnuto, potcenjena veličina porudžbine, dovodi do povećanja troškova porudžbine, ali se to povećanje delimično kompenzuje manjim troškovima držanja zaliha. 146) 322 POSLOVNE F NANS JE

332 Slika 5.6. Optimalna veličina porudžbine Analogno utvrđivanju optimalne veličine porudžbine za nabavku sirovina i materijala, proizvodno preduzeće može doći u situaciju da odlučuje o količini proizvodnje, odnosno veličini proizvodne serije za različite vrste proizvoda koje proizvodi i prodaje. U takvoj situaciji, logično je pretpostaviti da će preduzeće težiti ka optimalnom rešenju problema u smislu ostvarenja takve veličine proizvodnje po seriji koja će minimizirati ukupne godišnje troškove pripreme proizvodnje i troškove držanja prosečnih zaliha. 147) Kada se proizvodnja obavlja u serijama, potrebno je utvrditi optimalnu veličinu proizvodne serije da bi se minimizirali ukupni godišnji troškovi pripreme proizvodnje i troškovi držanja zaliha. Prilikom rešavanja ovog problema može se koristiti osnovni matematički model za utvrđivanje optimalne veličine porudžbine, pri čemu se mora poći od tri osnovne pretpostvake, a to su: (1) količina gotovih proizvoda koja će se proizvesti u jednoj godini unapred je utvrđena planom proizvodnje koji je kao i ostali planovi proistekao iz plana prodaje, (2) gotovi proizvodi se realizuju kontinuelno u toku godine, odnosno svakog dana se realizuje približno ista kolčina gotovih proizvoda, i (3) ukupno vreme potrebno za celokupnu proizvodnju u toku godine, znatno je kraće nego što iznosi maksimalni godišnji kapacitet za proizvodnju. Respektujući navedene pretpostavke, formula za izračunavanje ukupnih relevantnih troškova proizvodne serije može se predstaviti u sledećem obliku: 148) NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 323

333 T = S C Q P - S O + i Q 2 P gde upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje: T - Ukupni relevantni troškovi ; S - Ukupna godišnja proizvodnja u jedinicama; O - Troškovi pripreme jedne proizvodne serije; C - Cena koštanja po jedinici proizvoda; i - Troškovi držanja zaliha gotovih proizvoda u % od cene koštanja; P - Maksimalni godišnji kapacitet; Q - Veličina proizvodne serije u jedinicama. Da bi se dobila formula za izračunavanje potrebne veličine proizvodne serije, slično kao i kod optimalne veličine porudžbine, neophodno je prethodno izračunati prvi izvod prethodno navedene jednačine. Na taj način, nakon rešavanja određenog sistema jednačina, dobija se funkcija za optimalnu veličinu proizvodne serije, odnosno: 149) Q opt = 2xSxO P x Cxi P S Na osnovu navedene formule utvrdiće se optimalna veličina proizvodne serije, a to će biti onaj broj jedinica proizvoda sadržanih u jednoj seriji, za koju su ukupni relevantni troškovi (troškovi pripreme serije i troškovi držanja zaliha gotovih prouzvoda) minimalni. 150) Kada preduzeće utvrdi optimalnu veličinu porudžbine, odnosno proizvodne serije, ono obavezno mora da odredi i momenat kada plasirati porudžbinu za zamenu utrošenih zaliha. Određivanje momenta plasiranja porudžbine je izuzetno značajno za preduzeće, da ono ne bi ostalo bez zaliha sirovina i materijala, što bi uslovilo prekid procesa proizvodnje i kontinuelne prodaje proizvoda. Stoga, ako se porudžbina plasira u pravom trenutku, razumljivo je da će onda isporuka stići na vreme i neće se prekidati normalna poslovna aktivnost. Analogno navedenom, da bi se mogao utvrditi optimalni momenat za plasiranje porudžbine neophodno je raspolagati sa dve relevantne informacije. Prva relevantna informacija, odnosi se na dnevnu upotrebu materijala, odnosno dnevnu prodaju robe. Ova informacija se dobija tako što se ukupna planirana godišnja upotreba materijala ili planirana prodaja robe podeli sa brojem dana u godini. Pri tome, broj dana u godini najčešće se zaokružuje na 360. Takođe, logično je da i ovde važi pret- 324 POSLOVNE F NANS JE

334 postavka u smislu da se materijal troši ravnomerno, odnosno da se roba u posmatranom periodu realizuje ravnomerno. Druga relevantna informacija, odnosi se na vreme izvršenja porudžbine. Shodno tome, treba znati da vreme porudžbine predstavlja u stvari broj dana koji protekne od trenutka plasiranja porudžbine do trenutka isporuke. Ova informacija se obično pribavlja od nabavnog odeljenja u preduzeću jer ono najbolje poznaje dobavljače kao i rokove koje oni nude. Respektujući obe vrste navedenih relevantnih informacija, moguće je odrediti optimalni momenat za plasiranje porudžbine i to putem sledeće jednačine: Op malni moment za plasiranje porudžbine = Dnevna upotreba materijala Vreme izvršenja porudžbine Treba imati u vidu da se navedena jednačina za utvrđivanje momenta za plasiranje porudžbine zasniva na fiksnom vremenu izvršenja porudžbine i fiksnoj dnevnoj upotrebi zaliha što je imanentno samo u uslovima pune izvesnosti privredne prakse. Drugim rečima, prilikom utvrđivanja optimalne veličine porudžbine i optimalnog momenta za plasiranje porudžbine, polazi se od pretpostavke da je unapred utvrđena ukupna upotreba sirovina i materijala, odnosno ukupna prodaja robe kao i da se sa izvesnom preciznošću može utvrditi vreme izvršenja porudžbine. Međutim, u privrednoj praksi često se dešava da upotreba materijala treba da bude veća od planirane, odnosno da se zahteva veća prodaja robe i da vreme izvršenja porudžbine bude duže nego što je planirano. Na primer, ako se traži povećana upotreba materijala zbog povećanih porudžbina gotovih proizvoda od strane kupaca, onda preduzeće neće moći da prihvati te porudžbine zbog nedostatka materijala, a što će usloviti nastanak tzv. oportunitetnih troškova izraženo kroz izgubljeni finansijski rezultat koji bi se ostvario prodajom gotovih proizvoda. 151) Sledstveno navedenom, proizlazi zaključak da u praksi upotreba zaliha (potrošnja ili prodaja) nije moguća sa potpunom izvesnošću, budući da one fluktuiraju u datom vremenskom periodu. Pri tome, moglo bi se reći da je težnja za gotovim proizvodima izložena nešto većim oscilacijama od potreba za sirovinama i materijalom koji se planom proizvodnje daju preciznije predvideti. Osim navedenog, teško se može računati i sa konstantnim vremenom za izvršenje porudžbine jer i ono predstavlja predmet iznenadnih fluktuacija. Usled tih fluktuacija nije moguće dozvoliti da zalihe padnu na nulti nivo i to baš u onom trenutku kada se očekuje da stigne porudžbina, kao što je to dozvoljeno u modelu kod kojeg su upotreba zaliha i vreme izvršenja porudžbine uzete kao konstantne veličine. Otuda, preduzeće obavezno mora da drži određenu rezervu zaliha koje se nazivaju tzv. sigurnosne zalihe, da ne bi dospelo u situaciju nedostatka zaliha, što bi moglo rezultirati time da preduzeće nije u mogućnosti da izvrši prispele porudžbine od strane kupaca ili da ne može da zadovolji potrebe procesa proizvodnje za sirovinama i materijalom. 152) NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 325

335 Generalno gledano, proizlazi zaključak da rešenje problema optimalnog momenta za plasiranja porudžbine u sebi sadrži i problem sigurnosnih zaliha. Naime, preduzeće treba da izračunatim potrebama doda još i maržu sigurnosti kako bi se obezbedilo od štete koja može da nastane usled nedostatka zaliha. U vezi s tim, postavlja se sasvim opravdano pitanje: Koliki treba da bude nivo sigurnosnih zaliha? One svakako zavise od mnogih faktora koji utiču na oscilacije vezano za nabavku, proizvodnju i prodaju. Ali kada se radi o proceni nivoa sigurnosnih zaliha, onda se rešenje traži u iznalaženju mere u troškovima nedostatka, i troškovima držanja dodatnih zaliha koje preduzeću povećavaju sigurnost za održavanje kontinuiteta poslovanja. U vezi s tim, može se reći da je optimalna mera, tj. nivo sigurnosnih zaliha, onaj nivo pri kome su ukupni troškovi sigurnosnih zaliha (troškovi držanja i oportunitetni troškovi nedostatka zaliha) minimalni. 153) Da bi se utvrdio optimalni nivo sigurnosnih zaliha potrebno je najpre utvrditi stepen verovatnoće za pojedine količine upotrebe zaliha, kao i različita vremena izvršenja porudžbine. Zatim bi trebalo utvrditi dodatne troškove držanja sigurnosnih zaliha i oportunitetne troškove nedostatka zaliha. Pri tome, koristeći različite matematičke modele, moguće je utvrditi i optimalni nivo sigurnosnih zaliha. Analogno navedenom, uključivanjem u razmatranje i sigurnosnih zaliha, prethodno navedena formula za izačunavanje optimalnog momenta plasiranja porudžbine menja se, i dobija oblik: 154) Op malni moment za plasiranje porudžbine = Dnevna upotreba Vreme izvršenja porudžbine + Broj dana za koji se drže sigurnosne zalihe U kontekstu do sada navedenog, treba imati u vidu da u literaturi postoje solidne analitičke osnove koje upućuju na optimalna rešenja u vezi sa određivanjem momenta za plasiranje porudžbine gde je obavezno uključen i faktor sigurnosnih zaliha. Shodno tome, iz opsežne analitike proizašao je i jedan obrazac koji je po mnogim autorima veoma prikladan za izračunavanje optimalnog momenta za plasiranje porudžbine, a koji se ovde daje u sledećem obliku: 155) M A( L) F AQ( L) gde upotrebljeni simboli imaju sledeća značenja: M - Momenat plasiranja porudžbine; A - Planirana upotreba zaliha; L - Vreme izvršenja porudžbine da bi se pribavile dodatne zalihe; Q - Prosečan broj jedinica po jednoj porudžbini; F - Faktor prihvatljivog nedostatka zaliha. 326 POSLOVNE F NANS JE

336 9.4. SISTEM UPRAVLJANJA ZALIHAMA Kada se upravljanje zalihama sirovina, materijala ili robe posmatra kao jedan povezani sistem, onda se kao konstitutivni elementi tog sistema, odnosno kao njegovi podsistemi, mogu navesti sledeći činioci: (a) optimalna veličina porudžbine, (b) optimalni momenat za plasiranje porudžbine, i (c) evidencija nivoa zaliha. Međuzavisnost ova tri podsistema u okviru sistema upravljanja zalihama mogla bi se grafički prikazati kao na slici ) Slika 5.7. Struktura sistema upravljanja zalihama Iz grafičkog prikaza sistema upravljanja zalihama proizlazi zaključak: ako su krajnje zalihe veće od zaliha za optimalni momenat za plasiranje porudžbine, ne treba činiti ništa, dok ako su krajnje zalihe manje ili jednake zalihama za optimalni momenat za NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 327

337 plasiranje porudžbine, onda treba poručiti količinu koja je jednaka veličini porudžbine. Na osnovu slike 5.7. jasno se može uočiti ne samo struktura sistema upravljanja zalihama, već i osnovni elementi svakog podsistema. Tako se za podsistem optimalne veličine porudžbine navode neophodne informacije za donošenje odluke o optimalnoj veličini porudžbine (nabavna cena, predviđena prodaja, troškovi porudžbine i troškovi držanja zaliha), kao i izvori iz kojih se te informacije mogu dobiti (nabavka, marketing i računovodstvo troškova). Takođe, i za ostala dva podsistema navode se informacije neophodne za donošenje odluka, kao i izvori iz kojih se te informacije mogu pribaviti. Isto tako, na osnovu prezentovanog grafičkog prikaza moguće je jasno sagledati međuzavisnost i međusobnu uslovljenost sva tri prikazana podsistema, kao i način njihovog povezivanja u celovit sistem upravljanja zalihama sirovina, materijala i robe. 157) Imajući u vidu značaj sistema upravljanja zalihama, potrebno je u najkraćim crtama razmotriti tzv. just-in-time sistem upravljanja zalihama. Ovaj sistem u stvari znači da isporuka materijala stiže tačno na vreme, odnosno da ne postoje zaliha materijala. Naime, samo izuzetno može se pretpostaviti držanje malog obima sigurnosnih zaliha. Ovaj sistem upravljanja zalihama pretpostavlja da tok materijala i proizvodni proces teku od početka do kraja bez zastoja. Osnovni cilj uvođenja sistema jeste da se proizvodnja učini maksimalno efikasnom kao i da se troškovi držanja zaliha svedu na najmanju meru. Just-in-time sistem upravljanja zalihama pretpostavlja promenu, odnosno temeljnu reformu čitavog proizvodnog procesa, kao i procesa nabavke sirovina i materijala. Takođe, on zahteva integralnu informacionu mrežu koja će u potpunosti pratiti proizvodni proces, nivo zaliha i buduće porudžbine. 158) Treba imati u vidu da skoro najvažniju pretpostavku ovog sistema upravljanja zalihama čine upravo odnosi sa dobavljačima. Naime, dobavljači dobijaju poseban značaj jer moraju da izvrše isporuke različitih vrsta, količina, veličina i broja materijala u tačno određenim intervalima za pojedine proizvodne linije. Pri tome, materijal mora biti ujednačenog i visokog kvaliteta. U kontekstu navedenog, treba reći i to da vreme podešavanja mašina za pojedine operacije mora biti veoma kratko. 159) Imajući u vidu da se u ovom sistemu, zalihe sirovina i materijala svode u stvari na nulu, ili se eventualno drže minimalne zalihe, koeficijent obrta ukupnih zaliha naglo se povećava, odnosno povećava se efikasnost upravljanja ukupnim zalihama. 160) Drugim rečima, to znači da ukoliko se prekine kontinuitet snabdevanja od strane dobavljača ili dođe do odstupanja u kvalitetu isporučenih sirovina i materijala, doći će do prekida procesa proizvodnje i ovaj sistem upravljanja zalihama može se pokazati apsolutno neuspešnim. S druge strane, ovaj sistem pretpostavlja da ne sme dolaziti do rastura materijala i škarta proizvoda, pri čemu sistem takođe uslovljava i veliki porast produktivnosti rada. 328 POSLOVNE F NANS JE

338 9.5. POKAZATELJI EFIKASNOSTI UPRAVLJANJA ZALIHAMA Među pokazateljima uspešnosti upravljanja zalihama najraspostranjeniji i ujedno najznačajniji pokazatelj predstavlja koeficijent obrta zaliha. Ovaj koeficijent utvrđuje se kao relativni odnos između upotrebe zaliha i njihovog prosečnog stanja u određenom periodu, najčešće godinu dana, bilo da su u pitanju ukupne zalihe ili pojedini segmenti tih zaliha, zavisno od toga u koje svrhe se koeficijent obrta zaliha namerava koristiti. Ako se koeficijent obrta zaliha koristi za ocenu efikasnosti upravljanja ukupnim zalihama ili pojedinim grupama zaliha, onda se njihova agregacija u monetanom smislu smatra neophodnom. Takva agregacija prisutna je i u bilansu stanja, na osnovu kojeg je moguće utvrditi sledeće koeficijente obrta zaliha: 161) a) Koe cijent obrta ukupnih zaliha = Cena koštanja proda h proizvoda Prose ne ukupne zalihe b) Koe cijent obrta gotovih proizvoda = Cena koštanja proda h proizvoda Prose ne zalihe gotovih proizvoda c) Koe cijent obrta nedoršene proizvodnje = Cena koštanja gotovih proizvoda preda h skladištu Prose ne zalihe nedovršene proizvodnje Međutim, kada se razmatraju navedeni koeficijenti obrta zaliha neophodno je znati da su oni podložni uticaju ne samo različitih faktora, već i uticaju pojedinih računovodstvenih metoda bilansiranja koji se primenjuju prevashodno u cilju iskazivanja što realnijih finansijskih rezultata preduzeća. Otuda, prezentovani koeficijenti obrta zaliha ne mogu se uzimati kao apsolutno pouzdani, odnosno bez ikakve rezerve. Primera radi, ako se otpis zaliha gotovih proizvoda vrši na teret cene koštanja prodatih proizvoda tj. redovinih rashoda, onda će to usloviti povećanje koeficijenta obrta gotovih proizvoda i ukupnih zaliha, mada je činjenica da se takav otpis može tumačiti i kao pouzdan dokaz neefikasnog upravljanja zalihama. 162) Osim toga, različiti računovodstveni metodi procenjivanja zaliha koji su danas prisutni u praksi (FIFO ili LIFO) čine interpretaciju koeficijenta obrta zaliha veoma kompleksnom. Analogno tome, sasvim je razumljivo da uopšte nije jednostavno objasniti i shvatiti ponašanje koeficijenta obrta zaliha, posebno ako se on posmatra u dužim vremenskim serijama kada njegova vrednost osciluje usled dejstva različitih faktora od uticaja. Respektujući navedeno, postoji mišljenje da bi sa aspekta efikasnosti upravljanja zalihama bilo mnogo korisnije da se koeficijent obrta zaliha utvrđuje u fizičkim jedinicama mere u kojima se pojedine vrste zaliha inače izražavaju, nego kada se one izražavaju NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 329

339 u vrednosnim agregatima. Prednosti takvog koeficijenta izražavanja obrta zaliha nalazi se u opravdanoj težnji da se eliminišu konvencije i arbitrarnosti koje proističu iz računovodstvenih metoda procenjivanja zaliha i pokušaja njihovog agregiranja u što homogenije grupe. S druge strane, takođe postoje mišljenja koja smatraju da bez obzira na način utvrđivanja koeficijenta obrta zaliha, on de facto ima malu ili nikakvu vrednost sa aspekta racionalnog upravljanja zalihama. Načelno gledano, takva mišljenja se baziraju na strogoj kritičkoj komparaciji analize obrta zaliha i prethodno već razmotrenih osnovnih modela upravljanja zalihama, a čiju okosnicu svakako predstavljaju utvrđivanje optimalne veličine porudžbine i izbor optimalnog momenta za njeno plasiranje. U tom kontekstu, posebno se ističe da analiza obrta zaliha insistira na minimalnim zalihama, dok pomenuti modeli teže utvrđivanju i održavanju optimalnih zaliha. 163) Međutim, navedeni argumenti su bez dovoljno osnova jer suviše je smelo tvrditi da koeficijent obrta zaliha nema nikakvog značaja sa aspekta efikasnog upravljanja zalihama. U vezi s tim, treba imati u vidu da čak i u slučaju kada preduzeće vodi politiku optimalnih zaliha, pomoću modela optimalne veličine porudžbine i optimalnog momenta za njeno plasiranje, stvarni koeficijent obrta zaliha može poslužiti kao izuzetno pogodan i koristan analitički instrument za proveru i kontrolu takve politike zaliha. Sledstveno tome, ako se utvrdi da stvarni koeficijent obrta određene vrste zaliha odstupa od normativnog obrta, onda je očigledno da se stvarno stanje konkretnih zaliha udaljava od optimalnog i da treba preduzeti odgovarajuće korektivne mere da se taj koeficijent i stanje zaliha dovedu u sklad sa normativnim obrtom i optimalnim stanjem zaliha. Zbog toga, neosporna je tvrdnja da koeficijent obrta zaliha ipak predstavlja veoma koristan i potreban finansijski pokazatelj uspešnosti upravljanja zalihama. 164) U prilog navedenoj tvrdnji ide i činjenica da se u praksi mnogih preduzeća upravo koeficijent obrta zaliha koristi kao pouzdan instrument za utvrđivanje tzv. indeksa efikasnosti upravljanja zalihama. Naime, indeks efikasnosti upravljanja zalihama predstavlja relativni odnos između pozitivnih i negativnih odstupanja u raspoložiivm zalihama, u odnosu na unapred normirani nivo zaliha. Pri tome, pod raspoloživim i normiranim zalihama podrazumevaju se zalihe koje se već nalaze u skladištu, kao i one iza kojih stoje već plasirane porudžbine. U kontekstu navedenog, takođe je neophodno imati u vidu da se normirani nivo zaliha utvrđuje na bazi nekog poželjnog ili prihvatljivog koeficijenta njihovog obrta. 165) 330 POSLOVNE F NANS JE

340 P 1. Kako se uobičajeno definišu obrtna sredstva? 2. Kako se najčešće klasifikuju obrtna sredstva? 3. Koje su osnovne grupe i podgrupe obrtnih sredstava? 4. U čemu se ogleda značaj upravljanja gotovinom? 5. Kako se može definisati gotovinski ciklus? 6. Šta je to minimalno potreban saldo gotovine? 7. Na čemu se zasniva strategija upravljanja gotovinom? 8. Na čega je usmereno upravljanje potraživanjima od kupaca? 9. Navedite i objasnite dve osnovne dimenzije kreditne politike preduzeća? 10. Koji elementi determinišu kreditne uslove? 11. Koje su osnovne vrste zaliha u preduzeću? 12. Šta čini tzv. relevantne troškove zaliha? 13. U čemu se ogledaju osnovne odluke o zalihama? 14. Šta čini suštinu tzv. optimalne veličine porudžbine? 15. Šta je to optimalna veličina proizvodne serije? 16. Kako se utvrđuje optimalni momenat za plasiranje porudžbine? 17. Šta čini osnovne elemente sistema upravljanja zalihama? 18. Objasnite ABC sistem upravljanja zalihama? 19. Objasnite just in time sistem upravljanja zalihama? 20. Koji su osnovni pokazatelji efikasnosti upravljanja zalihama? NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 331

341 NAPOMENE 1) Đorđe Jovanović: SAVREMENO FI- NANSIJSKO UPRAVLJANJE OBRT- NIM SREDSTVIMA PROIZVODNOG PREDUZEĆA, časopis Finansije br. 5 6/1991, Privredni pregled, Beograd, 1991, str ) Slavoljub Martić: FINANSIJSKO UP- RAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Književne novine, Beograd, 1976, str. 56 3) Isto, str ) Dragana Đurić: UVOD U FINANSIJSKI MENADŽMENT, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1999, str ) Slavoljub Martić: FINANSIJSKO UP- RAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Cit. delo, str. 57 6) Isto, str. 57 7) Miloš Simović: FINANSIJSKO UPRAV- LJANJE OOUR I BANKA, Privredni pregled, Beograd, 1977, str ) Različito kružno kretanje vrednosti osnovnih i obrtnih sredstava, kao kriterijum za njihovo razgraničenje, sa praktične tačke gledišta javlja se u koeficijentu obrtanja od 1 (jedan). Sredstva koja imaju koeficijent obrtanja manji od 1, odnosno vremensko trajanje jednog obrta duže od godinu dana, smatraju se osnovnim sredstvima. Sredstva koja imaju koeficijent obrtanja veći od 1, odnosno vremensko trajanje jednog obrta kraće od godinu dana, smatraju se obrtnim sredstvima. Videti šire u knjizi od autora Danica Jovanović: Obrtna sredstva privrednih organizacija, Savremena administracija, Beograd, 1959, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Radivoj Tepšić, Informator, Zagreb, 1974, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Jovan Rodić: FINANSIJSKA ANALIZA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Savremena administracija, Beograd, 1983, str ) Kosta Vasiljević: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Savremena administracija, Beograd, 1970, str ) Isto, str ) Jovan Rodić: FINANSIJSKA ANALIZA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Cit. delo, str ) Kosta Vasiljević: TEORIJA I ANALIZA BILANSA, Savremena administracija, Beograd, 1970, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Slavoljub Martić: FINANSIJSKO UP- RAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja: FINANSIJSKA ANAL- IZA PREDUZEĆA, Skriptarnica studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 1973, str. 5 23) Slavoljub Martić: FINANSIJSKO UP- RAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, 64 26) Isto, str ) Isto, str POSLOVNE F NANS JE

342 28) Dragana Đurić: UVOD U FINANSIJSKI MENADŽMENT, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1999, str ) James Van Horne i John Wachowich: OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA, prevod sa engleskog, Mate, Zagreb, 2002, str ) Slavoljub Martić: FINANSIJSKO UP- RAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Cit.delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) W. Taylor: FINANCIAL POLICIES OF BUSINESS ENTERPRICE, Second edition, Applerton Centery Crofts, INC, New York, 1956, str ) Slavoljub Martić: FINANSIJSKO UP- RAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Cit. delo, str ) Isto, str ) Američka preduzeća za finansiranje sezonskih i obrtnih sredstava najčešće koriste tzv. line of credit. To je aranžman koji se zaključuje na početku kalendarske ili fiskalne godine između preduzeća i banke po kome se banka obavezuje da će u tom periodu odobriti zajam do određenog iznosa pod uslovom da se u međuvremenu znatno ne pogorša kreditna slabost preduzeća komitenta. Na taj način, preduzeće se obezbeđuje jer praktično ima unapred odobren kredit koji može da koristi za finansiranje obrtnih sredstava u tzv. špicevima sezone kada su njegove potrebe za tim sredstvima najveće. 38) Slavoljub Martić: FINANSIJSKO UP- RAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA, u zborniku radova Finansijsko upravljanje u organizacijama udruženog rada, redaktor Stanoje Vukić, Cit. delo, str ) Svetlana Kisić i Mileva Perović- Jovanović: EKONOMIKA PREDUZEĆA, Savremena administracija, Beograd, 1999, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAV- LJANJE FINANSIJAMA, Grafoslog, Beograd, 2003, str ) Svetlana Kisić i Mileva Perović- Jovanović: EKONOMIKA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) U savremenim uslovima poslovanja preduzeća u našim uslovima, u strukturi obrtnih sredstava došlo je do relativnog povećanja zaliha u ukupnim obrtnim sredstvima, kao i do smanjenja finansijskih, odnosno novčanih sredstava. Takođe, u strukturi novčanih ili finansijskih sredstava došlo je do ozbiljnog smanjenja učešća novčanih sredstava primarne likvidnosti i istovremeno do relativnog povećanja potraživanja iz poslovnih odnosa. Ovako nepovoljna struktura obrtnih sredstava odražava se u velikoj meri na slabo poslovanje preduzeća u privredi. 47) Jovan Rodić: FINANSIJSKA ANALIZA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Savremena administracija, Beograd, 1983, str ) Isto, str ) Danica Jovanović: ANALIZA POSLOVANJA ORGANIZACIJA UDRUŽENOG RADA, Savremena administracija, Beograd, str ) Nevenka Žarkić-Joksimović: UPRAVL- JANJE FINANSIJAMA, Cit. delo, str ) Isto, str. 463 NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 333

343 52) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Miloš Simović: FINANSIJSKO POSLOVANJE OOUR I BANAKA, Cit. delo, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Radivoj Tepšić, Informator, Zagreb, 1974, str ) Miloš Simović: FINANSIJSKO POSLOVANJE OOUR I BANAKA, Cit. delo, str ) Svetlana Kisić i Milena Perović- Jovanović: EKONOMIKA PREDUZEĆA, Savremena administracija, Beograd, 1999, str ) Isto, str ) Isto, str ) Radivoj Tepšić: OBRTNA SREDSTVA, Informator, Zagreb, 1974, str ) Svetlana Kisić i Milena Perović- Jovanović: EKONOMIKA PREDUZEĆA, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINANSI- JE, Ekonomika, Beograd, 1992, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2000, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Savez računovođa i revizora Srbije, Beograd, 1996, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Isto, str ) Preuzeto od Campsey B.J. i Brigham F.F.: INTRODUCTION TO FINANCIAL MANAGEMENT, Second Edition, The Dryden Press, Chicago, str. 218 (modifikovano u skladu sa potrebama rada). 82) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Dragan Mikerević: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet Banja Luka, i Finrar, Banja Luka, 2001, str ) Isto, str POSLOVNE F NANS JE

344 94) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Dragan Mikerević: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Nenad Vunjak: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Savez računovođa i revizora Srbije, Beograd, 1996, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Grafikon je preuzet od autora Dragana Krasulje i Milorada Ivaniševića u knjizi: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Johnson R. W,: FINANCIAL MANAGE- MENT, Allan and Bacon, Boston,1966, str ) Dragan Krasulja: POSLOVNE FIN- ANSIJE, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 1998, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Gitman L. J,: PRINCIPLES OF MANA- GERIAL FINANCE, Harper Colins, New York, 1991, str. 778 NANS JSKO U RAVLJANJE O RTN M SREDSTV MA U REDUZE U 335

345 136) Hampton J. J,: FINANCIAL DECISION MAKING, Prentice Hall, New Jersey, 1989, str ) Dragan Krasulja: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) Isto, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. dleo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Isto, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str ) Miloje Kanjevac: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. dleo, str ) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) James Van Horne: FINANCIAL MAN- AGEMENT AND POLICY, Prentice Haal, Upper Saddle River, New Jersey, 2001, str ) Grafički prikaz strukture sistema upravljanja zalihama sa njegovim podsistemima preuzet je od poznatih naših autora Dragana Krasulje i Milorada Ivaniševića u knjizi: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000, str. 249 (modifikovano u skladu sa potrebama rada). 157) Grupa autora: POSLOVNE FINANSIJE, redaktor Milorad Ivanišević, Cit. delo, str ) Isto, str ) Isto, str ) Shapiro A. C,: MODERN CORPORATE FINANCE, MacMillan Publishing, New York, 1990, str ) Dragan Krasulja: POSLOVNE FIN- ANSIJE, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 1998, str ) Isto, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2000, str ) Dragan Krasulja: POSLOVNE FINAN- SIJE, Cit. delo, str ) Dragan Krasulja i Milorad Ivanišević: POSLOVNE FINANSIJE, Cit. delo, str POSLOVNE F NANS JE

346

347 Uvodna razmatranja o restrukturirajućim aktivnostima Upoznavanje sa okruženjem i izazovima u kojima se sprovode restrukturirajuće aktivnosti Upoznavanje sa merdžerima i akvizicijama kao najznačajnijim restrukturirajućim aktivnostima Definisanje determinanti i karakteristika merdžera i akvizicija Objašnjenje poslovnih i finansijskih aspekata merdžera i akvizicija Razumevanje divesticija i dekomponovanja kompanija Sagledavanje glavnih karakteristika alternativnih restrukturirajućih programa dekomponovanja kompanija Upoznavanje sa najzastupljenijim programima finansijskog restrukturiranja Objašnjenje načina finansijskog restrukturiranja neuspešnih kompanija Sagledavanje specifičnosti sprovođenja sudske i vansudske procedure sanacije neuspešnih kompanija 1. Uvodna razmatranja o aktivnostima restrukturiranja 2. Merdžeri i akvizicije 2.1. Definisanje i karakteristike merdžera i akvizicija 2.2. Determinante sprovođenja merdžera i akvizicija 2.3. Poslovni aspekti merdžera i akvizicija 2.4. Finansijski aspekti merdžera i akvizicija 2.5. Merdžeri i akvizicije u kontekstu aktuelne finansijske krize 3. Divesticije i dekomponovanje kompanija 4. Finansijsko restrukturiranje 4.1. LBO (leveraged buyout) programi 4.2. MBO (management buyout) programi 4.3. ESOP programi 5. Finansijsko restrukturiranje neuspešnih kompanija 5.1. Vansudska procedura sanacije neuspešnih kompanija 5.2. Sudska procedura sanacije neuspešnih kompanija 338 POSLOVNE F NANS JE

348 U savremenim tržišnim privredama dolazi do brzih promena u tržišnim strukturama na makro nivou kao i do potrebe da kompanije vrše stalna, a često i radikalna prilagođavanja kako bi zadržale ili poboljšale svoje performanse. Sve se to događa u kontekstu povećanja konkurencije usled delovanja snaga globalizacije. Kako promene u okruženju postaju sve volatilnije, eksterni faktori koji utičnu na neophodnost sprovođenja restrukturirajućih aktivnosti nove tehnologije, deregulacija, konkurencija, finansijske inovacije, makroekonomski šokovi postaju sve važniji. Dodatno, faktori na mikro nivou poslovanja kompanija utiču na neophodnost sprovođenja radikalnih transformacionih promena. Ove aktivnosti se sprovode u cilju povećavanja efikasnosti i profitabilnosti poslovanja u kontekstu pojačane konkurencije na tržištima. Za potrebe ovog udžbenika detaljnije su prikazane neke od najznačajnijih restrukturirajućih aktivnosti koje su razdvojene na aktivnosti operativnog i finansijskog restrukturiranja. U okviru operativnih restrukturirajućih aktivnosti detaljnije su objašnjeni merdžeri i akvizicije, divesticije i ostale aktivnosti dekomponovanja kompanija, dok je u okviru finansijskih restrukturirajućih aktivnosti pažnja posvećena LBO, MBO i ESOP programima. Restrukturirajuće aktivnosti svoju primenu nalaze i kod sanacije neuspešnih kompanija koje se nalaze u finansijskim neprilikama. Merdžeri i akvizicije, kao oblici vlasničke transformacije, u cilju poboljšanja performansi poslovanja kroz promenu poslovne strategije i organizacije, kao i čestu promenu poslovnog menadžmenta, prema značaju uticaja na trenutni izgled globalne poslovne arene, obimu i vrednosti sprovedenih transakcija, predstavljaju najznačajniju restrukturirajuću aktivnost, kojoj akademska i poslovna zajednica posvećuju najviše pažnje i prostora u literaturi. S druge strane, divesticije i aktivnosti dekomponovanja kompanija, koje su suštinski suprotne akvizicionim aktivnostima, omogućavaju kompanijama da efektivno kroje portfolio svojih poslovnih aktivnosti. U okviru restrukturirajućih aktivnosti dekomponovanja kompanija objašnjeni su mehanizmi i efekti sprovođenja spin-off, equity curve-out, split-off, split-up i tracking stock programa. Finansijska restrukturiranja se odnose na aktivnosti kojima se menja struktura ukupnog duga i vlasničkog kapitala kompanije, odnosno na promene koje se registruju na strani pasive bilansa firme. Programi finansijskog restrukturiranja su brojni, a pažnja je usmerena na objašnjenje programa otkupa finansiranog dugovima (LBO, leveraged buyouts), akvizicija od strane menadžerske grupe (MBO, management buyouts) i programe uključivanja zaposlenih u vlasništvo (ESOP, Employee Share Ownership Plans). Korišćenje visokog učešća dugova u strukturi kapitala, nosi rizik od nastajanja finansijskog neuspeha u poslovanju kompanije. Ukoliko iz bilo kog razloga kompanija nije u mogućnosti da izmiri svoje obaveze prema poveriocima, oni mogu da pokrenu sankcije protiv kompanije i pokrenu postupak za likvidaciju, tj. stečajni postupak. Efikasan stečajni zakon treba da obezbedi da se kroz reorganizaciju aktiviraju mehanizmi za izlazak preduzeća iz krize, ili da se kroz bankrotstvo omogući efikasna prodaja imovine preduzeća, to jeste da se imovina u kratkom roku vrati u upotrebu, bez značajnijeg opadanja njene vrednosti. ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 339

349 1. UVODNA RAZMATRANJA O AKTIVNOSTIMA RESTRUKTUIRANJA U vremenu sve bržih tehnoloških, tržišno-ekonomskih, društvenih i političkih promena, neophodna je stalna evolucija, ali i revolucija svih poslovnih subjekata. Globalizacija i globalni fenomeni u poslovanju i razvoju organizacije, sve više su na delu. Uklanjanje trgovinskih barijera primoralo je neefikasne firme sa visokim troškovima na disciplinovanije ponašanje na globalnom tržištu. Veliki pulovi kapitala se sada lako kreću kroz svetska finansijska tržišta, idući ka najvišim prinosima koje mogu ostvariti svojim upošljavanjem. Revolucionarna napredovanja novih tehnologija su značajno umanjila troškove proizvodnje roba i usluga. Kompanije koje nisu u stanju da s uspehom odgovore na nove izazove rizikuju svoju nezavisnost i postojanje na tržištu. Kao odgovor na menjajuće okruženje, u proteklih trideset godina rekordan broj kompanija pribegao je restrukturiranju svog poslovanja kako bi se smanjili troškovi poslovanja, unapredile interne snage, povratila tržišna prednost. Ovo je značilo ponovno stvaranje i pregovaranje ugovornih odnosa kompanije sa njenim interesnim stranama uključujući vlasnike, kreditore, zaposlene, dobavljače itd. Odluka o resturkturiranju može da bude nametnuta kompaniji, ukoliko se suočila sa finansijskom krizom ili pretnjom neprijateljskog preuzimanja. S druge strane, ova odluka može da bude preventivnog karaktera. Klasičan motiv za sprovođenje resturkturirajućih aktivnosti je da se sredstva uposle u aktivnostima koje donose veću vrednost. Dokle god restrukturirajuće aktivnosti unapređuju operativne performanse kompanije i mjenu kreditnu sposobnost, dokle god uvećavaju novčane tokove, dolazi do stvaranja vrednosti za akcionare i kreditore. Svetska privreda koja je najiskusnija u sprovođenju restrukturirajućih aktivnosti kompanija su SAD. U periodu od godine preko javnih kompanija, sa skoro $700 bn vrednosti aktive je podnelo zahtev za bankrotstvo, dok se predviđa da je gotovo jednak broj kompanija restrukturirao svoja dugovanja van suda. Tokom istog vremenskog perioda više od kompanija je izvršilo dekompoziciju vlasničke strukture unutar veće kompanije (spin-off, curve-out itd.).1 ) Ni Evropa, ni Azija, ne zaostaju za SAD u pogledu sprovođenja restrukturirajućih aktivnosti. Osnivanje monetarne unije, jedinstvenog tržišnog prostora i usvajanje evra kao jedinstvene valute, u Evropi je označilo prestanak mogućnosti da kompanije sa visokim troškovima, iste prevale na kupce. Jačanje tržišta korporativne odgovornosti je označilo opasnost da će menadžeri koji ne upravljaju kompanijama dovoljno efikasno ostati bez posla. Aktivnosti restrukturiranja kompanija odnose se na širok spektar aktivnosti počev od reorganizovanja poslovnih jedinica, proizvodnih linija ili divizija sve do merdžera, 340 POSLOVNE F NANS JE

350 akvizicija, divesticija, spin-off, curve-out aktivnosti itd. Ove aktivnosti predstavljaju oblike radikalnog restrukturiranja kompanija u cilju povećavanja efikasnosti i profitabilnosti poslovanja u kontekstu pojačane konkurencije na tržištima. U literaturi pronalazimo da je aktivnosti restrukturiranja moguće razdvojiti na operativno i finansijsko restrukturiranje. Operativno restrukturiranje se odnosi na one promene u strukturi kompanije koje se registruju na strani aktive bilansa firme. Operativno restrukturiranje se tiče potpune ili delimične prodaje kompanije, proizvodne linije ili zatvaranja neprofitabilnih i nestrateških pogona.2 ) Finansijska restrukturiranja se odnose na aktivnosti kojima se menja struktura ukupnog duga i vlasničkog kapitala kompanije, odnosno na promene koje se registruju na strani pasive bilansa firme. Merdžeri, akvizicije, programi dekomponovanja kompanija, LBO, MBO i ESOP programi koriste se u praksi da bi se izvršila restrukturiranja kompanija. Ono što je zajedničko ovim programima jeste da dovode do promena u vlasničkoj strukturi i time i do promena u korporativnoj kontroli. Obično su ove promene u korporativnoj kontroli povezane i sa promenama poslovnih strategija kompanija.3 ) Tri najveće prepreke ili izazova sa kojima se menadžment kompanije suočava kod svakog programa restrukturiranja su: 4 ) Dizajn; Koji je tip restrukturiranja najpodesniji za određeni izazov, problem ili šansu sa kojom se kompanija suočava? Nakon analize rada kompanije koja je predmet restrukturiranja, njenog okruženja i konteksa u kom će poslovati, na menadžerima je da donesu odluku koja je od resturukturirajućih aktivnosti najpodesnija. Izvršenje; Na koji način treba upravljati procesom restrukturiranja i prevazilaziti prepreke kako bi se iz procesa kreirala maksimalna vrednost za kompaniju? Koliko brzo i efektivno menadžment kompanije reaguje na menjajuće uslove poslovanja u velikoj meri će odrediti njen opstanak. Neke restrukturirajuće opcije je moguće brzo implementirati, druge zahtevaju više vremena. Neke su skuplje, druge jefitnije za realizaciju. Neke od njih predstavljaju brza, ali privremena rešenja problema. Druge opcije predstavljaju trajnija rešenja. Marketing; Na koji način bi trebalo restrukturiranje objasniti i približiti investitorima, kako bi uvideli da se kreirana vrednost reflektuje kroz tržišnu vrednost kompanije? Neuspeh da se na pravi način daju odgovori na neka od navedenih pitanja sigurno će doprineti lošijem uspehu (neuspehu) restrukturirajuće aktivnosti. Vremenom, praksa sprovođenja restrukturirajućih aktivnosti, ukazala je na neka pravila koja je potrebno poštovati kako bi se obezbedio uspeh iz transakcija. Neka od njih su sledeća: 5 ) Restrukturiranje će biti uspešnije ukoliko menadžeri razumeju osnovni poslovni/ strateški problem ili šansu sa kojom se njihova kompanija suočava. Tako je u SAD osiguravajuća kompanija Travelers serijom akvizicija 1990-ih godina proširila ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 341

351 svoje poslovanje na sektor hartija od vrednosti, tako što je najpre kupila brokersku firmu Smith Barney, a zatim i investicionu banku Salomon Brothers. Kada je Travelers godine kupila komercijalnu banku Citibank, stvorena je finansijska institucija sa punim spektrom finansijskih usluga pod nazivom Citigroup. Ovaj merdžer bio je motivisan benefitima na dohodovnoj strani. Mnoge kompanije kasno prepoznaju potrebu za restrukturiranjem, kada je spasavanje kompanije teže, a dobrih opcija sve manje. Važno je negovati korporativnu kulturu koja će iznova preispitivati postojeći status quo i razmatrati alternativne načine poslovanja. Đavo se nalazi u detaljima. Odluke koje menadžment kompanije mora doneti u procesu implementacije plana restrukturiranja su često od presudnog značaja za uspeh ili neuspeh programa. Ukoliko govorimo o programima smanjenja zaposlenih, pored donošenja odluke koliko radnika otpustiti, važno je doneti odluke o ciljnoj grupi zaposlenih koje ćemo otpustiti, napraviti vremenski okvir i raspored optuštanja radnika itd. Bitno je na koji način se upravlja komunikacijom i odnosima sa preostalim zaposlenima i javnošću. Ova i slična pitanja determinišu proces restrukturirajuće aktivnosti i vrednost koja će iz nje proisteći. 2. MERDŽERI I AKVIZICIJE 2.1. DEFINISANJE I KARAKTERISTIKE MERDŽERA I AKVIZICIJA Kao jedna od bitnijih strategija za restrukturiranje poslovanja kompanija koriste se merdžeri i akvizicije (dalje u tekstu M&A, Mergers and Acquisitions), kao oblici vlasničke transformacije u cilju poboljšanja performansi poslovanja kroz promenu poslovne strategije i organizacije, kao i često promenu poslovnog menadžmenta. Prema značaju uticaja na trenutni izgled globalne poslovne arene, obimu i vrednosti sprovedenih transakcija, merdžeri i akvizicije predstavljaju najznačajniju restrukturirajuću aktivnost. Akademska i poslovna zajednica najviše pažnje i prostora u literaturi posvećuju upravom ovom tipu transakcija. Napomenućemo da su merdžeri i akvizicije najznačajnije uticali na izmenu strukture američkog poslovanja i dalje predstavljaju glavni instrument u transformisanju američke privrede, od zbira manjih i srednjih preduzeća, do trenutne forme koja uključuje hiljade multinacionalnih kompanija. Danas je ovo strategija svojstvena kompanijama na globalnom nivou. 342 POSLOVNE F NANS JE

352 Periodi inovacija i tehnoloških promena su često praćeni aktivnostima merdžera i akvizicija koje dolaze u talasima. Tokom perioda inoviranja (od železnice do Interneta) dolazilo je do osnivanja velikog broja novih kompanija. Preživljavanje ovi kompanija na tržištu i obezbeđenje njihovog rasta i razvoja neizbežno je vodilo u period konsolidovanja. Pet perioda visoke aktivnosti merdžera i akvizicija, tzv. talasa, predstavljaju značajan deo istorije SAD. Ovi periodi su okarakterisani kao ciklična aktivnost, gde veliki broj merdžera sledi relativno manji. Prvi talas (The first wave), Brojni horizontalni merdžeri i industrijske konsolidacije, pokrenuti snažnim tehnološkim inovacijama, rezultirali su stvaranjem značajnije monopolističke strukture tržišta. Drugi talas (The second wave), Ovaj talas su karakterisale vertikalne integracije kompanija kako unapred, tako i unazad. To je bio period oligopola. Šablon koji se formirao za vreme prvog talasa ovde je prenet i rezultirao je nastankom prominentnih korporacija koje su uspešne i danas, kao što su General Motors, IBM. Treći talas (The third wave), U konekstu jačanja antimonopolskih aktivnosti u ograničavanju horizontalnih integracija, u ovom talasu, kompanije su se okrenule konglomeratskim i diversifkovanim kombinovanjima. Četvrti talas (The fourth wave), Glavna obeležja ovog talasa M&A aktivnosti bili su krupni dilovi, uključujući više neprijateljskih preuzimanja, koja su još od godine prihvatljiva forma korporativnog širenja, više leveridža i više transakcija kompanija koje su prelazile u privatne vlasničke aranžmane. Peti talas (The fifth wave) Peti talas, okarakterisan kao talas internacionalizacije merdžera, od godine zahvatio je Evropu, Aziju (Japan) i Kanadu, sa aktivnostima koje su po svojoj vrednosti skoro iste, kao i one u SAD. Ono što je zajedničko prethodno opisanim karakteristikama merdžerske aktivnosti su niske kamatne stope ili stope u opadanju, rast cena akcija i privredna ekspanzija. Razlike su bile u industrijskom fokusu (nafta, bankarstvo, Internet, konglomerati), vrstama transakcija (horizontalnim, vertikalnim, strateškim, finansijskim, konglomeratskim) i prisustvu ili odsustvu neprijateljskih preuzimanja. Merdžerska aktivnost se usporava kada raste cena kapitala, mereno realnim kamatnim stopama. Poslednji talas uvećane aktivnosti merdžera i akvizicija, čijeg smo trajanja svedoci već više od dvadeset godina, veoma intenzivno menja poslovnu arenu današnjice. Ono što je za ovaj talas specifično je da su se u okviru njega izdvojile podfaze sa nešto jačom, kao i sa nešto slabijom aktivnošću (pad aktivnosti godine i aktuelni pad aktivnosti), ali da ni u kom trenutku nije došlo do značajnijih restriktivnih stanja u kojima bi se moglo reći da je talas okončan. Prema poslednjim podacima Thomson Reuters-a, ukupan obim M&A transakcija, u vrednosti od $1,1 trilliona, uvećan je za 9,4% u prvoj polovini godine, u odnosu na ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 343

353 isti period u godini, dok je za isti period ukupan broj transakcija uvećan za 3,8%, tj najavljenih transakcija. U Tabeli 6.1. dat je pregled najvećih M&A transakcija u i prvoj polovini godine. Tabela 6.1. Najveće M&A transakcije za i godinu Akvizator Ciljna kompanija Vrednost transakcije (US$ miliona) P zer Inc. Wyeth 64, BHP Billiton-WA Iron Ore Rio Tinto PLC-WA Iron Ore 58, Merck & Co Inc. Schering-Plough Corp. 45, Vehicle Acq Holdings LLC General Motors 42, HM Treasury RBS 41, Exxon Mobil Corp XTO Energy Inc. 40, Berkshire Hathaway Inc. Burlington Northern Santa Fe 35, Preferred Shareholders Ci group Inc. 28, Shareholders Cenovus Energy Inc. 23, Kra Foods Inc. Cadbury PLC 19, Suncor Energy Inc. Petro-Canada 18, DirecTV Group Inc. Liberty Entertainment Inc. 14, Comcast Corp. NBC Universal Inc. 14, Enel SpA Endesa SA 13, BlackRock Inc. Barclays Global Investors Ltd. 13, Akvizator Ciljna kompanija Vrednost transakcije (US$ miliona) America Movil SAB de CV Carso Global Telecom SAB de CV 27, CenturyLink Inc. Qwest Communica ons 22, MetLife Inc. American Life Insurance Co Inc. 15, News Corp Bri sh Sky Broadcas ng 13, Coca-Cola Co. Coca-Cola Entr Inc. 13, Schlumberger Ltd Smith Interna onal Inc. 12, Williams Partners LP Williams Companies 11, Novar s AG Alcon Inc. 11, Bhar Airtel Ltd Zain Africa BV 10, KazakhGold Group Ltd Polyus Zoloto 10, Telefónica SA Brasilcel NV 9, FirstEnergy Corp Allegheny Energy Inc. 8, Newcrest Mining Ltd Lihir Gold Ltd 8, Caja Madrid Bancaja SA 8, NBN Telstra Corp Ltd 7, Izvor: Thomson Reuters Mergers and Acquisitions Review, 2009 and POSLOVNE F NANS JE

354 U teoriji se smatra da su merdžeri (fuzije, integracije) oblik dogovornog spajanja dve ili više firmi koje zadržavaju ravnopravan odnos u novokombinovanoj firmi. Ali takvih pravih merdžera je u praksi vrlo malo, jer je uvek jedna strana dominantna. Merdžer jednakih postoji u slučaju kada su učesnici merdžera uporedivi po veličini, konkurentskoj poziciji, profitabilnosti i tržišnoj kapitalizaciji. Gaughan navodi da je merdžer, kombinacija dve kompanije, gde jedna preživljava, a ona pripojena prestaje da postoji. Kompanija koja ima dominantnu ulogu u merdžeru preuzima aktivu i obaveze one druge kompanije.6 ) Merdžeri mogu biti opisani i definisani sa pravnog i ekonomskog aspekta. Pravni aspekt merdžera se odnosi na pravnu strukturu transakcije, koja u zavisnosti od prirode transakcije može poprimiti mnoge oblike. Generalno, merdžer je kombinacija dve ili više firmi, gde sve sem jedne prestaju pravno da postoje, te kombinovana organizacija nastavlja poslovanje pod prvobitnim nazivom preživele firme ili u potpunosti novim nazivom. Razlikujemo: 7 ) statutarni merdžer gde firma akvizator preuzima aktivu i obaveze ciljne kompanije u skladu sa statutom države u kojoj će kombinovana kompanija biti inkorporirana. subsidijarni merdžer ovaj merdžer dve kompanije nastaje kad ciljna kompanija postaje podružnica matične kompanije. short form merdžer nastaje u situacijama kada je matična kompanija primarni akcionar podružnice, te merdžer ne zahteva odobrenje akcionara matične kompanije. Poslovne kombinacije, sa ekonomskog aspekta mogu biti klasifikovane kao: horizontalni, vertikalni ili konglomeratski merdžeri. Kako će merdžer biti klasifikovan zavisiće od toga da li su merdžovane firme iz iste industrijske grane ili ne, i od njihove pozicije u proizvodnom lancu vrednosti. Horizontalni merdžer nastaje između dve firme iz iste industrijske grane. Vertikalni merdžeri su oni u kojima dve firme učestvuju u različitim fazama proizvodnog lanca vrednosti. U kontekstu lanca vrednosti, vertikalni merdžer je onaj gde kompanije koje ne poseduju operacije, u svakom većem segmentu lanca vrednosti, biraju da se unazad integrišu sa dobavljačima, ili unapred sa distributerom. Konglomeratski merdžer nastaje kad kompanija akvizator kupuje firme u nepovezanim industrijskim granama. Merdžer i konsolidacija se često koriste kao sinonimi, mada postoje izvesne razlike. U američkoj praksi, pod merdžerom se smatra integracija gde samo jedna kompanija preživljava, dok druga kompanija prestaje da postoji. Naime, kod merdžera jedna kompanija preuzima vlasništvo i prihvata aktivu i obaveze one druge kompanije. Međutim, kod konsolidacije dolazi do poslovne kombinacije pri čemu se dve ili više kompanija spajaju da bi formirale potpuno novu kompaniju. ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 345

355 Kao rezultat konsolidacija nastaje: A + B = C. Novi entitet, nastao konsolidacijom, preuzima svo vlasništvo nad aktivom i obavezama konsolidovanih organizacija. Akcionari konsolidovanih kompanija obično razmenjuju svoje akcije za akcije nove kompanije. Akvizicija (vlasničko preuzimanje) nastaje kada jedna kompanija kupuje kontrolni paket ili stopostotno učešće u drugoj kompaniji, pretvarajući tu kompaniju u svoju podružnicu. Preuzeta firma gubi svoju samostalnost. Firma koja preuzima drugu kompaniju naziva se kompanija akvizator. Firma koju akvizator nastoji da preuzme naziva se ciljna kompanija ili target. Kao rezultat akvizicije, kupljena firma prestaje da postoji kao pravni subjekat: A + B = A Kod prijateljskog preuzimanja kontrole nad kompanijom, odbor direktora i menadžment ciljne kompanije se slažu sa idejom o preuzimanju i preporučuju akcionarima da odobre ovakvu transakciju. Iznos koji akvizator nudi da plati iznad trenutne tržišne (berzanske) cene ciljne kompanije naziva se kupovna premija. Ona reflektuje potencijalnu vrednost koja se dobija preuzimanjem kontrolnog vlasništva nad ciljnom kompanijom, kao i vrednost očekivanih sinergija. Analitičari prave razliku između iznosa premije plaćene za sticanje kontrole nad ciljnom kompanijom (premija kontrole) i iznosa inkrementalne vrednosti sinergije kreirane iz akvizicije targeta. Neprijateljska preuzimanja nastaju kada je ponuda akvizicije inicijalno odbijena od strane menadžmenta ciljne kompanije, ali se akvizator obraća direktno akcionarima ciljne kompanije, nudeći atraktivnu akvizacionu premiju. 8) 2.2. DETERMINANTE SPROVO ENJA MERDŽERA I AKVIZICIJA Najopštiji motiv za sprovođenje merdžera ili akvizicija je da kompanija posmatra akviziciju kao profitabilnu investiciju. Kompanije se odlučuju na sprovođenje akvizicije kada ocene da je to profitabilan način uvećanja kapaciteta, sticanja novih znanja i veština, ulaska na nova proizvodna i geografska tržišta, realokacije sredstava u pravcu efikasnije vlasničke strukture/menadžmenta. Ove odluke predstavljaju deo šireg strateškog plana koji je usmeren na pozicioniranje kompanije kako bi ostvarila svoje dugoročne ciljeve. Pre pola veka, Miller i Modigliani (1961) bili su pioniri studije o vrednosti merdžera, navodeći na zaključak da vrednost za akvizatora koji preuzima ciljnu kompaniju može biti iskazana kao sadašnja vrednost buduće dobiti ciljne kompanije i diskontovanih šansi za rast koje ciljna kompanija nudi. Ako je očekivana stopa prinosa na šanse rasta veća od troška kapitala, spojeni entiteti stvaraju vrednost i merdžer treba uzeti u razmatranje. 346 POSLOVNE F NANS JE

356 Kako bi ostvarili nadtržištnu stopu prinosa zahtevanu za uspešan merdžer dve kompanije, kombinovani entiteti moraju stvoriti nove novčane tokove i na taj način uvećati kombinovanu vrednost spojenih kompanija. Novi novčani tokovi mogu proisteći iz direktnih i indirektnih troškovnih ušteda ili iz uvećanih prihoda. Determinante za sprovođenje merdžera i akvizicija moguće je globalno grupisati u dve kategorije: makroekonomske i mikroekonomske determinante. Makroekonomske determinante reflektuju opšte društveno - ekonomske, političke, tehnološke, regulatorne, finansijske promene i uticaje kojima su poslovni subjekti izloženi. Mikroekonomske determinante na mikro nivou deluju u pravcu unapređenja poslovne efikasnosti kompanije, unapređenje tržišne pozicije. U nastavku ćemo detaljnije objasniti osnovne mikro determinante sprovođenja M&A aktivnosti. Jedan od klasičnih motiva za sprovođenje merdžera i akvizicija je tržišna ekspanzija (rast). Kompanija želi da proširi svoje geografsko prisustvo na tržišta na kojima do tada nije bila prisutna. Ili želi da proširi spektar ponude, jer sagledava atraktivne šanse koje su komplementarne onome čime se već bavi. Ili pak želi da proširi bazu klijenata iz sličnih razloga. Svaki od ovih poteza u pogledu taktičnog sprovođenja stoji pred alternativom kupiti ili izgraditi (buy or build). U mnogo slučajeva je brže i manje rizično ostvariti geografsku ekspanziju kroz akviziciju nego kroz interni razvoj, a što se naročito odnosi na internacionalni rast. Akvizicija kompanije koja je domaćin na ovakvom novom tržištu, gde poznaje sve nijanse tržišta i uspešno savladava prepreke koje ono nameće, je pravi izbor za kompaniju.9 ) Reč sinergija vodi poreklo od grčke reči syn-ergos, koja u prevodu znači kooperaciju ili zajednički rad. Termin sinergija, iako specifičniji za upotrebu u prirodnim naukama, veliku primenu je našao i u ekonomiji i finansijama. Odnosi se na tip reakcije gde se dva faktora kombinuju da bi dali veći zajednički efekat, nego što je suma njihovih pojedinačnih efekata. Jednostavno rečeno, sinergija se odnosi na fenomen = 5. Pripajanje određene kompanije može da pomogne da ostvarimo sinergetsku korist ukoliko postoje komplementarne aktivnosti dve kompanije. Akvizatori često govore o predviđenoj sinergiji kao jednom od razloga za isplatu premije. Da bi visina premije imala smisla, sadašnja vrednost svih sinergetskih koristi (SG) mora da prevaziđe isplaćenu premiju (P). Ovaj odnos možemo prikazati na sledeći način: P < SG1/(1+r) + SG2/(1+r)²+ +SGn/(1+r)n ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 347

357 Proces ostvarenja sinergetske dobiti počinje detaljnm strateškim planiranjem, koje mora da ima potporu u detaljnim i realističnim istraživanjima. Što više znamo o poslovanju kompanije koju nameravamo preuzeti, bolje možemo oceniti potencijalne zajedničke koristi. Potom je u realizaciji sinergetskih koristi, naglasak na fazi integracije dva poslovna entiteta koja u obzir mora uzeti sve aspekte poslovanja dve kompanije, kako bi se pristupilo konačnoj realizaciji sinergetskih benefita poput pomenutih uvećanja prihoda ili smanjenja troškova. Dva osnovna tipa sinergije su operativna i finansijska sinergija. 10) Operativna sinergija razmatra operativnu sinergiju uvećanja prihoda i smanjenja troškova. Ovde možemo govoriti o postizanju ekonomije obima i okvira, kao važnih motiva za sprovođenje M&A aktivnosti. Kod informaciono i distributivno intenzivnih privrednih grana sa visokim fiksnim troškovima, kao što su finansijske usluge, telekomunikacije i sl., trebalo bi da postoji ogroman potencijal za realizaciju ekonomije obima (economy of scale). Ekonomija obima odnosi se na smanjenje troškova proizvodnje usled rasta obima proizvodnje u datom vremenskom periodu. Pošto troškovi proizvodnje imaju fiksnu komponentu, važno je da se oni rasporede na što veći obim proizvoda/usluga, što predstavlja suštinu ekonomije obima. Nasuprot ekonomiji obima koja se postiže raspoređivanjem troškova na rastući nivo autputa jedinstvenog proizvoda, ekonomija okvira se realizuje raspoređivanjem troškova na rastući autput različitih proizvoda. Dakle, ostvarivanje ekonomije okvira moguće je jedino kod kompanija koje proizvode više različitih proizvoda. Kod ekonomije okvira može se razlikovati: 11) troškovna ekonomija okvira - postoji kada je zajednička proizvodnja dva ili više proizvoda/usluga jeftinija nego njihova zasebna proizvodnja. prodajna (dohodovna) ekonomija okvira. Na strani prihoda, ekonomija okvira može se pripisati unakrsnoj prodaji. Postoje specifični vertikalni merdžeri (koji su u 1990-im godinama bili značajni po broju i vrednosti) kod kojih se autputi jedne finansijske delatnosti plasiraju kroz distribucione kanale koji su prvobitno bili kreirani u okviru druge finansijske delatnosti. 12) U tom smislu došlo je do kreiranja bancassurance, kada se proizvodi osiguranja prodaju kroz distribucione kanale bankarstva, pri čemu je ukupni trošak kupca više različitih usluga kod jednog ponuđača, manji od troškova kupovine istih usluga od različitih ponuđača. Finansijska sinergija se odnosi na uticaj merdžera ili akvizicije na cenu kapitala akvizatora ili kombinovane kompanije. Do nivoa do kog su prisutne finansijske sinergije, cena kapitala bi trebala biti umanjena. 348 POSLOVNE F NANS JE

358 Primer za dohodovnu ekonomiju okvira Svakako jedan od najznačajnijih primera iz prakse sprovođenja merdžera i akvizicija je strategija koju primenila američka osiguravajuća kompanija Travelers sprovodeći seriju akvizicija 1990-ih godina. Kompanija je proširila svoje poslovanje na sektor hartija od vrednosti tako što je najpre kupila brokersku firmu Smith Barney, a zatim i investicionu banku Salomon Brothers. Kada je Travelers godine kupio komercijalnu banku Citibank, stvorena je finansijska institucija sa punim spektrom finansijskih usluga pod nazivom Citigroup. Ovaj merdžer, kojim je nastala Citigroup, bio je motivisan benefitima na dohodovnoj strani. Pokretačka snaga te integracije bila je da se iskoristi sinergija dve kompanije za pružanje finansijskih usluga i to na polju distribucionih kanala, kao i geografske pokrivenosti. Šire pogledati studiju slučaja The Traveles and Citicorp Integration Experience: D. M. DePamphilis, Mergers, Acquisitions, and Other Restructuring Activities, An Integrated Approach to Process, Tools, Cases, and Solutions, Third Edition, Elsevier Academic Press, 2005., str Pored pokušaja da se ostvare operativne uštede i dohodovne sinergije, kompanije mogu da nastoje da postignu dominantnu poziciju na tržištu kako bi povećale prinose. Fokusirajući sa na određeno tržište, spojene kompanije mogu povećati tržišni udeo i potom iskoristiti prednosti monopolističkih ili oligopolističkih prinosa. Tržišna snaga firmama dozvoljava da više naplate ili plate manje za isti proizvod/uslugu. Horizontalni merdžer dve firme na istom tržištu dovodi do rasta tržišnog udela, koji dalje dovodi do rasta tržišne snage kako bi se diktirala cena autputa, ili se efektivnije necenovno takmičilo. Rast prihoda moguće je ostvariti snižavanjem cena proizvoda koji su izuzetno cenovno osetljivi. Tamo gde merdžer rezultuje povećanjem tržišne snage spojenih firmi, rast tržišnog udela i nepromenjena cenovna elastičnost njihovih proizvoda takođe dovode do rasta prihoda.13 ) Primer horiznotalnog (sektorskog) M&A Jednom od najvećih sektorskih transkacija prethodnih godina smatra se Cadbury/Kraft transakcija. U januaru godine objavljeno je da su kompanije Cadbury i Kraft postigle dogovor prema kom će najveći proizvođač kondiktorskih proizvoda, hrane i pića iz SAD Kraft kupiti britanskog kondiktora za 8,40 po akciji, vrednujući na taj način Cadbury sa 11,5 milijardi. Ova transakcija je demonstrirala globalni izgled sektora i motivaciju velikih tržišnih učesnika da na najbolji mogući način iskoriste šanse za tržišni rast. Izvor: Pauline Renalld, Challenges and opportunities in the food & drink sector, Financier Worldwide March 2010 Issue ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 349

359 Odluke i akcije menadžmenta kompanije ne moraju uvek da budu podređene cilju maksimiziranja njene vrednosti. Ako tržište kapitala nije savršeno, odnosno ako se ciljevi vlasnika i menadžera ne poklapaju, menadžeri mogu preduzeti akcije koje nisu u interesu vlasnika, već su u njihovom sopstvenom interesu. Na primer, menadžeri mogu osećati veću satisfakciju ukoliko vode veću kompaniju ili ako raste sigurnost njihovog položaja. Stoga se oni mogu opredeliti za merdžere koji će povećati veličinu kompanije, čak i ako to ne vodi povećanju vrednosti kompanije.14 ) Poseban vid ovakve hipoteze je arogantnost menadžmenta koja vodi preplaćivanju ciljne kompanije, kako bi se samo realizovao cilj preuzimanja POSLOVNI ASPEKTI MERDŽERA I AKVIZICIJA Kako merdžeri i akvizicije predstavljaju revolucionarnu transformacionu promenu za kompaniju, potrebne su promene svih aspekata poslovanja jedne organizacije, odnosno organizacija uključenih u promenu. Loše dizajnirana ili neadekvatna poslovna strategija jedan je od najčešće navođenih razloga za neuspeh merdžera i akvizicija. Stoga, jedino primena planski baziranog pristupa, kao integrisanog procesa deset međusobno povezanih faza, daje adekvatne rezultate. Generalno, proces merdžera ili akvizicije može biti podeljen na fazu planiranja i fazu implementacije. Faza planiranja se sastoji iz poslovnog i akvizicionog plana, dok faza implementacije obuhvata traženje, skeniranje, kontaktiranje targeta, pregovaranje, integraciono planiranje, zaključenje dila, integraciju i završnu evaluaciju transakcije. Planski baziran proces akvizicije se sastoji iz kreiranja poslovnog plana i merdžer/ akvizicionog plana, koji dalje pokreću sve ostale faze akvizicionog procesa. Poslovni plan jasno izražava misiju i viziju firme kao i poslovnu strategiju realizacije misije za sve firmine stejkholdere. Implementaciona strategija se odnosi na metode sprovođenja poslovne strategije. Merdžer/akvizicioni plan je specifičan vid strategije implementacije i opisuje do detalja motive za akviziciju i to kako i kada će plan biti ostvaren. Grafikon 1. ilustruje deset faza akvizicionog procesa. Ove faze potpadaju pod dva razdvojena seta aktivnosti (pre i posle odlučivanja o kupovini). Faza pregovaranja smatra 350 POSLOVNE F NANS JE

360 se glavnom fazom procesa. Samo pregovaranje sastoji se iz četiri međusobno povezane i istovremene aktivnosti. Odluka o kupovini ili odustajanju od iste, upravo je rezultat kontinuelne iteracije četiri aktivnosti pregovaranja. Ako pretpostavimo da smo se odlučili i sproveli transakciju, cena plaćena za target zapravo je utvrđena tokom faze pregovaranja. Grafikon 6.1. Dijagram toka akvizicionog procesa Izvor: D. M. DePamphilis, Mergers, Acquisitions, and Other Restructuring Activitie:, An Integrated Approach to Process, Tools, Cases, and Solutions, Third Edition, Elsevier Academic Press, 2005., str. 136 Faze akvizicionog procesa su sledeće: 15) Faza 1: Izrada biznis plana Dobro koncipiran biznis plan nastaje iz sprovođenja sledećih aktivnosti: eksterne analize koja određuje gde će se firma takmičiti i na koji način, interne analize ili samoprocene, definisanja misije firme, postavljanja ciljeva, odabira poslovne strategije, implementacije odabrane strategije, razvoja funkcionalne strategije, postavljanja strategijske kontrole. Prve dve aktivnosti, eksterna i interna analiza su deo koji u planiranju nazivamo SWOT analiza (određivanje poslovnih snaga, slabosti, šansi i pretnji). SWOT je analitička metoda koja se često primenjuje kao polazna osnova strateškog planiranja kompanije. ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 351

361 Faza 2: Izrada implementacionog plana merdžera ili akvizicija Ako je analizom raspoloživih opcija zaključeno da je akvizicija ili merdžer neophodna opcija implementacije poslovne strategije, neophodan je plan merdžera ili akvizicije. Plan akvizicije je posebna vrsta strategije implementacije. Sastoji se iz menadžment ciljeva, procena resursa, analize tržišta, rasporeda za okončanje akvizicije i imenovanja onih koji su odgovorni za realizaciju. Faza 3: Proces potrage za potencijalnim kandidatima Iniciranje potrage za potencijalnim kandidatima za akviziciju je proces iz dva koraka. Prvi korak je postaviti primarne kriterijume selekcije koji bi trebalo da obuhvate industrijsku granu i veličinu transakcije. Veličina transakcije može biti definisana kao maksimalna cena koju je akvizator voljan da plati. Drugi korak je razvoj strategije potrage. Faza 4: Proces skeniranja potencijalnih kandidata za akviziciju Proces skeniranja predstavlja rafinisanje procesa potrage. Počinje od opsežne početne liste potencijalnih kandidata dobijenih primenom kriterijuma kao što su industrijska grana i veličina transakcije. Pošto je mali broj kriterijuma korišćen, ova početna lista može biti jako dugačka. Dodatna ili sekundarna selekcija koristi se kako bi lista bila sužena. Faza 5: Kontaktiranje kandidata Pristup koji se predlaže pri kontaktiranju ciljne kompanije zavisi od veličine kompanije i toga da li je kompanija zatvorenog tipa. Recimo kod velikih kompanija, otvorenog tipa, neophodan je kontakt kroz intermedijera do najvišeg rukovodstva ciljne kompanije. Faza 6: Pregovaranje Faze 1-5 akvizicionog procesa možemo posmatrati kao odvojene, posebne aktivnosti. Za razliku od njih, faza pregovaranja je interaktivan, iterativan proces sa velikim brojem aktivnosti koje članovi akvizicionog tima sprovode istovremeno. Pregovaranje je proces u kojem dve ili više strana zastupajući različite interese, nastoje postići dogovor oko određenih pitanja. Korisna početna osnova svakog pregovaranja je određivanje oblasti neslaganja, što je ranije moguće. Ako smo odredili oblasti u kojima postoji isto mišljenje, oblasti rasprave je lako identifikovati. Jedna od najznačajnijih aktivnosti faze pregovaranje naziva se due diligence, što možemo prevesti kao detaljnu analizu ciljne kompanije. Due diligence mora ne samo da da odgovor na pitanje: Da li plaćamo odgovarajuću cenu?, već i na pitanje: Da li kupujemo odgovarajuću kompaniju?, ili bolje rečeno: Da li plaćamo odgovarajuću cenu za odgovarajuću kompaniju? 16 ) Faza 7: Razvijanje integracionog plana Odluke donete pre zaključenja dila jako utiču na integracione aktivnosti po zaključenju. Paketi koristi za zaposlene, ugovori i bonusi za zadržavanje ključnih radnika se pregovaraju pre zaključenja. 352 POSLOVNE F NANS JE

362 Faza 8: Zaključenje dila Ova faza akvizicionog procesa podrazumeva pribavljanje svih neophodnih pristanaka i saglasnosti od strane akcionara, regulatornih vlasti i zainteresovane treće strane (kao što su potrošači ili dobavljači), kao i kompletiranje definitivnog dogovora o kupovini i prodaji između akvizatora i ciljne kompanije. Faza 9: Implementacija integracije po zaključenju dila Uspešna integracija dva entiteta je od ključnog značaja u realizaciji potencijalnih sinergija M&A projekta. Nakon finalizacije transakcije, potrebno je napore usmeriti na realizaciju ciljeva vezanih za stvaranje vrednosti iz merdžera ili akvizicije. Od vrste transakcije i strategijskih motiva za stvaranje vrednosti iz transakcije, zavise mere postakvizicione integracije. Integracija dve kompanije ne zasniva se samo na promeni organizacione strukture kombinovane kompanije, već i na integraciji sistema, procesa, procedura, strategije itd. Još je važnija integracija ljudi. Integracija dve organizacije, kod ljudi zahteva promenu načina razmišljanja i ponašanja, što nije ni malo jednostavno. Centralni element za dobijanje podrške svih učesnika je jedinstvena vizija. Još u fazi temeljnog istraživanja potrebno je sagledati šta kompanija može da ponudi svojim klijentima u budućnosti i kako potencijalni partneri mogu dati odgovarajući doprinos. Još u fazi due diligence neophodno je doneti odluku o stepenu potrebne i željene integracije dve kompanije. Da li će i u kojoj meri doći do poslovne integracije dva entiteta, zavisi od ciljeva akvizatora, kao i od konkretnih okolnosti, pri čemu postoje sledeće četiri opcije: 17 ) Odvojenost: Ciljna kompanija zadržava funkcionisanje i organizaciju, kao i pre transakcije, uz integrisanje finansijskih izveštaja sa akvizatorom. Koordinacija: Opcija koja kombinuje direktne i prostije elemente dva enititeta (reviziju, benefite za zaposlene i sl.), dok glavne aktivnosti i organizacioni sistemi ostaju odvojene. Integracija pratećih aktivnosti: Opcija po kojoj se integrišu samo prateće aktivnosti, dok glavne aktivnosti ostaju odvojene. Apsorpcija: Potpuna integracija dve organizacije. Prema tome, integracioni plan jasno definiše organizacionu strukturu kombinovane kompanije, uključujući odgovarajuće funkcionalne odgovornosti na planu marketinga, računovodstva, upravljanja ljudskim resursima itd. Proces integracije je dugoročan proces sa brojnim planskim aktivnostima kao što su downsizing,18 ) eliminisanje dupliranih opštih troškova, konsolidovanje informacionih i računovodstvenih sistema itd. Faza 10: Sprovođenje evaluacije po zaključenju dila Osnovni razlozi sprovođenja evaluacije postakvizicionog poslovanja su da se utvrdi da li je akvizicija ispunila očekivanja, da se preduzmu korektivne akcije ako je potrebno i da se identifikuje šta je dobro urađeno i šta bi trebalo bolje uraditi kod budućih akvizicija. ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 353

363 2.4. FINANSIJSKI ASPEKTI MERDŽERA I AKVIZICIJA Finansijski akpekti svake M&A transakcije fokusirani su na nekoliko različitih setova pitanja. Prvi set se odnosi na vrednovanje. Koliko vredi kompanija target, bez uticaja sinergetskih benefita? Kolika je vrednost očekivane sinergije? Kolika je maksimalna cena koju bi akviztor trebao da plati za targeta? Drugi set pitanja sa odnosi na finansiranje. Koja je maksimalna cena koji bi akvizator trebao da plati za ciljnu kompaniju? Da li maksimalna cena može biti isfinansirana? Koja kombinacija potencijalnih izvora finansiranja, i interno i eksterno generisanih, daje najnižu cenu strukture sredstava za akvizatora? Itd. Centralno pitanje kod projektovanja M&A transakcije odnosi se na cenu koju će kompanija akvizator platiti za ciljnu kompaniju. Akvizator polazi od tržišne vrednosti ciljne kompanije. Na tržišnu vrednost dodaje premiju za transfer kontrolnih prava sa akcionara ciljne kompanije, na akcionare akvizatora. Pri tome je od ključnog značaja da akvizator oceni koliko iznose stvarni benefiti M&A transakcije i da na osnovu toga formira cenu na koju će pristati u pregovorima sa akcionarima ciljne kompanije. Kod vrednovanja M&A projekata neophodno je praviti razliku između nekoliko različitih koncepata vrednosti (videti Grafikon 2). 19) INTRISTIČNA (UNUTRAŠNJA) VREDNOST; Osnovna vrednost kompanije je njena unutrašnja, intristična vrednost, koja predstavlja neto sadašnju vrednost očekivanih budućih benefita, nezavisno od akvizicije. Ovo pretpostavlja da kompanija nastavlja rad sa sadašnjim menadžmentom, rastom prihoda i poboljšanjima performansi koji su predviđeni. TRŽIŠNA VREDNOST; Tržišna vrednost ili drugačije trenutna tržišna kapitalizacija, odražava vrednovanje kompanije od strane tržišnih učesnika. Njen indikator je cena akcija kompanije. KUPOVNA CENA; Ovo je cena koju ponuđač očekuje da će platiti akcionarima ciljne kompanije kako bi njegova ponuda bila prihvaćena. SINERGETSKA VREDNOST; Ovo je neto sadašnja vrednost benefita koji će nastati kao rezultat kombinovanja kompanija. Povećanje vrednosti postakvizicione kompanije je veće od zbira vrednosti dve kompanije koje bi nastavile da posluju samostalno. GEP VREDNOST; Ovo je razlika između unutrašnje vrednosti i kupovne cene. Akvizator i ciljna kompanija znaju da će kupovna cena biti veća od unutrašnje vrednosti, tj. da će kupac vrlo verovatno platiti premiju. Premija sadrži projektovane buduće benefite postakvizione kompanije, s tim da će premija biti alocirana na akcionare ciljne kompanije. Menadžment akvizatora treba da odluči koliko veliki gep, kompanija može da prihvati, imajući u vidu realistički projektovanu sinergiju. Ako postoji više potencijalnih akvizatora, dolazi do konkurencije više ponuda i do povećanja kupovne cene, čime se automatski povećava i vrednosni gep. 354 POSLOVNE F NANS JE

364 Neto vrednost koju akvizator kreira kroz akviziciju jednaka je vrednosti ciljne kompanije po odbitku plaćene cene za preuzimanje targetne firme. Akvizator plaća tržišnu vrednost targeta pre najave dila uvećanu za premiju. Međutim, akvizator očekuje da će preuzimanjem targetne firme dobiti intrističnu vrednost ciljne kompanije uvećanu za neto sadašnju vrednost sinergije. Na primer, ako vrednost targeta zajedno sa sinergijom iznosi $1.300 miliona, a cena transakcije $1.040 miliona, onda je akvizator u transakciji ostvario vrednost od $260 miliona (videti Tabelu 6.2). Tabela 6.2. Stvaranje vrednosti kod M&A (u $ miliona) Vrednost Intris na vrednost targeta 900 NSV sinergija 400 Bruto vrednost preuzete ak ve 1,300 Cena Tržišna cena trageta 800 Premija 240 Ukupna cena 1,040 Vrednost za akcionare akvizatora: 260 Izvor: T. Koller, M. Goedhart, D. Wessels, Valuation: Measuring and Managing the Value of Companies, McKinsey & Company, John Wiley & Sons, Inc., 2005., str. 443 Kako je kupovna cena akvizicije gotovo uvek veća od unutrašnje vrednosti ciljne kompanije, akvizator mora da bude siguran da će realizovati dovoljno troškovnih ušteda i prihoda sinergetsku vrednost kako bi imao pokriće za akvizicionu premiju odnosno da akcionari ciljne kompanije ne bi dobili celokupnu vrednost stvorenu akvizicijom. Grafikon 6.2. Koja je prava vrednost akvizicije? Izvor: R.G. Eccles, K.L. Lanes, T.C. Wilson, Are you paying too much for that acquisition?, Harvard Business Review, July August 1999., str. 52 ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 355

365 Premija koju akvizator plaća za ciljnu kompaniju obično premašuje sadašnju tržišnu vrednost za 30 do 50%. Pre svega, visina akvizicione premije zavisi od projektovane visine sinergije, odnosno dodatne vrednosti kreirane putem vlasničkog preuzimanja. Pitanje metoda finansiranja transakcije je od izuzetnog značaja, s obzirom na implikacije koje ima na širok spektar aspekata poslovanja kombinovane kompanije. Kao osnovne načine finansiranja M&A transakcija možemo navesti: finansiranje gotovinom, finansiranje akcijama i kombinaciju ova dva metoda. Način finansiranja transakcije ima jak uticaj na akcionare akvizatora i ciljnih kompanija. Kod gotovinskog plaćanja su uloge obe strane jasne, te razmena novca za akcije okončava jednostavan transfer vlasništva. Međutim, kod razmene akcija manje je jasno ko je prodavac, a ko kupac. Naime, akcionari pripojene kompanije postaju akcionarski vlasnici kompanije koja je kupila njihove akcije. Kompanije koje svoje akvizicije plaćaju akcijama dele vrednosti i rizik transakcije sa akcionarima kompanije koju preuzimaju. Odluka o finansiranju akcijama, umesto gotovinom, može imati jak uticati na prinose akcionara obe kompanije. Glavne razlike između transakcija finansiranih gotovinom i onih finansiranih akcijama su sledeće: Kod transakcija finansiranih gotovinom, akcionari akvizatora preuzimaju celokupan rizik da očekivana vrednost sinergije, ugrađena u plaćenu premiju, neće biti realizovana. Kod transakcija finansiranih akcijama, taj rizik je podeljen sa akcionarima ciljne kompanije. Preciznije formulisano, kod transakcija finansiranih akcijama rizik ostvarenja projektovane sinergije deli se proporcionalno udelima kompanija u kombinovanoj kompaniji MERDŽERI I AKVIZICIJE U KONTEKSTU AKTUELNE FINANSIJSKE KRIZE Prethodno istorijsko iskustvo uči nas da se merdžerska aktivnost intenzivira kada su kamatne stope niske ili u opadanju, kada je podržana rastom cena akcija i privrednom ekspanzijom. S druge strane, merdžerska aktivnost usporava kada raste cena kapitala, mereno realnim kamatnim stopama. Aktuelna finansijska kriza koja potresa svet dovodi do značajnih promena u strukturi i funkcionisanju globalnog finansijskog sistema. Kriza je u godini preneta sa hipotekarnog tržišta na tržište akcija i obveznica i ubrzo je postala prisutna na globalnom nivou. Kako bismo ukazali na ozbiljnost aktuelnog pada M&A aktivnosti korisno je napraviti poređenje sa prethodnim iz godine.20 ) U prethodnom ciklusu M&A aktivnosti, transakcije su dostigle rekordne vrednosti u godini, da bi nakon pucanja Internet balona i tadašnje krize, njihova vrednost bila skoro prepolovljena u narednoj godini. 356 POSLOVNE F NANS JE

366 U godini ciklus je bio gotovo okončan sa rekordno niskom vrednošću ukupnih transakcija. Kod aktuelne krize ne postoje tako dramatični preokreti u trendu aktivnosti. Aktivnost na nižem, ali relativno stabilnom nivou, održavaju M&A transakcije koje imaju novi fokus. Nove promene fokusa transakcija moguće je generalizovati kao: nacionalizacija velikih kompanija, u smislu preuzimanja većinskog paketa akcija od strane države, spasavanje kompanija koje imaju značajne poteškoće u poslovanju, zatim divestiranje poslovnih aktivnosti koje nisu usko povezane sa jezgrom poslovne delatnosti, kao i značajnije usmeravanje na realizaciju ekonomije obima i rast tržišnih udela na nacionalnom nivou. Za razliku od prethodnog pada aktivnosti, aktuelni pad je ublažen činjenicom da je u prethodnom ciklusu aktivnosti, M&A aktivnost bila lokalnog karaktera, za razliku od trenutne koja je globalnog karaktera. Prethodnim ciklusom aktivnosti dominirali su megadilovi, vrednosti preko $10 milijardi, motivisani rastućim poverenjem na tržištima i trendom koncentracije. U godini, ovakvih dilova je bilo značajno manje, a većinu transakcija predstavljali su dilovi restrukturirajućeg karaktera na finansijskom sektoru (npr. akvizicija Merill Lyncha od strane Bank of America). Iako se u uslovima neizvesnosti i nedostatka kapitala prioriteti poslovanja okreću ka stabilnosti poslovanja organizacije i obezbeđenju kontinuiteta daljeg poslovanja, postizanju veće operativne efikasnosti i nastojanju da se postojeći kapital koristi na najefikasniji način, promene distruptivnog karaktera koje su posledica finansijske krize, znače šanse. Za kompanije je od vitalnog značaja da počnu da razmišljaju o tome gde vide svoje poslovanje u budućnosti i koja su to tržišta na koja će staviti fokus. U budućnosti kompanije moraju da postave adekvatne vizije svog poslovanja, a ne samo strategije. U tom kontekstu, merdžeri i akvizicije će svakako predstavljati sredstva koja su od vitalnog značaja za prevođenje tih vizija u realnost. 3. DIVESTICIJE I DEKOMPONOVANJE KOMPANIJE Divesticije (divestments) predstavljaju tip restrukturirajuće aktivnosti koji je usmeren na prodaju delova aktive kompanije (imovine, proizvodne linije, divizije, brenda). Stoga, možemo zaključiti da se radi o aktivnostima koje je suštinski suprotne akvizicionim aktivnostima. Radi se o aktivnostima koje omogućavaju kompanijama da efektivno kroje portfolio svojih poslovnih aktivnosti. Neposredni razlozi za divesticije su sledeći: 21 ) Kompanija se oslobađa nekih pogona koji nisu od strateškog interesa za njen dugoročni razvoj; ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 357

367 Kompanija se oslobađa nekih pogona koji nisu dovoljno profitabilni ili čak stvaraju gubitke; Kompanija se oslobađa nekih pogona da bi odmah došla do novca, što može da bude povezano sa istovremenom akvizicijom. Ako kod M&A aktivnosti kao motivaciju navodimo efekte sinergetskih koristi (efekat da je 2+2=5), kod divestiranja možemo reći da nastojimo da ostvarimo obrnuti sinergetski efekat dve poslovne celine poslujući odvojeno, vrede više nego kao deo celine (efekat 5-1>4). Dakle, ako je delove poslovanja kompanije moguće prodati po vrednosti većoj u odnosu na njihovu trenutnu vrednost za kompaniju. Kako rast kroz merdžere i akvizicije predstavlja odličnu alternativu u perodima ekonomskog rasta, tako se u fazama usporavanja ekonomske aktivnosti kompanije više okreću održavanju i stvaranju vrednosti kroz divestiranje onih marginalnih, neprofitabilnih ili strateški nekompatibilnih delova poslovanja. Dakle, istorijski posmatrano, u uslovima neizvesnosti, posebno neizvesnosti da tržišta kapitala pruže odgovarajuće izvore svežeg finansiranja, normalno je očekivati pad M&A aktivnosti. Stanje finansijskih tržišta imalo je snažan uticaj na ponašanje finansijskih kompanija i njihove strateške pioritete. Novi strateški prioriteti kompanija podrazumevaju veći fokus na stabilnost i solventnost poslovanja na račun uvećanja prihoda. U ovakvom okruženju kompanije se opredeljuju za divestiranje kako bi došle do svežeg kapitala koji je dalje moguće upotrebiti za unapređenje likvidnosti poslovanja, smanjenje nivoa zaduženosti, kupovinu novih oblika aktive. Divestiranje je postala popularna strategija za stvaranje akcionarske vrednosti, unapređenje profitabilnosti, naglašavanje onoga što predstavlja jezgro konkurentnosti kompanije i jačanja njenih konkurentskih performansi. Najuspešnije kompanije proaktivno identifikuju i realizuju šanse za restrukturiranje svojih poslovnih portfolija. Istraživanje konsultantske kuće KPMG iz godine, koje je obuhvatilo viši menadžment Fortune 1000 kompanija, ukazalo je da je divestiranje postalo široko prihvaćena poslovna strategija. Istraživanje svojim rezultatima potvrđuje prethodno (videti Grafikon 6.3), i to: 22 ) 84% ispitanika je izjavilo da kao osnovni strateški cilj divestiranja poslovnih aktivnosti vidi uvećanje akcionarske vrednosti kompanije, 73% njih smatra da divesticije vode uvećanju profitabilnosti, 71% ispitanih naglašava važnost usmeravanja ka onome što je jezgro konkurentnosti kompanije, 57% ispitanika se opredeljuje na divestiranje kako bi unapredili konkurentske performanse na tržištu. 358 POSLOVNE F NANS JE

368 Grafikon 6.3. Ciljevi strateškog divestiranja Izvor: Divesting for Success: Strategies for Building Value, KPMG, 2002., str. 3 Osnovni koraci, koje uspešno sprovođenje strategije podrazumeva, tiču se: odabira aktive koju treba divestirati, pripreme za prodaju ili drugi oblik odvajanja, stvaranja vrednosti za interesne grupe, što može da stvara brojne strateške, regulatorne, računovodstvene, poreske izazove. Istraživanje je ukazalo da uspešno divestiranje porazumeva praćenje formalizovanog, sistemskog procesa. Na taj način divestiranje postaje promišljen strateški izbor kompanije, a ne nevoljna neophodnost. Divestiranje predstavlja način promene poslovnog miksa kompanije. Za najvažniji cilj divestiranja rukovodioci kompanija navode rast vrednosti za akcionare. Divestiranje marginalnih, neprofitabilnih ili strateški nekompatibilnih poslovnih aktivnosti može uvećati vrednost za akcionare i unaprediti operativne i finansijske performanse poslovanje, ojačati jezgro poslovne konkurenstnosti kompanije. Visokopreformansne kompanije uspele su da prepoznaju činjenicu da dugoročni uspeh poslovanja nalaže prepoznavanje uslova u kojima se aktiva ili pribavlja ili odbacuje. Tako je kompanija British Petroleum u godini izvršila uspešno divestiranje dela petrohemijskog poslovanja, realizujući vrednost u gotovini od $9 miliona, $2 miliona više od onoga što su analitičari sa Wall Street-a očekivali, ostvarajući fleksibilnost poslovanja usmerenu na dalje kreiranje vrednosti.23 ) Prema istraživanju konsultantske kuće Accenture iz godine,24 ) koje se bavilo strategijom divestiranja, utvrđeno je da postoje brojne uspešne prakse koje kompanijama mogu da obezbede uspešno sprovođenje strategije divestiranja. Sve one u svojoj osnovi podrazumevaju primenu efektivnog programa upravljanja, kako bi se izbeglo potcenjivanje uticaja promene na svakodnevne poslovne aktivnosti. Zatim, kompanije moraju da planiraju budući uspeh divestiranog dela kompanije, kao i da obezbede jasnu ESTRUKTU RANJE SANA JA REDUZE A 359